Preuzmite PSSD skripta za ispit i više Ispiti u PDF od Politička teorija samo na Docsity!
SKRIPTA ZA KOLOKVIJUM PSSD
Društveni pokreti i promene + Sindikati
----------DRUŠTVENI POKRETI I PROMENE----------
1. Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti:
Savremena politička socijologija počiva na višedimenzionalnim institucionalnim osnovama, koje Entoni Gidens deli u četiri polja i to: Kapitalizam, Industrijalizam, Aparati nadzora–kontrole-integracije, Vojna moć. Po Gidensu sinergetsko- kumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. Čovekov problem po Gidensu je nemogućnost kontrole sopstvene projekcije sveta- on još nije gospodar svih dimenzija. Zato u vožnji zmajeve kočije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje što možemo učiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budućnost. Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije. Oni na najbolji način pokazuju težnju za promenama, pa Gidens navodi primer radničkog pokreta u kapitalizmu. Naravno, to je deo starih pokreta, ali Gidens još navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budućnosti.
Uzimajući u obzir utopijsku ideal pokreta, i realističku sliku stanja, savremena kritička teorija po Gidensu mora da vodi računa na sve imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentiše geopolitički, da misli nadnacionalno, i da uvaži emancipatorske politike. Ovo poslednje je posebno vezano za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja. Povezani sa politikama života kao načina da svi živimo bolje, oni daju uspešnu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, zaključuje Gidens.
2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije:
Dve uktrštene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje emancipatorskih politika sa politikama života, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens definiše globalizaciju kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu uz kompresiju geografskog prostora. Kao kontrateža ovakvim procesima javljaju se nacionalne želje za autonomijom, ali i separetizmom.
Globalizacija kao proces povezivanja je po Pečujčiću stari proces koji je započeo širenjem velikih svetskih religija. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i treći kreću od renesanse, odnosno industrijske revolucije. Savremeni talas zbog svoje informatičke ekspanzije se još naziva i turboglobalizacija .Ono što čini ovu globalizaciju su tehničko-informatičke revolucije i njom izazvana kompresija vremena, globalno tržište, vladanje na daljinu, međuzavisnost, transnacionalne korporacije, kopiranje određenih formi organizacije.
Forma globalizacije može biti u demokratskom ili autoritarnom liku, i to je stvar izbora nacionalnih država. Tako npr. neomarksisti, posebno Imanuel Volerstin smatra da je globalizacija savremena kolonizacija u kojoj dominiraju centralne države (SAD, EU, Japan), polu-periferna zona (npr. Jugoistočna Azija), i periferija (zemlje trećeg sveta).Glavna pogonska snaga globalizacije je onda kapitalizam , a nus pojava globalizacije je antisistemski pokreti. Dejvid Harvej se donekle slaže sa ovim, tvrdeći da je kapital glavni integrativni faktor sveta. S druge strane liberalne-demokrate smatraju da je glavna odlika globalizacije širenje demokratije. Međutim za marksiste to je samo jedan od oblika produbljivanja jaza sever- jug prenonošenjem sukoba sa klasa na etnicitete.
3. Pokreti i postojeće stanje (status quo):
Demokratski lik globalizacije preme Pečujčiću se vidi pre svega u sferi ekologije, humane globalne ekonomije, socijalnih prava, kosmopolitske demokratije, pluralizmu kultura.
Danas su ipak najdominantnije teorije koje su između modernosti i postmodernizma, i to teorije Leša, Beka, Gindensa , i donekle Helda. To su teorije refleksivne modernosti.
Skot Leš zastupa konzumerizam , tezu da je danas glavni kapital informacija. Njegova definicija karaktera čoveka, da je on ono što kupuje , onda je danas najdominatnija ekonomija znakova jasan pokazatelj prirode odnosa u globalizaciji. To znači da mi danas nismo striktno vezani za državu-naciju, već “kupujemo” od onoga ko ponudi jasniji i bolje prezentovani znak. To je po Lešu sistem dezorganizovanog kapitalizma , u kome je čovek primoran da kupuje u odnosu na životne navike i okolinu koja ga okružuje, a sve se svodi na izbor.
Bek i Gidnes nude teorije refleksivne modernosti po kojima je modernizacija sada u fazi u kojoj može da sagleda samu sebe. Po Gidensu (koji koristi termin pozna modernost ), modernizacija je donela politiku emancipacije, a danas ona prerasta u politiku života. Bek na ovo nadovezuje globalni poredak koji ide ka republikanizmu a individualizmom kao osnovnom vrednošću. U takvim procesima traba razlikovati globalizaciju kao proces umanjivanja uloge nacionalnih država od globaliteta kao faktičkog stanja svestkog društva koje je irevizibilno. Na kraju tu je neoliberalna ideologija- globalizam, kao vladavina svetskog tržišta. Globalizacija ima nekoliko osnovnih dimenzija: komuniativne tehnologije, ekologija, ekonomija, organizacija rada,
Pokreti koji su između ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je oštro kritikovao kapitalizam, ali odbacio sovjetski revolucionarizam. Ovi pokreti nastoje da simultanim promenama u različitim društvenim poljima, stvore sinergiju efekata koji će dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog.
5. Socio-politički i socio kulturni pokreti:
Socio-politički i socio-kulturni pokreti se razlikuju prema ciljevima kojim streme. Tako, prvi nastoje da unsu promene u politički, ekonomski život, strukturu i hijerahiju, dok drugi se odnose na vrednosti, uverenja, matrice životnog ponašanja (kavi su npr. hipi pokreti).
Dejvid Eberle nam daje nešto složeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblas promena i to: transformativne pokrete (totalne promene) , reformske pokrete (parcijalne promene) , pokrete iskupljenja i spasenja (totalnu promenu individua) , alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua).
S obzirom na akciju i logiku pokreta postoje dve vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje političke vlasti i obezbeđivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u političke parije. Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta, vrednostima, autonomije ljudskih prava , i sl.
6. Klasični i novi društveni pokreti:
U epohi nastanka modernog i industrijskog društva, dominantni pokreti su bili oni vezani za slojeve i klase. Takvi su bili radnički, sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasični pokreti.
U epohi onoga što se naziva postindustrijsko, informatičko, postmoderno društvo , javljaju se novi tipovi društvenih pokreta, kakvi su ekološki, feministički, mirovni. Ovo su novi ili alternativni pokreti_._
Klaus Ofe kaže da su novi pokreti rezultat sporednih efekata industrijskog rasta, dok Alan Turen to poistovećuje sa strukturalnim promenama industrijskog društva. Brand smatra da je domintan sloj u ovim pokratima srednji sloj , koji teži da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod klase obrazovanih, i to onih novčano situoranih, najčešće humanih radnika, i mladih posleratnih generacija.
Slično misli i Ingelhart kada vezu između političkog aktivizma i mladih obrazovanih ljudi naziva kognitivnom mobilizacijom. Ingelhart smatra da je došlo do promena potreba koje idu sada od materijalističih, prema postmaterijalističkim (kvalitet života) Tiha revolicija. Ova teza je zasnovana na dve primese: ljudi cene ono što je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe. Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugačije vrednosti, što ukazuje na stepen participacije mladih u političkim zbivanjima.
7. Različiti teorijski pristupi društvenim pokretima:
Marksistički pristup društvenim pokretima zasniva se na klasama. Poseban segment izučavanja ove teorije su radnički pokreti kao nosioci klasnih promena i revolucije.
Bihejvioristički pristup koji se javlja u SAD-u u okviru čikaške škole, posmatra pojavu pokreta kao izraz nezadovoljstva aktera postojećim stanjem u društvu. Značajni predstavnici su Park, Blumer. Robert Ezra Park važi i za osnivača čikaške škole, i njegovi radovi su umnogome uticali na potonje generacije ekologa, ali i politikologa. On smatra da je sociologija nauka o međudelanju ljudi , koje se umnogome zasniva na komunikaciji, a koja opet može biti izraz, tumačenje i odgovor. Ljudsko delanje se svodi na četiri međuodnosa koja se jednim imenom nazivaju socijalizacija , i to su: utakmica (najopštija nesvesna delatnost), sukob (nastaje iz utakmice, kao vid osvešćenja), prilagođavanje (prirodno i društveno), i prihvatanje (krajnji oblik utapanja u društvene norme).
Teorija racionalnog izbora nudi takođe objašnjanje kroz radove Mensura Olsona. Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebičnih interesa koji su racionalni. Pojednici neće učestvovati u društvenoj akciji ukoliko njihovo očekivanje dobitka bude manje od troškova njihove participacije (tzv cost benefit analiza ). U slučaju da mu se akcija ne isplati on će ostati free rider koji će se nadati da će dobiti makar nešto od preraspodele. Ono što nije dobro u ovom modelu jeste što ne objašnjava prisusvo altruizma u društvenoj akciji.
Teorija mobilizacije resursa (američka teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo po sebi neće pokrenuti socijalnu akciju ukoliko ne postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to već tvrde Oberšal i Tili. Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su činioci identiteta i vrednost pravi pokretači socijalne akcije. Tako Turen i Meluči samtraju da pokreti uvek teže uspostavljanju poljuljanih identiteta. Zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra veliku ulogu, koliku igra npr. autonomija i solidarnost. Ovakvi društveni pokreti teže pre svega da stvore novu političku kulturu.
promene, koji se ticao nacionalnog identiteta, novih ustavnih okvira, promena ekonomskih prilika (kultura, politika, ekonomija). Drugi momenat je etnifikacija politike. To je proces promišljanja novog poretka jednog etniciteta a koji se drastično razlikuje od bio kog drugog etniciteta, i deluje isključujuće.
Interaktivne teorije su one koje smatraju da se u isto vreme mora vršiti i tranzicija i konsolidacija , koji se za neke stvari moraju odvijati brzo, a za neke postupno i multidimenzionalno. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budući da se u ove procese mora uračunati politička kultura, sistem vrenosti, odnos države i društva i sl. Prvi koji je dao ovakvu teoriju bio je Kirhajmer nazivajući je teorijom sputavajućih uslova i revolucinarnog proboja.
10. Ustavnopravne, političke, i civilne promene:
Ralf Darendorf smatra da pluralistička revolucija iz 1989. nije donela ništa novo, osim modiikacije starih koncepata u okvirima civilnog i otvorenog društva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvođenjem konstitucionalnog liberalizma i društvene reforme, i to kroz tri faze.
Prva faza je faza konstitucionalnih promena koja vremenski treba da traje kratko, oko 6 meseci, i to je doba pravnika , koji pod geslom let there be as much democracy as possible, treba da pronađu konstitucionalnu ravnotežu između podele vlasti i operativnosti vlasti.
Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vrši šestogodišnje reformisanje ekonomske i političke ravni, a koje sprovode političari.
Treća faza je je faza građanskog društva u kome najveću ulogu ima civilno društvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. On gaji jedan pluralistički stav oko artikulacije interesa, kao i jedan društven-solidarni princip, i poštovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina. Građani.
Dakle, Darendorf smatra da je civilno društvo ključ uspešne demokratizacije društva. Primenjujući ovu teoriju na Srbiju, prvi zaključak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubović. Ipak, postoje i mnogo više ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je to bila pre svega libaralna revolucija. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda. Budući da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kišovo mišljenje da su ovakve promene negde između reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praćenje dve linije retrospektivne i prospektivne. To znači da se mora voditi računa o državnom kontinuitetu i legalitetu, ali i neumitnim promenama. Srbija je imala jednu posebnu situaciju da nije pregovarala sa starim režimom oko promena, a sa druge strane političari insistiraju na
retrospektivnom pristupu. Budući na razmimoilaženje struja u okviru promena, Srbija je propustila šansu da primeni Darendorfov model.
11. Međusobnom odnosu konsolidacije, demokratizacije i liberalizacije:
Adam Pševorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski režim video kroz tri faze: liberalizacije, demokratizacija, i konsolidacija. Prva je faza sukoba, druga uspostavljanja institucija, a treća uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema.
Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji otežavaj put tranzicije. Jedan od autra koji je pokušao da ove faktore prikaže je i Dejvid Bičam, sumirajući ih u okviru 10 hipoteza.
12a. Uslovi demokratske konsolidacije (prvih 5 hipoteza):
Prva hipoteza se odnosi na karakter bivšeg režima kao preduslova za konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspešnog reformisanja i pretohodni populistički režim koji je navikao građane na demagogiju, i ulio paranoju od spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika.
Druga hipoteza je kaže da način prelaska ka demokratiji utiče na potonju konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opšti model pluralističkih revolucija, koja odbacuje nasilje i traži „meke“ metode.
Treća hipoteza kaže da je tržišna ekonomija neophodan , mada ne i dovoljan uslov demokratije. Ovde valja nadovezati Šumpetera koji tržišnu ekonomiju vezuje za demokratiju jer jača osećaj individualizma, traži disperziju moći, i odvaja tržišne sile od političkih. Sa druge strane neke od negativnih posledica tržišnog razmišljnja su jaz između bogatih i siromašnih, nezaposlenost, javni moral.
Četvrta hipoteza kaže da se šanse za demokratsku konsolidaciju uvećavaju sa demokratskim razvojem. Dakle demokratski režim mora da pokaže, makar postepenom svoju moć da učini život ljudi lakšim, kroz povećanje standarda.
Peta hipoteza glasi da specifične forme delovanja klasa utiču na konsolidaciju. Na primeru Srbije možemo videti da su upravo srednji slojevi činili baznu osnovu revolucije, pa je zato ona i išla u smeru ostalih pluralističkih revolucija (bez nasilja i ekstrema).
Četvrta je Habermasova f-ja civilnog društva kao kreatora javne sfere. To znači uspešnu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz privatne sfere u vladinoj sferi, a kao način stvaranja sveobuhvatne transparentne javne sfere.
Peta je Patmanova f-ja stvaranja socijalnog kapitala kroz delovanje civilnog sektora. To se ostvaruje kroz pluralističku ulogu civilnog društva. U zemljama u tranziciji je od vitalnog značaja da socijalni kapital, ili spremnost ljudi na kooperaciju i društvenu participaciju, postigne sveobuhvatan prelaz ka idealu pluralističke demokratije.
15. Politička strategija demokratskih promena:
Moderna društva su u stalnoj dinamici, pa im je promena imanentno svojstvo. Ipak postoji vreme za promene, i svaka propuštena šansa znači stagnaciju, ili nazadovanje. U Srbiji postoji još i problem rascepa između struja koje su za promene, pored stalne pretnje povratka starog režima u vidu ultranacionalističkih stranaka. Rascep je u početki išao na liniji čemu dati prednost: legalitetu ili legitimitetu demokratskih promena. Nosioci tog rascepa su Demokratska stranka Srbije, i Demokratska stranka.
Jedan od problema koji je doveo do ovakvog razvoja događaja je i nepostojanje jasne strategije demokratskih promena. Postoje dve najbitnije strategije: politička i civilna. Ove strategije su dijemetralno suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.). Tako po karakteru i smeru odvijanja politička ide odozgo na dole (ponuda), pa je to ujedno i pasivni vid razmišljanja o potrebi za društvene promene. Glavni akteri ove strategije su političke elite. Problemi koji se mogu javiti sa ovim tiču se nedefinisanog identiteta elita, uticaj prethodnog autoritarnog režima. Zato se ponekad javljaju i subelite kao korektiv ovima, a koje najčešće čini menadžerska klasa.
Društveni nivo ove stratigije je vrh društva tj. državni centar.
Kanali akcije i delovanja su kroz političke partije i lidere. Što veća fragmentacija partija i programa, to veća nedelotvornost ovih kanala. Takođe nedemokratski pristupi u strukturama samih partija znaju da naškode njenom spoljnom delovanju.
Polja promene ove strategije su institucije. Cilj obrazovanja institucija je samoodrživa demokratija. Institucije države su tu naročito bitne, ali i druge autonomne društvene institucije.
Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak. Utvrđivanje jasnih sankcija i obezbeđivanje prava građana su od vitalnog značaja za demokratsko društvo.
Način usvajanja i primene ove strategije tiču se procedura političke komunikacije. To je naročito bitno za utvrđivanje fer pravila političke igre.
Politička strategije se usresređuje ka razvitku privrede. Važna stavka ovog dela je transformacija iz društvene u privatnu svojinu.
Najvažniji resurs ove strategije je politička moć, a cilj je dobra vladavina.
16. Civilna strategija demokratskih promena:
Civilna strategija počinje od društvene osnove i ide odozdo na gore. To je stretegija zahteva. Samim tim osnovni akteri su građani, kao širok osnov društvene mobilizacije.
Društveni nivo je onda predominantno lokalni. Jaka lokalna samouprava je jedan od ključnih preduslova za ovo.
Predstavnici ove strategije su nevladine orgenizacije (NGO). Polje delovanja na koji ovi predstavnivici žele da utiču jeste sistem vrednosti. Liberalno-demokratski korpus vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima.
Oblast regulacije je vladavina prava i odbacivanje arbitrarne političke kulture.
Način delovanja je usmeren ka demokratskoj javnosti. Politička kultura je ta koja determiniše koliko će se ovo i prihvatiti, ali nju ujedno i oblikuje delanje ove strategije.
Usmerenost ove strategije ide ka opštetem povećanju životnog standarda, koji su vezani za ekonomiju, ali mogu biti i za neke subsidijarne pojave (npr. ekologija). Slobodno tržište umnogome pomaže ostvarivanju ovoga.
Najvažniji resurs je socijalni kapital , i sprečavanje „odliva mozgova“.
Osnovni cilj je izgradnja civilnog društva kao dela dobro uređene zajednice.
17, 18. Društveni pokret - pojam i elementi za definiciju:
Autor koji je prvi pokušao da celu političku sociologiju zasnuje na pokretima bio je Rudolf Heberle. Za njega su društveni pokreti pre svega izraz nezadovoljstva koje teži menjenju ključnih institucija.
Sličnu defeiniciju, samo u skladu sa marksističkom klasnom borbom daje nam i Alan Turen. Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju društveni pokret od rugih pojava: kolektivna
Smelers započinje teoriju pokreta sa objašnjenjem teorije kolektivnog ponašanja i njegovim razlikovanjem od samostalnog i grupnog delanja, kako u veličini tako i u psihologiji.
Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponašanja: panika, pomama , masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buđenja, neprijateljski izliv , normativno i vrenosno orijentisani pokreti. Samo poslednja dva imaju oblik društvenog pokreta, dok su ostali oblik socijalne ekspolizije.
Normativni pokreti imaju za cilj ponovno uspostavljanje opšteprihvaćenih društvenih normi, kroz nove zakone, običaje, udruženja i sl. To su npr. radnički, mirovni, i dr. pokreti.
Vrednosno orijentisani pokreti teže uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili profane.
23, 25. Klasifikacija pokreta; Vrste novih ili alternarivnih pokreta:
Pokreti mogu biti emancipatorski ukoliko teže povećanju obima polja ljudske slobode, ili neemancipatorski ukoliko se zalažu za sužavanje.
S obzirom na sadržaje i nosioce mogu biti klasni, politički, nacionalni, populistički, rasni, verski, kulturni, omladinski i dr.
U odnosu na teritoriju mogu biti regionalni, nacionalni, i internacionalni.
S obzirom na odnos prema promenama mogu biti revolucionarni, reformistički, konzervativni, i reakcionarni.
Pod klasičnim pokretima se najčešće podrazumevaju pokreti karakteristični za XIX i prvu polovinu XX veka. Najbitniji je radnički pokret.
Novi društveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka. Oni su prvenstveno usmereni ka društvu i pojedincima, koncentrišu se na jedan problem, ne moraju biti vezani za institucije, najčešće su nenasilni, imaju nov „dopadljiv“ imidž.
Vrste novih pokreta su: ekološki, studentski , kontrakulturni, neofeministički, mirovni, antinuklearni, pokret za alternativnu energiju i ekonomiju , pokret za autonomiju , za alternativnu medicinu, ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa , religijski, i dr [5].
26. Novi pokreti: strukturalna karakteristika modernosti:
Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod modernog doba. U pokretima se artikuliše rasuta socijalna enargija u precizno formulisane zahteve.
Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno društvo, iako oni nastaju i u okviru diktatura. Pokreti su finalni rascep između političke države i civilnog društva, ali i most između njih. Naravno ne treba po analogiji donositi zaključke da su pokreti okrenuti samo ka demokratiji, čemu je primer fašizma odgovarajuć. Ipak mnogo je češći primer kada u totalitarnom režimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne mase i sruši takav sistem. Primer koji objedinjuje i prvi i drugi stav je Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio šahov režim, ali zapao u politički sistem verskog fundamnetalizma.
Na osnovu nekih teoretičara kakav je Gramši , može se izvući zaključak da su društveni pokreti organski produkt savremenog društva , a ne konjuktivna, privremena pojava koja prestaje sa postojanjem po obavljanom cilju. Tako Agneš Heler daje tezu da društveni pokreti uvek nastaju iz nezadovoljenog sistema potreba , što je ujedno i snažna veza i mobilizatorska snaga angažovanih masa. Iako takvih potreba ima, ipak su želja za slobodom i demokratijom najbitnije. To je jako prisutno u modernom društvu sa razvojem informacionog sistema, koji omogućava široku participaciju građanstva. Sa druge strane razvoj istih dozvoljava sve veću dominaciju i manipulaciju masama od strane vodećih elita moći. Čovek je sve više podstaknut na alijenaciju, pa stoga postoji prirodno svojstvo da se on vrati na prvobitno stanje. Na ovo se nadovezuje i nezadovljastvo delanja političkih institucija.
27, 28, 29. Opoziciona politička kultura; Traganje za identitetom; Pokreti i anti-pokreti:
Političke partije, političke institucije i akteri, ne mogu da zadovolje sistem osnovnih potreba čoveka iz objektivnih razloga. S tim u vezi postoji i potreba za jačanjem civilnog sektora, naročito pokreta koji će se baviti jednom konkretnom stvari. To je ujedno i negovanje opozicione kulture koja je protiv hijerahijskog poretka stvari, političkom profesionalizmu i krutosti,. Sa te strane posmatrano pokreti nisu ništa drugo do povratak neposrednoj demokratiji i društvenog angažovanja ljudi.
Agneš Heler nam ujedno sugeriše da društvo u kome je čovek predominantno nezadovoljan je ono društvo koje ima neograničene potrebe. Takvo društvo je onda identiteno neizdefirencirano, pa društveni pokreti imaju bitnu ulogu obilkovanja tog identiteta. Tako npr. u naše doba se ponovo rađaju mnogi religijski pokreti, sekte, ali i nacionalni pokreti, za rasnu jednakost, ili kulturnu autonomiju.
Pokreti se danas uglavnom karakterišu kao progresivni, demokratski i levo oreijentisani. Ipak prećutkuje se da ponekada demokratski i emancipatorski pokreti upošteno, ne
je umnogome uticala na pojavu i formatiranje pokreta. Samim tim dolazi se do zaključka da su pokreti proizvod krize kraja prosperitetnog perioda kapitalizma. Naravno nije kriza delovala uvek u istom pravcu formiranja pokreta. Takoje npr studenski pokret izgubio na značaju , ali su vaskrsnuli neki stari pokreti i to u svom neo-oliku. Takav je neofeministički, neokonzervativni, neonacionalistički , itd.Jeadn od pre dominantnih novih pokreta je i ekološki pokret. Stranke zelenih postižu već dve-tri decenije jako dobre rezuletate a zauzimaju i bitne sistemske pozicije. Takođe aktiviranje pokreta kakav je ekološki, znači da se polja akutnih kriza (sistemskih) sužavaju, pa su pokreti nužno preorijenisani na neke druge teme (humanirarni rad, mirovni pokreti, ekologija).
33. Ishod krize i perspective pokreta:
Svaki društveni pokret mora imati svoju utopijsku viziju ukoliko ne želi da postane racionalno oruđe onih koji su žedni moći. Društveni pokret prestavlja oživljavanje ideje delatne utopije. Ernest Bloh je naročito razradio ovaj pojam dosežne utopije. Ona je za njega kao nada, nešto što je imanentno čovekovom biću. Zato je socijalna utopija uvek povezana sa stvarnošću, jer bez nje ne može ni da se implementira, a kamoli ostvari. Stvarnost uvek mora biti polazna osnova građenja svake utopijske slike. Bloh nam od socijalnih utopija izdvaje utopije slobode koje oličava Mor , i utopije reda koje oličava Kampanela. Prva pokušava da društvo učini demokratskijim , a druga da napravi autoritarnu sliku besprekornog funkcionisanja društva. To je razlika izmađu emancipatorskih i totalitarnih stremljenja. Totalitarne utopije gladeju da nametnu projekciju budućnosti, a u tome nema slobode, zaključuje Agneš Heler. Danas postoji generalni strah od utopija - svaka je u suštini totalitarna jer kroz socijalni inženjenrig pokušava da nametne socijalnu entropiju.
Ovakav stav najčešće potiče iz postmodernističkih pera, mada ni neomarksisti nisu daleko od ovog stava. Još je Markuze označio kraj utopijama. To dovodi do zaključka da se pesimizam uvukao duboko u strukture, što teorijske misli, što praktične delatnosti (kroz buđenje neokonzervativnih struja). Ipak utopija još ima svoju svrhu, i danas ona sve više postaje zamena za ideologiju.
Majnhajm nam poručuje da su utopija i ideologija dva zasebna tumačenja sveta proizašla iz misli jednog sloja- inteligencije. Iz ovog stava, da je svet oko nas projekcija naše misli, dolazi se do zaključka da su i pokreti deo te projekcije. Zato je problematika sagledavanja sveta oko nas vezana za to kako ćemo ga mi odrediti. Upravo iz tog razloga naši interesi igraju veliku ulogu, a ideologija im je glavni produkt, gde je on oblik svesti određene društvene grupe ili klase. Povezano sa vlašću, ideologija je najčešće težnja da se ostvari neki opštedruštveni interes. S druge strane ideologija se retko odnosi na samo društvo (koliko na vlast). Projekcija svesti koja želi da odredi društvo jeste utopija. Utopija je uvek stremila idealima pravde i moralnog savršenstva, kao i istine. Pokreti su zato mnogo bliži utopijama nego ideologijama, koje su više
vezane za političke partije. Trensformacije utopije u ideologiju, ili ideologije u praznu utopiju su takođe moguće. Prazna utopija tako nije ništa drugo do projekcija statusa quo u budućnost- bez promena. To je stanje kada nastupa politička paraliza, a cveta ideologija.
Veze izemđu realnosti i utopije se najbolje očitavaju u periodima društvenih kriza. Za Karla Kosiska društvena kriza dok ne dobije dimenziju političkoga i nije prava kriza. Kako u osnovi ovoga može biti podrivanje moralnog sistema, ili vrednosti, a što znači gubljenje orijentacije, onda je najakutnija kriza ona vezana za utopijsku energiju. Helerova upozorava da u društvenim krizama bez kompasa utopije čovek je izgubljen. Tako se i dešava za vreme istih da se granice realnog sve više pomeraju ka utopiji, što dokazuju revolucije. Zato su studenti ’68. god i imali parolu „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Dve dominante utopije u posleratnom periodu u svetu su bile one vezane za socijalističku državu na Istoku, i državu blagostanja na Zapadu. Energija i jedne i druge utopije potiče iz iste osnove- sveta rada. Ipak danas kao da te snage rada posustaju, kako kroz stvaranje novih postkomunističkih društva, tako i kroz menjanje logike proizvodnje na Zapadu pod sve većim eko-pitiscima. Danas utopija napušta radnički pokret seleći se na nove sfere interesovanja, kakve su marginalizovane grupe.
Bitna odlika utopije jeste ta što se okreće ka novome , pa je lako prihvaćena od novih društvenih pokreta. Ipak, ti pokreti najčešće fragmentiraju utopiju- ona nije sveobuhvatna, već konkretno usmerena. Zato je možemo nazvati utopijom alternativnih društvenih mogućnosti. Takva utopija je utopija sveta života u habermasovskom smislu. Jedna od glavnih deviza ovoga je „deluj lokalno, misli globalno“. Ova utopija se ne odnosi nužno na politički vrh, koliko na sistem vrednosti političke kulture, podrivajući status quo. Ona je radikalna, ali ne i revolucionarna. Takva utopija je uvek otvorena, i ne najvaljuje miran i srećan kraj. Ona nikada ne iscrpljuje do kraja stvaralčke potencijale društva.
34, 35, 36. Odnos radničkog pokreta i novih društvenih pokreta; Stvarne i prividne razlike između starih i novih pokreta; Univerzalni a ne partikularni:
Osnovna razlika između starih i novih pokreta je u sferi delovanje- nove interesuje sfera života, a stare sfera poretka. Tako se dešava da i novi pokreti kritikuju stare. Ipak savremeni radnički pokret ima sve tešnje veze sa drugim novim društvenim pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalističke logike, postaje jedan od glavnih emancipatorskih snaga savremenog društva. Ipak sam pluralitet novih pokreta otkriva jednu dihotomiju- samo političke partije mogu biti nosioci političke revolucije, a samo masovni pokreti mogu ostvariti sociojalnu revoluciju.
Razlog pluraliteta pokreta za socijalnu emancipaciju je taj što danas promene iziskuju izlazak iz okvira klasnih sukoba zasnovanih na proizvodnji. To i dalje uključuje radničke pokrete, ali traži i dodavanje novih. Kod tih drugih pokreta, kakav je recimo mirovni, klasna
ukazao na razorne moći industrijkog društva dovodeći u pitanje paradignu o naučnotehičkom progresu. Antinuklearni pokret je možda u ovoj sferi najdominatniji. On je čak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad mira. Za njih je ona simbol destrukcije, autoritrizma, i zaleđene društvene hijerahije (sve potiče iz neophodne kontrole nuklearne proizvodnje). Zato Turen zaključuje da su pokreti glavni instrument prelaza od kluturnog osporavanja na socijalanu i političku borbu, koja može dovesti do redemokratizacije Zapada.
Opšte je mesto da je u savremenom društvu nastupila kriza, kako kolektivnog tako i individualnog identiteta. Smatra se da je država blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ušla u sve pore društva, postajući skoro totalitarna. Potrošačka kultura koju ona nameće i od koje se hrani je sve više u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi društveni pokreti kao način povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti često nude samopomoć i alternativne vidove života. Često su to sekte, ali i oni koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju. Geotoizacija ovih grupa, i to na samostalnu inicijativu, nije redak pojam. Često je njihova glavna parola „uzmimo naš život u naše ruke“.
40, 41. Turenova koncepcija društvenih pokreta; Kritika Turenove koncepcije:
Alan Turen je možda najznačajniji sociolog koji je pokušao da zasnuje celokupnu sociologiju na društvenim pokretima. Turen svoju analizu započinje kroz odbacivanje teze da je doba društvenih pokreta završeno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju društva: trgovačko društvo (pokret za prava i slobode građana), industrijsko društvo (radnički pokret), i postindustrijsko društvo (novi društveni pokreti). Postoje tri teme oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, društvena pravda, samoupravljanje.
Za Turena, društvo je samoproizvodeća kategorija, u kojoj su akcija i društveni odnosi najvitalnije fukcije. Društveni odnosi su uvek odnosi moć i predstavljaju prostor izgradnje društva. Samim tim u njemu se odvijaju i konflikti koji se tiču kontrole istoriciteta (rad, institucije, investiranje, i kulturne modele). Klase su glavni interesenti za ovu kontrolu. Samim tim društveni pokreti su organizovano kolektivno delanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Samim tim pokreti su centralne pokretačke sile društva. On čak nisu ni znak krize i napetosti društva, već stanje normanosti.
Društveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeležije pokreta : identitet, suprotnost, totalitet (u ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid društvene borbe u kojoj se sukob odnosi na celinu društva, i nema pokreta bez negativne dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara sistem, ali ni da se svede na deo sistema.
Od klasične marksističke koncepcije Turen se razlikuje po shvatanju da je klasna borba društvena borba , odnosno ona nije usmerena samo protiv vlasti. Takođe, ovako koncipirani pokreti imaju i svoja kulturna usmerenja. Samim tim, postoji i izvesni pomak u problemima društva oko nas. Tako dominantan kategorijalni problem društva nije više u eksploataciji nego u alijenaciji. Društvo kao takvo onda nije društvo protivurečnosti, već društvo sukoba, odnosno do promena ne dolazi onda kada nešto „ne štima“ već su promene konstantne kroz delovanje pokreta. Ako je to tako, onda mraksističkog prevazilaženja ni ne može biti, već mogu postojati samo alternative. Turen to pravda da se pokret uvek bori za neko alternativno polje kulturne egzistencije, koje ne mora nužno biti progres (koji je nužan u prevazilaženju). Samim tim i klasični radnički pokret u postindustrijskom društvu doživljava svoj suton, i zamenjuju ga novi pokret.
42, 43. Feminizam kao dvostruki protest; Odnos klasičnog i novog feminizma:
Feimizam i neofeminizam se rađaju u sličnim društvenim uslovima- u vreme radikalnog revolucionizma. Začetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji kada je Olimp de Guž sa istomišljenicama napisala Deklaraciju o pravima žene i građanke, kritikujući tako revolucionare. Naravno završile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentski protesta 60-tih godina 20. veka.
Neofeminizam je u međuvremenu evolvirao od pokreta koji je bio proizvod seksualne revolucije do pokreta koji preuzima palicu obrazovanja novih pokreta od studentskog. Nove feminstkinje su krenule putevima dvostruke kritike: i patrijahalnog društva i muške dminacije u levici.
Feministički pokret je u ključu podele na stare i nove pokrete prisutan i u jednima i u drugima. Samim tim može se zaključiti da je to opšti pokret. Ipak određene metodske i sadržinske razlike postoje između starog i novog feminizma. Naravno osnova borbe je ista- ukidanje razlike po polu, aktivizam i mobilizacija žena. Uta Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta. Tako po njoj novi fem. nema institucionalizovano vođstvo niti strukturu, više stremi autonomji i samoupravi žene, bori se protiv birokratizacije i negativnih uticaja industrijskog rasta i na kraju ima radikalnu kritiku tradicionalne podele rada. Takođe, Blaženka Despot nam daje objašnjenje da promena između starog i novog feminizma je u suštini promena u pojmu emancipacije. Tako u klasičnom pokretu feminizam se manje više svodi na pokret za građanska prava. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: od države i vlasti uopšte, i od volje za moći. Samim tim se novi feminizam ograđuje i od ciljeva koje je postavljao klasični.
