Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
У овом семинарском раду детаљно ћу објаснити појам, права и дужности сведока у прекршајном поступку; као и позив и начин његовог саслушања; санкције о лажном сведочењу; посебне одредбе за саслушање малолетника и деце, као и старијах лица као сведока; суочење; недолазак и одбијање сведочења. Закон о прекршају предвиђа да се као сведоци позивају лица за која је вероватно да ће моћи да дају обавештења о прекршају и учиниоцу и о другим важним околностима (члан 207. став 1. Закона о прекршајима). Ошт
Tipologija: Esej
1 / 24
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!
Семинарски рад из предмета:
Тема:
Ментор: Студент, број индекса: Проф. Др. Младеновић Горан Јовановић Селена, ПР-7П/
Ниш, Мај 2019.
Сведок је физичко лице за које је вероватно да ће моћи да да објашњења о прекршају и учиниоцу, као и о другим важним околностима (члaн 181. став 1. Закона о прекршајима), а у том својству се може саслушати и оштећени. Сведок је дужан да сведочи, да се одазове позиву надлежног органа за сведочење, да говори истину и има право да не одговара на питања која би га излозила некој врсти казненог поступка. Такође као и у кривичном поступку у одређеним случајевима постоји услов забране сведочења ( лица која имају обавезу дужности чувања тајне и бранилац о повереним стварима од окривљеног), као и ослобађање од дужности сведочења ( блиски сродници са окривљеним, усвојилац или верски исповедник). Тада сведок има право, али није дужан, да сведочи, на шта је суд дужан да га упозори. Малолетно лице које је навршило 16 година, позива се као сведок преко законског заступника, односно старатеља, осим ако то није могуће због потребе да се хитно поступа или због других околности. Сведоци који се због старости, болести или тешких телесних мана не могу одазвати позиву, могу се саслушати у свом стану. Бранилац окривљеног се не може појавити у својству сведока. По закону, сведок је дужан да говори истину, а окривљени има право да изабере начин своје одбране, при чему бранилац мора да прати одбрану окривљеног. У случају да се појављује као сведок, бранилац мора да говори истину, која може бити супротна одбрани окривљеног (Врховни војни суд, К 798/99 од 16. Августа 2000. године). Дужности сведочења су ослобођени брачни друг окривљеног, сродници окривљеног по крви у првој линији, сродници у побочној линији до трећег степена закључно, као и сродници по тазбини до другог степена закључно, усвојеник и усвојитељ, као и верски исповедник о ономе што му је окривљени исповедио (члан 185. став 1. ЗОП- а).
За утврђивање сродства, од кога зависи ослобађање од дужности сведочења, меродавно је време сведочења. Тако, на пример, бивши таст или бивши супруг из брака који је правоснажно разведен, нису ослобођени дужности сведочења. Суд је дужан да наведена лица пре саслушања, или чим сазна за однос према окривљеном, упозори да не морају сведочити, а упозорење и одговор унесе у записник (члан 185. став 2. ЗОП-а), јер се у противном на таквом исказу сведока не може заснивати одлука (члан 186. ЗОП-а). Малолетно лице које с обзиром на узраст и душевну развијеност није способно да схвати значај права да не мора да сведочи, не може се саслушати као сведок, осим ако то сам окривљени захтева. Лице које има основа да ускрати сведочење према једном од окривљених, ослобођено је од дужности сведочења и према осталим окривљенима, ако се његов исказ према природи ствари не може ограничити само на остале окривљене. Нико не може бити ослобођен од дужности да сведочи о околностима потребним за оцењивање душевне развијености малолетника, упознавање његове личности и прилика у којима живи (члан 273. ЗОП-а). Сведок није дужан да одговара на поједина питања ако је вероватно да би тиме изложио себе или свог блиског сродника тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 187. ЗОП-а). Сведок треба сам да одлучи, без икаквог уплитања од стране суда, о томе да ли ће се на неко питање послужити својим правом да одбије давање одговора, осим ако је у питању малолетник или друго лице које само не може схватити да није дужно да одговара на поједина питања. Суд дакле, није овлашћен да независно од воље и става сведока који се саслушава одбије питање странака у поступку, већ се дужност суда своди на то да сведока пре његовог саслушања упозори у смислу поменутог члана 187. ЗОП-а. Дакле, у разматрању положаја сведока у току поступка, исти се могу сврстати у четири групе: кад су дужни да сведоче, кад се не могу испитати, кад су ослобођени да сведоче и са правом да сведочење ускрате. 1
(^1) Бошковић, М., Право привредних преступа и прекршајно право , УСЕЕ, Нови Сад, 2011., стр. 58 - 66.
Сведок је дужан да одговоре даје усмено, а предходно ће се опоменути да је дужан да говори истину и да не сме ништа прећутати, а затим ће се упозорити да давање лажног исказа представља кривично дело. Потом ће се упозорити на поменуте одредбе члана 185. став 1. Закона о прекршајима и упозорење унети у записник. После тога, сведок ће се питати за лично име, име једног родитеља, старост, место рођења, пребивалиште, занимање и његов однос према окривљеном и оштећеном (члан 188. став 5. ЗОП-а). Сведоци, као окривљени и сва друга лица која учествују у прекршајном поступку имају право да при извођењу појединих радњи у поступку или на усменом претресу употребљавају свој језик (члан 86. став 2. ЗОП-а). Мада повреда овог права сведока није предвиђена као апсолутно битна повреда одредаба прекршајног поступка као у случају повреде права окривљеног, може довести до тога да се одлука не може заснивати на таквом исказу, па је неопходна правилна примена свих одредби којима је регулисан начин и поступак позивања и саслушања сведока чије би непоштовање одредби неминовно довело до укидања одлука првостепених судова од стране другостепеног суда. После општих питања, сведок ће се позвати да изнесе све што му је о предмету познато, а затим ће му се постављати питања ради проверавања, допуне и разјашњења, уз питање и откуд му је познато оно о чему сведочи (члан 188. ст. 6. и 7. ЗОП-а). Ако је сведок глув постављаће му се питања писмено, ако је нем позваће се да писмено одговори, а ако се испитивање не може обавити на такав начин, позваће се као тумач лице које се са сведоком може споразумети. То значи да у тој ситуацији тумач не мора бити са листе тумача, али то не могу бити ни лица која су други учесници у поступку и овакав начин саслушања мора бити унет у записник (члан 188. став 8. ЗОП-а). Саслушању сведока могу присуствовати окривљени, вештак и сведоци који су већ испитани. Сведочење је извор доказа и начин доказивања у прекршајном поступку. Лажно сведочење је намерно свесно давање неистинитих података и лажно приказивање чињеница у прекршајном поступку које чини сведок да би обмануо суд. Лажно сведочење може бити изведено активном или пасивном радњом и слепим исказом. Активно лажно сведочење је, када је сведок свестан да је његов исказ у супротности са чињеницама.
Пасивно лажно сведочење се огледа у прећуткивању важних чињеница, које иду у прилог или су доказ прекршајне кривице. Слепим исказом се сматрају изјаве, за које сведок ни сам не зна јесу ли истините. Приликом саслушања и оцене исказа сведока треба имати у виду индивидуалност. Не постоје два једнака човека као што нема два једнака листа и сваки човек доживљава свет на свој начин. Никада не смемо тврдити да је сведок морао запазити неке чињенице, што се често уочава у питањима која постављају адвокати вештацима и сведоцима. Историчар зна да су улицама пролазили млади људи или девојке са којима се сретао, али више од тога не уме да каже, док је вероватно да ће детаљно описати зграде од историјске вредности поред којих је прошао. Девојка ће најчешће фантастично тачно описати модел хаљине или ципела, али ће о историјским споменицима рећи да је "пролазила поред неких зграда". Дакле, човек запажа оне чињенице које одговарају особинама његове личности.^4 Сва сведочења имају као основу неки догађај који је сведок запазио помоћу својих чула. Од множине утисака које спољни свет нуди сведоку, он ће јасно усвојити само оно што га интересује. Стога је погрешно мање вредновати исказ сведока који није запазио неку од одлучних чињеница за правилно утврђивање чињеничног стања у конкретном предмету. Искази ће бити сасвим различите вредности према томе да ли је догађај случајно запажен или намерно посматран. На запажање могу утицати: телесна и душевна свежина, стручно искуство, чињеница да ли је догађај први пут доживљен, јер тада привлачи сву пажњу. Негативно утичу: телесне и душевне болести, старост, замор, афекти, напето стање,
(^4) Боснић, Ј., Приручник за практичну примену Закона о прекршајима, Београд, 2009., стр. 121 - 129.
интересом. Услед аутосугестије, догађај се може појавити у сећању једнострано изобличен, а да сведок тога није свестан. Уместо стварног тока догађаја, описује приказ ствари који је за њега пожељан или према симпатијама у односу на друго лице које се појављује у својству окривљеног или оштећеног. Приликом давања исказа, сведок више не мисли на своје првобитне доживљаје него се сећа својих доживљаја. Добронамерни сведок износи своје раније исказе из информативних разговора са ОСЛ. Само се на првом саслушању исказује из непосредног сећања о доживљају. 5
Исказ сведока се може посматрати као однос између броја тачних и нетачних одговора од укупног броја одговора, односно између тачних и нетачних сећања, а у међусобној повезаности као и повезаности са другим доказним средствима, на основу којих су неспорно утврђене одлучне чињенице. Имајући у виду напред наведено, велико је умеће квалитетно испитати сведока, што ме је и подстакло да управо томе посветим свој рад и подсетим на неке сегменте које лично сматрам јако битним за правилно и законито утврђивање свих релевантних чињеница у доказном поступку. Сведоку треба најпре дозволити да сам изложи своја чулна опажања, а само по по преби постављати питања и то да сведок не би скренуо сациља, а циљ је да се утврди исти на. Сведоку никако не треба предочавати садржину захтева за покретање прекршајног поступка. Најбезопаснија питања су: "Реците нам шта се тада десило на лицу места и где сте се ви у том тренутку налазили?" и пустити сведока да у неометаном излагању изнесе запажене чињенице, а само по потреби га наводити да се изјасни о чињеницама за које суд сматра да су од значаја за правилно утрђивање чињеничног стања. На пример "Да ли сте видели када је он изашао из возила?", али никако у првом делу саслушања "Да ли је нешто носио у руци при изласку из возила?". Накнадно питање може бити постављено у другом
(^5) Делибашић, Т., Практична примена Закона о прекршајима , Београд, 2008., стр. 114 - 125.
делу као допуњујуће, да би се тиме задржала и пажња сведока на садржајном и сажетом изношењу запажених чињеница.
Питања која судија поставља сведоку у другом делу се деле на четири врсте:
допуњујућа, прецизирајућа, подсећајућа, контролна. Допуњујућа се односе на околност коју сведок није истакао, а прецизирајућа о којој јесте, али недовољно тачно и конкретно имају за циљ да помогну сведоку у присећању околности које је заборавио, при чему треба избегавати сугестивна питања, која се постављају у намери да се провери веродостојност исказа о некој чињеници. Неправилно је када судија излаже било какву околност формулишући своје схватање догађаја, а затим пита сведока да ли је било тако или није. Свако питање је сугестивно у извесном смислу, јер се са питањем побуђују (сугеришу) у сведоку представе и осећања. Често не лежи сугестивност питања у њему самом него у врсти и начину постављања, тону којим се пита, погледу којим је пропраћено, значајном осмеху, покретима руке итд.^6 Kада се сведок испитује тако да одговара са "да" и "не", најпре ће се постићи одговор који не одговара истини. Сведоку је најлакше да одговара на тај начин и тако су сви задовољни. Лакше је сугерисати сведоку него окривљеном. Потпуно и непотпуно дисјунктивна питања такође треба избегавати, јер се ограничавањем избора постиже сугестивно деловање. Уместо њих треба поставити безопасна, потпуно одређена питања. Саслушање ће тада дуже трајати, али ће бити верније, истинитије. Готово по правилу, сведоци на дисјунктивна питања одговарају са "да". Најопаснија и најнеправилнија питања су "чиста питања са предпоставком" (капциозна, каптативна), обележена тиме што судија предпоставља да су у сећању сведока забележене неке околности, а да се пре тога није о томе уверио. На пример: "Kуда је окривљени након тога отишао?", а да предходно није утврђено да ли је окривљени уопште отишао и да ли је сведок то запазио. Или, као што је питање сведоку: "Да ли сте видели када је окривљени узео летву којом је задао
(^6) Јелачић, М., Право привредних преступа и прекршајно право, Полицијска академија, Београд,2001., стр. 134 - 141
Док је код саслушања добронамерних сведока основни задатак да се помогне сведоку при давању потпуних и правилних исказа, пажња суда код лажних сведока (подела по Др В. Водинелићу) је усмерена да се открије у лажи и на тај начин добије правилан исказ. Сведоци лажу често, а мотиви су врло различити, неки пут и необични. Потребно је утврдити мотив, а то се често постиже оценом личности и делатности сведока и на тај начин утврђује да ли лаже на штету или у корист окривљеног. Чим се успоставе мотиви лажног исказа, постаће јасно у ком правцу и о којим питањима сведок лаже. Неретко у записницима о саслушању сведока нема чак ни податка у каквом је односу са окривљеним и оштећеним, што указује да се судије не баве довољно аспектом мотива сведока у смислу давања правилног исказа или не, што касније има утицаја на правилну оцену исказа сведока. Побуде које нагоне сведока на лажно сведочење су нпр: љубав, пријатељство, мржња, освета, подмитљивост, страх... Заинтересованост сведока за исход поступка је још један од разлога за давање лажног исказа. У првом случају сведок не може да сакрије родбински, пријатељски или непријатељски однос према странкама, а у другом случају заинтересованост може бити сакривена (нпр. сведок је био саучесник у извршењу прекршаја, али та чињеница још није позната). Врло је компликована ствар са лажима сведока. Сведок може говорити истину у главним цртама а лагати по споредним стварима. Вешт лажни сведок се удаљава од истине само тамо где му је то неопходно и колико му је неопходно потребно. Спретан сведок настоји да проценат лажи сведе на минимум, а да говори истину у детаљима. Тада судија треба да настоји да добије што исцрпнији и конкретнији исказ сведока управо по свим питањима која су од значаја. 8 Kада поставља питања о одлучним чињеницама неће наглашавати та питања. Веома је важно да се лажни сведок не досети да се баш тим чињеницама поклања велика пажња. Kорисна је метода да се низ питања која се односе на неку околност растави на делове и тако створена подпитања помешају међу разна бројна питања која се односе на неутралне одговоре. Kада је сведок завршио своје слободно излагање, а судија располаже неспорно утврђеним чињеницама за откривање лажног сведока настаје "двобој", а уко-
(^8) Јовановић, Љ., Прекршаји и привредни преступи , Полицијска академија, Београд, 2007 ., стр. 165 - 172.
лико не располаже таквим чињеницама, завршиће (привремено) саслушање као да је убеђен у истинитост сведока, па ће прећи на прикупљање других доказних средстава и тек после тога ће га поново саслушати. Kада открива лажног сведока, судија треба да има у виду: ниједан лажни сведок не може унапред предвидети све појединости које ће га питати судија. Чим сведок пређе у област неприпреманог, заплешће се у контрадикције са својим ранијим казивањем, исказима других сведока и објективним чињеницама. Kада судија инсистира на разјашњавању детаља, сведок мора неизбежно да изађе из круга унапред припремљених одговора, а тада ће му судија предочити доказна средства која оповргавају његове наводе, те и упозорити на последице лажног сведочења и да би најкорисније за њега било да каже истину. Од тог часа, сведок треба да мисли на своје интересе, јер је јасно из предочених чињеница да окривљеном није више могуће наносити штету, а ни корист. Врло је важно да судија не открива сувише рано доказе којима располаже, јер је тада могуће да вешт лажни сведок прилагоди исказ и једну лаж замени другом, која је прикладнија предоченом доказу. Аргументација којом се желе оснажити лажни одговори по правилу изостаје или се везује за неубедљиве тврдње или заклињања. За разлику од искрених особа, које су по правилу доследне у исказу, лажни сведоци најчешће осећају потребу да, прилагођавајући се ситуацији и уважавајући постојање чињеница које га демантују, мењају свој исказ (наводно нису добро разумели питање судије, тобоже желе да прецизирају и појасне већ речено, судија није добро разумео одговор и сл.). Kад нешто пориче, искрени сведок ће порицати у потпуности, а лажни сведок, готово по правилу, негира само један део навода, стално доводи у питање снагу предочених доказа и тако покушава да се информише пре него што формулише свој одговор (што се односи и на окривљеног). Законитост и ваљаност одлуке прекршајног суда зависи у великој мери од истинитости онога што су у току поступка сведоци изјавили, па је оправдан друштвени, али и појединачни интерес да се лажним исказом суд не доведе у заблуду поводом утврђивања неке од релевантних чињеница. Због тога је тај интерес и кривично правно заштићен. Да би исказ био лажан потребно је да оно што је у њему садржано, објективно не одговара стању нечега на шта се исказ односи. На пример, сведок не чини кривично
Следећа специфичност се јавља код саслушања старих лица. Услед старења организма у познијем добу човека, долази до смањења свих животних функција. Промене које доноси старост се манифестују бројним психофизичким сметњама: смањује се осетљивост чулних органа, губи се интересовање за бројне појаве, смањује се способност концентрације, интелектуални процеси се више не одвијају на ранијем нивоу, умор брже наступа и сл. Под утицајем таквих околности, чак и квавалитетно запажени садржаји, а посебно детаљи, брже се заборављају. Да би отклонила овај недостатак, стара лица су, уосталом као и друга лица, понекад склона да неке од заборављених детаља измисле и тиме премосте своје прекиде или празнине у памћењу. Недостатак њихових исказа је у томе што свој суд о појединим чињеницама дају на начин којим се ствара утисак да изречено представља верну репродукцију запаженог. Поред тога, код одређеног броја старих лица често се наилази на устаљене начине понашања и навике од којих нерадо одступају. Они постају незаинтересовани за појаве око себе, уз изражену неповерљивост, сумњичавост, нервозу, неприступачност, тврдоглавост, понекад чак и са егоцентричним и агресивним ставом према околини, пуним ироније, презира и ниподаштавања свега. С друге стране, нека од ових лица су тиха, попримају осећај мање вредности, одбачености, постају сугестибилна и лако падају под туђи утицај. Све наведене карактеристике указују да се са старим лицима мора односити са пуно стрпљења и пажње, те имати на уму да је веома тешко успоставити непосредан контакт са старим лицима, уколико комуникација буде унапред нарушена непоштовањем њихове личности (нпр. остављањем да дуго чекају испред врата и сл.).^12
Оштећени као сведок снажније опажа и јаче памти него незаинтересован сведок- очевидац, али његов став према прекршају и учиниоцу често доводи до објективно погрешног казивања. Прво, ако је задобио повреду осећа страх, бес, због чега у његовом сећању могу изостати бројни детаљи којих ће се "неутрални" сведок боље и тачније
(^12) Делибашић, Т., Практична примена Закона о прекршајима , Београд, 2008., стр. 114 - 125.
сећати. Понашање оштећеног у тренутку извршења прекршаја и непосредно после тога обележено је високим степеном емоционалне напетости, а некада и понешено снагом властитог интереса. Тако, ако је оштећени у тучи задобио телесне повреде, његов став ће бити обојен огорчењем и осветољубивошћу, а потреба за накнадом штете пробудиће и његов егоизам, кога он и не мора бити свестан. Оштећени је двојака процесна фигура. Kада он даје исказ, њиме не пружа само информацију, него штити властите интересе. Постоји још једна значајна разлика од сведока јер, како год се односили према мишљењима и закључцима сведока, исказ оштећеног као сведока не садржи само чулна запажања него и ставове, мишљења, објашњења, која судија мора регистровати и исте проверити. Ипак, та мишљења нису доказ, него само средство за заштиту оштећеникових интереса.^13 Прилог 2. Ако је ранији исказ оштећене, дат у поступку био јасан, логичан и уверљив са детаљним описом времена, места и извршења, касније повлачење изказа не доводи у сумњу веродостојност тог исказа. ( Врховни суд Србије Kж 1592/94 ).^14 Мудро је зато да се оштећени у својству сведока саслуша на почетку доказног поступка, а тек након тога остали очевици. Kод неких прекршаја из области јавног реда и мира оштећени су и једини сведоци, па су њихови искази основни извор података за утврђивање прекршајне кривице окривљеног, у којим случајевима је од посебне важности да се обрати пажња на све изложено, а у циљу правилне оцене исказа оштећеног. Kао специфичан процесни субјекат, оштећени чије је лично или имовинско право повређено или угрожено прекршајем, може се појавити у својству тужиоца, сам или преко свог законског заступника или пуномоћника, те има право да подноси и заступа захтев за покретање прекршајног поступка, подноси доказе, ставља предлоге и истиче имовинско правне захтеве за накнаду штете или повраћај ствари и изјављује жалбу на пресуду, односно решење, донето поводом његовог захтева за покретање прекршајног поступка (члан 116. ЗОП-а).^15
(^13) Јовановић, Љ., Прекршаји и привредни преступи , Полицијска академија, Београд, 2007., стр. 165 - 172. (^14) Билтен судске праксе Врховног суда Србије 11, Београд. (^15) Јовановић, Љ., Прекршаји и привредни преступи , Полицијска академија, Београд, 2007., стр. 165 - 172.
суочење на ниво пуке формалности, без већег практичног значаја. С друге стране, неке судије ретко примењују суочење и тако пропуштају могућност да евентуално боље расветле неке чињенице важне за правилно пресуђење. Извесна ограничења поставља Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетних лица (чије одредбе се сходно примењују и на прекршајни поступак) који у члану 153. забрањује да се врши суочење између малолетног лица које је услед природе кривичног дела, последица и других околности посебно осетљиво, односно налази се у посебно тешком душевном стању, које се саслушава као сведок и окривљеног, па наведена ограничења треба имати у виду када се у прекршајном поступку ова лица појављују у својству сведока.^16 У прекршајном поступку се често јављају и случајеви када је споран идентитет учиниоца прекршаја, било да се ради о учесницима у саобраћају или учесницима нарушавања јавног реда и мира, у којим случајевима учиниоци бекством покушавају да избегну одговорност за прекршај, где се нужно поставља питање да ли је лице против кога је усмерен захтев за покретање прекршајног поступка баш то лице које је учинилац прекршаја. Неретко се дешава и потреба за препознавањем предмета извршења прекршаја. И у том случају, улога сведока у доказном поступку је од великог значаја. Пре препознавања од сведока је потребно затражити да опише ствар или лице (особености и опште карактеристике), па му се тек након тога показује лице или предмет ради препознавања. Најбоље је, ако је могуће, показати више лица или предмета између којих треба да се иврши препознавање. Суд је дужан да сведока и оштећеног заштити од увреде, претње и сваког другог напада. Учесника поступка или друго лице које пред судом вређа сведока или оштећеног, прети му или угрожава његову безбедност, суд ће опоменути, или новчано казнити и удаљити, осим у случају окривљеног, за кога је предвиђена мера удаљења, уколико опомена не буде успешна. У случају насиља или озбиљне претње, суд ће обавестити јавног тужиоца ради предузимања кривичног гоњења. Опомена и новчана казна у овом случају је предвиђена одредбама члана 212. ЗОП-а, али је истим одредбама прописана
(^16) Бошковић, М., Право привредних преступа и прекршајно право , УСЕЕ, Нови Сад, 2011., стр. 58 - 66.
мера и за сведока који присуствује радњама у прекршајном поступку, ако омета ред или се не покорава наређењима за одржавање реда.^17
Подносилац захтева за покретање прекршајног поступка, односно подносилац прекршајне пријаве могу бити испитани као сведоци. Често се у пракси поставља питање подобности ових лица да буду саслушани у својству сведока. Закон о прекршајима не прописује да се и ова лица саслушавају у својству сведока, али сматрам да нема дилеме да ова лица, без обзира што у исто време и пријављују прекршаје, могу сведочити о разним околностима везаним за саму радњу извршења прекршаја или понашање учиниоца, као и затеченом стању на лицу места. Саслушање полицијских службеника има специфичан значај. Наведена лица се саслушавају у случају да постоји потреба да потврде наводе из Службене белешке, чија је садржина од значаја за прекршајни поступак, јер се у супрот ном, садржина белешка не може користити као доказ, или да се изјасне о одређеним чињеницама које се односе на њихова лична опажања у вези прекршаја, приликом прикупљања обавештења, вршења увиђаја, претресања и сл. Kад се подносилац испитује у својству сведока, нужно је у записнику то и констатовати како би се при оцени доказа у склопу са осталим изведеним доказима цениле и те околности. Погрешно је од подноси оца захтева или подносиоца прекршајне пријаве тражити да се изјашњавају у погледу постојања кривице или износе мишљења и закључке о чињеницама на које се саслушавају, јер је оцена доказа и закључак у погледу постојања кривице лица против кога је поднет захтев за покретање прекршајног поступка, на суду, а исказ наведених лица подложан оцени као и сваки други доказ изведен у прекршајном поступку. Прилог 3. Суд не може засновати пресуду на исказу инспектора СУП-а као сведока о томе шта му је оптужени казао као грађанин (Врховни суд Србије, Kж.834/05 од 20. септембра 2005. године). Инспектор СУП-а може бити саслушан као сведок ако је био
(^17) Ђорђевић, Ђ, Прекршајно право , Kриминалистичко-полицијска академија, Београд, 2010., стр. 211 - 2 19.
