Uvod u filozofiju - skripta | Skripte od Filozofija

Реч „филозофија“ је грчког порекла и првобитно је значила љубав према мудрости или

тежњу ка мудрости. Она потиче од везе двеју грчких речи: филос – што значи волим,

љубав и софија – што значи мудрост. Неки од старих грчких мислилаца сматрали су да је

само боговима доступна мудрост, а људи могу само бити љубитељи мудрости, они који

воле и поштују мудрост, који теже ка њој и настоје што више да јој се приближе. То

указује на скормност оних који су се бавећи се филозофским проблемима називали

филозофима, јер су били уверени само у то да траже право знање и мудрост, али не и да их

сами поседују. Филозофи су додуше тежили затим да што више знају, али нарочито је

значајно што су постављали битна питања и тражили одговоре на њих.

Појам филозофије је био увек прилично неодређен после формирања филозофије као

облика човекове теоријске делатности и релативно самосталне сфере друштвене свести.

Сваки филозоф је настојао да одреди своју сопствену делатност према њеној суштини и да

одговори на питње шта је филозофија. Различити одговори које су филозофи давали на

питање шта је филозофија групишемо у 4 гледишта:

1. Још у античко доба преовладавало је схватање које је потицало од Аристотела да је

филозофија наука о постојаном као постојаном. За рализку од посебних филозофија

изучава оно што је постојано, онакво какво је по себи, по својој суштини, по својим

најопштијим својствима и односима. Са аспекта овог гледишта филозофија би била

наука о бићу или онтологија (онтос-биће, стварност).

2. Немачки филозоф Кант је сматрао да филозофија у првом реду треба да буде

гносеологија (од грчке речи гносис – знање, сазнање и логос – наука).

3. Позитивистичко гледиште: Средином 19. века филозофске присталице овог

гледишта мислили су да филозофија није наука и да сасвим треба да се одбаци или

у најбољем случају треба да се сведе на један ивд синтезе, односно на везу осталих

наука. Тако позитивисти су сматрали да су посебне науке поделиле међу собом све

области знања и за филозофију није остало ништа.

4. Антрополошко гледиште (антропус- човек, логос – наука). По овом гледишту

основно питање филозофије је човек, смисао и циљ његовог живота.

- ФИЛОЗОФИЈА је наука о стварности као целини о сазнајно теоријском и

практично – вредносном односу човека према свету који на тој основи израђује

један општи поглед на свет.

Delimični pregled teksta

Preuzmite Uvod u filozofiju - skripta i više Skripte u PDF od Filozofija samo na Docsity!

Реч „филозофија“ је грчког порекла и првобитно је значила љубав према мудрости или тежњу ка мудрости. Она потиче од везе двеју грчких речи: филос – што значи волим, љубав и софија – што значи мудрост. Неки од старих грчких мислилаца сматрали су да је само боговима доступна мудрост, а људи могу само бити љубитељи мудрости, они који воле и поштују мудрост, који теже ка њој и настоје што више да јој се приближе. То указује на скормност оних који су се бавећи се филозофским проблемима називали филозофима, јер су били уверени само у то да траже право знање и мудрост, али не и да их сами поседују. Филозофи су додуше тежили затим да што више знају, али нарочито је значајно што су постављали битна питања и тражили одговоре на њих. Појам филозофије је био увек прилично неодређен после формирања филозофије као облика човекове теоријске делатности и релативно самосталне сфере друштвене свести. Сваки филозоф је настојао да одреди своју сопствену делатност према њеној суштини и да одговори на питње шта је филозофија. Различити одговори које су филозофи давали на питање шта је филозофија групишемо у 4 гледишта:

Још у античко доба преовладавало је схватање које је потицало од Аристотела да је филозофија наука о постојаном као постојаном. За рализку од посебних филозофија изучава оно што је постојано, онакво какво је по себи, по својој суштини, по својим најопштијим својствима и односима. Са аспекта овог гледишта филозофија би била наука о бићу или онтологија (онтос-биће, стварност).
Немачки филозоф Кант је сматрао да филозофија у првом реду треба да буде гносеологија (од грчке речи гносис – знање, сазнање и логос – наука).
Позитивистичко гледиште: Средином 19. века филозофске присталице овог гледишта мислили су да филозофија није наука и да сасвим треба да се одбаци или у најбољем случају треба да се сведе на један ивд синтезе, односно на везу осталих наука. Тако позитивисти су сматрали да су посебне науке поделиле међу собом све области знања и за филозофију није остало ништа.
Антрополошко гледиште (антропус- човек, логос – наука). По овом гледишту основно питање филозофије је човек, смисао и циљ његовог живота.

ФИЛОЗОФИЈА је наука о стварности као целини о сазнајно теоријском и практично – вредносном односу човека према свету који на тој основи израђује један општи поглед на свет.

Однос Филозофије према миту, религији, уметности и науци Филозофија пре свега представља визију о свету. Наравно, у филозофији се не ради о неком чулном виђењу већ о умном гледању света као целине које се рађа као резултат методичног, систематског и стрпљивог тражења истине о космосу, друштву и самом човеку. Према томе филозофија је умно трагање за истином о свету. Целина знања коју филозофија настоји да појми у оквиру своје визије целине света је целина која је дата у облику појмовног сазнања. Тиме се филозофија битно разликује од осталих покушаја да се достигне један целовит поглед на свет какви се исто т ако предузимају рацимо у оквирима митске, религиозне, уметничке и здраворазумне визије света. У појмовном сазнању престављен је темељ филозофије као теорисјке визије о свету. Облик у коме се испољава један овакав умни поглед назива се објашњење. Суштинска предност објавшњења у односу на било који други тип говора о целини света (мит, бајка, поема, прича) огледа се у томе што је оно: 1. довољно образложено; 2. логички непротивуречено (кохерентно); и 3. у принципу искуствено проверљиво и применљиво у животу. Управо то омогућује да се у филозофији може успоставити умни дијалог разборито расправљање и оспоравање аргументима о питањима која се разматрају, проблемима који се проучавају и одговорима који се нуде. Према томе филозофија је целовита и рационална визија света. Визија света коју филозофија настоји да изгради представља увек покушај да се оцени смисао, значење и вредност постојеће стварности. Зато ум који заиста филозофира никад није сасвим задовољан било којим тренутно достигнустим стањем. Отуда филозофирати значи стално бити на путу истраживања истине, из тога проистиче својеврсност филозофије као умне критике.

Филозофија је целовита, рационална и критичка умна визија целине света.

Идеализам Идеализам је такав филозофски правац који суштину бића виду у његовој духовној основи, у примарности духа над материјом. Термин „идеализам“ настао је од грчке речи идеа чији латински превод гласи форма а која значи лик или облик нечег. По идеализму сваку ствар увиђање облика (лика) је чини оном што она јесте. У играђивању биолошког бића најзначајнији је облик (идеја, форма) који биће може узети односно задобити. Гледано из такве позиције биће се суштински разликује од свега другог као „неко биће за себе“. Управо тим својим уобличавањем грађе на којој настаје тј. својим ликом, а не самом грађом, материјалом од ког се састоји. Код идеализма разликујемо субјективни и објективни идеализам. Присталице објективног идеализма сматрају да је дух дат пре материје и да постоји објективно и независно од људског сазнања. Субјективни идеалисти сматрају да ван сазнања пре свега ван чулног сазнања нема ништа, да свет није ништа друго већ наша представа а ствари су комбинације чулних утисака. Друго филозофско питање је у ствари друга страна првог питања. Ако је прво питање било онтолошко друго је гносеолошко – логичко и гласи: како се односе наше мисли о свету који нас окружује према самом том свету? Да ли је наше мишљење способно да сазна стварни свет, да ли ми можемо у нашим представама и појмовима о стварном свету да дамо правилан одраз стварности? У зависности од одговора на ово питање постоје следећи филозофски правци:

Догматизам је правац чије присталице заступају став да ми у нашим представама и појмовима оствареном свету можемо дати правилан одраз стварности односно ми можемо да сазнамо свет у потпуности и једном заувек тачни и исцрпно ( од грчке речи догма што значи мишљење, решење).
Агностицизам (од грчке речи агностон што значи несхватљиво) је правац по коме свет не можемо сазнат. Сматра се да није уопште могуће сазнати објективну стварност.
Скептицизам (од грчке речи скептомаи што значи бити неодлучан) је такво гледиште које сумња у могућност сазнања света. Треће филозофско питање – питање о извору сазнања гласи: где су извори сазнања односно којим путем можемо доћи до истинитог сазнања? Поводом овог питања разликујемо следеће филозофске правце:
Рационализам ( ратио – разум) до истине долазимо само разумом, односно извори сазнања су искључиво у разуму
Емпиризам (емпириа – искуство) извори сазнања се налазе у искуству

Сензуализам (сензуз – осет, чуло) учење које целокупно наше сазнање своди на чулне доживљаје односно извори сазнања се траже директно у чулима.
Ирационализам – по ирационализму сазнање се не може стећи ни путем чула ни путем разума већ некако другачије, на пример путем екстазе, воље, интуиције, вере и сл. По ирационалистима сазнања су у вансазнајним сферема духовности:
- у осећањима - сентиментализам
- у вољи – волунтаризам
- у интуицији – интуционизам
Феноменолошки правац – полази од појава свести и њиховом анализом настоји да дође до вечних истина и идеалних суштина.
Прагматизам је правац по коме целокупно наше сазнање треба мерити и ценити само по његовој практичној вредности и користи за живот, и по коме је само оно истинито што може имати практичне вредности и користи. Основне филозофске дисциплине Филозофија је сложена теоријска делатност или синтеза више теоријских грана или дисциплина:
Онтологјиа (онтос – биће, стварност, постојано) наука о бићу, о ономе што постоји, основна наука, наука о најопштијим својствима и односима бића.
Гносеологија ( од грчке речи гносис – знање, сазнање) наука о сазнању. Да би се означила ова грана филозофије употребљава се израз епистемологија (грч. Епитеме

знање) као наука која се бави сазнањем уколико је оно научно.

Антропологија (грч. Антропос- човек и логос- наука о човеку). Филозофска антропологија се разликује од антропологије као посебне науке зато што њу не интересују физичка својства човека већ човек као јединствено биће на земљи, уздигнуто изнад природних одредби, биће које је постало аутономно, које има циљеве и које делује пред постављеним циљевима.
Аксиологија (ахиос – вредни) је општа наука о вредностима нпр. вредности: Све што је лепо, добро, истинито итд. карактеристичне су за човека и чине битан део његовог живота и његове активности. Наиме, човек поставља циљеве, идеале, норме и остварује их и оцењује све што ствара или затиче, односно што су и други стварали.
Историја филозофије – је наука о развоју филозофске мисли, о законитостима, условима и формама тог развоја, она у ствари показује развој филозофије као науке у њеној целовитости и јединству. Неки сматрају да се филозофија своди на историју филозофије. Да се изложи филозофија у систематској форми значи да се изложи једно филозофско гледиште које је нужно, ограничено. То је у ствари филозофија једног филозофа односно његова визија света. По својој суштини

Милетска филозофска школа Талес: (624 – 546) је оснивач милетске филозофске школе а уједно и први представник науке филозофије. Суочен са чињеницом огромне распрострањености воде учинило му се да је вода увек и свуда пристуна и да је битан услов постојања света. Зато је закључио да је вода праелеменат свега, да из воде све настаје и у њу се све враћа. Она прелази из једног стања у друго, непрекидно се креће и мења и свве прелази у течно стање. Анаксимандар (610-564) је супстанцију схватио као нешто опште, бесконачно и неодређено и назвао је апејрон. Уочио је да ако се први принцип схвтати као нешто одређено нпр. вода или ваздух, онда се може поставити питање: Зашто баш из воде или из ваздуха настаје свет, а не из нечег другог? Не може се увидети нужност настанка света из тога. Због тога је супстанцију апејрон схватио као неодређену и бесконачну. Промене у стварности резултат су издвајања супротности топлог и хладног, сувог и влажног унутар апејрона. Анаксимен (585-525) је сматрао да је вода као праелемент сувише конкретна и ограничена. Он је веровао да је ваздух свуда присутан, да обухвата чак и звезде и да је он праоснова свих ствари. Ваздух није овде узет у конкретном виду већ као праелеменат чијим згушњавањем и разређивањем настају различити облици материје, ватра, вода, облаци, земља, и др. ове промене врше се непрекидно и у њима се испољава вечно кретање материје.

Основне карактеристике филозофкског ичења Милетске филозофске школе могу се свести на следеће:
1. Свет тумаче материјалистички али је то наивни материјализам.
2. Материју схватају као оживљену
3. Супстанција је схваћена у сталној промени али није уочено питање шта је кретање.
Школа је значајна по ономе што је покушала а не по ономе што је постигла
Град Милет- школа милетска и место живљења и деловања поменутих филозофа. Питагора и питагорејци Филозофкса мисао је у космолошком периоду старогрчке филозофије била је углавном усмерена ка проблему квалитативног одређења супстанције. Тражен је одговор на питање о бићу о праоснови стварности. Тиме је била занемарена квалитатитвна страна супстације, овим проблемом бавили су се припадници питагорејског савеза у 6. веку пне. који је добио назив по чувеном математичару Питагори. Питагора је основао идолошко политички савез претежно етичко религизног карактера. Основу овог савеза чинила је вера у бесмртност, у сеобу душе и загробни живот. Питагорејци су се бавили математиком музиком и астрономијом. У математици су дали значајан допринос типа позната је питагорина

теорема и испитивали су односе међу бројевима и створили математичики појам величине. У музици суочили односи између висине тонова и дужине жица. У астрономији су утврдили да се земља окреће око своје осе због чега постоји смена дана и ноћи. Бавећи се математиком закључили су да је у природи све подвргнуто мери и да упознати структуру света не значи ништа друго него утврдити бројеве који изражавају ту структуру и те законитости тако су питагорејци основу света нашли у броју. Тиме су истакли проблем квантитета. Према овом схватању математичке форме чине суштину физичке реалности. Питагорејци су увидели проблем односа коначног и бесконачног. До тога су дошли на основу проучавања аритметичког низа.

Uvod u filozofiju - skripta, Skripte od Filozofija

Srodni dokumenti

Delimični pregled teksta

Preuzmite Uvod u filozofiju - skripta i više Skripte u PDF od Filozofija samo na Docsity!