Preuzmite Pssd kolokvijum skripta i više Rezime u PDF od Politička teorija samo na Docsity!
POLITIČKA SOCIOLOGIJA SAVREMENOG DRUŠTVA
- KOLOKVIJUM 2014/2015 -
KAKO ZAUZDATI ZMAJEVU KOČIJU PROGRESA I
GLOBALIZACIJE
29 - 32 strane (Vukašin Pavlović)
Entoni Gidens nudi teorijsku matricu sastavljenu od 4 institucionalna polja , koja traju bar 400 godina i koja se suočavaju sa ključnim pitanjem današnjeg sveta ‘Kako se mogu zauzdati zmajeve kočije progresa’, odnosno globalizacijom :
- kapitalizam (sistem robne proizvodnje); nastaje radnički pokret, stari/klasičan pokret
- industrijalizam (upotreba neorganskih izvora materijalne energije za proizvodnju); nastaje ekološki pokret, novi pokret
- aparati nadzora, kontorle i integracije (direktno - zatvor/škola/fabrika i indirketno
- kontrola nad informacijama , nadgledanje); nastaju demokratski pokreti (sloboda govora, ljudskih prava), stari/klasični pokret
- vojna moć ili kontrola nad sredstvima prinude. nastaju mirovni pokret, novi pokreti Po Gidensu, ljudi nisu u stanju da samostalno kontrolišu reprodukovani društveni svet koji su sami proizveli. Projektovanje altenrativnih budućnosti je najbolji način da se umanje mnogobrojni rizici savremenog sveta → model utopijskog realizma. Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije. Oni na najbolji način pokazuju težnju za promenama. Najvažniji društveni pokreti se javljaju po osnovnim institucionalnim linijama modernog društva - unutar kapitalizma nastaje radnički pokret. Oni su po Gidensu borbena udruženja, čiji su koreni u ekonomskom poretku kapitalizma, a poreklo i polje akcije je povezano sa širenjem kapitalističkih preduzeća. U polju nadzora i administrativne političke kontorle nastaju pokreti za slobodu govora i druga ljudska prava - demokratski pokreti. Oni pored pokreta za političku participaciju ukljucuju i neke oblike nacionalističkih pokreta / pokreta za kolektivna prava (Gidens). STARI POKRETI (KLASIČNI POKRETI): radnički pokreti, pokreti za slobodu govora, demokratski pokreti U 20. veku se javljaju NOVI POKRETI. Oni predstavljaju kotrakulturne pokrete koji preispituju dosadašnji razvoj industrijske kulture i civilizacije. U socijalnom polju vojne moći i kontrole nad sredstvima prinude se javljaju mirovni pokreti. U institucionalnom polju industrijalizma javljaju se ekološki pokreti.
Gidens na kraju 20. veka zaključuje da savremena kritička teorija mora:
- da bude sociološki osetljiva za sve imanentne institucionalne transformacije koje modernost stalno otvara za budućnost;
- da bude politička, tj. orjentiše geopolitička;
- da misli nadnacionalno ;
- da prizna da emancipatorske politike treba da se povežu sa politikama života ili politikama samoaktuelizacije. Potreba za povezivanjem emancipatorskih politika sa politikama života je posebno vezano za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja (npr. ekološki pokreti). Razlika između emancipatorske politike (-) i politike života (+), analogna je razlikama između negativne i pozitivne slobode/ slobode od i slobode za.
DEMOKRATSKI I AUTORITARNI LIK GLOBALIZACIJE
32 - 38 strane (Vukašin Pavlović)
Dve ukrštene ose presecaju modernost:
- povezuje emancipatorske politike i politiku života
- povezuje lokalno i globalno. Jak trend globalizacije je jedna od glavnih karakteristika modernosti. Ona predstavlja intezifikacija društvenih odnosa na svetskom planu; lokalni događaji su uobličeni od zbivanja u svetu. Protivteža globalizaciji jeste lokalizam (cilj: postizanje lokalne autonomije, nacionalni / regionalni identiteti i kulture). Ova dva pojma su takođe međupovezana i međusobno uslovljena procesa. Miroslav Pečujlić ukazuje na arhaične oblike globalizacije, ekspanzijom religija i civilizacija, vojnim osvajanjima i džinovskim carstvima, putevima svile, pomorskom trgovinom…To je prvi talas globalizacije. Drugi talas globalizacije predstavlja pojavu modernog doba - period renesanse, otkriće novih svetova, Gutenbergova mašina. Treći talas je pokrenut industrijskom revolucijom i kolonijalnom ekspanzijom. Traje od sredine 19. veka pa sve do kraja Prvog svetskog rata. Savremeni talas globalizacije , zasnovan na tehnološko-infomracionoj revoluciji naziva turboglobalizacija. Ta planetarna povezanost i međuzavisnost nastaje usled: tehnološko- informatičke revolucije i njome izazvane kompresija vremena, globalnog tržišta, vladanja na daljinu, međuzavisnosti, transnacionalnih korporacija, kopiranja određenih formi organizacije. Savremeni predstavnik marksističke teorije o globalizaciji je Imanuel Volerstin koji je formulisao teoriju svetskog sistema kapitalističke ekonomije. On smatra da je razvoj kapitalizma glavna pogonska snaga globalizacije. Deli države na tri grupe:
- obilje ,
- siromaštvo
- ratovi novih vojnih tehologija. Postmodernističke teorije gledaju na globalizaciju kao na diskontinuitet u odnosu na modersnot. Nju karakterišu brze promene: fragmentacija, kulturni pluralizam i relativizam, hibridnost i sinkretizam. Globalizacija kulture označava intenzivnije povezivanje i komunikaciju između različitih kultura. Centralno pitanje globalizacije: relacija između lokalnog i globalnog? Roland Robertson uvodi termin glokalizacija (ono što je najbolje u lokalnim kulturama postaje deo globalne kulture i obrnuto). Na teorije o demokratskom liku globalizacije se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da postoji pet sfera u kojima se odvija proces globalne kulturne ekonomije:
- Etno sfera , etnoskejp
- Tehno sfera, tehnoskejp
- Finan sosfera, fajnanskejp
- Media sfera, midijaskejp
- Ideo sfera, ajdiskejp (vezana za ideologije i nove društvene pokrete). Zaljučak: kao rezultat transnacionalnih tokova i deteritorizacije danas postoji nov i radikalan razlaz između države i nacije - pokušavaju da kanibalizuju jedna drugu. Svako jačanje globalizma izaziva porast lokalizma ( u formi obrnutih efekta spojenih sudova ). Bauman govori o kraju jasnosti : globalizacija i lokalizacija jesu dve strane istog procesa, ali dva različita sekotra ljudske populacije žive na njima i mogu da vide samo jednu stranu. One su pokretačke snage nove polarizacije i stratifikacije svetske populacije:
- globalizovane bogate (žive u vremenu - distance im ne predstavljaju problem) i - lokalizovane siromašne (žive u prostori - vezani su za mesto). Zato danas u svetu sve više jača antiglobalistički pokret (demonstracije, protesti...)
GLOBALIZACIJA, KRIZA I ODGOVORI: RIZICI I IZAZOVI
GLOBALIZACIJE
39 - 49 strane (Zoran Stojiljković)
Ključna karakteristika procesa globalizacije jeste ambivalencija njenih razvojinih mogućnosti i efekata. Sa globalizacijom dolaze i brojni rizici. Pored ’spoljnih rizika’ pojavljuju se i ’proizvedeni rizici’ , kao direktna posledica uticaja čovekovog znanja i tehnologije na svet prirode (Gidens: globalno zagrevanje, efekat staklene bašte, GMO hrana, HIV...). Urlih Bek tvrdi da živimo u rizičnom društvu, koje odlukuju novi tipovi rizika koji su istovremeno i globalni i lokalni - glokalni (podjednako ugrožavaju i bogate i siromašne). Antiteza globalizacije jeste glokalizacija.
Rizici održivog rasta i eko-politika
Brojni ekološki rizici su izazvani kiselim kišama, ozonskim rupama, klimatskim promenama, nuklearnim centralama i ’demografskom bombom’. Logiku konzumerizma koja vodi ubrzanom trošenju energije i sirovina, kao i gomilanju otpada
- mora zameniti logika održivog rasta i susret i produktivni spoj ekonomije i ekologije. Eko politika je politika oskudice ili politika bezbednosti. (pitanja obezbeđivanja energije, hrane, vode su pitanja opstanka). Dilema je kako nivo rasta uskladiti sa održivim razvojem? Koncept održivog razvoja , koju promoviše Svetska komisija za čovekovu okolinu, se pojavljuje kao reakcija na praksu nekontrolisanog ekonomskog razvoja. On je interakcija ekonomije, društva i prirode iz ugla ekologije. On predstavlja plan za uklanjanje negativnih posledica globalizacije i dokaz da je spoj ekonomije i ekologije moguć. On, dugoročno, podrazumeva stalan ekonomski rast, efikasno smanjivanje siromaštva, racionalnije korišćenje resursa, unapređenje kvaliteta života, sprečavanje zagađenja... Relacija Sever-Jug opterećena je demografskom eksplozijom. Svet se deli na ’stari’ i sve malobrojniji Sever i ’mlađi’ i brojniji Jug. Prognoze najavljuju redistribuciju i uvećanje troškova za penzije i zdravstvenu zaštitu na Severu. Sa druge strane, na Jugu, smanjenje smrtnosti, visok stepen nataliteta i kao posledice toga talase migracija u potrazi za poslom i hranom. Nobelovka Vandana Šiva optužuje globalizaciju i razvijene zemlje za enviromentalni aparthejd.
Ratovi, terorizam i ’humanitarne intervencije’
Globalizacijom se menjaju karakter i priroda sukoba ratova : vođenje brojnih ratova na rubovima interesnih zona velikih sila; lokalni, građanski ratovi u kojima posreduju i (humano) intervenišu međunarodne trupe pod kontrolom ili bez kontrole UN.
Kulturne promene i konflikti
Neproduktivni odgovor na krizu predstavlja rast ksenofobije i jačanje ekstremne desnice i huliganizma. Protivnici neoliberalne forme globalizacije optužuju multinacionalne korporacije i neoliberalno krilo globalne elite moći za dehumanizaciju. Noam Čomski, stavljanje ekonomskih interesa ispred ljudskih naziva ’profit iznad ljudi’. Ključno pitanje: Kako održati rastuću tražnju za novim proizvodima? Kao odgovor koji se nameće kao logičan jeste - treba osvajati nova tržišta i neprestano lansirati nove proizvode , i snažna promocija putem ogromne medijske mašinerije , koja svojom agresivnom strategijom oblikuje identitete i strukture potreba i stvara nagonskog potrošača za duži vremenski period. Roba postaje brend - simbol statusa, ulog u trci za prestiž, lažni identitet - kvaziidentitet. Masovna kultura steriliše čoveka. Homogenizovanje mase nudi princip mekdonalizacije , koji suverene potrošače pretvara u poslušne pitome konformiste:
- efikasnost - max srkaćenje vremena između nastanka i potrebe njenog zadovoljenja.
- kalkulativnost - vremenom, novcem, naporom (ključne vrednosti potrošača ≠ kvalitet)
- predvidivost - standardizacija proizvoda odvraća od traženja alternative
- kontrola - strogo fiksirani jelovnici, ograničen izbor jela (primer) Medijski monopol i mašinerija stvaraju svet hiperrealnosti , veštačke stvarnosti i simulakruma
- četiri najveće svetske novinske agencije emituju 90% informacija svetske štampe, radija i TV. On je istovremeno i monopol na postavljanje agende setting ili političkog dnevnog reda. Važna posledica globalizacije, po Urlihu Beku , jeste ’organizovana neodgovornost’ (svi se doživljavamo kao žrtve, niko kao počinitelj - primer globalno tržište). Zigmund Bauman razlikuje:
- turiste kreću se jer je svet unutar njihovog domašaja nedovoljno atraktivan - postmoderna sloboda
- vagabunde misle da je lokalni svet unutar njihovog domašaja negostoljubiv - postmoderno ropstvo U osnovi kulturnih konflikata - etničkih, verskih i nacionalnih sukoba jesu borbe oko jezika, vere i prava na samoopredeljenje i sopstvenu državu. Hantington u knjizi ’Sudar civilizacija’ ističe
da iako lokalni, ovi sukobi nose klicu širenja i svoje planetarne eskalacije. Globalizacija otvara prostor za ekspoloziju kulturnih konflikata, koji prerastaju u oružane sukobe i terorizam.
Agonija ili transformacija nacionalne države i nova konstelacija snaga
Nacionalna država je početkom trećeg milenijuma suočena sa tri vrste izazova:
- proces globalizacije ekonomskih i finansijskih tokova slabe nacionalne ekonomije su prinuđene da preuzimaju oštar konkurentski obrazac, a međunarodne finansijske institucje nameću redukovanje socijalnih izdataka.
- proces fleksibilizacije tržišta rada obrazloženje da će samo tržište i razvoj da reše problem nezaposlenosti i siromaštva. Mihail Cirn govori o tri procesa denacionalizacije : trgovine , finansija i proizvodnje.
- proces demografskog starenja stanovništva naprežu penzijske i socijalne fondove i nužnim čine dodatne šeme privatnog osiguranja. Suverenitet je postao nominalan, vlast anonimna, a njeno mesto upražnjeno. Nacionalne države su smeštene u mrežu transnacionalnih sporazuma, režima i organizacija. Svetska ekonomija, međunarodne organizacije, regionalne i globalne institucije ograničavaju nacije. Bžežinski ovavu pojavu naziva benignom hegemonijom. Teškoće nastanu kada ova hegemonija postane osvajčka i kada hegemon nije sposoban da snosi troškove za održavanje stabilnog svetskog poretka. Američka vlada je 2002. godine objavila Strategiju nacionalne bezbednosti i proglasila pravo da se, ukoliko bude potrebno, upotrebi sila kako bi se uklonilo sve što potencijalno čini prepreku američkoj trajnoj globalnoj prevlasti. Početkom trećeg milenijuma, vidljivi su, kako kaže Pol Kenedi, simpotomi ’imperijalne preforsiranosti’ , odnosno opadanje američke hegemonske moći. Tome doprinosi i jačanje zemalja BRIKS-a, proces ujedinjavanja EU... Pitanje: Šta učiniti sa socijalno odgovornom, nacionalnom državom, kako je spasiti? Esping-Andersen izlaz vidi u dosijalnim inovacijama i razvoju kombinovanog društveno- državnog modela blagostanja. Taj model se zasniva na sledećim vrednostima: socijalna pravda, obrazovanje, zdravlje i socijalno osiguranje, participacija, efikasna pravičnost, socijalnom partnerstvu... kao i na prihvatanju nužnosti socijalne odgovornosti i funkcija države. Esping-Andersen govori o Zamrznutoj državi blagostanja. Socijalno odgovorna država - država socijalnog investiranja ima formativnu ulogu za ostvarivanje društva blagostanja. Nacionalna država će i u buduće imati ključnu ulogu u
Globalno civilno društvo je zapravo civilno društvo koje se povezuje uprkos državnim granicama. Njegov glavni zadatak je rešavanje problema na globalnom nivou. Ističe se njegov mirovni karakter, borba ua širenje i ostvarivanje ljudskih prava i demokratije širom sveta. Šolte ističe 4 kriterijuma za određenje globalnog civilnog društva, ali i ističe da ne moraju biti zadovoljna sva 4 uslova:
- GCD se bavi suprateritorijalnim temama (ekološke promene..)
- koristi suprateritorijalne komunikacije (e-mail, fax..)
- prekogranična organizacija koja koordiniše ogranke širom sveta
- deluje na premisama suprateritorijalne solidarnosti Džon Kin definiše GCDi posmatra ga kao idealni tip: 'dinamičan nevladin sistem međuzavisnih društveno-ekonomskih institucija koje obuhvataju celu Zemlju i koje imaju kompleksne efkete koji se osećaju na četiri kraja sveta'. Nevladine institucije i akteri teže da pluralizuju moć i da problematizuju nasilje, a kao posledica njihovi mirovni i 'civilni' efekti se osecaju svuda. Kaldor koristi termin GCD da opiše globane procese kroz koje pojedinci mogu da komuniciraju, utilu na donošenje različitih sporazuma, pregovaraju sa centrima političke i ekonomske vlasti. Kin navodi da su postojale tri faze preporoda civilnog društva: 1) Japan, krajem '60tih i '70tih godina dvadesetog veka 2) Srednja i Istočna Evropa 3) Latinska Amerika, Južna Afrika i Istočna Azija U autoritarnim i kominističkim režimima, civilno društvo jeste ključno za širenje demokratskih vrednosri i demokratizaciju 'odozdo'. U ovom periodu nastaju i novi društveni pokreti. Nakon završetka hladnog rata dolazi do ubrzanog razvoja političke, ekonomske, tehnološke i kulturne globalizacije. Kin navodi sedam pravaca čijim preklapanjem nastalo globalno civilno društvo:
- oživljavanje jezika civilnog društva ( posebno u Srednjoj i Istočnoj Evropi )
- nastanak novih društvenih pokreta na Zapadu
- razvoj satelita, kompjutera, olakšane komunikacije
- opšta percepcija da je krah komunističkih sistema sovjetskog tipa doneo sa sobom novi globalnio politički pokret
- polet neoliberalne ekonomije i tržišnih kapitalističkih ekonomija na svetskom nivou.
- razočarenje zbog prekršenih i neostvarenih obećanja datih postkolonijalnim državama
- rastuća zabrinutost vakuumom koji nastaje kolapsom imperija i država i izbijanjem negrađanskik ratova
Dve vrste resursa ključne za razvoj GCB: tehnologija i novac. S jedne strane, globalno civilno društvo podstiče globalizaciju, dok s druge strane ono predstavlja reakciju na globalizaciju, ono je i uzrok posledica globalizacije. Globalno civilno društvo je postalo aktuealno među građanskim borcima, bankarima, diplomatama, NVO i političarima. Na Zapadu postoji ideja da je civilno društvo kritično za razvoj, demokratizaciju i uspešnu tranziciju, zbog čega je jačanje civilnog društva postalo centralni deo programa za unapređenje demokratije u tranzicionim zemljama i zemljama u razvoju. Sve svetske međunarodne organizacije i institucije pozdravalju šansu da rade sa civilnim društvom.
Kritike koncepta 'globalnog civilnog društva'
- Nastanak i definisanje globalnog civilnog društva Među aktere globalnog civilnog društva ubrajaju se međunarodne nevladine organizacije (MNVO) i transnacionalne mreže, nastale pre 'nastanka globalnog civilnog društva' '80tih godina. MNVO nastaju u 19. veku. Prva MNVO je bila društvo za brobu protiv ropstva - Britansko i inostrano društvo protiv ropstva (1839). Međunarocni komitet Crvenog krsta je formiran
- godine. Kolas isitče da je GCD bolje shvatiti kao domen političke brobe i društvenih antagonizama gde se različliti ideološki i normativni projekti bore za svoje suprotstavljane vizije društva. Akteri globalnog civilnog društva nisu aktivni u svim delovima sveta, niti se bave isključivo globalnim temama. Oni su najbrojnije i najrazvijenije na Severu, dok manji uticaj u svetu imaju GCD u zemljama Afrike, Azije, Latinske Amerike, koje su ujedno i manje aktivne. Mnogo organizacije koje imaju sedište u siromašnijim zemljama su samo ogranci irganizacija sa Severa; više učestvuju stanovnici urbanih nego ruralnih oblasti, više bogatiji nego siromašni i više visoko obrazovani nego radnički slojevi.
- Nejasna i neadekvatna upotreba termina globalno civilno društvo Globalno civilno društvo nije pristuno na svim krajevima sveta, pa nije baš adekvatno koristiti i označavati ga kao 'globalno'. Ono je samo široko rasprostranjeno, i u njega se svrstavaju organizacije civilnog društva koje često nisu globalne ni po temama ni po organizaciji ni po članstvu ( pokret Zemun, Ekovaroš iz Novog Bečeja - deo su GCD zbog toga što se bave ekološkim temama ).
- Odnos globalnog civilnog društva i civilnog društva
Pad Berlinskog zida 1989. godine označio je kraj hladnog rata i početak 'pluralističkih revolucija' u zemljama centralne i isitočne Evrope. Nakon 1989. godine, demokratske promene doživljavaju uspone i padove i različitu sudbinu u različitim zemljama, ali teorijski interes za njih ne opada. Četiri teorijska pristupa o konsolidaciji novih demokratija:
- Transnacionalne teorije (Hantington, Klaus fon Bejmae, Džefri Pridam)
- Strukturne teorije (Lipset)
- Genetičke teorije / Teorije političkih aktera (Giljermo O'Donel, Klaus Ofe)
- Interaktivne teorije (Kirhajmer) Prva grupa, transnacionalnih teorija , kao glavne poluge demokratskih promena vide promene u međunarodnih okolnosti i odlučujućih uticaja internacionalnih faktora. Za ove teorije, bitne su dve karakteristike: a) do velikih talsa demokratskih promena dolazi tokom i nakon radikalno izmenjenih međunarodnih okolnosti izazvanih ppromenom odnosa snaga na globalnoj, svetskoj sceni, što ima strateški uticaj na šire geografske promene. b) postoji jak internacionalni demonstracioni efekat, koji se naziva domino efekat ili snow- ball efekat , jer promene u jednoj zemlji pospešuju promene u drugim zemljama sa sličnim okolnostima. Drugu vrstu teorijskog pristupa, predstavljaju strukturne teorije , koje naglasak stavljaju na splet neophodnih strukturalnih , pre svega ekonomskih, društvenih i kulturnih preduslova za demokratske promene. Lipset tvrdi da šanse za postignuće demokratije zavise na krucijalan način od dostignutog nivoa ekonomskog razvoja. Kritike ovoj teoriji zasnivaju se na argumentu da se oslanja previše na materijalne fakotore, pa je ova teorija tako doživela i svoju modifikaciju - ekonomski razvoj nije sam po sebi nužan i neophodan uslov za demokratsku tranziciju, ali je bitan za odnos između konsolidacije i održivosti novih demokratija. Treća grupa, teorije političkih aktera , naglasak stavlja na sledeće dimenzije objašnjenja demokratskih promena:
- fokusiranje na same procese promene režima
- naglašavanje mogućnosti političkog izbora demokratskih rešenja
- stavljanje uloge elite i političkih aktera u promenama u prvi plan
- uverenje o unutrašnjoj urođenoj neizvesnosti tranzicije
Ove teorije na strukturne preduslove gledaju samo kao na činioce u pozadni, i fokusiraju pažnju na dinamiku procesa promena. Njihov glavni fokus je usmeren na sam proces tranzicije, a ne na konsolidaciju liberalne demorkatije. Ofeova analiza se bavi karakteristikama demokratskih promena u istočnoevropskim zemljama: prvi momenat: Procesi demokratske tranzicije u istočnoevropskim društvima pokrenuli su i stavili na dnevni red istovremeno rešavajući sve tri vrste promena: državno-teritorijalnih pitanja , političke promene i ekonomski preobražaj. One se odigravaju simultano i u strahovito vremenskom tesnacu. drugi momenat: Vrlo izražen proces etnifikacije politike. To podrazumeva strategije i ponašanja kolektivnih i individualnih društvenih i političkih aktera, u kojima ključnu ulogu i najviše značenje ima etnička pripadnost. Etnifikacija politike ili politizacija etniciteta proces je koji Žarko Puhovski naziva povratkom na pretpolitičko stanje. Ono je društveno stanje najdublje krize (pogotovo višenacionalnih društava, u kome glavne linije političih podela i rascepa idu po linijama etnonacionalnih podela). Etnički kod postaje dominantan politički kod, kriterijum i mera društvenog ponašanja svih političkih aktera. Četvrta grupa, interaktivnih teorija , nastoji da objasni proemene, poklanjajući pažnju na kompleksan, multidimenzionalan i dugoročni pristup promenama. Dobar primer su tranzicijski procesi na Balkanu - gde uzimamo u obzir istorijske determinante, složenu protivurečnu dinamiku odnosa naraslog nacionalizma i demokratskih promena. Za ovu grupu je važna realcija između države i društva, i u tom kontekstu problematika civilnog društva. Temelj ovoj vrsti pristupa je postavio Kirhajmer.
Ustavnopravne, političke i civilne promene
U knjizi 'Razmišljanje o revoluciji u Evropi' Ralf Darendof nudi teoriju demokratske revolucije, kako bi objasnio talas revolucija koje su započele 1989. godine. Polazeći od najprostijeg shvatanje revolucije kao ekstremno brzih i vrlo radikalnih promena, Darendorf pod taj pojam podvodi događaje koji su se dešavali u Pragu, Berlinu i Bukureštu, a za ono što se dešavalo u Varšavi i Budimpešti uzima termin Gartona Eša - refolucija.
nedemokratskog poretka kada je očigledno da autoritarni karakter tog poretna ne omogućava da se proces liberalizacije dovede do kraja. Pojmu liberalizacije daju se relativna značenja-vrlo često pod društvenim pritiscima dolazi do zatezanja političkih stega i sužavanja započetih procesa liberalizacije. (Srbija 90ih)
Uslovi demokratske konsolidacije
„Demokratija i ljudska prava“- Dejvid Bitam nudi 10 hipiteza o procesu tranzicije i uslovima za demokratsku konsolidaciju,koje na dobar način sumiraju tu teorijsku debatu. Prva hipoteza: Karakter prethodnog režima bitno utiče na izglede za konsolidaciju demokratskih promena. Na primer Srbije i iskustvu nakon promena, hipoteza dobija sve više na validnosti. Prethodni tip vladavine bio je populistički (široka podrška autoritarnom režimu), to veoma otežava i umanjuje izglede za brzu konsolidaciju demokratskih promena. Druga hipiteza: Način prelaza ka demokratiji utiče na potonju konsolidaciju. Mirno i nenasilno preuzimanje vlasti predstavlja pozitivnu i olakšavajuću okolnost za konsolidaciju demokratskih promena. Političke promene u oktobru 2000. U Srbiji u tom smislu se uklapaju u opšti model tzv. Pluralističke revolucije iz 1989. I talas promena koji je zahvatio istočnoevropske zemlje (izuzetak Rumunija (smaknuće Čaušeskua)). Bitne karakteristike istočnoevropskog modela: odbacivanje klasičnih radikalnih i nasilnih revolucionarnih metoda i davanje prednosti evolutivnim, mekim i samoograničavajućim načinima promena. Naredne 3 hipoteze – veza ekonomije i demokratije. Treća hipoteza: Tržišna ekonomija je neophodan, ali ne i dovoljan uslov za demokratiju. Četvrta hipoteza : Šanse za demokratsku konsolidaciju se uvećavaju sa ekonomskim razvojem. Peta hipoteza: Specifične forme delovanja i ponašanja klasa utiču na šanse za konsolidaciju. Treća hipoteza - Značajni elementi tržišne privrede su postojali u Srbiji i pre i nakon raspada druge Jugoslavije, i tu još uvek postoje bar ostaci značajnih komparativnih prednosti u odnosu na druga IE društva. Odnos ekonomije i politike, odnosno tržišta i demokratije nije jednoznačan. Rasprave o odnosu kapitalizma, socijalizma i demokratije-uočeno da sile tržišta mogu da imaju dvostruko i protivurečno dejstvo na demokratiju. Pozitivna dejstva tržišne ekonomije na unapredjenje demokratije:
- Atntipaternalističkim stavom i individualizmom izjednačava glasača i potrošača, koji može da prosudjuje šta je u njegovom interesu.
- Vrši disperziju i odvajanje dela odučivačkih i drugih formi moći od države, umanjujući moć birokratskog aparata.
- Tržište direktno i indirektno utiče na ograničavanje političke moći, jer odvaja kompeticiju za ekonomsku i političku moć u dve različite sfere i tako redukuje i umajuje društvene uloge u izbornim političkim procesima. Negativni efekti sile tržišta na demokratske procese:
- Nejednakost bogatstva ima tendenciju da ugrozi efektivnost političkih jednakosti
- Široko rasprostranjena nezaposlenost i oscilacije u tržišnoj ekonomiji mogu da usmere podršku i mobilizaciju masa prema autoritarnim i ekskluzivnim formama politike.
- Generalizacija tržišnih privatnih interesa može da dovede do ozbiljen erozije javnog interesa u javnim službama, na kome počiva i od kojeg zavisi integritet javnog sektora. Osetljivost svih društava u tranziciji prema dvostrukoj prirodi tržišnih efekata je očigledan. Četvrta hipoteza - važi i obrnuto ( zastoji i neuspesi u ekonomiji mogu da otežaju i ugroze šanse za konsolidaciju demokratije). Bitan je makar i postepen, ali stalan ekonomski razvoj, koji se očitava u poboljšanju životnog standarda ljudi. U Srbiji ovo predstavlja ključnu i prelomnu tačku. Od uspeha i brzoine ekonomskog oporavka zavisiće kvalitet i dometi demokratizacije. Započete demokratske promene mogu biti ugrožene i dovedene u pitanje neuspesima u ekonomiji i privrednom oporavku. Peta hipoteza - bitna posledica autoritarnog režima u Srbiji – izuzetno jaka socijalna polarizacija na sve veći broj siromašnih i mali broj bogatih. Najviše su pogodjeni srednji slojevi stanovništva, koji su u svim društvima najsolidnija socijalna osnova demokratije. Kontraproduktivne mere medjunarodne zajednice (sankcije,izolacija,bombardovanje) u najvećoj meri pogodile su gradsko stanovništvo i srednje slojeve=jaki gradjanski protesti zime 96/97, oktobarske promene 2000. Sledeće dve hipoteze povezane su i odnose se na polje političke kulture. Šesta hipoteza: Odredjene religije su inkompatibilne sa održivom demokratijom. (jednostranost i neosnovano preterivanje) Sedma hipoteza: Društva podeljena jasno definisanim i istorijski antagonističkim kulturnim grupama imaće velike teškoće u održavanju demokratije. (demonstrirana na prostoru druge Jugoslavije) Sadašnaj Srbija, kulturno i etnički heterogena, dvosekli je mač za njenu demokratsku budućnost. Socijalna osnova hrani nacionalističke pokrete i populističke forme politike (sukob na jugu Srbije) Poslednje tri hipoteze se odnose na politički sistem.
na primeru Srbije se dovodi u pitanje. Civilno društvo se probudilo još na prelazu iz osamdesetih u devedesete= tromesečni civilni protesti u zimu 96/97=demokratske promene krajem devedesetih i u 2000.) U analiza civilnog društva i demokratske konsolidacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi – Volfgang Merkel dao je teroijski model sa 5 različitih teorijskih paradigmi (objašnjavaju osnovne funkcije civilnog društva u procesima demokratskih promena.) Prva teorijska paradigma LOKOVA FUNKCIJA : civilno društvo kao zaštita gradjana od arbitrarne države. (nezavisna društvena sfera vs. Država važna i nakon demokratskih promena. Nevladine organizacije ) Druga teorijska paradigma MONTESKJEOVA FUNKCIJA: ravnoteža izmedju države i ciilnog društva. ( ravnoteža izmedju centralne politčke vlasti i društvene mreže „posredujućih tela“- sastojci civilnog društva,civilne asocijacije. ) Treća teorijska paradigma TOKVILOVA FUNKCIJA : civilno društvo kao škola demokratije. ( Slobodna udruženja gradjana gde se uči demokratsko mišljenje i ponašanje kroz svakodnevnu praksu i neposrednu komunikaciju. U Srbiji postoje kvalitetne NVO, ali je naše civilno društvo, shvaćeno kao škola demokratije, slabo i nerazvijeno. Četvrta teorijska paradigma je HABERMASOVA FUNKCIJA : civilno društvo kao kreator kritičke javne sfere. ( spontane grupe, org, i društveni pokreti prikupljaju i kondenzuju društvene probleme u privatnoj sferi i ubacuju ih u političku, obezbedjujući im društvenu pažnju. Glavni cilj je uspostavljanje demokratskog javnog mnjenja i kritičke javne sfere. ) Peta teorijska paradigma je PATNAMOVA FUNKCIJA : pluralistička uloga civilnog društva u produkciji društvenog kapitala. ( interesni pluralizam društva, premošćavanje dubokih društvenih rascepa putem članstva gradjana u različitim interesnim grupama i civilnim asocijacijama, koje igraju važnu ulogu u stabilizovanju i pacifikovanju demokratije. ) Savremene pluralističke teorije = društveni kapital ( interes za ovaj koncept pokrenuo je 80ih godina francuski teoretičar Pjer Burdije,a naročito Robert Patnam nakon objavljivanja knjige..) Društveni kapital je (civilni angažman ljudi, medjusobno poverenje, kooperaciju, participaciju) nešto što se ne može postići u kratkom vremenskom perodu.
Politička i civilna strategija demokratskih promena
Neumitnost promena Moderna društva su osudjena na promene. Stagnacija nije samo zaostajanje već i nazadovanje. Svaka promena ima društvenu cenu. Usporavanje ili odlaganje dovodi do rasta te cene. To otežava promene i dovodi do toga da je odredjene promene moguće samo delimično realizovati, ili ih uopšte više nije moguće izvesti. Pitanje tajminga izuzetno je važno. Propuštanje
najpovoljnijeg vremenskog trenutka bitno utiče na porast socijalnih troškova promene, na visinu njene cene i na mogućnost njenog izvodjenja. Dok i brzoplete promene bez jasnog cilja i strategije, kozmetičke promene, promene radi promena- nisu ništa drugo do prividne, lutanja i rasipanja društvene energije i vremena. To što važi za društvene, važi i za demokratske promene u postsocijalističkim društvima. Ka razvijenijim strategijama promena Jasna strategija demokratskim promena javlja se kao ključno pitanje. (precizna evaluacija promena: koliko su izvršene i u kom smeru, čija je zasluga i odgovornost, krivica i neodgovornost za realizovane i nerealizovane demokratske promene). Dve najvažnije strategije demokratskih promena, dva puta:
**1. Politička- strategija ponude
- Civilna-strategija potražnje ili zahtava** ove dve strategije razlikuju se po svemu (nastanku, karakteru, smeru, akterima..) Bitne karakteristike: **Politička strategija:
- Od vrha ka dnu društva, top-down strategija.** ( činjenica koja ide u prilog je politički mentalitet većine ljudi na ovim prostorima, gde dominira tradicija da sve promene i inicijative za iste moraju poteći sa vrha društva. Pasivan stav čekanja. ) 2. Glavni društveni akteri političke strategije su političke elite. (Identitet naše pol elite nije dovoljno jasan i oformljen. Hibridan i protivurečno složen sastav otežava dolaženje do minimuma zajedništva. Najveća slabost- mnogi pripadnici su se formirali u senci autoritarnog režima. U našem društvu, takodje, ne postoje razvijene podelite, kao kontrabalans da utiču na podizanje sposobnosti političke elite. Tu se pre svega misli na menadzersku elitu (u 90im sloj sumnjivog i krimogenog poslovnog sveta divljeg biznisa). Postoji i ogromna slabost kulturne podelite. 3. Društveni nivo na kom se formulišu osnovni elementi političke strategije je vrh društva. Postojanje efikasnog i sposobnog političkog i državnog centra je jedan od važnih preduslova za nastanak i delotvornost ove strategije. 4. Najvažniji kanali akcije i delovanja političke strategije su političke partije i politički lideri. Politička vodjstva uobličavaju i formulišu ovu vrstu strategije u najvažnijim političkim dokumentima, a politički lideri ih predstavljaju i personifikuju u javnost. ( U Sbiji je političko polje previše fragmentirano i preopterećeno velikim brojem partija. Pol partije su daleko od modernih partija. Većina nije doživela promene čelnih ljudi, stepen unutarstranačke demokratije je izuzetno nizak. Gradjani donose sud o partijama na osnovu utisaka o njihovim liderima. Ne postoji jasna i čvrsta veza izmedju socijalnih slojeva i interesnih grupacija, sa jedne strane, i politčkih stranaka, sa druge= zato pol partije i
