Stvarno pravo ispit, Beleške od Stvarno pravo

Preuzmite Stvarno pravo ispit i više Beleške u PDF od Stvarno pravo samo na Docsity!

1.Susvojina- pravo svojine sa više subjekata

Susvojina postoji kad dva ili više lica imaju pravo svojine na istoj stvari, svaki prema svom udelu. Postoji samo jedno pravo svojine, svi suvlasnici zajedno imaju, u odnosu na treća lica, onoliko prava koliko bi imao jedan isključivi sopstvenik na toj stvari. Otuda je pravo svakog pojedinog suvlasnika nužno manje od prava sopstvenika jer je ograničeno pravima koja imaju ostali suvlasnici. Suvlasnik ima pravo na udeo u celini koju predstavlja pravo svojine. Udeo nije materijali deo stvari, jer se pravo suvlasnika odnosi na celu stvar i prodire u svaki njen molekul. Suvlasnički udeo označava alikvotni deo celine, a može biti izražen u razlomku, procentualno ili u decimalama. Susvojina može dovesti do neslaganj i sporova među suvlasnicima. Suvlasnicima je bilo omogućeno da izađu iz zajednice tako što su mogli zahtevati da se izvrši deoba. Za tu svrhu bile su predviđene dve tužbe: sctio familiae erciscundae u slučajevima kad je susvojina nastajala nasleđem, i actio communi dividundo u ostalim slučajevima. Za obe tužbe primenjivan je lakši i brži postupak u kome nije bilo teškog i strogog formalizma. Pravni položaj suvlasnika U pravnoj teoriji preovlađuje shvatanje da je među suvlasnicima podeljeno pravo svojine, a ne sama stvar. Prema drugim mišljenjima kod susvojine je podeljeno vršenje prava svojine. U svakom slučaju pravo svojine podeljeno je prema obimu, ane po pojedinim ovlašćenjima, npr jedan suvlasnik ne može imati ovlašćenja da stvar upotrebljava, a drugi ovlašćenje da njome raspolaže. Podela prava svojine prema obimu znači da svaki suvlasnik ima, određeni deo prava svojine na čitavoj stvari. Kod susvojine možemo razlikovati pravo suvlasnika na udeo i pravo suvlasnika na samoj stvari. Svaki suvlasnik ima individualno pravo na svoj udeo, ali istovremeno postoji suvlasnička zajednica na toj stvari, tako da nijedan od njih ne može preduzimati ni materijalne akte ni pravne poslove u odnosu na stvar bez saglasnosti ostalih suvlasnika. Pravo suvlasnika na udeo Suvlasnik je sopstvenik udela, pretpostavlja se da su suvlasnički udeli jednaki. Pretpostavka je oboriva i svaki suvlasnik može tvrditi da su udeli drugačije određeni, ali u tom slučaju teret dokazivanja pada na njega. Suvlasnik može raspolagati svojim udelom bez saglasnosti ostalih suvlasnika. Ovo pravilo je prihvaćeno u našem pozitivnom pravu. Raspolaganje obuhvata mogućnost otuđenja i opterećenja udela. Suvlasnik može prodati svoj udeo ili ga pokloniti. On takođe može konstituisati na svom udelu sva stvarna prava koja ne diraju u stvar, već su uperena na vrednost ili na plodove koje stvar daje. Suvlasnik može opteretiti stvar hipotekom, može konstituisati pravo plodouživanja ili upotrebe, kao i realne terete, ali ne može konstituisati stvarne službenosti. Suvlasnik pokretne stvari može konstituisati založno pravo na svom udelu. Pravo preče kupovine suvlasnika

pa je potrebno ograničiti pravo suvlasnika na upotrebu, vodeći računa o njegovom udelu. Ima slučajeva u kojima se upotrebom ne iscrpljuju korisna svojstva stvari i tad nije neophodno da se suvlasniku ograniči upotreba u srazmeri udela, nego u onoj meri u kojoj ne povređuje prava ostalih suvlasnika. Suvlasnik može prolaziti putem koji postoji na suvlasničkom zemljištu onoliko puta koliko mu je potrebno. On može vaditi vodu iz suvlasničkog bunara onoliko

koliko hoće , a ne onoliko koliko iznosi njegov de. Plodovi i ostali prihodi od stvari pripadaju suvlasnicima srazmerno veličini njihovih udela. Suvlasnik ima pravo na onoliko plodova koliko je obim njegovog udela. Kad je reč o upotrebi, suvlasnik ne mora uvek vršiti svoje pravo srazmerno svom udelu. Kod pribiranja plodova situacija je drugačija, tu se pravilo o srazmernom korišćenju primenjuje u svakom slučaju. Suvlasnik je dužan da učestvuje u snošenju troškova upotrebe, upravljanja, održavanja i očuvanja stvari srazmerno veličini svog udela. Upravljanje stvarju Suvlasnik, zajedno sa ostalim suvlasnicima ima pravo da upravlja stvarju. Upravljanje suvlasničkom stvarju označava donošenje odluka o upotrebi stvari, održavanju i očuvanju, unapređenju, poboljšanju. Ono je obuhvaćeno sopstvenikovim ovlašćenjima da stvar upotrebljava, pribira plodove i raspolaže stvarju. Suvlasnik ima prava da raspolaže sa stvarju zajedno sa suvlasnicima, upravljanje znači preuzimanje poslova koji su u interesu svih. Ali zajedno ne znači uvek jednoglasno. Nije neophodno da suvlasnik neposredno učestvuje u preduzimanju svakog pojedinačnog akta upravljanja, niti je za svaki akt neophodna saglasnost svih suvlasnika. U tom pogledu sve akte upravljanja možemo podeliti na poslove redovnog upravljanja i na poslove koji prelaze taj okvir.

3.Sticanje susvojine na osnovu ugovora

Susvojina može nastati na osnovu ugovora o kupovini i prodaji, razmeni, poklonu itd. Moguće je da dva ili više lica kupe stvar zajedno tako što će svako uložiti deo ukupne sume novca i na osnovu toga steći udeo u pravu svojine na stvari. Suvlasnik se može postati i na osnovu kupovine suvlasničkog udela- ali susvojina u tom slučaju ne nestaje, nego se nastavlja do tada postojeći suvlasnički odnos, a samo se menja ličnost suvlasnika. U svim navedenim slučajevima za pribavljanje susvojine nije dovoljan ugovor, potreban je i način sticanja. Za pokretne stvari to je sticanje sudržavine ,a za nepokretne upis u zemljišne knjige. Ugovor o ortakluku Susvojina može nastati i na osnovu ugovora o ortakluku kada dva ili više lica ulažući sredstva i rad zajednički podižu zgradu, tako da svaki od njih stiče pravo na udeo na celoj zgradi. Za punovažnost ugovora o ortakluku, zahteva se pismena forma. Ugovor koji nije zaključen u pismenoj formi ne proizvodi pravna dejstva. Otuda se može postaviti pitanje kome će pripasti podignuta zgrada ako ugovornici nisu zaključili ugovor u pismenoj formi. Pojedini sudovi su smatrali da lice koje na osnovu usmenog ugovora o ortakluku zida zgradu, nema pravo da zahteva da mu se prizna pravo na suvlasnički udeo, izgleda da je prevagnulo shvatanje da i slučaju usmenog ugovora o zajedničkom građenju ugovornici stiču svojinu. Ugovor o deobi zajedničke imovine Susvojina može nastati deobom zajedničke imovine naslednika ili bračnih drugova. Sanaslednici mogu sporazumno

4.Raskidanje suvlasničke zajednice

Suvlasnike povezuju samo imovinski interesi. Ako se oni ne mogu uskladiti, ne postoji ni jedan drugi razlog zbog koga bi suvlasnička zajednica trebalo da i dalje traje. Suvlasnici mogu tražiti da se izvrši deoba i tako izazvati prestanak susvojine. Deoba Svaki suvlasnik ima pravo da zahteva deobu. To pravo nastaje u trenutku sticanja suvlasničkog svojstva i traje za sve vreme susvojine. On iam pravo da zahteva deobu u svako doba i to pravo ne zastareva. Deoba se ne može zahtevati u nevreme. Suvlasnik ne može zahtevati deobu u trenutku kad bi to moglo prouzrokovati štetu drugim suvlasnicima. Sporazum vlasnika na osnovu kojeg se suvlasnik zauvek odriče prava da zahteva deobu ne proizvodi pravna dejstva. Ako suvlasnici zaključe ugovor kojim se trajno odriču ovog prava, ugovor ne važi i svaki suvlasnik ima pravo da zahteva deobu. Ako se ne mogu trajno odreći prava da traže deobu, suvlasnici se mogu odreći ovog prava privremeno. Takav sporazum proizvodi pravna dejstva ako je zaključen na određeni rok , posle koga suvlasnici mogu ponovo tražiti deobu. U uporednom pravu preovlađuje shvatanje da rok ne može biti duži od 5 godina, ali se sporazum može obnoviti, kad istekne prvi rok od 5 godina, suvlasnici mogu zaključiti novi sporazum na još 5 godina. Sporazum suvlasnika, na osnovu kojeg se suvlasnik odriče prava da zahteva deobu, proizvodi pravna dejstva i prema pojedinačnom pravnom sledbeniku, ako je ovaj znao ili ako je na osnovu okolnosti mogao saznati da je pravo da se zahteva deoba isključivo na određeno vreme. Način deobe- sporazum suvlasnika Za donošenje odluke o načinu na koji će se izvršiti deoba, potrebna je saglasnost svih uvlasnika. Svaki pojedini suvlasnik može zahevati da se deob izvrši, ali za odluku o naćinu na koji će se deoba izvršiti , nije dovoljna većina glasova, potrebna je jednoglasnost. Podela se mora izvršiti da svaki suvlasniki svi zjedno budu zadovoljni. Suvlasnici mogu stvar fizički podeliti (fizička ili naturalna deoba) ili odlučiti da se stvar proda (civilna deoba deoba po vrednosti) a dobijena vrednost podeli srazmerno veličini udela. Moguće je da stvar pripadne jednom suvlasniku, a da on isplati osale (deoba isplatom udela). Ako prilikom fizičke deobe deo svari koji treba da prpadne jednom suvlasniku neogovaa vrdnosti njegovog udela može mu se dati razlika u novcu (deoba uz doplatu). Moguće je da jedan suvlasnik učini poklon drugom suvlsniku za onoliko kolika je razlika. Sudska deoba Ako se suvlasnici ne mogu sporazumeti o načinu deobe, odluku će doneti sud. Sd ne može slobodno izabrati

način na koji će se izvršiti deoba. Sud će odlučiti da se stvar fizički podeli kad god je to moguće, a to znači kad je stvar fizički deljiva. Kako će se postupiti ako fizička deoba stvari nije moguća uopšte ili je, moguća, ali bi znatno umanjila vrednost stvari? U tom slučaju, prema pravila predviđenom u Zakonu o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima, sud može jedino odlučiti da se deoba izvrši prodajom stvari- civilna deoba. Sudska deoba se sprovodi prema pravilima o vanparničnom postupku. Sudska javna prodaja Sudska javna prodaja može biti dobrovoljna i izvršna. Ako su suvlasnici saglasni da se izvrši civilna deoba, stvar se prodaje na dobrovoljnoj sudskoj javnoj prodaji prema pravilima vanparničnog postupka. Ako suvlasnici nisu postigli sporazum, a sud odluči da se izvrši civilna deoba, stvar se prodaje na izvršnoj sudskoj javnoj prodaji prema pravilima Zakona o izvršenom postupku. Na javnoj prodaji bilo da je reč o dobrovoljnoj ili izvršnoj mogu učestvovati i suvlasnici. Na sudskoj javnoj dražbi svar se prodaje najboljem ponudiocu, suvlasnici nemaju pravo preče kupovine. Prema odredbama zakona o izvršnom postupku, lice koje ima zakonsko pravo preče kupovine nepokretnosti uživa prvenstvo pred najboljim ponudiocem, ako odma po zaključenju nadmetanja, izjavi da kupuje pod istim uslovima.

pripasti jednom bračnom drugu u isključivu svojinu, a drugi za svoj deo biti isplaćen u novcu. U slučaju da do sporazuma ne dođe, deobu sprovodi sud, a koliki je udeo svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini određuje se prema njegovom doprinosu, procenjujući sve okolnosti. Pri tom će se voditi računa ne samo o ličnom dohotku i drugim prihodima svakog bračnog druga, već i pomoći jednog bračnog druga drugome, staranju o deci, o njihovom vođenju domaćih poslova, staranju i održavanju imovine i o svakom drugom obliku rada i saradnje u

upravljanju, održavanju i povećavnju zajedničke imovine. Sud može naći da je udeo jednog bračnog druga u zajedničkoj imovini dve tećine, a drugog jedna trećina , ili da su udeli jednaki. Utvrđivanje udela svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini režim zajedničke svojine pretvara se u režim susvojine. Suvlasniči udeo jednog bračnog druga ne utvrđuje se različito za pojedine stvari ili grupe stvari, već u istoj srazmeri za sve stvari. U slučaju kad je udeo jednog bračnog druga u zajedničkoj imovini nesrazmerno manji od udela drugog bračnog druga, sud može na zahtev jednog ili drugog bračnog druga , uzimajući u obzir sve okolnosti, tom bračnom drugu dosuditi naknadu u novcu prema vrednosti njegovog dela. Vrednost pojedinih stvari utvrđuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a prema stanju stvari u momentu prestanku bračne zajednice. Pri deobi zajedničke imovine svakom bračnom drugu uračunava se u deo ono što duguje zajedničkoj imovini, a izvesne stvari mu se dosuđuju u isključivu svojinu. Na zahtev bračnog druga dosuđuju mu se u isključivu svojinu, i to povrh njegovog udela u zajedničkoj svojini. 1. stvari koje služe isključivo za njegovu ličnu upotrebu, ako njihova vrednost nije nesrazmerna u odnosu na ukupnu vrednost zajedničke imovie ili u odnosu na vrednost stvari koje služe za ličnu upotrebu drugog bračnog druga; 2 Stvari koje služe samo detetu ili su namenjene njegovoj neposrednoj upotrebi, ako je zajedničko dete povereno na čuvanje i vaspitavanje tom bračnom drugu, a vrednost stvari nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajedničke imovine. Na zahtev bračnog druga dosuđuju mu se u isključivu svojinu ali na ime njegovog udela u zajedničkoj svojini: 1. stvari koje služe isključivo za njegovu ličnu upotrebu ako je njihova vrednost nesrazmerna u odnosu na ukupnu vrdnost zajedničke imovine ili u odnosu na stvari koje služe za ličnu upotrebu drugog bračnog druga; 2. stvari koje služe samo detetu ili su namenjene njegovoj neposrednoj upotrebi, ako je dete povereno na čuvanje ili vaspitavanje tom bračnom drugu, a vrednost stvari je nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajedničke imovine; 3. Pokretne stvari koje je bračni drug zadžao posle prekida zajednici života i bio u njihovoj neprekidnoj mirnoj državini najmanje 3 godine; 4. stvari koje bračnom drugu služe za vršenje zanata ili zanimanja, ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajedničke imovine, ukoliko je njihova vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost celokupne zajedničke imovine, ove stvari se bračnim drugom ne mogu dosuditi u isključivu svojinu.

9.Stvarne službenosti – pojam i opšte karakteristike

Stvarna službenost je pravo svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti da na oređen način i u određenoj meri koristi tuđu nepokretnost bez obzira ko je njen vlasnik, ili da svakodobnom vlasniku poslužnog dobra zabrani da se njime u određenom pravcu koristi. To su: pravo prelaza preko tuđeg zemljišta, pravo dovesti vodu preko susedovog zemljišta... svaka stvarna službenost predpostavlje dva dobra od kojih je jedno poslužno a drugo povlasno. U toj funkciji mogu se pojaviti samo zemljište i zgrade a isključeni su : pokretne stvari, nepokretnosti po nameni, brodovi, vazduhoplovi i drveće. Službenost se nemože ustanoviti na drugoj službenosti. Iako za vlasnika poslužnog dobra znači ograničenje prava sredine, suština službenosti nije u tome da se pravo svojine ograniči , već da se omogući upotreba druge stvari, nepokretnosti. Poslužno dobro treba da omogući, olakša ili poveća upotrebu povlasnog dobra, ali sve to uz što manje žrtvovanja svojine na poslužnom dobru. Službenost se može ustanoviti na određeno vreme ili za određeno doba godine. Stvarna službenost je pravni odnos između svakodobnih vlasnika dveju nepokretnosti. Promena vlasnika poslužnog ili povlasnog dobra ne dovodi do gašenja službenosti, već na njenog prenosa na novog vlasnika. Ovaj prenos se vrši automatski sa prenosom svojine. Na istom poslužnom dobru može postojati više službenosti, bilo različite ili iste vrste, a istovrsne mogu biti po obimu različite ili jednake. Važi pravio prior tempore potior iure, ustanovljenjem nove službenosti ne sme se krnjiti već postojeća. Ako usled promenjenih prilika nastupi nemogućnost da se sve službenosti vrše u punom obimu, preča je ona službenost koja je ranije stečena, poslednja stečena prva se sužava ili potpuno iščezava i tako redom. Službenosti stečene u isto vreme imaju isti rang i srazmerno se sužavaju. Stvarna službenost može postojati samo u korist, tj. na teret cele nepokretnosti, nikako samo jednog njenog dela. Ako dođe do deobe povlasnog dobra, službenost postoji u korist svih novoformiranih nepokretnosti. Ako dođe do deobe poslužnog dobra službenost će teretiti sve novoformirane nepokretnosti, ali ako se njeno vršenje faktički prostire samo na neke, vlasnici ostalih mogu zahtevati brisanje službenosti sa svojih parcela. Nedeljivost znači i to da službenost ne može postojati u korist, tj. na teret idealnog suvlasničkog dela, već u korist, tj. teret svih suvlasnika. Na osnovu prava stvarne službenosti može se od vlasnika poslužnog dobra zahtevati neko trpljenje ili uzdržavanje, ali nikako činjenje. Obaveze postavljanja i održavanja uređaja za vršenje slubenosti leži na titularu slubenosti, ali ako uređaje koristi i vlasnik poslužnog dobra, dužan je da srazmerno učestvuje u troškovima. Vlasnik poslužnog

dobra ne sme preduzimati radnje kojima bi se sužavala ili otežavala službenost, ali s druge strane po načelu restrikcije, službenost se mora vršiti tako da se što manje otežava korišćenje poslužnog dobra. U skladu sa načelom restrikcije važe i ova pravila: 1. kad postoji sumlja o obimu stvarne službenosti, uzeće se ono što je lakše za poslužno dobro; 2. nove potrebe povlasnog dobra nemaju za posledicu proširenje službenosti; 3. kad se službenost vrši na jednom delu poslužnog dobra vlasnik koji za to ima interesa može uz naknadu troškova koji se time prouzrokuju, i protiv volje titulara službenosti, zahtevati premeštanje službenosti na drugo mesto istog dobra, gde njeno vršenje neće biti otežano. Premeštanje službenosti nan drugo poslužno dobro istog vlasnika moguće je samo s pristankom titulara službenosti.

10.Podela stvarnih službenosti

Pozitivne i negativne stvarne službenosti Pozitivne su one službenosti na osovu kojih vlasnik povlasnog dobra može na neki način da upotrebljava poslužno dobro, da se njime služi: pravo prolaza, pravo progona stoke, pravo nasloniti teret svog zdanja na tuđe, prozor na tuđem zidu otvoriti, dim puštati kroz susedov dimnjak, tečnost sipati na susedovo zemljište. Negativne su one čiji titular može zahtevati od vlasnika poslužnog dobra da se ovaj uzdrži od neke upotrebe svoje nepokretnosti, koju bi upotrebu u odsustvu službenosti smeo činiti: pravo zahtevati da sused svoju zgradu ne čini višom, da svoju zgradu ne čini nižom, da ne seje visoku kulturu koja bi povlasnom dobru oduzimala vidik. Pozitivne službenosti daju titularu pravo na činjenje, a obavezuju vlasnika poslužnog dobra na trpljenje, dok negativne ovlašćuju titulara na zabranu a obavezuju vlasnika poslužnog dobra na nečinjenje. Poljske i kućne stvarne službenosti Podela na poljske i kućne službenosti u rimskom pravu je bila od velikog praktičnog značaja, jer je režim sticanja, tj. gubljenja u mnogome različit. Ovu podelu poznaju francuski i austrijski građanski zakonik, ali joj ne pridaju nikakav praktičan značaj. Kriterijum razlikovanja različit je u rimskom i savremenim pravima. U rimskom pravu merodavna je bila priroda poslužnog dobra: kućna službenost je ona koja nužno pretpostavlja zgradu, bez obzira na to gde se zgrada nalazi; poljska službenost je ona koja se vrši na zemljištu- bez obzira da li na njemu postoji zgrada ili ne, a nije važno da li postoji u korist drugog zemljišta ili u korist zgrade. Prema kriterijumu usvojenom u savremenim zakonima merodavna je priroda povlasnog dobra, tako da jedna službenost može biti čas poljska čas kućna, u zavisnosti od toga kakvo je povlasno dobro. Ovim je razgraničenje izgubilo raniji smisao, a podela je danas bez praktičnog značaja. Trajne i povremene stvarne službenosti Ako ostavimo po strani službenosti za izuzetne potrebe npr. u slučaju poplave, sve stvarne službenosti mogu se

službenosti održajem i gubljenja nevršenjem. Povremene su one čije se vršenje sastoji u određenim postupcima titularevim, nezavisno od toga da li su za vršenje službenosti potrebni neki stalni uređaji, tj naprave ili ne. Trajne su one čije se vršenje ne sastoji u preduzimanju radnji od strane titulara. Tu dolaze sve negativne službenosti al ii neke pozitivne: službenost vodovoda, službenost naslanjanja zgrade na tuđu zgradu. Trajne službenosti predpostavljaju određeno materijalno stanje, prirodno ili veštačko i kad je oo jednom uspostavljeno, službenost se vrši sama od sebe, bez preduzimanja radnji od strane titulara. Taj svoj karakter trajne službenosti ne gube ni ako je potrebna povremena intervencija titulara na održavanju uređaja potrebnih za vršenje službenosti. Što se tiče samog vršenja trajnih službenosti, ono može biti trajno, ali može biti i isprekidano, vršiti se u intervalima. Vidljive i nevidljive stvarne službenosti I ova podela je od značaja kod sticanja službenosti održajem i gubljenja zastarelošću. Vidljive su one koje su praćene nekom spoljnom vidljivom napravom, tj. znakom- balkon, vrata, vodovodne i kanalizacione cevi… Naprava se može nalaziti bilo na poslužnom, bilo na povlasnom dobru, ali je neophodno da bude vidljiva za vlasnika poslužnog dobra. Nevidljive- skrivene su one koje nisu praćene ovakvom spoljnom napravom odnosno znakom. Službenost prolaza takođe može biti vidljiva ili nevidljiva u zavisnosti od toga da li postoji ili ne postoji ili ne postoji neki spoljni znak, tj. neki vidljivi uređaj za vršenje službenosti- vrata, pokretni most, stepenište…

11.Sticanje na osnovu pravnog posla Pravni posao na osnovu koga se stiče stvarna službenost može biti ugovor između vlasnika povlasnog dobra i poslužnog dobra ili testament vlasnika poslužnog dobra. Ugovor zaključen između vlasnika povlasnog i vlasnika poslužnog dobra mora biti pismen i predstavlja samo titulus, a za nastanak službenosti kao stvarnog prava potreban je i modus acquirendi koji se sastoji u upisu u zemljišne tj, intabulacione knjige. Za upis je potreban pristanak vlasnika poslužnog dobra. Ako on uskrati pristanak, vlasnik povlasnog dobra može odobrenje za upis izdejstvovati sudskim putem. Ugovor koji služi kao osnov za sticanje službenosti može biti teretan ili dobročin a može biti osnov za sticanje bilo koje službenosti. Ukoliko je poslužno dobro u susvojini, za punovažnost ugovora potrebna je saglasnost svih svih suvlasnika. Testament može biti osnov za sticanje službenosti na dva načina. Prvo, vlasnik poslužnog dobra može naredbom poslednje volje ostaviti službenost u korist nekog dobra. Testator mora biti isključivi vlasnik poslužnog dobra a ne samo suvlasnik. Testamentalna odredba predstavlja samo pravni osnov za obligacioni zahtev legatara, a za nastanak službenosti kao stvranog prava potreban je i upis u

javne knjige. Drugi slučaj se sastoji u tome što vlasnik jedne nepokretnosti, naredbom poslednje volje, ovu podeli naslednicima, predviđajući istovremeno da je jedna od parcela opterećena službenošću. Sticanje na osnovu sudske odluke ili odluke drugog državnog organa U većini stranih građanskih zakonika za službenosti koje se ustanovljavaju sudskom odlukom važi numerus clausus, tako da sud ne može ustanovljavati službenosti van onih slučajeva koje je zakon predvideo. Srbijanski građanski zakonik ne daje listu, već samo sadrži uslove pod kojima se u svakom opravdanom slučaju službenost može ustanoviti. Zakon o osnovnim svojinsko- pravim odnosima kaže, odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava se kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra. Vrhovni sud Srbije ističe da treba uzeti u obzir ne samo materijalnu štetu, već i razna uznemirenja koje ustanovljenje službenostimože prouzrokovati vlasiku poslužnog dobra. Za razliku od sudske presude koja se donosi povodom zakonske službenosti i koja ima deklarativni karakter, presuda kojom se ustanovljava službnost ima konstitutivan karakter. Ovakva presuda uvek sadrži ocenu o postojanju zakonskih činjenica za ustanovljenje slubenosti. Na zahtev vlasnika poslužnog dobra sud utvrđuje i odgovarajuću naknadu koju je vlasnik povlasnog dobra dužan da plati vlasniku poslužnog dobra. Prema Zakonu o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima službenost koja se ustanovljava sudskom presudom stiče se danom pravnosnažnosti presude, što znači da za njen nastanak upis u zemljišne knjige. Kupac poslužnog dobra koji nije znao za postojanje službenosti dužan je da trpi službenost. U izvesnom broju slučajeva službenost se ustanovljava odlukom nadležnog upravnog organa, ova odluka ima konstitutivno karakter, a službenost nastaje danom njene pravosnažnosti.

12.Održaj

Stvarna službenost stiče se održajem kad je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio. Stvarna službenost se ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom. Zakon govori samo o sticanju službenosti vanrednim održajem i to na osnovu državine koja nije manljiva, nije neophodno da je državina savesna- što se zahteva kod stivanja svojine vanrednim održajem, a pogotovo ne da je zakonita- što se zahteva kod sticanja prava svojine redovnim održajem. Da bi državina službenosti dovela do sticanja prava službenosti, potrebno je da se vlasnik poslužnog dobra tome nije protivio, da se barem prećutno time saglasio. Pod opštim uslovom održaja se mogu steći kako javne tako i skrivene službenosti. Na sticanje službenosti

13.Prestanak stvarnih službenosti- na osnovu pravnog posla

Zakon o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima ne spominje se ovaj način prestanka, ali kako i za njih važe opšta pravila za prestanak prava, nesporno je da one mogu prestati na osnovu ugovora između vlasnika povlasnog i poslužnog dobra, kao i na osnovu odricanja od strane titulara službenosti. Ugovor između vlasnika povlasnog i poslužnog dobra o prestanku službenosti mora biti zaključen u pismenoj formi i odmah proizvodi obligaciono dejstvo, a za prestanak službenosti potreban je ispis iz zemljišnih, tj intabulacionih knjiga. Ako na povlasnom dobru postoje tereti za prestanak stvarne službenosti potrebna je saglasnost trećega, a ako je povlasno dobro u susvojini, za prestanak službenosti potrebna je saglasnost svih suvlasnika. Ovim načinom mogu prestati sve službenosti, uključujući tu i zakonske. Prestanak službenosti odricanjem je prestanak na osnovu jednostrane izjave volje titulara službenosti, za čije dejstvo nije potreban pristanak vlasnika poslužnog dobra. Prestanak usled nevršenja službenosti- zastarelost i liberatorna uzukapija Nevršenje kao način prestanka službenosti pojavljuju se u dva vida: kao liberatorna uzukapija i kao zastarelost. Liberatorna uzukapija je prestanak usled nevršenja koje je praćeno protivljenjem od strane vlasnika poslužnog dobra. Ovde je sem običnog nevršenja od strane titulara službenosti potreban i jedan pozitivan uslov: da je poslužno dobro držano i uživano kao slobodno, da je vlasnik poslužnog dobra preduzimao radnje koje isključuju postojanje službenosti. Zastarelost je prestanak usled nevršenja koje nije kvalifikovano protivljenjem od strane vlasnika poslužnog dobra. Prestanak službenosti zastarelošću moguć je jer su ovde zastupljenje obe ideje na kojima počiva ustanova zastarelosti u građanskom pravu: ideja nevršenja svog prava, tj nezainteresovanost za svoje pravo, a s druge strane zastarelost ovde ima liberatorno dejstvo, koristi jednom određenom subjektu. Ovakvo liberatorno dejstvo nepojmljivo je kod zastarelosti prava svojine i to objašnjava zašto svojine ne zastareva. Zakon o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima predviđa oba ova načina prestanka stvarnih službenosti, a za liberatornu uzukapiju propisuje rok od tri godine, a za zastarelost 20 godina, koliko su rokovi iznosili i po sudskoj praksi. Ukidanje na zahtev poslužnog dobra zbog promenjenih okolnosti Vlasnik poslužnog dobra može zahtevati ukidanje službenosti ako je ova izgubila svaku korisnost za povlasno dobro. Zakon o osnivnim svojinsko- pravnim odnosima to izričito predviđa. Na ovaj način se može ukinuti i druga službenost a ne samo službenost prolaza. Ukidanje može zahtevati kako vlasnik poslužnog dobra tako i vlasnik, ali ne i onaj koji je samo držalac rava službenosti. Zakon o osnivnim svojinsko- pravnim odnosima ništa ne govori o tome da li se za ukidanje službenosti duguje naknada bivšem titularu,a prema jednoj sudskoj odluci pravi se razlika u zavisnosti od toga da li je službenost ustanovljena bez naknade ili sa naknadom. Neki zakonici idu dalje

pa predviđaju mogućnost ukidanja službenosti i onda kad je usled promenjenih prilika sačuvala samo delimično korisnost za povlasno dobro, ukoliko je ova korist u nesrazmeri sa teretom koji službenost znači za poslužno dobro. Za ukidanje službenosti pod ovim uslovima duguje se naknada, a prilikom odmeravanja naknade sud će voditi računa o tome koliko je službenost dugo trajala i o tome koliko je dobitak za poslužno dobro, a koliko gubitak za povlasno dobro predstavlja njeno ukidanje. Sjedinjenje- konsolidacija Stvarna službenost prestaje ako isto lice postane vlasnik povlasnog i poslužnog dobra: nemini res sua servit. Svejedno je kako je došlo do sjedinjenja: kupoprodajom, poklonom, održajem, nasleđem. Neki ovaj način presanka nazivaju konsolidacijom, neki konfuzijom. Ali ako sjedinjavanje nije praćeno i brisanjem službenosti iz zemljišnih knjiga, pa kasnije jedna od sjedinjenih nepokretnosti bude otuđena, službenost se automatski aktivira sa svojim redovnim pravnim dejstvima. Ako je sjedinenje prestalo usled nekoguzroka koji ima retroaktivno dejstvo, službenost i dalje postoji, tj. uzima se da nije ni prestajala. Ostali slučajevi prestanka stvarnih službenosti Stvarna službenost prestaje propašću povlasnog ili poslužnog dobra. Zakon o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima nema odredbu o tome šta biva ako se propalo dobro obnovi, a u našem predratnom pravu o tome su postojala različita rešenja. Po Srbijanskom građanskom zakoniku ako bi se zemlja ili zdanje obnovilo i u pređašnje stanje postavilo, onda se i službenost vraća u pređašnje stanje i dobija pređašnju silu. Po opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru službenost se obnavlja ako do propasti povlasnog ili poslužnog dobra do njegove obnove nije proteklo više od 20 godina. Službenost ustanovljena na određeno vreme prestaje istekom vremena za koje je ugovorena, a službenost konstituisana pod raskidnim uslovom ostvarenjem uslova. Zaštita stvarnih službenosti Imalac stvarne službenosti je držalac prava da se kao takav moe u smislu Zakona o osnovnim svojinsko- pravnim odnosima služiti državinskim tužbama. Konfesorna tužba je petitorna tužba za zaštitu prava svojine. Cilj tužbe je osuda tuženika da dopusti vršenje prava službenosti u punom obimu, onako kako ono glasi, i zabrana daljeg smetanja. Tuženi može biti vlasnik poslužnog dobra al ii neko treće lice koje ometa vršenje službenosti. Tužilac je titular službenosti, vlasnik ili suvlasnik povlasnog dobra. Da bi uspeo u sporu tužilac mora dokazati postojanje prava stvarne službenosti. Postoji i publicijanska konfesorna tužba, čiji je osnov državina podobna za održaj prava službenosti.