Preuzmite Skripta Imunologija i više Rezime u PDF od Imunologija samo na Docsity!
IMUNOLOGIJA
PO ISPITNIM PITANJIMA
1. I.P. – Osnovne karakteristike prirodnog i stečenog imuniteta Imunost je sposobnost organizma da prepozna patogene (štetne faktore) i da ih eliminiše na različite nečine, može se podeliti na: 1. prirodnu imunost (urođena, nespecifična): - postoji i pre susreta sa patogenom - brzo se angažuje i predstavlja prvu liniju odbrane organizma - mehanizmi dejstva prirodne imunosti predstavljaju genetski potencijal jedinke, tj. nasleđuju se i ne menjaju tokom života jedinke - ima ulogu u stimulaciji specifičnog imunskog odgovora i utiču na tip tog odgovora (celularni ili humoralni) - efektorski mehanizmi prirodne imunosti učestvuju u krajnjoj eliminaciji patogena i pored aktiviranih specifičnih mehanizama odbrane - telesne ovojnice – epitelne barijere (koža i sluzokoža): - koža - stalna deskvamacija kože omogućava odstranjivanje patogena, - kiseli pH kože,
- inhibitorni efekat mlečne kiseline(laktata) koja je produkt lojnih i znojnih žlezda, - defenzini katjonski peptidi, niske mol. mase (cistein), deluju kao antibiotici širokog spektra (ubijaju bakterije i gljive), - keratinociti koji luče citokine (nema imunskog odgovora bez citokina) - sluzokoža - mukus - treplje - inhibicija virusa – gornji delovi resp. sistema imaju temperaturu 33º C - mikrobicidni faktori – nizak pH želudačnog soka, žučne soli i proteolitički enzimi digestivnog trakta, spermin i Zn semene tečnosti - (^) lizozim ili muramidaza - glikolipidi – kompeticijom sprečavaju prianjanje za ćelije
- laktoferin – vezuje Fe i uskraćuje bakterijski faktor rasta
- normalna bakterijska flora (komensali) – suprimiraju rast potencijalno patogenih bakterija kompeticijom za esencijalne hranljive materije ili receptore na površini epitela, lokalnom promenom pH, produkcijom toksičnih materija - humoralni mehanizmi nespecifične imunosti - aktivnost različitih supstanci prisutnih u telesnim tečnostima sa antimikrobnim i antivirusnim dejstvom - (^) aktivacija sistema komplementa alternativnim i lektinskim putem - β lizin – katjonski protein trombocita koji luče tokom koagulacije, ubija G + bakterije (neenzimskim oštećenjima ćelijske membrane) - lizozim – koga luče mononuklearni fagociti - citokini (interferoni tipa 1, IL-1, TNF-α, IL-8) - celularni mehanizmi nespecifične imunosti - fagociti i NK ćelije – ubijaju virusom inficirane i neke tumorske ćelije, produkuju IFN-γ
- stečenu imunost (adaptivna, specifična)
- stiče se tokom života i rezultat je kontakta organizma sa određenim patogenom
- (^) odlike su:
- raznovrsnost i specifičnost
- imunomemorija
- limfociti uče da prepoznaju strano od sopstvenog – autotolerancija (eliminacijom autoreaktivnih klonova limfocita ili funkcionalnom inaktivacijom – anergijom)
- tipovi stečenog imuniteta:
- (^) prema efektorskom mehanizmu:
- celularni (T limfociti)
- humoralni (B limfociti)
- prema načinu indukcije
- aktivni prirodni (infekcija) i aktivni veštački (vakcinacija)
- pasivni prirodni (prelaz antitela sa majke na dete) i pasivni veštački (Th imunim serumima) *** FAZE IMUNSKOG ODGOVORA** * - iste su bez obzira na imunitet
- faza imunskog prepoznavanja – na osnovu prostorne komplementarnosti receptora i Ag
- faza aktivacije – transmembranski prenos signala, nastajanje sekundarnih messenger molekula, aktivacija gena i ekspresija
- **efektorska faza
- I.P.** – antigeni i hapteni
ANTIGENI
dvojno svojstvo: a) bivaju prepoznati od receptora na T i B limfocitima i sposobni su da izazovu tj. indukuju imuni odgovor (IMUNOGENOST) b) sposobni su da reaguju sa specifičnim produktima imunog odgovora (antitela, citokini, natural killer cells ili citototoksični T Li)
HAPTENI Jednostavna hemijska jedinjenja koja ne indukuju imuni odgovor (nisu imunogeni), ali se prepoznaju u organizmu. Imuni odgovor se može postići vezivanjem haptena za jedinjenja koja su najčešće proteini i nazivaju se nosači, a sami su po sebi imunogeni. Imunizacija hapten – nosač konjugatom dovodi do proizvodnje antitela i za protein nosač i za sam hapten.
Imunogenost antigena zavisi od:
- (^) stranosti antigena za organizam – što je različitiji u odnosu na ćeliju organizma imunogenost raste
- hemijske složenosti – što je složeniji to je i imunogeniji
- veličine molekula – što je veći imunogenost raste
- od genetske konstitucije
- načina unošenja antigena
EPITOPI, antigenska determinanta – delovi antigena koje prepoznaju receptori na T i B Li PARATOPI, vezna mesta, aktivna mesta – delovi antitela koji reaguju sa epitopima Veza epitopa i paratopa ostvaruje se po principu strukturne komplementarnosti tj. slikovitije po principu “ključ i brava”, a vezuju se nekovalentnim vezama (jonske ili Kulonove, vodonične, hidrofobne, Van der Waals-ove)
Ag determinante molekula proteina: a) konformacione – aminokiseline koje nisu jedna do druge u prim. strukturi, ali se usled konformacione promene proteina nađu jedna do druge b) linearne – u primarnoj strukturi aminokiseline koje su jedna do druge B limfociti prepoznaju obe vrste epitopa, a T limfociti samo linearne epitope
3. I.P. – struktura antitela Antitela u organizmu su imunoglobulini koji su po hem. sastavu glikoproteini i pripadaju jednoj superfamiliji koja ima svojstva prepoznavanja i specifičnog vezivanja za antigene.
- aktivacija komplementa klasičnim putem – i to samo IgM i IgG nakon reakcije sa Ag
- opsonizacija – olakšava fagocitozu preko Fc receptora(FcR) antitela koja su odreagovala sa Ag, a to su uglavnom IgG mada su opsonini i C3b i C4b komponente aktiviranog sistema komplementa
- (^) antitelo zavisna ćelijska citotoksičnost (ADCC – antibody dependant cell-mediated cytotoxity) – posredovana isključivo IgG i to preko FcR(γ3) na NK ćelijama, ali i preko IgE na FcR eozinofila protiv parazita(gliste i crvi)
- prvi tip preosetljivosti (immediate hypersensitivity) – posredovan IgE, vezivanjem za mastocite i bazofile preko FcR(ε1) visokog afiniteta(high affinity) pri čemu se te ćelije aktiviraju i luče vazoaktivne supstance koji su intermedijeri alergija(histamin, citokini,...)
- transport kroz mukozu – posredovan preko IgA ili IgM tj. multimeričnim antitelima. IgA ulaze na bazalnoj strani epitelnih ćelija mukoze preko poli Ig receptora, a zatim dobijaju sekretornu komponentu koja je deo ekstraćelijskog dela tog receptora, a štiti IgAs od proteolitičkog razlaganja enzimima mukoze.
- (^) transport kroz placentu – posredovan isključivo IgG
- inhibicija stvaranja antitela – negativnom povratnom spregom(negative feedback) i to preko FcR(γ2B) za IgG preko kojeg se prenosi inhibicioni signal.
5. I.P. Aglutinacija i njena praktična primena 1 Aglutinacija ili Imunoaglutinacija je Ag-At reakcija, gde Ag predstavlja česticu (corpuscul) i u toku koje dolazi do zgomilavanja Ag. Reakcija se odvija u dve faze: 1) specifična faza – prepoznavanje Ag od strane At, ova faza nije vidljiva in vitro 2) nespecifična faza – zavisi od uslova sredine u kojoj se odigrava reakcija imunoaglutinacije: pH, temperature i svojstva Ag tj. da li je korpuskul kada je reč o imunoaglutinaciji ili je solubilan u rastvoru kada je reč o imunoprecipitaciji (taloženju) Uslovi da bi reakcija imunoaglutinacije bila vidljiva su to da Ag mora biti čestica i da su Ag i At u ekvivalentnim koncentracijama tj. tada možemo reći da je reakcija pozitivna i to se dešava jer At zauzimaju takav raspored na epitopima tako da se prave mreže koje se je li tako vide. Ako su At u višku onda je svaka Ag determinanta zauzeta sa po jednim At i onda je reakcija lažno pozitivna tj. reakcija se odigrala ali nije vidljiva u in vitro uslovima(naziva se još i fenomen prozona). Ako je At manje nego Ag onda ih samim tim nema dovoljno da bi mogli premostiti dovoljan broj epitopa da bi reakcija bila vidljiva, što znači da se i u ovom slučaju reakcija odigrala ali nije vidljiva što se kao i u prethodnom slučaju zove lažno negativna aglutinacija. Reakcija imunoaglutinacije služi u praktičnoj primeni za dokazivanje ili Ag ili At (npr. određivanje vrsta bakterija ili identifikacija At na bakterije, Gruberov test, Rajtova reakcija) Imunoaglutinacija može biti: 1) direktna – kada su epitop(Ag determinante) sastavni delovi površine Ag gde je primer BAB (brza aglutinacija brucela) test koji služi za određivanje At na bakterije(Brucellae) 2) indirektna ili pasivna – kada se na neku česticu koja nema epitopa(npr. LATEX) vežu solubilni Ag koji tada dobijaju svojstva čestice(tada ispunjavaju uslov za imunoaglutinaciju) gde kao primer možemo uzeti slučaj kada su At tj. imunoglobulini Ag, što znači da se za njih vežu anti Ig antitela. To se recimo radi kod reumatoidnog artritisa kada se prave At na IgG – iliti anti IgG antitelo (ovakav postupak se naziva i obrnuta pasivna aglutinacija) 6. I.P. Razlike T i B limfocita Razlikuju se u fenotipu, funkcionalnim svojstvima i najbitnije po načinu prepoznavanja Ag. Receptorski molekuli su slični, ali se značajno razlikuju po funkcionalnim svojstvima. Ta funkcionalna različitost se razvila tokom evolucije zbog potrebe organizma tj. imunog sistema da se odbrani kako od ekstracelularnih tako i od intracelularnih patogena. ĆELIJE:
(^1) U slučaju da nešto nije jasno kod ovog pitanja pogledati praktikum gde je ovo pitanje objašnjeno, jer F 0 ovo jesu beleške sa vežbi 4 A
B-limfocit su ćelije zadužene za ekstracelularne patogene. Ag receptori prepoznaju Ag determinante (epitope) prirodnih tj. nativnih molekula i to obe vrste: linearne i konformacione Ag determinante. Taj receptor se naziva BCR kompleks. T-limfocit ćelije zadužene za borbu protiv intracelularnih patogena i malignih transformacija. Receptori T limfocita prepoznaju samo linearne Ag determinante i to sklopu sopstvenih molekula na površini antigen prezentujućih ćelija(APC)^2. Sopstveni molekuli su produkti MHC (major histocompatibility complex). Taj uslov da T limfocit prepozna Ag samo ako ga je APC preradila i predstavila ga na MHC molekulu zove se MHC restrikcija. T limfociti imaju i koreceptorske molekule uz TCR kompleks i oni određuju ka kom MHC molekulu će se orijentisati:
- CD4 – prepoznaje prerađeni Ag u sklopu MHC molekula klase II, a to su uglavnom T helper Li
- CD8 – prepoznaje prerađeni Ag u sklopu MHC molekula klase I, a to su NK ćelije
RECEPTORI:
Slični su po primarnoj strukturi i genskim segmentima.
BCR – kompleks
- struktura za prepoznavanje Ag: Fab fragment IgM, tačnije 3 hipervarijabilna regiona L i H lanaca = 4 molekula
- (^) struktura za prenos aktivacionog signala: dva heterodimera (Igαβ) = 4 molekula TCR – kompleks
- struktura za prepoznavanje Ag: jedan heterodimer (češće αβ -95% , nego γδ – 5%) = 2 molekula
- struktura za prenosa aktivacionog signala: dva heterodimera identična na svim T limfocitima – CD3 i jedan heterodimer ξξ(zeta-zeta) = 6 molekula
GENSKI LOKUSI RECEPTORA I SOMATSKE REKOMBINACIJE:
BCR
Somatskim rekombinacijama genskih segmenata dobija se ogromna raznolikost i to VDJC genskih segmenata za H lance i VJC genskih segmenata za L lance 3.
- genski lokus za H lanac:
- varijabilni deo: V genski segment, D genski segment i J genski segment
- konstantni deo: C genski segmenti sa Ig domenima
- genski lokus za L lanac:
- (^) varijabilni deo: V genski segment i J genski segment
- konstantni deo: C (^) κ (kapa) genski segment i C (^) λ (lambda) genski segment TCR Kao i kod BCR somatskim rekombinacijama genskih segmenata dobija se ogroman broj varijanti i to α i β genskih lokusa, sa tim što se β ponaša kao teški lanac u BCR, a α kao laki lanac u BCR.
- genski lokus za β lanac:
- V,D,J i C (^) β
- genski lokus za α lanac:
- V,J i **Cα
- I.P. Funkcionalna anatomija imunskog sistema** Uslovi koji su potrebni za normalnu funkciju IS su:
- Širok repertoar klonova limfocita
- Mikrosredina koja omogućava prepoznavanje Ag, aktivaciju limfocita i proliferaciju ovih u efektorske ćelije i ćelije memorije(memory cells)
- Da se efektorske i memory ćelije efikasno bore protiv patogena
(^2) APC – antigen presenting cells, to su makrofagi, dendritske ćelije i B limfociti, imaju na svojoj
membrani molekule MHC II klase. (^3) Prvo se rekombinuju D i J genski segmenti, koji se zatim kombinuju sa V g.s.
I. Ag nezavisna faza ili rana faza diferencijacije – odigrava se u kostnoj srži, gde nastaju zrele imunokompetentne ćelije ili naivni B limfociti koji napuštaju kostnu srž i cirkulacijom odlaze u periferne limf. organe i cirkulišu tražeći Ag. Na ovu fazu diferencijacije utiče mikrosredina kostne srži i to preko međućelijskih kontakata ćelija strome i B limfocita, ali i preko citokina, solubilnih molekula koje luče stromalne ćelije (IL-3, IL-7). Ova faza se sastoji iz 4 podfaze:
- nastanak pro B ćelija u kojoj počinju rekombinacije genskih segmenata za teške lance → D i J genskih segmenata.
- nastanak pre B ćelija gde se nastavlja rekombinacija g. segmenata za H (^) μ (mi) lanac → VDJC (^) μ
- fenomen alelske ekskluzije se javlja u ovoj podfazi i on podrazumeva da dolazi do preuređenja genskih segmenata samo na jednom hromozomu, dok se drugi inaktivira, a to je neophodno da bi svaka B ćelija na svojoj površini eksprimirala JEDAN Ig date specifičnosti
- eksprimira se pre BCR koji se sastoji od 2 H (^) μ lanca, surogate lakih lanaca koji su slični lakim λ i κ lancima sa tim što nemaju V region i isti su u svim pre B limfocitima, 2 heterodimera (Igαβ). Preko ovog receptora se prenose unutarćelijski signali za nastavak diferencijacije
- nezreli B limfocit – u ovoj podfazi isključuje se sinteza surogata lakih lanaca, dok na drugoj strani počinju rekombinacije za L lance.
- (^) eksprimira se IgM određene specifičnosti i heterodimeri
- ekskluzija izotipa lakog lanca što podrazumeva rekombinacije g. segmenata samo na jednom genskom lokusu i na jednom hromozomu, a prvo se vrši rekombinacija za L (^) κ koji ako je funkcionalan ostaje, a ako nije nastavljaju se rekombinaceije za L (^) λ. Ovo je potrebno kako bi se eksprimirala samo jedna specifičnost.
- klonska selekcija kako nefunkcionalnih(pozitivna) tako i autoimunogenih ćelija (negativna)
- zreli B limfocit – na membrani se javlja i IgD iste specifičnosti sa IgM, tj. u okviru BCR-a poseduje dva izotipa imunoglobulina iste specifičnosti, a to se postiže alternativnim splajsingom (alternative splicing) primarnog RNA transkripta. U ovoj fazi B limfocit dobija i druge molekule koji su mu potrebni za funkcionisanje i to: molekule MHC II klase (čime B limfocit dobija status profesionalne APC), B7 (koji odgovara CD 28 molekulu T limfocita) i CD 40 (koji odgovara CD 40 L molekulu T limfocita).
II. (^) Ag zavisna faza diferencijacije ili kasna faza diferencijacije – predstavlja humoralni imunski odgovor u užem smislu i objašnjena je u sledećem ispitnom pitanju
9. I.P. Humoralni imunski odgovor Javlja se po kontaktu B limfocita sa Ag. U odnosu na to da li je za produkciju At potrebna i funkcija T limfocita Ag se dele na: a) timus nezavisne Ag – koji direktno stimulišu B limfocite i predstavljaju polimerične molekule sa nizovima identičnih ponovljenih Ag determinanti koje su u stanju da premoste kritični broj BCR-ova da bi izazvale aktivaciju B limfocita (polisaharidi kapsula bakterija, npr. LPS – lipopolisaharid G- bakterija). U imunskom odgovoru na ove Ag produkuju se samo IgM antitela i nema stvaranja ćelijske memorije (za koju je potrebno i dejstvo citokina). b) timus zavisne Ag – koji predstavljaju većinu Ag i za imunski odgovor je potrebna interakcija B limfocita i CD4 +^ T limfocita. Znači potrebna su dva signala za aktivaciju B Li: jedan koji potiče od prepoznavanja Ag od strane BCR-a na B Li i drugi koji potiče od CD4 +^ Th limfocita (međućelijski kontakt i produkcija citokina) 6 10. I.P. Razlike u primarnom i sekundarnom imunskom odgovoru
(^6) T limfocit se aktivira preko MHC i B7 molekula na B limfocitu. MHC služi da prezentuje polipeptid (Ag) T limfocitu, a B7 za pričvršćivanje T limfocita preko CD28 molekula na njemu. Tako aktiviran T limfocit eksprimira CD40 L molekul koji se veže za CD40 molekul na B limfocitu pri čemu daje signal za aktivaciju B limfocita, a počinje i sekreciju citokina koji takođe utiču na B limfocit, ali i na sam T limfocit. ----- malo konfuzno bez slike .... ali možete otići na konsultacije kod profesorke Zorice Ramić F 0 da bi vam malo bolje objasnila4 A
Razlikuju se i kvantitativno i kvalitativno:
- aktivacija: primarni je rezultat aktivacije malog broja B limfocita, a sekundarni je rezultat aktivacije prethodno umnoženog klona
- brzina odgovora: sekundarni je brži (latentna faza je 1-3 dana u odnosu na 3-5 dana kod primarnog)
- imunoglobulini: dominantna klasa kod primarnog je IgM, a kod sekundarnog IgG
- afinitet At: u sekundarnom je značajno veći jer dolazi do maturacije afiniteta i to samo kod B limfocita, a rezultat je finih tačkastih somatskih hipermutacija u V regionu H i L lanaca tj. selekcije onih klonova B limfocita čiji su membranski Ig većeg afiniteta. 11. I.P. Sistem komplementa i aktivacija sistema komplementa (C') Jedan od najvažnijih efektorskih mehanizama urođene i stečene imunosti u koje je uključeno preko 30 plazma i membranskih proteina. To su: proteini samog komplementa, regulatorni proteini i receptori za komplement na velikom broju različitih ćelija. Centralna komponenta ovog sistema je protein C3 i njegova aktivacija C3 konvertazom. Pa tako u odnosu na to kako nastaje C3 konvertaza i šta je početni stimulus(aktivator) razlikuju se 3 puta:
- Klasični put (C1-C9)
- proteini ovog puta su dobijali brojeve po redosledu otkrivanja i za divno čudo označavaju i redosled reakcija, ali (uvek ima ali) postoji izuzetak i to je aktivacija C4, pre C2 (znači redosled je: C1...C4...C2...C3...C5......C9)
- aktivator: kompleks Ag-At i to IgM i IgG (IgG (^) 1,IgG (^) 3) tj. ovi Ig ili At moraju da odreaguju sa Ag i da stvore kompleks Ag-At da bi se aktivirao sistem komplementa
- ovaj put predstavlja mehanizam stečene imunosti (specifične)
- način nastanka C3 konvertaze: C1 je veliki glikoprotein (multimolekulski kompleks)
- sastoji se iz : C1q (1 mol), C1r (2 mol) i C1s (2 mol) koji se aktiviraju po tom redosledu, što znači da je poslednji aktivirani molekul C1s koji je po prirodi serin proteaza i on cepa C4 molekul na C4a – manji i C4b – veći deo
- C4b se vezuje sa C2 proteinom koji se cepa na C2a – veći deo i C2b – manji deo 7
- C4b2a predstavlja C3 konvertazu klasičnog puta
- C5 konvertaza nastaje kada C4b2a reaguje sa C3 molekulom koji se fragmentira na C3b i C3a, pa taj veći deo C3b se spaja sa C3 konvertazom gradeći molekul C4b2a3b tj. C5 konvertazu
- Alternativni put
- otkriven nakon klasičnog puta, ali je filogenetski stariji
- predstavlja mehanizam stečene imunosti (nespecifična, prirodna)
- aktivator: neki patogeni mogu direktno aktivirati ovaj put, ali u suštini je potrebno prisustvo C3b fragmenta u cirkulaciji 8
- način nastanka C3 konvertaze: C3 se sastoji od alfa i beta lanaca vezanih disulfidnom vezom
- α lanac poseduje jednu unutarlančanu disulfidnu (s-s) vezu koja se u cirkulaciji spontano hidrolizuje i tako od C3 proteina ostaje metastabilni C3b molekul koji reaguje sa vodom i tako se inaktiviše
- C3b molekul može da reaguje i sa –OH (hidroksilna) i –NH 2 (amino) grupama polisaharida ili proteina patogena što stabilizuje C3b i tako omogućava aktivaciju sistema komplementa
- po stabilizaciji C3b, za njega se veže B – protein pa nastaje C3bB; ovaj B protein hidrolizuje pod uticajem D – proteina (serin proteaza), na Ba i Bb fragment, sa tim što samo Bb fragment ostaje → C3bBb (BEBEBE F 04 A) i ovaj kompleks predstavlja C3 konvertazu alternativnog puta
- (^) C3bBb ili C3 konvertazu alternativnog puta stabilizuje P protein (properdin)
(^7) po pravilu fragmenti a su manji, a fragmenti b su veći, ali (kao što rekoh uvek ima ali F 04 A) kod C
proteina je a fragment veći u odnosu na b fragment koji je naravno manji (^8) normalno su proteini komplementa zastupljeni u cirkulaciji i aktiviraju se cepanjem na fragmente. C3b
fragment je najzastupljeniji u cirkulaciji kada su normalni uslovi
- POLIMORFNI – što u stvari znači različitost, tj. u vrsti postoji veliki broj alela (alternativnih oblika gena) na svakom genskom lokusu
HAPLOTIP je ukupni set MHC alela na jednom hromozomu, koji se najčešće nasleđuju kao celina. Jedinka nasleđuje jedan MHC haplotip od majke i jedan MHC haplotip od oca. Aleli se iskazuju KODOMINANTNO: produkti alela sa oba hromozoma, očevog i majčinog, eksprimiraju se na jednoj ćeliji.
Osnovna funkcija molekula prve i druge klase MHC je da vezuju fragmente stranih(i sopstvenih) proteina i da ih prezentuju T limfocitima.
MHC MOLEKULI I KLASE – glikoproteini membrane
STRUKTURA: - veliki α lanacudružen nekovalentno sa malim molekulom, β 2 mikroglobulinom
- α lanac je polimorfni glikoprotein, 45 kDa, kodiran genima A, B, C lokusa HLA kompleksa na
- hromozomu, a sastoji se od ekstracelularnog domena (α1, α2, α3), transmembranskog segmenta i citoplazmatskog repa
- β 2 mikroglobulin nepolimorfni protein, 12 kDa, kodiran genom van HLA kompleksa na 15. hromozomu
ĆELIJSKA DISTRIBUCIJA: eksprimirani na površini svih ćelija sa jedrom. Nivo ekspresije zavisi od tipa ćelije.
FUNKCIJA: prezentacija Ag peptida CD8 +^ T limfocitima (slika 1.)
MOLEKULI MHC II KLASE – glikoproteini membrane
STRUKTURA: dva različita nekovalentno povezana polipeptidna lanca, kodirana genima u okviru D regiona HLA kompleksa
- i α lanac (33 kDa) i β lanac (28 kDa) sadrže spoljašnje domene (α1 i α2; β1i β2), transmembranski segment i citoplazmatski rep (slika 2.)
ĆELIJSKA DISTRIBUCIJA: eksprimirani na površini samo profesionalnih antigen – prezentujućih ćelija (makrofagi, dendritične ćelije, B limfociti)
FUNKCIJA: prezentacija Ag peptida CD4 +^ T limfocitima
MOLEKULI MHC III KLASE – predstavljaju raznovrsne solubilne molekule koji ne igraju ulogu u prezentaciji Ag (neke komponente komplementa – C4a, C4b, C2; TNF; proteini toplotnog šoka Hsp)
VEZIVANJE PEPTIDA OD STRANE MHC MOLEKULA:
α1 i α2 domeni molekula MHC I, odnosno α1 i β1 MHC II međusobno reaguju i formiraju udubljenje čiji pod čini β nabrana ploča, a bočne zidove α heliksi. To udubljenje na površini MHC molekula vezuje Ag peptid. (Slike 1 i 2)
MHC I MHC II
Domeni koji vezuju peptid α1 i α 2 α1 i β 1 Priroda udubljenja zatvoreno na oba kraja otvoreno na oba kraja Veličina peptida 8-10 aminokiselina 12-25 aminokiselina
- molekuli MHC I i II klase ne pokazuju visoki stepen specifičnosti vezivanja peptida kao T i B limfociti
- jedan MHC molekul može da veže brojne različite peptide
- neki peptidi mogu da se vežu za brojne različite MHC molekule 14. I.P. Obrada i prezentacija antigena T limfociti mogu da prepoznaju antigen samo ako je on prezentovan na površini ćelije u kompleksu / asocijaciji sa produktima sopstvenog MHC → MHC restrikcija
- većina T limfocita prepoznaje samo peptidne Ag
- T limfociti prepoznaju samo linearne Ag determinante (peptide)
- T limfociti prepoznaju samo Ag koji su prikazani na površini drugih ćelija
Obrada antigena – podrazumeva prevođenje Ag u oblik koji može biti prepoznat od strane T limfocita Prezentacija antigena – je proces kojim ćelije iskazuju Ag na svojoj površini u formi peptida u kompleksu sa MHC molekulom
- ENDOGENI PUT obrade i prezentacije Ag
- Ag peptidi koji se vezuju za MHC I molekule
- nastaju od endogenih proteina u citosolu protealitičkom aktivnošću proteazoma, a zatim se aktivno transportuju uz pomoć TAP kompleksa u lumen endoplazmatskog retikuluma
- u ER nastaju stabilni trimolekulski kompleksi sa teškim lancem molekula I klase i β (^2) mikroglobulinskim lancem koji putuju ka površini ćelije gde će ga prepoznati CD8 +^ T limfociti
- EGZOGENI PUT obrade i prezentacije Ag
- Ag peptidi koji se vezuju za MHC II molekule
- nastaju od egzogenih proteina koji su u ćeliju dospeli endocitozom, pod delovanjem proteolitičkih enzima endozomno – lizozimnog odeljka ćelije
- molekuli MHC II klase usmereni i zaštićeni nepromenljivim lancem putuju od ER kroz Goldžijev kompleks do endozomnog odeljka gde se za njih vezuje Ag peptid
- (^) kompleks Ag peptid – MHC II molekul putuje ka površini ćelije gde će ga prepoznati specifični CD4 +^ T limfociti 15. I.P. T limfociti: poreklo, diferencijacija, funkcionalna svojstva Predstavljaju ćelije koje su odgovorne za celularni imuni odgovor tj. stečenu ili specifičnu imunost. Nastaju iz matičnih ćelija hematopoeze (limfoidni progenitor). Nastajanje zrelih T limfocita se odvija u dve faze:
- Ag nezavisnoj u timusu i
- Ag zavisnoj u perifernom limfnom tkivu 1. Ag nezavisna faza Limfoidni progenitori dospevaju krvlju do kortikomedularne zone timusa, migriraju ka korteksu i tu započinje prva faza njihovog sazrevanja.
- Najraniji timociti nemaju receptor za antigen (TCR) ni koreceptorske molekule (CD4 i CD8) te se nazivaju DVOSTRUKO NEGATIVNIM (CD4-8-) ćelijama, u njima počinje preustrojavanje genskih segmenata za TCR i formiranje funkcionalnih gena koji kodiraju α i β lance ovog receptora
- DVOSTRUKO POZITIVNE ćelije (CD4+8+) ili nezreli T limfociti
- u daljoj diferencijaciji gube jedan koreceptorski molekul i ostaju JEDNOSTRUKO POZITIVNE (CD4+8- ili CD4-8+) Preustrojavanje gena za TCR zametne loze za vreme sazrevanja u timusu dovodi do nastanka funkcionalnih gena čiji su produkti receptori za ogroman broj različitih Ag specifičnosti tj. nastaju različiti klonovi T limfocita. U odnosu na to šta prepoznaju, svi klonovi T limfocita se mogu podeliti na:
- korisne – koji prepoznaju strane Ag u kompleksu sa sopstvenim MHC
- nekorisne – čiji TCR ne prepoznaje sopstveni MHC i oni se uklanja ju procesom pozitivne klonske selekcije ;
IL-4 koji je produkt samih T limfocita, ali i najverovatnije iz nekih drugih ćelija (koje su još pod ?) favorizuju Th2 imunski odgovor.
17. I.P. CD8+ T limfociti Ispoljavaju svoju ulogu tako što direktno ubijaju ćelije mete, tj. citotoksični su. Ubijaju inficirane ćelije koje u sklopu sopstvenog MHC I molekula prikaže Ag peptid. Osobinu citotoksičnosti limfociti dobijaju u procesu diferencijacije i to po izlasku iz timusa. Prekursor pCTL interakcijom sa kompleksom Ag- MHC I dovodi do aktivacije, a dalja proliferacija i diferencijacija najčešće zavisi od pomoći CD4+ T limfocita u vidu citokina IL-2 i IFN-γ. Diferencijacija pCTL u zrele CTL predstavlja sticanje «ubilačkih» molekula koji se pakuju u granule i neophodni su za lizu ćelije mete, a to su: - perforin(citolizin) koji liči na MAC sistema komplementa i buši rupe na membrani ćelije mete
- granzimin(serin esteraze) koji aktivira lizozomalne enzime
- limfotoksin
- proteoglikani Jedan klon CTL može da ubije samo onu ćeliju koja na svojoj membrani ima isti kompleks Ag-MHC I koji je pokrenu diferencijaciju iz pCTL. Da bi proces ubijanja ćelije mogao da se izvrši CTL mora da se veže za tu ćeliju, a to čini preko interakcije molekula pri ćelijskom kontaktu. Kontakt TCR sa Ag-MHC I kompleksom praćen je i interakcijom različitih akcesornih molekula na obe ćelije. Mehanizmi citotoksičnosti:
- degranulacija CTL
- ligand zavisna citotoksičnost – interakcijom molekula efektorske ćelije i ćelije mete pokreće se proces apoptoze ( Fas – FasL, TNF α – TNF α R) 18. I.P. Citokini Familija regulatornih molekula koji funkcionišu kao medijatori međućelijskih reakcija u fiziološkim i patološkim uslovima. Predstavljaju solubilne produkte raznovrsnih ćelija, koji su neophodni u reakcijama kako specifične tako i nespecifične imunosti. Imuni odgovor ne može da se odigra bez učešća citokina. Osnovne karakteristike ovih molekula su:
- isti citokini mogu biti produkti različitih ćelija (IL-15 monocit i ćelije koste srži, IL- keratinociti i makrofagi)
- PLEJOTROPIZAM – je sposobnost da jedan citokin može da deluje na više vrsta ćelija (IFN-γ na CD8+ T limfocite i B limfocite)
- REDUNDANTNOST – može da se prevede i kao nepotrebnost, tj. više citokina ispoljava jednu istu funkciju
- jedan citokin može da poveća sopstvenu i da indukuje produkciju citokina od strane drugih ćelija – AUTOKRINO, PARAKRINO, ENDOKRINO
- citokini deluju sinergistički ili antagonistički sa drugim citokinima
- vezuju se za specijalne ćelijske receptore na membranama ćelija
Podela na osnovu bioloških funkcija: .I MEDIJATORI I REGULATORI NESPECIFIČNE IMUNOSTI (IFN tip I, TNF-α, IL-1, IL-6, hemokini) – ili acid stable (otporni na kiseline) kao sinonim
- glavni ćelijski izvor su ćelije mononuklearno-fagocitnog sistema Mofa
- (^) osnovna funkcija je zaštita od virusnih infekcija i indukcija zapaljenja
- IFN's tip I – (interferoni tipa I) deluju preko zajedničkih receptora, ali su strukturno različiti
- IFN-α je leukocitni produkt
- IFN-β je fibroblastni produkt
- sprečavaju virusne infekcije tako što sprečavaju virusnu replikaciju
- inhibišu ćelijsku proliferaciju
- stimulišu Tct aktivnost
- povećanje MHC I ekspresije/inhibicija MHC II ekspresije
- IL-1, TNF-α (tumor necrosis factor) – receptor je lipopolisaharid na ćelijskim zidovima G- bakterija - (^) dejstvo IL-1 zavisi od njegove količine:
- mala koncentracija – deluje autokrino i parakrino (na endotelne i leukocitne ćelije u smislu povećanja ekspresije adhezivnih molekula), a posledica je LOKALNO ZAPALJENJE
- srednja koncentracija – deluje na hipotalamus u smislu povećanja temperature, na jetru u smislu oslobađanja proteina akutne faze, a u kostnoj srži na mobilizaciju leukocita u perifernu cirkulaciju tj. ima SISTEMSKE EFEKTE na organizam
- visoka koncentracija – dovodi do koagulacije u sitnim krvnim sudovima (diseminovana intravaskularna koagulacija), do slabljenja i zastoja srca što vodi u šok, a na jetru deluje u smislu izazivanja hipoglikemije, jer se energija raspodeljuje mišićima što opet vodi u šok tj. ima SEPTIČNE EFEKTE
.II MEDIJATORI I REGULATORI SPECIFIČNE IMUNOSTI (IL-2, IL-4, TGF-β, IL-5, IFN- γ, TNF-α) Deluju preko sistema sekundarnog glasnika što za krajnju posledicu ima sintezu proteina.
- IL-
- odgovoran za progresiju limfocita iz G1 u S fazu ćelijskog ciklusa
- stimuliše sintezu IFN-γ i TGF-β (transforming growth factor, anticitokin)
- stimuliše i rast NK ćelija, T i B limfocita
- IFN-γ^10 pripada IFN tipa II
- aktivator je Mofa (mononuklearno-fagocitnog sistema)
- (^) stimuliše ekspresiju MHC molekula I i II klase
- stimuliše diferencijaciju T i B limfocita (tačnije stimuliše Th1 ćelijski odgovor, a suprimira Th2 i utiče na maturaciju CD8+ T limfocita, dok kod B limfocita stimuliše produkciju IgG2 i IgG3 antitela, a inhibira sintezu IgG1 i IgE)
- aktivira neutrofile
- aktivira endotelne ćelije u smislu povećane ekspresije adhezivnih molekula za CD
- antagonist je IL-4 (koji stimuliše Th2 odgovor)
- IL-4 10
- stimuliše rast i diferencijaciju CD4+ T limfocita koji učestvuju u Th2 zavisnom ćelijskom odgovoru
- stimuliše B limfocite u smeru sekrecije IgE At
- inhibitor makrofaga
- stimuliše endotelne ćelije u smislu povećane ekspresije adhezivnih molekula (za limfocite, monocite, a naročito eozinofile)
- (^) growth factor za mast ćelije u sinergiji sa IL-
- antagonist je sa IFN-γ
.III STIMULATORI HEMATOPOEZE Nazivaju se još stimulatori ćelijskih kolonija – CSF colony stimulating factors zbog njihove sposobnosti da u in vitro uslovima stimulišu razvoj određenih ć. kolonija
- IL-3 - multi CSF jer deluje na sve progenitore (pluripotentne i samoobnavljajuće, engl. pluripotent and self-renewing stem cells), a progenitor je i mastocita u sinergiji sa IL- 19. I.P. Autimunost Predstavlja odgovor imunskog sistema na sopstvene sastojke. A uzrok je poremećaj imunske reaktivnosti :
- smanjene imunske reaktivnosti – imunodeficijencija
- sukcesivne i/ili aberantne imunske reaktivnosti – preosetljivost na strane Ag i autoimunske bolesti Tip imunskog odgovora koji dovodi do oštećenja može biti: .a posredovan antitelima – tipovi preosetljivosti I, II i III tipa .b posredovan T limfocitima – tip preosetljivosti IV tipa (^10) IFN-γ je uglavnom zadužen za Th1 ćelijski odgovor CD4+ subpopulacije T limfocita tj. za celularni
tip, dok je IL-4 zadužen za Th2 ćelijski odgovor tj. humoralni tip imunskog odgovora
PODELA AUTOIMUNSKIH BOLESTI
A. ORGAN SPECIFIČNE - npr. Hašimotov tireoiditis B. ORGAN NESPECIFIČNE (sistemske) - npr. sistemski lupus eritematozus (SLE) gde postoji imunski odgovor protiv svega i oštećenje svega F 04 C
* REAKCIJE IMUNSKE PREOSETLJIVOSTI*
Predstavljaju sve reakcije koje nastaju usled neadekvatnog imunskog odgovora na Ag koji nisu štetni, a nakon kojih dolazi do oštećenja organa. Mehanizme oštećenja smo već jednom pomenuli, ali nije zgoreg F 04 A da ih iopet ponovimo: oštećenja nastala delovanjem A (prva 3 tipa imunske preosetljivosti) i oštećenja nastala delovanjem T limfocita (4. tip preosetljivosti).
21. I.P. Prvi tip imunske preosetljivosti Teče po principu bilo kog imunskog odgovora. IgE At su posrednici u ovom tipu preosetljivosti. Mastociti i bazofili imaju FcR receptore visokog afiniteta za konstantni region (Fc) IgE At. Kada se vežu za ove Fcε (^) 1R IgE reaguju svojim specifičnim regionom (Fab) sa Ag koji mora da ima dve iste Ag determinante (vezani Ag) da bi premostio (cross-linking) receptore i tako aktivirao mastocite i bazofile. Po premošćavanju receptora mastociti i bazofili se aktiviraju i luče vazoaktivne supstance. Aktivacijom ovih ćelija dolazi do: 1. degranulacije mastocita i bazofila – luče se histamin(vazodilatator, bronhokonstriktor) i dr. medijatori (deluju na nervne završetke, povećanje sekrecije i kao hemotaktički faktori za neutrofile) koji su već sintetisani 2. aktiviranje gena za citokine – u cilju stvaranja citokina IL-4 i IL-5 (oba deluju na eozinofile, a IL-4 je ključan za produkciju IgE, jer omogućava VDJ Cε rekombinaciju) 3. aktiviranje metabolizma arahidonske kiseline – pa se lipooksigenaznim i ciklooksigenaznim putem stvaraju prostaglandini i leukotrieni (zapaljenje) atopija – predstavlja ovakav preterani imunski odgovor tipa IgE na neškodljive Ag - vernalni konjuktivitis (prolećni) - polenska groznica - GIT poremećaji - dermatitis kod beba - možda neki oblici migrena - mijelomi (maligni tumori B limfocita i ćelija mijeloidne loze) - anafilaktički šok (sistemska reakcija)^13 22. I.P. Drugi tip preosetljivosti (citotoksični) Posrednici u ovom tipu preosetljivosti su IgG i IgM At, koji se nalaze na površini ćelijske membrane ili u ćelijskom matriksu, pri čemu membranski Ig mogu biti integralni deo tih ćelija. Efektorski mehanizmi se ne isključuju međusobno i aktiviraju se po reakciji Ag-At (npr. Ag mogu da budu neki lekovi): 1) aktivacija sistema komplementa – i to klasičnim putem (IgG i IgM), a kao krajnju posledicu ima stvaranje MAC (membrane attack complex) koji lizira ćeliju 2) delovanje inflamatornih ćelija – kao posledica je aktiviranje komplementa, lučenje citokina - nastaju C3a i C5a koji utiču na bazofile i mastocite i aktiviraju ih, zatim deluju kao hemotaktički faktori na neutrofile, kao aktivatori makrofaga koji potom luče citokine (hemokine) koji su opet hemotaktički faktori za neutrofile - neutrofili luče enzime koji liziraju ćeliju 3) opsonizacija i fagocitoza – C3b (C4b) i IgG se vezuju na FcR fagocita i receptore za C3b i tako olakšavaju aktivaciju ovih ćelija
(^13) Mastociti i bazofili pored aktivacijom IgE At, mogu da se aktiviraju:
putem sistema komplementa – preko C3a i C5a komponenti (nazivaju se i anafilotoksini)
nekim lekovima i hemikalijama
- ADCC (antibody dependant cell cytotoxity) – tj. citotoksičnost zavisna od At, predstavlja aktivaciju NK ćelija preko FcR (Fcγ (^) 3R) na njihovoj membrani za IgG At; ove NK (natural killer) ćelije se razlikuju od Tct limfocita zbog toga što ne moraju da prepoznaju specifičan Ag da bi dejstvovale
- Hemolitička bolest novorođenčadi – gde je Rh -^ u prvoj trudnoći imala plod koji je Rh +^ te su se stvorila At (na D Ag) i tada ne dolazi do imunizacije antitelima; pri svakoj sledećoj trudnoći At se vežu za Ag Rh +^ ploda koji se nalaze na eritrocitima i dovode do njihove hemolize
- myastenia gravis – gde se stvaraju At protiv acetilholinskih receptora, koja potom blokiraju te receptore, a na kraju po aktivaciji brojnih mehanizama i uništavaju te receptore (uslov zbog čega se ova bolest ne može lečiti plazmaferezom 14 )
- Graves – ova (Grejvs) bolest – gde postoje At protiv TSH (tireostimulušući hormon) receptora u timusu i posledičnu aktivaciju ovih receptora → nastaje hipertiroidizam
- anemije – gde postoje At protiv prirodnih sastojaka eritrocita ili pod uticajem nekih lekova (npr. transfuzione reakcije)
- hiperakutno odbacivanje transplantata – kod vaskularizovanih organa (opsežnije pogledati u pitanju koje se bavi transplantacijom) 23. I.P. Treći tip imunske preosetljivosti (imunokompleksni) Posledica je formiranjem Ag-At kompleksa (imunokompleksi) koji se talože i izazivaju propadanje tkiva. Nastaju po nedovoljnom odstranjivanju imunokompleksa iz cirkulacije te se ovi talože u bazalnim membranama malih krvnih sudova što dovodi do zapaljenja. Deponovani imunokompleksi ne mogu da se fagocituju pa oštećuju endotelne ćelije. Imunokompleksi se talože tamo gde je tok krvi usporen ili je pritisak veći tj. na svim mestima gde se filtruje plazma (glomeruli, horoidni pleksusi, cilijarno telo, arteriole) Efektorski mehanizmi su komplement i neutrofili:
- komplement
- aktivacija bazofila i mastocita (C3a i C5a) i lučenje histamina i sl. medijatora koji dovode do vazodilatacije
- (^) C5a kao hemotakički faktor za neutrofile
- neutrofili – luče enzime za lizu ćelije Imunokompleksi se talože u: dugotrajnim infekcijama (hepatitis B i C), autoimunim bolestima zbog trajnog imunskog odgovora na svoje Ag (zglobovi, bubrezi, arterije) ili kada se Ag inhaliraju (pluća).
- Arthus – ova reakcija – pokazuje kako se stvaraju imunokompleksi, nakon hiperimunizacije životinje ubrizgavaju joj se Ag koji dovode do zapaljenja
- Serumska bolest – je sistemska reakcija kratkog toka; nastaje kada se daje velika količina heterologog seruma, pa se odmah javlja anafilaktički šok ili serumska bolest nakon 8- dana 24. I.P. Četvrti tip imunske preosetljivosti Posredovan je T limfocitima. Reakcija na Ag teče kao normalan imunski odgovor sa tim što Ag nije štetan. Znači Ag se obradi u APC koje prezentuju Ag polipeptid, T limfociti prepoznaju taj peptid, aktiviraju se, proliferišu, luče citokine. Citokini aktiviraju makrofage, a ovi luče medijatore zapaljenskih reakcija.
- tuberkulinska reakcija – gde se intradermalno ubrizgava PPD (purifikovani proteinski derivat), a nakon 48 – 72 h se javlja lokalna zapaljenska reakcija usled mononuklearne infiltracije u slučaju pozitivne reakcije; lažno pozitivna je ako je pokrenuta nekil auto antigenom 25. I.P. Transplantacija Hirurški postupak pri kome se organ jedne jedinke prenosi u telo druge jedinke. Po mestu presađivanja transplantata može biti:
- ortotopična – kada se transplantat presađuje na isto mesto na kome je i bio (naravno samo u drugi organizam)
(^14) uklanjanje At iz cirkulacije
