Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Za pravni u NS posebni deo mpp-a
Tipologija: Rezime
Učitan datuma 23.06.2019.
1 / 88
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!
= је својство физ.лица да буде носилац права и обавеза. Према нашем праву, стиче се рођењем, а престаје смрћу. За правну способност је меродавно право држављанства лица
чија је способност у питању. За страначку способност је такође меродавно право његовог држављанства (члан 79 ЗРСЗ), али ове одредбе немају велики значај због Устава РС који сваком лицу гарантује правну способност, што значи да је и домаћи и страни држављани стичу рођењем и губе смрћу.
Понекад није извесно да ли је смрт одређеног лица наступила, јер се оно води као нестало дужи временски период, а не зна се шта се тачно с њим догодило. Ако су испуњени одређени услови, суд може на захтев заинтересованог лица или јавног тужиоца да прогласи за умрло нестало лице и тако омогући да његова права и обавезе према другима престану (обавезе из брачног односа) или пређу на његове наследнике ( нпр. потраживања, дуговања, право својине и др.) Наш суд је искључиво надлежан за проглашење несталог српског држављанина за умрлог, без обзира на то где је нестали имао пребивалиште. Одлуке страних судова и др.органа о проглашењу српског држ. За умрлог не могу бити признате (због искљ.надлежности). Проблем – српски држ. Са двојним држављанством, ако страни суд државе другог држављанства своју надлежност такође заснива на држављанству. Таква одлука се не може признати због искљ.надлежности домаћих судова. Предлагач може ту одлуку да користи као доказ у поступку у ком се дом.држављанин проглашава умрлим, а који је покренут пред домаћим судом и тада се та страна одлука о проглашењу истог лица за умрло (која је донета у држави другог држављанства) третира као и свака друга страна јавна исправа (ако је легализована и ако постоји узајамност, сматра се да су чињеници наведене у њој тачне). Меродавно право који ће једно лице бити проглашено за умрло одређује се према држављанству тог лица у време нестанка (чл. 16 ЗРСЗ). Дакле, домаћи суд приликом проглашења несталог српског држављана за умрлог примењује домаће право односно чл. 57 Зак.о ванпар.поступку. Да ли домаћи суд може да решава о проглашењу несталог страног држављанина за умрлим? Законски основ за одлучивање домаћег суда постоји, јер ЗРСЗ предвиђа општу надлежност домаћих судова у ванпар. поступку, ако у њему учествује само једно лице и то према пребивалишту тог лица. У поступку проглашења несталог лица за умрло најчешће учествује само једно лице – оно које има правни интерес (нпр. супруга или дете), па би се према његовом (домаћем) пребивалишту могла засновати надлежност домаћег суда, а меродавно право би било право стране државе чији је нестали био држављанин. Међутим, тумачење чл. 78 ЗРСЗ у целини долази се до закључка да законодавац није предвидео надлежност домаћих судова да одлучују о проглашењу несталих страних држављана за умрле, али им је дао могућност да утврде смрт страних држављана према нашем праву, кад је смрт наступила у нашој земљи. Дакле, домаћи судови не треба да прихватају надлежност да одлучују о проглашењу стр.држ. умрлим, самим тим неће доћи у ситуацију да примене страно право.
Проблем – ако су коморијенти били држављани различитих држ. и права тих држ. предвиђају различита правила о коморијентима. Питање – према ком националном праву (праву њихових држављанства) се одређује редослед њихове смрти. ПРИМЕР – коморијенти су отац и син, отац је наш држављанин, а син држављанин Уједињеног Краљевства. Обојица имају заоставштину на нашој територији за чије расправљање је надлежан наш суд. За наслеђивање имовине оца је меродавно наше право, а имовине сина право УК (критеријум држављанства оставиоца). Да би се одредило ко кога наслеђује, прво треба утврдити да ко је од њих пре умро. Према нашем праву, сматра се да су коморијенти умрли истовремено. А према праву УК, претпоставка је да је млађе лице надживело старије. Ако су умрли истовремено, нема међусобног наслеђивања, а имовина и једног и другог се распоређује наследницима према меродавном наследном праву. Супруга учествује у наслеђивању имовине свог мужа, према праву УК, али у њу не улази део заоставштине оца. Имовину оца (према нашем праву) наследити његови остали потомци и његова супруга. Ако је син надживео оца, (према нашем праву), он ће наследити очеву имовину која се дели на равне делове са његовом мајком и осталим очевим потомцима, па ће његова супруга, према праву УК, наследити имовину мужа у коју је укључен и део имовине оца. Чл. 14 ЗРСЗ не нуди решење за утврђивање редоследа смрти коморијената. Меродавна су истовремено оба национална права с тим да су према једном од њих оставиоци умрли истовремено, а према другом је отац умро раније. Решење проблема – установа узврћања , јер би се искључила примена страног права, па би за престанак пословне способности и наслеђивање за оба лица било меродавно само наше право. Ако нису испуњени услови за узвраћање, судија би се морао определити за неки од поступака прилагођавања , а један од њих је да одбаци колизиона норма у корист материјално правне норме чијом применом се остварује правичан резултат. ПРИМЕР за материјално правно решење овог проблема може се наћи у Хашкој конвенцији о меродавном праву за наслеђивање – ако су 2 или више лица умрла у околностима у којима је неизвесно ко је умро раније, а права која су меродавна за наслеђивање предвиђају различита решења или уопште не регулишу то питање, ниједно од умрлих лица неће имати наследна права према другом.
Пословна способност је својство физ.лица да самостално предузима права и обавезе. Према нашем праву, физ.лице стиче потпуну пословну способност пунолетством (навршених 18 год.живота) и склапањем брака пре пунолетства уз дозволу суда. Малолетно лице које је постало родитељ са навршених 16 год.живота може такође стећи потпуно пословну способност уз дозволу суда. Законодавац за пословну способност предвиђа примену права држављанства. Породични закон предвиђа да се посл.способност стиче склапањем брака од стране малолетног лица које је напунило 16 год.живота уз дозволу суда, па се поставља питање да
ли малолетни странац који склопи брак у нашој земљи уз дозволу суда, стиче пословну способност према Породичном закону, без обзира да ли би је истовремено стекао прем свом нац.праву? Међународна надлежност нашег суда у овом случају постоји ако је други супружник такође малолетник, али српског држављанства, па заједно подносе предлог суду за давање дозволе за склапање брака, без обзира где имају пребивалиште. Релевантни момент везивања није одређен у чл.14 ЗРСЗ, али се може закључити да је битно држављанство у моменту у ком се утврђује пословна способност, а то је момент извршења правне радње или закључења правног посла (за који је потребна посл.спос.) Промена држављанства не може довести до губитка једном стечене пословне способности, без обзира што ново право поставља нпр. вишу старосну границу. За решавање мобилног сукоба закона, користи се теорија стечених права. Домаће лице које склапа правни посао са странцем морало би се увек обавестити о томе да ли је он посл.спос. према праву свог држављанства. Ово правило се показалао као непрактично, па је предвиђено још једно алтернативно везивање: ако је лице неспособно према праву свог држављанства, сматраће се способним ако има посл.спос. према праву места где настала обавеза. Обавеза из правног посла обично настаје у месту где је правни посао закључен, односно где је правна радња предузета. ПРИМЕР - Ако је пр.посао или пр.радња предузет у Србији, довољно је да је странац има пословну способност према нашем праву. Обавезе које нису настала у нашој земљи (пр.посао закључен у иностранству/пр.радња предузета у иностранству) не пружају исту погодност. Термин ''место где је обавеза настала'' може да изазове сукоб квалификација код пр.послова закључених између лица која се не налазе на истом месту. У таквим случајевима не би требало ценити према алтернативном меродавном праву, већ само према праву држављанства физичког лица о коме је реч. Општа посл.спос. физ. лица се утврђује према држављанству и месту настанка обавезе. У наследним и породичним односима способност субјекта да се обавеже се утврђује према мерадавном праву које се одређује на основу посебних кол.норми и ту се ради о Посебним способностима. ПРИМЕР – завештајна способност цени се према праву држављанства завештаоца у тренутку састављања завештања;ви
Лицу ком је одузета посл.спос. треба одредити старатеља. Међународна надлежност органа РС (Центра за соц.рад) заснива се на пребивалишту штићеника. Штићенику који има пребивалиште у Србији, без обзира да ли је домаћи или страни држављанин, старатеља именује Центар. ОДСТУПАЊА – ако је надлж.орган државе чијем је држављанину одузета посл.спос. већ поставио старатеља, домаћи орган неће доносити одлуку нити предузимати мере, без обзира на пребивалиште у Србији.
Кад ставља под старатељство страног држављанина који има пребивалиште у Србији, дом.орган је дужан да примени страно право јер је за стављање о старатељству меродовна право државе чији је држављанин лице под старатељством. Исто право уређује однос старатеља и штићеника, као и за престанак старатељства, а за привреме мере према личности или имовини стр.држављанина ког је под старатељство ставио страни орган, одређује се наше право. Искључива надлежност предвиђена је у стварима старатељства српских држављана, без обзира на то где имају пребивалиште. ЗРСЗ предвиђа да је надлежност српског ограна искључива, осим ако овим законом није другачије одређено, па се у сл. члану наводи да тај орган неће донети одлуку и предузимати мере у стварима старатељства срп.држављанина који има пребивалиште у ино, ако утврди да је стр.орг.донео одлуку или предузео мере којима је обезбеђ. заштита личности, права и интереса срп. држављ. Дакле, стране судске одлуке или одлуке органа које су изједначене са судским, могу се признати под условом да дом.орг. пре тога није већ предузео мере старатељства. ПРИМЕР – случај Бол, признато право Шведске да примени своје прописе о заштити деце, на дете холандског држављанства које је имало пребивалиште у Шведској, упркос супротним одредбама Хашке конвенције.
ЗРСЗ не садржи колизиону норму која изричито одређује меродавно право за лично име нити општу колизиону норму за одређивање меродавног права за статус физичких лица која би се могла применити и на одређивање меродавног права за лично име. На лично име странца примењује се право његовог држављанства, а на име и презиме домаћих држављана примењује се домаће право. Композиција личног имена – његови саставни елементи – одређују се на начин како је то предвиђено у земљи држављанста. ПРИМЕР – лично име Шпанца састоји се из имена и 2 презимена, први елемент презимена оца и први елемент презимена мајке. Породични закон у члану 343 предвиђа дужност лица да се у правном саобраћају служи скраћеним именом, без обзира што је реч о странцу. Погрешно тумачење овог члана може довести до кршења људских права, а посебно се негативно одражава на права наших држављана чија се деца рађају у међународним браковима. Закон предвиђа обавезу скраћивања имена само ако име или презиме појединачно садрже више од три речи или ако име и презиме заједно садрже више од седам речи. Такође, ако закон предвиђа да се прво уноси име, па презиме, на тај начин ће бити и унето лично име страног држављанина, без обзира што је у његовој држави редослед обрнут (нпр. у Мађарској прво презиме, па име). Устав предвиђа да свако дете има право на лично име. Лично име се стиче после рођења. Према нашем закону, име детета одређују родитељи или орган старатељства уколико нема родитеља. Одређивање личног имена детета се квалификује као однос родитеља и деце, а ако дете нема родитеље, као питање старатељства. Сходно тој квалификацији, на одређивање личног имена детета примениће право меродавно на основу чл. 40 ЗРСЗ који уређује однос родитеља и деце или право меродавно на основу чл. 15 ЗРСЗ који уређује однос штићеника и старатеља. Односи родитеља и деце уређују се према праву заједничког држављанства, а ако су родитељи и деца различитог држављанства, онда према праву заједничко пребивалишта, док се односи старатеља и штићеника уређују по праву држављанства штићеника.
Домаће материјално право прописује да промене личног имена долази по 2 основа :
Кад су питању промене личног статуса могуће су 2 различите квалификације приликом одређивања меродавног права :
Правно лице је организован скуп лица или добара којем правни поредак признаје својство субјекта права и који могу бити имаоци права и обавеза у грађанскоправним и привредноправним односима. Сваки човек је субјект права, али свака организација није правно лице. Да би она то била, неопходно је да је правно уређена и допуштена.
Према структури делимо правна лица на установе и удружења. Удружење је скуп чланова удружених ради остваривања заједничког циља (нпр. акционарско друштво или политичка странка). Установа је скуп добара намењених остваривању неког циља у корист других (Нпр. задужбина или универзитет). Установе и удружења разликују се према структури, јер удружење има чланове који њиме господаре, док установа нема чланове, већ њени учесници остварују циљ који је одредио оснивач.
Према циљу правна лица делимо на комерцијална, делују првенствено да би остварила добит и некомерцијлна, која имају недобитну сврху.
Статус правног лица чине:
Да би се организација сматрала правним лицем, мора јој бити призната правна способност. Меродавно право за правну способност правних лица и трговачких друштава није одређено у нашем закону и представља једну од најзначајних правних празнина која се надомешћује правилом да је за страначку способност правног лица меродавно право предвиђено у чл.17 тог закона, а то је право његове припадности, па ће то исто правило важити и за правну способност правног лица.
Припадност привредног друштва код нас одређује се комбинацијом два критеријума, односно по праву по коме је друштво основано и по праву државе у којој има стварно седиште, али се међусобни однос ових критеријума различито тумачи. На овај начин је законодавац покушао да направи компромис између теорије оснивања и теорија стварног седишта. Први став, Чл. 17, ЗРЗС-а: ''Припадност правног лица одређује се по праву државе у којој је основано. '' ПРИМЕР – уговор о оснивању д.о.о. из нашег ЗДП-а може бити потписан и у Швајцарској и у Румунији, јер су неки од оснивача из тих земаља, али ће се на одређивање припадности ипак применити наше право. Поред тога, припадност се одређује посредно – кад ова тачка везивања указује на страну државу, потребно је утврдити садржину страног права да бисмо одредили да ли то лице припада тој држави. Ако припада тој држави, према њеном праву се одређује да ли то правно лице има правну способност. Према другом ставу, чл.17: ''Уколико има стварно седиште у другој држави, а не у оној у којој је основано и по праву те државе има њену припадност, сматраће се правним лицем те државе''. Супсидијарна тачка везивања упућује суд да ради утврђивања припадности правног лица које је основано у страној земљи, а има седиште у другој правној земљи, консултује страно право и то право и то те друге државе о припадности правног лица. Ово није најпрактичније решење, јер ЗРСЗ не даје дефиницију појма ''стварно седиште'', а не садржи је ни ЗПД. У већини земаља које прихватају теорију стварног седишта, оба критеријума и стварно седиште и оснивање, морају да се поклопе, што значи да услова нема за примену другог става чл. 17 и зато га треба занемарити. Кад је у питању пословна способност правног лица, примењује се исто правило изведено тумачењем закона, односно меродавно је право припадности правног лица. Ако правно лице је пословно неспособно према праву своје државе, сматраће се да има пословно способност ако испуњава услове које за њу захтева право места где је настала обавеза. Право припадности правног лица одређује и овлашћење органа за заступање правног лица. Његову примену треба проширити и на сва друга статусна питања која нису посебно регулисана домаћим кол.нормама.
Ниједна држава не даје странцима право да привређују потпуно слободно, па је право привређивања релативно резервисано право и остварује се уз испуњење одређених услова прописаних законом. У праву ЕУ ово право се назива и право пословног настањивања. Страна правна лица могу пословати у Србији непосредно и самостално и преко пословне јединице основане у Србији. Непосредно и самостално деловање допуштено је ако је реч о трајном обављању делатности или се допушта само уз прибављање дозволе надлежног органа. НПР. Закон о спољнотрг.пословању предвиђа да страно лице може у РС да обавља
ЗПД, Закон о страним улагањима, Закон о јавно-приватном партнерству и Закон о јавним набавкама. Страном улагању претходи закључење уговора, а најчешће су то уг. о конзорцијуму, уг.о оснивању привр.друштва, уг. о купопродаји, уг.о концесији, уг.о изградњи и управљању објектом инфраструктуре итд. Уг.стране су страни и домаћи улагачи (стр. и дом.друштво) или страни улагач и држава пријема (министарство, локална једн.власти, јавно предузеће) Кад странац оснива сопстевно предузеће, нема уговора, већ је реч о одлуци о оснивању сопственог предузећа. Држав такође доноси разне управне акте везане за стр.улагања као што су дозволе и одобрења.
За страна улагања поред комерцијалних, постоје и некомерцијални ризици који их прате, а везују се обично за 5 типичних категорија: ризик конверзија и трансфера валуте, ризик експропријације или национализације, ризик рата и грађанских немира, ризик промене правног режима и ризик да ће доћи до кршења уг.обавеза државе пријема према улагачу. Заштита страних улагања о некомерцијалних ризика подразумева примену 3 инструмента:
Слобода улагања гарантован је нац.прописима – Уставом као слобода предузетништва и Законом о страним улагањима (даље ЗСУ) у чл.7 и 8. Према чл.7 ЗСУ постоји слобода страног улагања која значи да страни улагач може основати предузеће за обављење свих врста делатности ради стицања добити, уколико законом није другачије предвиђено. Другачије је предвиђено само у односу на област производње и промета оружја и за подручја која су у складу са законом одређена као забрањена зон. Слобода улагања се ипак може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатства и ради безбедности РС. Чл. 8 ЗСУ гарантује нац.третман и то:
На оснивање правног лица односно услове које треба испунити за његово оснивања примењује се право државе у којој се правно лице оснива. Држава по чијим законима је право лице основано биће уједно држава у чијем судском, привредном и другом регистру је то правно лице уписано, ако је таква регистрација предвиђена ако услов публицитета а оснивања правног лица. Услов за настанак привр.друштва у Србији је упис у регистар прив.друштава и тек регистрацијом оно стиче својство правног лица. Агенција за привредне регистре надлежна је за регистрацију прив.друштава која обаваљују делатност на територији РС. ЗПД не поставља ограничења нити посебне услове за оснивање прив.друштава у којима се као оснивачи односно чланови јављају страни држављани или страна правна лица, али су улагања у важније секторе привреде регулисана посебним прописима (НПР. Законом о банкама рег. улагање у банке и оснивање друштава у тој области). Производња и промет оружја су области у којиме је слобода улагања, а тиме и оснивање прив.друштва ограничена. Огранак страног прив.друштва дефинисан је као његов издвојени организациони део преко ког страно друштво обавља своју делатност у РС. Такав огранак се обавезно региструју, као и подаци о огранку, промена података и престанак огранка. Заступник огранка који је регистрован, сматра се заступнико страног привр.друштва. Страно
ситуацијама, нарочито су значајна одступања од искључиве одговорности правног лица својом имовином за своје обавезе). До ''продора кроз правно лице чланова' 'долази:
Приликом оснивања прив.друштва у оснивачким актима се одређује његово седиште и уписује се у регистар. Седиште би требало бити место где прив.друштво обавља своју главну делатност и где му се налази управа. Право по коме је прив.дрштво основано одређује начин на који се седиште може преместити у иностранство и да ли се та промена мора уписати у регистар. У земљама које дозвољавају промену седишта, укључујући и његово премаштање у иностранство, дозвољено је прив.друштвом управљати из иностранства без уписа промене у регистар. Такву слободу дају посебно тзв. Офшор државе укључујући В.Британију и Холандију. Према теорији оснивања која се примењује у овим земљама, промена седишта не утиче на промену меродавног права за прив. друштво. Ово решење је практично и једноставно, али може служити изигравању закона. Регистровано или статутарно седиште се наводи у оснивачком акту или статуту, а стварно седиште је место у ком прив.друштво истински обавља главну делатност и где му се налази управа. Државе које примењују теорију стварно седишта захтевају да седиште прив.друштва основаног према њиховом праву буде на њиховој територији и ту обавља главну делатност. У случају премештања седишта у ино. налажу ликвидацију тог друштва. Ако неко прив.друштво премести стварно седиште на њихову територију, та права захтевају да се придошлица поново оснује у неком од облика које њихово право познаје, а ако то не учини, неће му се признати статус правног лица. Према овој теорији, за статус прив.друштва меродавно је право његовог стварно седишта, а најпознатији представник је Немачка. ЗПД дефинише седиште друштва као ''место на територији РС''. То је индиција да по домаћем праву премештање седишта друштва у иностранство није допуштено, односно седиште друштва основано основаног по домаћем праву мора остати у Србији. У регистар се не може уписати да је седиште дом.прив.друштва у иностранству. Треба додати да је фактичко премештање седишта могуће нпр. у Црну Гору и да директори одатле управљају друштвом, али није извесно какве би правне последице оваквог потеза биле. Наше право према садашњем стању ствари толерише ситуацију да се страним прив.друштво фактички управља са наше територије и не пружа могућност да се такво лице сматра домаћим.
Ова статусна промена подразумева напуштање територије државе оснивања и ''пресељење'' целог правног лица, његове делатности и имовине у другу државу. Потпуним пресељењем мења се и меродавно право и то како у земљама стварно седишта тако и у земљама оснивања. Главно спорно питање је да ли се селидба може обавити без ликвидације друштва у првој и без оснивања новог друштва у другој држави односно да ли је могће да се очува континуитет правне личности тог правног лица и које је право меродавно за ту операцију? У мпп-у Србије нема одредаба о могућности пресељења привредног друштва у другу државу. Ретка су права која садрже одговарајућа правила за ту операцију, а међу њима се истиче швајцарски Закон о мпп-у који предвиђа да се страно друштво може подвргнути швајцарском праву без потребе да се поново оснива, под условом да одговара неком од облика организације друштва по швајцарском праву или да му се може прилагодити. Потребно је такође да страно право које се примењује на статус тог прив.друштва допушта овакву промену меродавног права и да су услови које оно поставља за то испуњени, а од уважавања страног права може се одустати, ако су у питању важни швајцарски интереси.
Материјалне одредбе о статусним променама привредних друштава налазе се у ЗПД, али он не садржи посебна правила за ситуације са ино.елементом. Меродавно право у ситуацијама кад у статусној промени учествују два правна лица од којих је једно домаће, а друго страно, требало би да буде кумулативно право обе државе, односно треба обезбедити да буду испуњени услови по правима обе државе, а који се односе на начин доношења одлуке о статусној промени и на заштиту интереса поверилаца и чланова друштва.
Општа међународна надлежност српских судова за све спорове и све ванпарничне поступке, заснива се на седишту туженог који је правно лице у Србији и у статусним споровима правних лица, надлежност се такође може понекад ослонити на ту чињеницу.
Међународни стечај регулише Законо о стечају, а не ЗРСЗ. Разлог томе је специфична материја стечаја, њен економски значај и интерес државе да се она ефикасно регулише. Домаћи законодавац је настојао да већину питања реши по рецепцији Модел закона УНЦИТРАЛ-а о прекограничној инсолвентности, уз одређене допуне учињене на основу Уредбе ЕУ о поступку инослвентности. У упоредном праву имамо 2 супротстављена начела која се односе на дејства стечајног поступка: начело универзалност и начело територијалности. Према начелу универзалности, отварање стечајног поступка производи дејство на целокупну имовину дужника без обзира на то где се он налази, па ће у случају инсолвентности дужника да се спроведе један и јединствен стечајни поступак и то у држави са којом је стечајни дужник најуже повезан. Овај систем назива се такође и начелом јединствене стечајне масе. Према начелу територијалности односно подељење стечајне масе, дејства стечајног поступка ограничена су на имовину која се налази на територији државе у којој је поступак отворен и не утичу на имовину стечајног дужника која се налази у иностранству. Може се покренути онолико стечајних поступака колико има држава у којима се налази имовина стечајног дужника. У пракси, ниједано од ових система није доследно спроведен, али преовладава начело територијалности. Према Закону о стечају, страни стечајни поступак може бити главни и споредни. Главни се води у држави у којој је средиште главних интереса дужника, а споредни у држави у којој дужник има сталну пословну јединицу - било које место пословања у којем дужник обавља трајну економску делатност.
Међународна надлежност суда за отварање главног стечаја није прописана Законом о стечају. Основ за директну надлежност домаћег суда да решава о стечају лица које има седиште у Србији може се наћи само у нормама о месној надлежности овог закона. Месно је надлежан суд на чијем подручју је седиште стечајног дужника. Такође, под одређеним условима суд је месно надлежан да спроведе и стечајни поступак над дужником који има седиште у иностранству, ако је средиште његових главних интереса на територији тог суда. Због постојања правне празнине, одредбе о месној надлежности могу се сходно применити и на утврђивање међународне надлежност с позивом на чл. 26 ЗПП. Основи директне међународне надлежности домаћег суда су алтернативно: регистровано седиште и средиште главних интереса правног лица у Србији. Међународна надлежност домаћег суда да спроведе стечајни поступак постоји ако стечајни дужник има имовину у Србији и после признања страног главног стечајног поступка. Споредни стечајни поступак је територијално ограничен, јер се односи само на имовину стечајног дужника која се налази на нашој територији.
Кад су у питању пословне јединице стечајног дужника, признаће се страни стечајни поступак над пословном јединицом домаћег правног лица у иностранству, а с друге стране, домаћи суд нема еквивалентно овлашћење да отвори стечајни поступак над пословном јединицом страног правног лица која се налази на домаћој територији.
Меродавно право не само за стечајни поступак, већ и за његова материјално правна дејства јесте право државе у којој је покренут стечајни поступак. Домаће право примењуј се на стечајеве отворене у Србији и на њихова дејства. На основу овог правила, јасно је да одлучујући значај у материји међународног стечаја имају правила о међународној надлежности, јер решења усвојена у њима врше утицај на одређивање меродавног права. Право државе у којој је стечај покренут меродавно је за отварање, спровођење и закључење стечајног поступка. Предвиђена су 2 изузетка од примене права државе у којој је покренут стечајни поступак. Један се односи искључиво на ситуацију кад је право по коме стечајни поступак покренут страно право, па се поставља питање признања излучних или разлучних права на стварима или правима која се налазе на територији Србије. У том случају превагу односи начело lex rei sitae (место налажења ствари). Други изузетак односи се на уговоре о раду запослених у правном лицу које је отишло под стечај. Дејство отварања стечаја на те уговоре одређује прако које је за њих меродавно.
Према некадашњим прописима, постојала је искључива надлежност домаћег суда за одлучивање о стечају и ликвидацији предузећа која су имала седиште у Југославији. Стране одлуке донете у стечајном поступку против дужника који је имао седиште на домаћој територији нису могле бити признате у Југославији. Важећи Закон о стечају се не бави непосредно питањем индиректне међународне надлежности судова за спровођење стечајног поступка, већ то питање уређује посредно, дефинисањем појма страног поступка који може да доведе до примене одредаба о међунароном стечају које су такође садржане у њему. Међународни стечај је поступак који се спроводи у страној држави у случају кад дужник који је страно правно лице нема регистровано седиште у РС. Ако га пак има, дејства страног поступка не могу се узети у обзир. Дакле, надлежност домаћег суда за спровођење стечајног поступка према регистрованом седишту правног лица и даље је искључива. Режим признања је данас блажи, јер постоји могућност да се признају и дејства поступка који се води у иностранству поводом имовине дужника регистрованог у Србији, ако тај дужник има пословну јединицу у тој страној држави. Такав поступак се третира као споредни. Захтев за признање страног стечајног поступка подноси страни стечајни управник (страни представник), а за разматрање захтева је надлежан домаћи стечајни суд. Страни стечајни управник је дужан да поред захтева за признање спроведе поднесе и одлуку или други доказ о томе да је покренут страни стечајни поступак као и свом именовању. О захтеву за
