Preuzmite 00 Impr&Cont04 i više Rezime u PDF od Pravo samo na Docsity!
THEORIA 4 UDK 165. BIBLID 0351–2274 : (2011) : 54 : p. 1 1 1–126 Pregledni članak Review Article
Željko Mančić
JEDNO NEKONTEKSTUALISTIČKO REŠENJE
SKEPTIČKOG PARADOKSA
APSTRAKT: Tekst se bavi skeptičkim paradoksom i dvama rešenjima koja su predložena u savremenoj epistemološkoj literaturi – kontekstualizmom i Engelovim nekontekstualističkim rešenjem. Iako kontekstualizam izgleda kao dosta elegantno rešenje ovog paradoksa, Engel ne samo što je ponudio različit odgovor, već je uspeo da uzdrma i kontekstualizam ukazavši na neke njegove ozbiljne nedostatke. Odbacivši kontekstualizam, Engel je pokušao da po- bedi skeptika njegovim oružjem. Iako se i Engelovom rešenju može dosta toga prigovoriti, ipak se stiče utisak da ono uspeva da odbrani naše svakodnevno saznanje od skeptičkog napada. KLJUČNE REČI: Skeptički paradoks, kontekstualizam, ekvivokacija, nekontekstualizam.
1. Uvod Skeptički paradoks je argument koji dovodi u pitanje naše svakodnevno saz- nanje, sukobljavajući se sa našim snažnim uverenjem da mnogo toga znamo. Radikalni skeptik tvrdi da mi ne možemo da znamo čak ni tako jednostavne stvari kao što je to da imamo ruke ili da je danas nedelja, zato što ne možemo da isključi- mo mogućnost da smo predmet obmane od strane dekartovskog zlog demona ili nekog zlonamernog neuronaučnika koji naš mozak održava u posudu sa životnim rastvorom i kontroliše sve sadržaje naše svesti, uključujući opažaje i verovanja. Zbog ovakvog uznemiravajućeg zaključka, filozofi su uporno tragali za rešenjem paradoksa. Kontekstualisti , na primer, polaze od konstatacije da skeptik pokušava da nas vešto zavara svojim zaključivanjem. Njihova osnovna teza je da uslovi za tačno pripisivanje znanja nekom subjektu S variraju od konteksta do konteksta u kojima se pripisivanje obavlja. Prema njihovom mišljenju, skeptik prvo stvara kontekst u kojem je nemoguće pripisati znanje, a zatim neopravdano podrazumeva da su uslovi pripisivanja znanja isti u svim kontekstima. Tako će, na primer, iskazi iz uobičajenog konteksta poput „Znam da je sada sunčano“ imati istu epistemičku snagu kao i iskazi formulisani u filozofskom kontekstu, recimo „Znam da nisam mozak u tegli (u daljem tekstu MUT)“. Kontekstualisti tvrde da je ova generalizaci-
112 Željko Mančić ja pogrešna i da pripisivanje znanja mora da bude zavisno od konteksta u kom se pripisivanje obavlja.^1 Sa druge strane, ima filozofa koji idu dalje od kontekstualista, smatrajući ne samo da nas skeptik obmanjuje svojim zaključivanjem, već da to zaključivanje sadrži nekoliko neoprostivih logičkih grešaka, što i sam zaključak čini pogrešnim. Ovaj rad će se prevashodno baviti jednim takvim pokušajem koji je preduzeo američki filozof Milan Engel (Mylan Engel). Prvo ću izložiti skeptički paradoks i objasniti njegovu prima facie ubedljivost. Zatim ću ukratko razmotriti kontekstualistička rešenja za koja će se pokazati da nisu prihvatljiva zato što se suočavaju sa brojnim teškoćama. Posle toga ću skicirati Engelovo rešenje paradoksa koje rađa nekoliko nedoumica, ali ipak uspeva da po- bije skeptički paradoks njegovim sopstvenim oružjem.
2. Skeptički paradoks Da vidimo prvo kako izgleda paradoks. Prvi ga je formulisao Dekart u Med- itacijama , ukazavši na mogućnost da smo predmet sveopšte obmane nekog zlog demona, i da zbog toga ne možemo sebi i drugima sa potpunom izvesnošću pripisivati znanja koja inače pripisujemo. Argument je u međuvremenu doživeo razne formulacije, od kojih je danas možda najpopularnija ona u kojoj je demona zamenio zli naučnik. Skeptički paradoks je moguće formulisati na nekoliko različitih načina, pri čemu svaki od njih implicira istu stvar – da ne možemo da znamo da, na primer, imamo ruke. Prvo ću predstaviti skeptički paradoks onako kako se najčešće formuliše u literaturi, a zatim ću se potruditi da paradoks objasnim detaljnije. Kao što je rečeno, skeptički argument za cilj ima da dovede u sumnju naša uobičajena znanja. Za primer možemo uzeti naše svakodnevno znanje da poseduje- mo ruke. Skeptik će nam u tom slučaju reći sledeće: (1) Ne znam da nisam MUT bez ruku. (2) Ako ne znam da nisam MUT bez ruku, onda ne znam da imam ruke. Dakle, (3) Ne znam da imam ruke.^2 Ovo zaključivanje nas dovodi u vrlo neprijatnu situaciju. Na prvi pogled, čini se da je argument u potpunosti valjan. Pre svega, nije moguće da znam da nisam 1 Videti, na primer, DeRose, Keith, „Solving the Skeptical Problem,“ Philosophical Review , 104, 1995, str. 1-52. Više reči o kontekstualizmu će biti u poglavlju 3. 2 Pogledati Mylan Engel, Jr., „What's Wrong with Contextualism, and a Noncontextualist Re- solution of the Skeptical Paradox“, Erkenntnis , 61, 2004, str. 62; DeRose, Keith, „Solving the Skeptical Problem.“
114 Željko Mančić (4) Ne znam da imam ruke (~ p ). Paradoks se sastoji u tome što nam s jedne strane intuitivno izgleda jasno da znamo da imamo ruke, dok smo, s druge strane, istovremeno naterani da uzmemo u obzir skeptički argument koji nam sugeriše da sumnjamo u to isto znanje. Dakle, nalazimo se u stanju da istovremeno i tvrdimo da znamo da imamo ruke, i da sumnjamo u to isto tvrđenje. Pošto je ovaj zaključak u sukobu sa našim uobičajen- im intuicijama, mnogi filozofi su uložili dosta napora da pokažu da skeptik nije u pravu. Skeptički argument možemo da pokušamo da oborimo ili formalno ili sadržins- ki. Formalno posmatrano, argument je validan i predstavlja primer zaključivanja prema pravilu modus tollens : p p → q ~q ––––– ~ p Prema tome, skeptika moramo da napadnemo sa sadržinske strane. Ali kako to da učinimo? Posmatrajući tok zaključivanja, ne možemo se oteti utisku da se tu odigrava neki trik koji uspeva da izmakne našoj pažnji. Prema Engelovom mišljen- ju, taj trik postaje očigledniji ako pogledamo pažljivije početak argumenta gde se (implicitno) pretpostavlja da ja ne znam da nisam MUT, i da je to iskaz koji tek treba dokazati. Zbog toga zaključivanje nije valjano jer čini logičku grešku pret- postavljanja kao istinitog ono što tek treba dokazati (ne znam da nisam MUT), đemo na kraj sa skeptikom. I zaista, skeptik je u mogućnosti da, služeći se ovim principom, navede bezbrojne alternative u konsekvensu koje mi nikako ne možemo da znamo. Pri tom, svoje scenarije će tako konstruisati da nam antecedens bude neka poznata stvar (možda čak i trivijalna), zatim će navesti implikaciju gde antecedens implicira konsekvens, nakon toga da ne znamo konsekvens, i onda će na osnovu toga zaključiti da nam ni antecedens nije poznat. (Dretske, Fred, „Epistemic Operators“, The Journal of Philosophy , Vol. 67, No. 24., 1970, str. 1007-1023.) Iako je Dreckeova teorija vrlo zanimljiva, čini se da preteruje sa zaključkom da samo zbog ovoga treba odbaciti princip deduktivne zatvorenosti. Kao što će se kasnije videti kod Engelovog rešenja, ova mogućnost na koju se skeptik stalno poziva neumitno sa sobom donosi razne logičke greške. Pored toga, kako Gejl Stajn tvrdi, pogrešno je pretpostaviti da je glavni problem sa paradoksom u principu deduktivne zatvorenosti. Prema njenom mišljenju, s principom je sve u redu, ono što skeptik radi jeste zapravo manipulacija relevantnim alternati- vama – u različitim premisama se javljaju različite alternative koje nemaju isti opseg relevant- nosti. Zbog toga, prema njenom shvatanju, princip deduktivne zatvorenosti znanja ipak treba zadržati (Geil, Stine, “Skepticism, Relevant Alternatives, and Deductive Closure”, Philosophi- cal Studies, 29, 1976, str. 249-261.)
Jedno nekontekstualističko rešenje skeptičkog paradoksa 115 tačnije, unapred se pretpostavlja da je ova hipoteza istinita, od čega zavisi is- pravnost čitavog argumenta.^5 Pre nego što detaljnije objasnimo ovu Engelovu anti-skeptičku strategiju, prvo ćemo ukratko razmotriti kontekstualizam, koji nam, kada posmatramo paradoks, nudi na prvi pogled prilično prihvatljivo objašnjenje.
3. Kontekstualizam Prema kontekstualistima, reč „znati“ nema istu epistemičku snagu u svim iskazima koje srećemo u skeptičkom zaključivanju. Posmatrajući formulaciju paradoksa, iskaz (1) očigledno govori o svakodnevnoj upotrebi ove reči. Ovaj iskaz je po svojoj epistemičkoj snazi ekvivalentan iskazima poput „Znam da je sada sunčano“, „Znam da je ovo zebra“, itd. Ove iskaze, kada izgovaramo u svakod- nevnom kontekstu, obično nikada ne dovodimo u pitanje, i smatramo da možemo da pripišemo znanje sebi ili drugima kada se izgovaraju date rečenice. Da bi ovo pripisivanje bilo opravdano, često je u ovakvim situacijama dovoljna samo najmini- malnija evidenciona provera, na primer, da pogledamo kroz prozor i uverimo se da zaista sija Sunce, ili da se približimo kavezu sa zebrama tako da možemo da vidimo da je to zebra a ne recimo lav. Dakle, da bi pripisivanje znanja u ovom kontekstu bilo ispravno, nama je dovoljna minimalna epistemički snažna pozicija sa koje vršimo pripisivanje, budući da nam je dovoljna minimalna evidencija. Iskaz (2), međutim, ni u kom slučaju nema isti epistemički status kao iskaz (1). Ovde se u igru uvodi filozofski kontekst, za koji nikako ne može da važi ista vrsta evidencije kao u prethodnom slučaju. Sada se za posedovanje znanja zahteva daleko strožiji standard, daleko snažnije opravdanje, koje, u ovom slučaju, verovat- no nije moguće pružiti. Skeptik je svestan ove činjenice da se ne može dokazati da nisam MUT, i upravo zbog toga insistira na tom zahtevu. Na osnovu ranije pomenutog principa deduktivne zatvorenosti znanja, i na osnovu implikacije da ako znam da imam ruke, onda znam i to da nisam MUT bez ruku, iskaz (2) je tačan, jer iz toga što ne znam da nisam MUT zaista sledi i to da ne znam da imam ruke. Za sada je tok skeptičkog zaključivanja ispravan. Obe navedene premise su istinite kada se posmatraju zasebno. Međutim, ubrzo dolazi do nedopuštenog koraka, a to je skeptički zaključak izražen iskazom (3). Prema kontekstualistima, ovo je nedopušteno zato što se ključni pojam koji se sreće u premisama - pojam „znati“ – ne koristi u istom smislu. U prvoj premisi na umu imamo svakodnevnu 5 Mylan Engel, Jr., „What's Wrong with Contextualism, and a Noncontextualist Resolution of the Skeptical Paradox“, Erkenntnis , 61, 2004, str. 73.
Jedno nekontekstualističko rešenje skeptičkog paradoksa 117 demona ili MUT, i da nam na osnovu toga oduzme pravo da sebi pripišemo znanje. Zbog toga se neke stvari jednostavno ne mogu izreći, iako smo svi svesni da te iste stvari znamo. To nas dovodi do izvesne pat pozicije: znamo da su određeni iskazi istiniti, ali zbog mogućnosti da je skeptikov argument ispravan to ne možemo pouzdano tvrditi. Najviše što kontekstualisti mogu da urade jeste da pokažu da nemamo dokaz da su ti iskazi neistiniti. Međutim, prema Engelovom mišljenju, to nije značajan napredak, ako je uopšte napredak, jer se time stvara dodatna konfuzija, s obzirom na to da sada treba objasniti i to neizrecivo znanje.^9 Dalje, kontekstualizam ne može da izbegne problem asimetričnosti konteksta.^10 Radi se o sledećem. Mi znanje nekom subjektu S možemo da pripišemo samo pod određenim okolnostima, tj., samo u određenom kontekstu. Tako će svaki kontekst sadržavati svoje standarde ispravnog pripisivanja znanja. Ovi standardi će se uglavnom razlikovati u filozofskom i uobičajenom kontekstu, i to tako što se standardi podižu kada se pređe iz uobičajenog u filozofski kontekst, i obrnuto – spuštaće se kada se krećemo iz filozofskog u uobičajeni kontekst. Ali, da li je zaista tako? Šta se zapravo događa kada se iz filozofskog konteksta vratimo u uobičajeni? Ako je kontekstualizam tačan, ne bi trebalo da imamo ikakvih većih problema da subjektu S pripišemo znanje u uobičajenom kontekstu, pod uslovom da smo obavili neophodnu evidencionu proveru itd. Međutim, to se dešava izuzetno teško kada se vratimo u uobičajeni kontekst. Tada smo i dalje pod uticajem mogućnosti MUT hipoteze iako se više ne nalazimo u filozofskom kontekstu, i zbog toga sa velikom mukom možemo da pripišemo sebi ili drugima znanje, dok bismo, prema kontek- stualistima, ipak morali da budemo u stanju da to učinimo bez većih problema, budući da se sada nalazimo u uobičajenom kontekstu.^11 Zbog ovakvih i sličnih problema kontekstualizma, američki filozof Milan Engel je pokušao da pođe potpuno drugačijim putem, i da se uhvati direktno u koštac sa skeptičkim paradoksom.
4. Engelovo rešenje Engel započinje vrlo važnim zapažanjem da je stožer oko kojeg se vrti čitava skeptička priča zapravo problem mogućnosti. Sama mogućnost da smo MUT je dovoljna da ugrozi naše znanje. Pri tome, ta mogućnost mora da bude smislena i relevantna, inače paradoks ne bi mogao da funkcioniše. Ako bi, recimo, teza glasila da me obmanjuje zli okrugli kvadrat, onda se na tu tezu ne bih ni osvrtao. 9 Ibid., str., 70. 10 Ibid., str. 66. 11 Pogledati zanimljiv rezime problema kontekstualizma u Russell, Bruce, „How to Be an Anti- Skeptic and a Noncontextualist“, Erkenntnis , 64, 2004, str. 103-114.
118 Željko Mančić Dakle, pošto se skeptik oslanja na mogućnost MUT hipoteze, njegovo zaključi- vanje možemo formulisati na sledeći način. Argument na osnovu mogućnosti 1 (u daljem tekstu: AM1) (1) Moguće je da sam MUT bez ruku. (2) Ako je moguće da sam MUT bez ruku, onda ne znam da nisam MUT bez ruku.^12 Dakle, (3) Ne znam da nisam MUT bez ruku.^13 Jača formulacija se može predstaviti na sledeći način. Argument na osnovu mogućnosti 2 (AM2) (1) Moguće je da sam MUT bez ruku. (2) Ako je moguće da sam MUT bez ruku, onda je moguće da nemam ruke. (3) Ako je moguće da nemam ruke, onda ne znam da imam ruke. Dakle, (4) Ne znam da imam ruke.^14 Ovo zaključivanje se može i formalno zapisati.
- ◊ b
- ◊ b → ◊ ~ h
- ◊ ~ h → ~ Kh –––––
- ~ Kh^15 AM2 nije ništa drugo nego preciznija i detaljnija formulacija AM1. Takođe, zaključak AM2 bi se skeptiku više dopao nego zaključak AM1, zato što osporava naše svakodnevno saznanje na direktniji način nego AM1. 12 Na ovom mestu Engel nije baš najjasniji. S jedne strane, možda je želeo da kaže da ukoliko je moguće da sam MUT, onda ne mogu da kažem da znam da nisam MUT, jer moje znanje da nisam MUT ne može biti izvesno ukoliko postoji mogućnost pogreške. Međutim, moguće je da Engel ovde ima na umu svoje dve distinkcije između metafizičke i epistemičke mogućnosti, i folibilističkog i infolibilističkog znanja, o čemu će kasnije biti više reči. Ukoliko su ove dve distinkcije opravdane, onda je i ova premisa ispravna. 13 Engel, Mylan, Jr., „What's Wrong with Contextualism, and a Noncontextualist Resolution of the Skeptical Paradox“, str. 72. 14 Ibid. 15 Gde ◊ b znači „Moguće je da sam MUT“; h znači „Imam ruke“; Kh znači „Znam da imam ruke.“ Znak „~“ predstavlja negaciju iskaza ispred kojeg stoji, na primer, ~Kh znači „Ne znam da imam ruke.“
120 Željko Mančić vrsti mogućnosti radi. Ako skeptik na umu ima metafizičku mogućnost, onda se zaključivanje iz AM2 može ovako predstaviti (MAM2):^18
- ◊ μ b
- ◊ μ b → ◊ μ ~ h
- ◊ μ ~ h → ~ Kh –––––
- ~ Kh^19 Engel smatra da ovo zaključivanje odmah pada u vodu, jer je premisa (3) lažna: iz metafizičkih premisa ne mogu da slede epistemički (ili činjenički) zaključci. Iz toga što je metafizički moguće da avion stigne za 15 minuta ne može da sledi da ja ne znam da avion ne može da stigne za 15 minuta. Slično tome, iz toga što je metafizički moguće da nemam ruke, ne sledi da ja ne znam da imam ruke, inače govorimo o ekvivokaciji. Na drugoj strani, ako skeptik na umu ima epistemičku mogućnost, onda njegov argument treba ovako predstaviti (EAM2).
- ◊e b^20
- ◊e b → ◊e ~ h
- ◊e ~ h → ~ Kh –––––
- ~ Kh Ovde je na prvi pogled sve u redu. Premisa (2) je valjana, jer iz toga što je epistemički moguće da sam MUT zaista sledi da je isto tako epistemički moguće da nemam ruke. Premisa (3) je takođe valjana: ako je epistemički moguće da nemam ruke, onda ja ne mogu da kažem da znam da imam ruke, odnosno, ja ne znam da imam ruke. Da li nas je skeptik pobedio? Prema Engelu nije, zato što previđa dve vrste epistemičke mogućnosti: (a) folibilističku i (b) infolibilističku.^21 Prva vrsta epis- temičke mogućnosti znači da mogućnost realizacije neke stvari izražene iskazom p može da se zna na osnovu naše svakodnevne evidencije. Ovde se zapravo misli na naše uobičajene načine pripisivanja znanja, bilo da je reč o svakodnevnom ili o filozofskom kontekstu. Na primer, ako kažem da znam da avion ne može da stigne za 15 minuta od Beograda do Njujorka zato što ne postoji toliko brz avion, ja sebi pripisujem folibilističko znanje. Naime, moguće je da je u međuvremenu konstru- 18 Pokušaćemo da predstavimo argument formalno kako bismo lakše pratili skeptičko zaključi- vanje. Druga prednost formalnog zapisa je u tome što se lakše vidi gde skeptik greši. 19 Gde ◊ μ b znači „Metafizički je moguće da sam MUT“; h znači „Imam ruke“; Kh znači „Znam da imam ruke“. 20 Gde ◊e b znači „Epistemički je moguće da sam MUT“. 21 Ibid., str. 77-78.
Jedno nekontekstualističko rešenje skeptičkog paradoksa 121 isan izuzetno brz putnički avion, a da ja to ne znam. Zbog toga je moje znanje folibilističko – ja ne isključujem mogućnost da je moja evidencija na kraju krajeva ipak pogrešna, ma koliko ona bila ubedljiva na prvi pogled. S druge strane, infolibilističko znanje podrazumeva da je logički nemoguće da grešim kada sebi ili drugima pripisujem znanje. Ovakvi iskazi se nikada ne sreću u svakodnevnom kontekstu, i verovatno jedini slučaj ovakvog znanja predstavlja Dekartovo cogito. Još jednom, skeptik čini grešku ekvivokacije mešajući ove dve vrste epis- temičke mogućnosti. Da pogledamo detaljnije šta se dešava sa njegovim argumen- tom. Imajući na umu pomenutu distinkciju, AM2 možemo da formulišemo na 4 načina. A) Čisto infolibilističko shvatanje (EAM2I)
- ◊ei b^22
- ◊ei b → ◊ei ~ h
- ◊ei ~ h → ~ K i h ––––––
- ~ K i h^23 Ovaj argument je u potpunosti valjan, izvođenje ne čini grešku ekvivokacije jer se tokom čitavog procesa koristi jedno isto značenje epistemičke mogućnosti. Međutim, ovaj argument je ništa drugo do formalni dokaz da infolibilističko znanje nije moguće, i kao takav je od malog značaja za našu trenutnu priču. Ovo tumačen- je nam samo kaže to da ako mogućnost MUT hipoteze ima istu epistemičku snagu kao dekartovsko cogito , onda ne znam sa istom takvom epistemičkom snagom da nemam ruke. Teško da bi skeptik ikada prihvatio da se njegov argument može ovako protumačiti, jer ovde ne postoji nikakav paradoks pošto moje znanje nije ugroženo ni na koji način. Ovakav stav je, formalno gledano tautologija, a sadržins- ki posmatrano najradikalniji zahtev za posedovanje znanja, koji svakako nije moguće racionalno braniti. B) Kombinovano tumačenje (EAM2K1)
- ◊ei b
- ◊ef b → ◊ef ~ h
- ◊ef ~ h → ~ K f h ––––––
- ~ K f h^24 22 Ovaj iskaz čitamo “Postoji infolibilistička epistemička mogućnost da sam MUT”. 23 Gde: ◊ei znači „Postoji infolibilistička epistemička mogućnost da ... “; Ki znači „Infolibilistički znam da ... “ 24 Gde: ◊ef znači „Postoji folibilistička epistemička mogućnost da ... “; Kf znači „Folibilistički znam da ... “
Jedno nekontekstualističko rešenje skeptičkog paradoksa 123 odbrani akko unapred pretpostavi istinitost EAM2F. Pošto je ovo očigledno neispravno, skeptički argument nije valjan, i samim tim skeptički paradoks ne postoji. Skeptik ne može racionalno da zastupa scenario MUT hipoteze, i samim tim naše svakodnevno znanje je sačuvano.
6. Rezultat Engelovog kontraargumenta Da vidimo prvo da li Engelovo rešenje uspeva da zadovolji tri uslova koja zahteva rešenje paradoksa. Pre svega, kao što smo upravo videli, naše zdravo- razumsko verovanje da posedujemo uobičajena saznanja (npr. da imamo ruke) je očuvano. S obzirom na to da je skeptički paradoks zapravo samo pseudo-paradoks nastao neopreznim zaključivanjem i neopreznom upotrebom ključnih pojmova u skeptičkom zaključivanju, ne moramo da se brinemo oko MUT hipoteze. Engelovo rešenje takođe zadovoljava uslov održanja principa deduktivne zatvorenosti znanja. Engel ne samo što ga nigde ne dovodi u pitanje, već mu služi i kao glavno oružje protiv skeptika. Napokon, uverljivo je pokazao zbog čega nas skeptički paradoks prvobitno pogađa u tolikoj meri – zato što se oslanja na nepreciznost ključnih termina u zaključivanju. Prvo ne uspemo da uvidimo razliku između metafizičke i epis- temičke mogućnosti, kao i činjenicu da iskazi koji se oslanjaju na epistemičku mogućnost nisu isti kao iskazi koji se oslanjaju na metafizičku mogućnost. Slično tome, iskazi koji koriste epistemičku mogućnost ne mogu da slede iz iskaza koji koriste metafizičku mogućnost. Štaviše, ako se skeptik ograniči na epistemičku mogućnost, on i dalje ne uviđa da postoje dve različite vrste epistemičkih moguć- nosti koje se ne smeju mešati: folibilistička i infolibilistička. Zanemarivanje ovih bitnih distinkcija nužno dovodi do greške ekvivokacije. Engel je takođe održao obećanje da će njegovo rešenje paradoksa biti nekon- tekstualističko, budući da sam kontekstualizam pati od brojnih nedostataka. Njegovo rešenje ne koristi nikakvu kontekstualističku strategiju. Međutim, da li je baš tako? Šta znači kada kažemo da se epistemička mogućnost može shvatiti u dva smisla: folibilističkom i infolibilističkom? Zar ne govorimo tada o dva različita konteksta, tj., o dva različita standarda znanja? Na primer, kada kažem „Znam da imam ruke“, to se može protumačiti u zdravorazumskom, nefilozofskom kontekstu, gde je na sceni folibilistička upotreba znanja; dok, kada na umu imam infolibilistič- ki smisao znanja, onda podižem standarde znanja na filozofski nivo. Ova primedba Engelu izgleda vrlo ozbiljna. Ako je prigovor valjan, onda se Engel ne razlikuje suštinski od kontekstualista, jedina razlika bi bila terminološka. Ipak, nemački
124 Željko Mančić filozof Gilbert Šarifi (Gilbert Scharifi) smatra da je ova primedba pogrešna.^26 Prema njegovom mišljenju, nije reč o tome da se epistemička mogućnost koristi u dva različita konteksta, već prosto o tome da ta mogućnost ima dve različite upotrebe, i to je to. Tome u prilog govori i činjenica da se te dve različite upotrebe mogu sresti i u okviru istog konteksta, što dosledni kontekstualista ne bi mogao da zastupa, jer za jedan kontekst važi samo jedan standard znanja, a ne dva ili više.^27 Šarifi smatra da upravo zbog ove činjenice Engelovo rešenje ne može da bude kontekstualističko. Šta skeptik može da odgovori Engelu kako bi sačuvao svoj argument? Jedino što može da uradi jeste ili da ospori njegovu interpretaciju paradoksa u smislu mogućnosti MUT hipoteze; ili da Engelove četiri formulacije EAM2 argumenta proglasi arbitrarnim. Obe optužbe, po svemu sudeći, nemaju osnova. Prvo, Engel može da odgovori da je skeptičko zaključivanje legitimno formulisao, jer čim smo pomenuli puku mogućnost MUT scenarija, ta mogućnost postaje problem koji se mora otkloniti ako želimo da izbegnemo ili rešimo paradoks. Jednostavno rečeno, skeptik čini logičku grešku pretpostavljanja unapred istinitosti onoga što tek treba dokazati, ili će u kasnijem koraku počitiniti grešku ekvivokacije. Što se tiče drugog izlaza, on takođe vodi u ćorsokak. Engelove četiri formu- lacije EAM2 silogizma nisu arbitrarne, već iscrpljuju moguće kombinacije kada se uzme u obzir distinkcija između folibilističke i infolibilističke epistemičke moguć- nosti. Možda je moguće navesti još dva kombinovana tumačenja EAM2 argumenta, ali ih Engel nije naveo verovatno zato što i oni čine iste logičke greške. E) Kombinovano tumačenje 3 (EAM2K3)
- ◊ef b
- ◊ef b → ◊ei ~ h
- ◊ei ~ h → ~ K i h ––––––
- ~ K i h Ovde druga premisa nije valjana jer implicira besmislenu stvar: da je iz folibilističkog znanja moguće doći do infolibilističkog znanja. Tako nešto svakako da ni skeptik ne bi tvrdio, jer se ovakav stav ne može racionalno braniti. Naravno, zbog ovoga je celo zaključivanje neuspešno. F) Kombinovano tumačenje 4 (EAM2K4)
- ◊ef b
- ◊ei b → ◊ei ~ h 26 Sharifi, Gilbert, „Contextualism and the Skeptic: Comments on Engel“, Erkenntnis 61, 2004, str. 99-100. 27 Pogledati takođe Russell, Bruce, „How to Be an Anti-Skeptic and a Noncontextualist“, str. 250.
126 Željko Mančić (prir.), Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2004, str. 15-34.
- Russell, Bruce, „How to Be an Anti-Skeptic and a Noncontextualist“, Erkenntnis , 64, 2004, str. 103-114.
- Sharifi, Gilbert, „Contextualism and the Skeptic: Comments on Engel“, Erkenntnis 61, 2004, str. 99-100. Željko Mančić A Noncontextualist Resolution of the Skeptical Paradox (Summary) This paper is concerned with skeptical paradox and the most famous theories that try to resolve it – contextualism and Engel's noncontextualist approach. While contextualism was recognized as quite acceptable solution to the paradox, Engel has not only offered his own alternative account, but also managed to undermine contextualism itself, by pointing out some of its severe issues. For these reasons he decided to abandon contextualism, and to take his own route trying to defeat skeptic by using his own weapons. Even though one could object Engel's position too, one nevertheless can conclude that his theory is successful in defending us from the skeptic, and also to preserve our ordinary knowledge. KEY WORDS: Skeptical paradox, contextualism, equivocation, noncontextualism
