Moderna umetnost ispitna pitanja | Esej od Istorija umetnosti

ISPITN PITNJA

1. Novi vek - pojam, vreme, prostor i okviri proučavanja

Razmatrajući upotrebu pojma „novi vek“, važno je razumeti da se on koristi za

opisivanje vremenskog perioda koji je doneo nova i važna dostignuća u istoriji, kao i

umetnosti. Kada kažemo da je imao uticaj na savremeni svet, pre svega mislimo na

otkrića u oblastima nauke, sekularizacije društva, razvoja radničke i srednje klase,

građanskih prava, što je sve doprinelo bržem industrijskom, tehnološkom i

medicinskom napretku. Sa ovim vremenskim periodom između ostalog dolazi i do

pada političkog značaja religije, naročito hrišćanstvu u Evropi, što je pružilo šansu da

nauka i umetnost ponovo započnu sa razvojem. Samim tim dolazi do poboljšanja i

povećanja pismenosti, obrazovanja i pronalaženja novih medicinskih i naučnih

znanja. Takođe je donelo do ustaljivanja novih fenomena poput kolonijalnog širenja i

globalizacije.

Novi vek počinje Kolumbovim otkrićem Amerike 1492. godine, a završava se Prvim

svetskim ratom 1914. godine, ali neki procenjuju da seže do Oktobarske revolucije

1917. godine. Iako je novi vek istorijski jedinstven vremenski period, on obuhvata

bezbroj različitih epoha i u umetnosti i u nauci. Uz to, moramo obratiti pažnju na

specifično značenje ovog pojma, termin “novi vek” ne koristimo za pojedinačnu

istorijsku ili umetničku epohu, već ga koristimo kao zajednički termin za objašnjenje

različitih pojava i fenomena koje su se formirale u ovom periodu i koje su doprinele

oblikovanju savremenog sveta.

Kada govorimo o pojmu “stil” u okviru umetnosti novog veka zapravo mislimo na

morfološko posmatranje karakteristika dela i samim tim ih po zajedničkim

specifičnostima klasifikujemo kao deo određenog perioda, tj, epohe. Takođe je važno

naglasiti da stil nije dovoljan da ukaže na celu sliku i dublje značenje samog

umetničkog dela ili epohe. Da bismo razumeli kako i zašto je delo nastalo, moramo

uzeti u obzir društvene okolnosti, kontekst koji stoji iza njega, kao i hronološke

događaje koji su doprineli stvaranju stila. Jedan od važnih faktora u stvaranju

moderne umetnosti bio je modernistički kanon, praksa već uspostavljenih umetničkih

dela i umetnika u ograničenom broju koji su bili centrirani i poštovani u istoriji

umetnosti, što je doprinelo posmatranju istorije umetnosti u dijalektičkom maniru i

podrazumevalo je linearne promene umetničkih stilova kao način vrednovanja

umetnosti. To je značilo da su se stilovi međusobno smenjivali i sa pojavom svakog

novog bili upoređivani sa svojim prethodnikom i obično se smatrali boljim, tj.

naprednijim. U 19. veku pojavio se novi fenomen u kojem su različiti stilovi paralelno

koegzistirali u istim vremenskim periodima i istim regionima. Nakon ovih dešavanja

došlo je do promene u načinu na koji se umetnost posmatra i to je dovelo do

uklanjanja striktne prakse modernističkog kanona. Ove promene omogućile su da se

danas napusti praksa isključivo linearnog i stilskog posmatranja razvoja umetnosti.

Kao zaključak do kog se došlo na osnovu tih novih pogleda, možemo reći da ova

praksa primene samo morfoloških, stilskih i ikonoloških pogleda na umetnost nije

dovoljna da bi se videlo pravo značenje koje stoji iza nje. Kada koristimo samo

odabrane i ograničene primere da bismo sagledali umetnost, ograničeni smo na

specifično znanje stvoreno stavovima dominantno evrocentričnih i isključivih načina

vrednovanja same umetnosti. Ovo je doprinelo redefinisanju pojma stil, uz značaj

konteksta koji ga je stvorio.

Delimični pregled teksta

Preuzmite Moderna umetnost ispitna pitanja i više Esej u PDF od Istorija umetnosti samo na Docsity!

ISPITN PITNJA

Novi vek - pojam, vreme, prostor i okviri proučavanja Razmatrajući upotrebu pojma „novi vek“, važno je razumeti da se on koristi za opisivanje vremenskog perioda koji je doneo nova i važna dostignuća u istoriji, kao i umetnosti. Kada kažemo da je imao uticaj na savremeni svet, pre svega mislimo na otkrića u oblastima nauke, sekularizacije društva, razvoja radničke i srednje klase, građanskih prava, što je sve doprinelo bržem industrijskom, tehnološkom i medicinskom napretku. Sa ovim vremenskim periodom između ostalog dolazi i do pada političkog značaja religije, naročito hrišćanstvu u Evropi, što je pružilo šansu da nauka i umetnost ponovo započnu sa razvojem. Samim tim dolazi do poboljšanja i povećanja pismenosti, obrazovanja i pronalaženja novih medicinskih i naučnih znanja. Takođe je donelo do ustaljivanja novih fenomena poput kolonijalnog širenja i globalizacije. Novi vek počinje Kolumbovim otkrićem Amerike 1492. godine, a završava se Prvim svetskim ratom 1914. godine, ali neki procenjuju da seže do Oktobarske revolucije
1. godine. Iako je novi vek istorijski jedinstven vremenski period, on obuhvata bezbroj različitih epoha i u umetnosti i u nauci. Uz to, moramo obratiti pažnju na specifično značenje ovog pojma, termin “novi vek” ne koristimo za pojedinačnu istorijsku ili umetničku epohu, već ga koristimo kao zajednički termin za objašnjenje različitih pojava i fenomena koje su se formirale u ovom periodu i koje su doprinele oblikovanju savremenog sveta. Kada govorimo o pojmu “stil” u okviru umetnosti novog veka zapravo mislimo na morfološko posmatranje karakteristika dela i samim tim ih po zajedničkim specifičnostima klasifikujemo kao deo određenog perioda, tj, epohe. Takođe je važno naglasiti da stil nije dovoljan da ukaže na celu sliku i dublje značenje samog umetničkog dela ili epohe. Da bismo razumeli kako i zašto je delo nastalo, moramo uzeti u obzir društvene okolnosti, kontekst koji stoji iza njega, kao i hronološke događaje koji su doprineli stvaranju stila. Jedan od važnih faktora u stvaranju moderne umetnosti bio je modernistički kanon, praksa već uspostavljenih umetničkih dela i umetnika u ograničenom broju koji su bili centrirani i poštovani u istoriji umetnosti, što je doprinelo posmatranju istorije umetnosti u dijalektičkom maniru i podrazumevalo je linearne promene umetničkih stilova kao način vrednovanja umetnosti. To je značilo da su se stilovi međusobno smenjivali i sa pojavom svakog novog bili upoređivani sa svojim prethodnikom i obično se smatrali boljim, tj. naprednijim. U 19. veku pojavio se novi fenomen u kojem su različiti stilovi paralelno koegzistirali u istim vremenskim periodima i istim regionima. Nakon ovih dešavanja došlo je do promene u načinu na koji se umetnost posmatra i to je dovelo do uklanjanja striktne prakse modernističkog kanona. Ove promene omogućile su da se danas napusti praksa isključivo linearnog i stilskog posmatranja razvoja umetnosti. Kao zaključak do kog se došlo na osnovu tih novih pogleda, možemo reći da ova praksa primene samo morfoloških, stilskih i ikonoloških pogleda na umetnost nije dovoljna da bi se videlo pravo značenje koje stoji iza nje. Kada koristimo samo odabrane i ograničene primere da bismo sagledali umetnost, ograničeni smo na specifično znanje stvoreno stavovima dominantno evrocentričnih i isključivih načina vrednovanja same umetnosti. Ovo je doprinelo redefinisanju pojma stil, uz značaj konteksta koji ga je stvorio.

Sada kada smo konačno otvorili temu konteksta, možemo da definišemo šta on zapravo znači. Kontekst iza umetničkog dela nam omogućava da bolje razumemo kako i zašto vidimo umetnička dela koja danas posmatramo. Moramo obratiti posebnu pažnju na društvene, ekonomske, ekološke, političke i verske faktore koji su uticali na same umetnike da stvaraju. Na primer, kakvu poruku delo nosi, da li ga je neko naručio, ko je zapravo stvorio delo i čemu je namenjeno? Kada razumemo sve te faktore koji stoje iza stvaranja i samog umetničkog dela, to može drastično promeniti naš pogled na njega. Na primer, kada samo pogledamo sliku Đorđa Krstića „Raštanak“, vidimo muškarca i ženu pored ograde, ali kada se dovoljno pozabavimo šta ga je inspirisalo da napravi delo, dobijamo drugu sliku. I čovek i žena nose tradicionalne odevne predmete koji sugerišu nacionalne teme. Takođe, delo bi trebalo da predstavlja poslednji oproštaj pre nego što mladić ode u rat i tugu zbog izgubljene veze među njima, kao i sablasnu neizvesnosti i straha o njegovom preživljavanju rata, što direktno utiče na osećaj da se nikada više neće videti. Ovo delo se može tumačiti na više načina, može predstavljati tačno ono što vidimo njihov rastanak, ali takođe može biti simbolični prikaz žaljenja za izgubljenom domovinom nakon osmanske okupacije. Takođe je bitno naglasiti da je ovo delo nastalo u Đorđevoj minhenskoj fazi, tokom studija u Minhenu, i pripada realističkom pravcu. Kao što smo ranije utvrdili, pad modernističkog kanona doneo je neke nove promene u pogledu na istoriju umetnosti kao celinu. Doveo je svet umetnosti do spoznaje da ne postoji samo nekoliko odabranih umetničkih centara i regiona u kojima se umetnost etablirala u novom veku. Iako je pitanje kolonizacije donelo strašne posledice svetu, ono je takođe uspešno upoznalo prethodni evrocentrični svet umetnosti sa novim načinima i teorijama umetnosti proširujući svoje vidike na druge delove sveta. Kolonizacija nije bio jedini proces koji se dešavao, postojala je i globalizacija, a nakon nje i postkolonizacija sveta, koja je donela novija i poboljšana razumevanja manje uobičajenih umetničkih oblika u zanemarenim delovima sveta. Kako se kolonizacija širila, povećavala se mogućnost centara tog vremena da stupe u komunikaciju sa provincijama, što je time poboljšalo njihovo razumevanje umetnosti kao nečega što se dešava svuda i promenilo način na koji se umetnost vrednuje. Sa tim je došao i proces pluralizacije umetničkih centara. Dok su se širile teorije globalizacije i postkolonijalističke teorije, više pažnje smo posvećivali umetnosti u kontekstu iz provincijskih centara. Sa tim je došlo do spoznaje višestrukih umetničkih pojava i regiona u kojima su se one odvijale, što je podrazumevalo da umetnost ima korene u različitim kulturama i da svaka kultura ima svoje ideologije, strategije i kulturološke modele. Uprkos prethodnom neznanju, danas smo u mogućnosti da proučavamo te zapostavljene kulture i njihove umetničke korene i shvatimo da je umetnost široko rasprostranjen koncept. Na primer, iako je Zapadna Evropa dugo bila glavna umetnička tačka i centar, danas smo u mogućnosti da mnogo preciznije istražujemo balkansku, severnu i južnoameričku, azijsku i afričku umetnost i da ih vrednujemo kao važne delove stvaranja istorije umetnosti, kao i važne delove umetnosti novog veka. Ovakav pristup može se uočiti i na primeru Đorđa Krstića, koji je, iako stvarao van glavnih evropskih centara, svojim delom Rastanak pokazao da umetnost provincijskih sredina može imati snažnu estetsku i kulturnu vrednost, ravnopravnu sa delima nastalim u umetničkim centrima.

novim, interdisciplinarnim pristupima koji nadilaze tradicionalne granice. Ova dinamika između komplementarnosti i konflikta podcrtava složenost pozicije studija vizuelne kulture u savremenom akademskom pejzažu, naglašavajući njihovu važnost, ali i izazove sa kojima se suočavaju kao relativno nova i još uvek „nedovoljno definisana“ disciplina. Studije vizuelne kulture ne samo da pomažu da razumemo šta vidimo, već i otkrivaju važnost poruka koje umetnici prenose kroz političke, etičke i društvene konstrukte u svojim delima. Time se otvara pitanje koliko je naš vid oblikovan prirodom, a koliko društvenim uticajem. Ova disciplina dovela je u pitanje i podelu na visoku i nisku umetnost; umesto da ih ukida, omogućava njihovo zasebno proučavanje. Uvođenjem pojma vizuelne kulture, predmet proučavanja istorije umetnosti proširio se sa tradicionalne podele na „visoku“ i „nisku“ umetnost na obuhvatanje celokupne vizuelne produkcije. Time su u polje istraživanja uključeni ne samo slikarska i vajarska dela, već i fotografije, film, grafika, litografija, plakati, poštanske markice, novčanice, zastave, predmeti primenjene umetnosti, moda, stripovi, razglednice, ritualni i liturgijski predmeti, pa čak i efemerni spektakli poput krunisanja ili javnih proslava. Takođe, početke vizuelne kulture treba posmatrati u odnosu na književnost, internet i druge medijske forme, povezujući ih, ali i zadržavajući njihov pojedinačni značaj. Vizuelna kultura se ne sme sagledavati samo kroz modernost ili zapadnu perspektivu — svi učestvujemo u njoj, a vid treba razmatrati u odnosu na druga čula, posebno dodir i sluh, ključna u mnogim kulturnim praksama. Ovo vodi i pitanju da li postoji čisto vizuelni medij. Film, televizija i književnost uključuju i zvuk, tekst, scenografiju i druge elemente, pa se granice između vizuelnih i verbalnih medija pokazuju kao nejasne. Moć vizuelnih slika zasniva se u njihovoj dvostrukoj prirodi, one su istovremeno instrumenti manipulacije i samostalni nosioci značenja. Mogu zavoditi, ubeđivati ili obmanjivati, ali i otvarati prostor za nove načine razumevanja sveta. Iako su slike neretko korišćene kao oruđe političke dominacije, opasno je posmatrati ih kao jedine i svemoćne pokretače društvenih procesa. One su, zapravo, posrednici u našim međuljudskim susretima, filteri kroz koje prepoznajemo ili pogrešno prepoznajemo druge ljude. Ove vizuelne matrice, od stereotipa do karikatura, oblikuju ono što smatramo neposrednim kontaktom licem u lice, dok u pozadini uvek postoji mreža kulturnih i društvenih konstrukata koja taj kontakt omogućava. Kada sve ovo uzmemo u obzir dolazimo i do zaključka o samom polju istraživanja vizuelne kulture. Ono obuhvata sve oblike vizuelnog izražavanja i percepcije: od klasičnih umetničkih dela do masovnih medija, popularne kulture, reklamnih i propagandnih materijala, svakodnevnih predmeta i simboličkih praksi. To uključuje proučavanje njihove estetske, kulturne, društvene i političke dimenzije, kao i njihovog odnosa prema drugim medijima i čulima. Predmet istraživanja vizuelne kulture jeste način na koji vizuelni mediji oblikuju percepciju, komunikaciju i društvene odnose, kao i kako kulturni kontekst utiče na njihovu produkciju i recepciju. Poseban fokus stavlja se na proces tumačenja vizuelnih sadržaja, prenošenje značenja kroz slike i vizuelne simbole, te na ulogu vizuelnog u formiranju individualnih i kolektivnih identiteta. Vizuelna kultura se danas sve jasnije profiliše kao posebno istraživačko polje, i to jedno koje tradicionalne discipline poput istorije umetnosti, estetike i medijskih studija dodiruju, ali nikada u potpunosti ne obuhvataju. Vizuelna kultura nije samo nedovršena nadogradnja postojećih disciplina već je interdisciplina koja se služi već postojećim metodama, ali i stvara svoj novi sopstveni predmet proučavanja. Snaga

ove discipline je u tome što nas tera da zanemarimo već konstruisano viđenje sveta i da ga ponovo istražimo svežim očima. U tom smislu, vizuelna kultura ne samo da pomaže svetu kakvog poznajemo da se nastavi razvijati, već i pokreće nova pitanja, pomera granice humanističkih i društvenih nauka, i time nas uspešno podseća da je sve što vidimo pažljivo konstruisano i da nikada nije potpuno neutralno.

kulturne kontekste, uz odbacivanje kolonijalnog pristupa gde se nezapadna umetnost vrednuje zapadnim kriterijumima. Moderna i savremena umetnost često osporavaju tradicionalne definicije stila (npr. Dišan, Vorhol, Maljevič), proširujući ih na nove materijale, teme i medije.

Kulturni modeli (objasniti šta su to kultuni modeli i koji kultuni modeli na primeru srpske novvekovne umetnosti postoje) Kulturni modeli formiraju se na osnovu aktuelnih idejskih, verskih, obrazovnih, društvenih i privredno-ekonomskih kretanja i tradicijske prakse, dok na predispozicije razvoja culture utiču geografsko-klimatska obeležija i državni okviri. Bitne osobine svih kulturnih modela sui odgovarajuća upotreba vizuelne culture u izgradnji društvene sfere i vizelne recepcije celokupne stvarnosti od objekata materijalne culture do prirodnog okruženja, javnog i privatnog prostora. Svi navedeni elementi zajedno ostvaruju osobene karakteristike koje prepoznajemo kao symptom određenog kulturnog modela. Metodološki pristup proučava nastanak, trajanje i delovanje kulturnih modela i zasniva se na iskustvima studije culture i nove istorije umetnosti i podrazumeva kontekstualnost kao jednu od najvažnijih osnova za puno razumevanje svih vidova ljudse aktivnosti. Vrhovna realizacija kulturnih modela primarno zavisi od odnosa država koja dopušta ili ograničava različite vidove ponašanja. Takođe je bitno reći da kulturne idealne pa čak i ideal privatnosti grade kulturno-politička i ekonomska elita dok ostali slojevi društva njima teže. Oni ih dostižu u zavisnosti od obrazovanja i stepena u kome nadilaze okvire reprodukcije i preživljavanja. Uobličavanje kulturnih modela void ka ujednačavanju širokog spektra pojava i konteksta njihovog delovanja. U okvirima privatnog života oni oblikuju brojne celine od vidova materijalne kultur do pravila ponašanja. To se primećuje u različitim oblicima poput kuća,odeće, culture, praznika ili pravila ponašanja Kulturni modeli se uglavnom razviraju u okvirima zaukruženih celina poput države, religijskih zajednica, društvenih grupa, porodica, idejnih i ideoloških pokreta i njihove granice mogu biti otvorenijeih ili čvršćih shvatanja. Dinamizam uvodi ideju da kulturni modeli nisu statični već imaju unutrašnji život sopstvenim zakonostima i lokalnim uslovima. Kulturni modeli mogu biti dobrovoljno prihvaćeni ili nametnuti. I zbog toga njihov nastanak, trajanje ili transformacija sa jedne strane zavisi od njihovih činilaca ali i u većem obimu od državnih sistema. Balkansko–osmanski kulturni model Razvio se u okviru Osmanskog carstva, a u XIX veku prolazi kroz tanzimatske reforme (1839–1908) koje uvode promene u vojsci, finansijama, sudstvu, obrazovanju i položaju podanika. Privatni i javni prostor oblikovan je po orijentalnom obrascu, a nosioci kulture su sveštenici, crkvene opštine, trgovci i zanatlije. U umetnosti preovlađuje rad zografa i ikonopisaca, uz ikonostase i freske u crkvama. Evropski kulturni model Oblikovan pod uticajem ideala prosvećenja, Francuske revolucije i bidermajer kulture. Naglašava građanske vrednosti, estetski sklad i udobnost privatnog života. Nositelji su obrazovana građanska klasa, politička elita i kulturni radnici. U umetnosti dominiraju portreti, evropski enterijeri i stilizovani komadi nameštaja. Domaći / nacionalni kulturni model

Moderna umetnost ispitna pitanja, Esej od Istorija umetnosti

Srodni dokumenti

Delimični pregled teksta

Preuzmite Moderna umetnost ispitna pitanja i više Esej u PDF od Istorija umetnosti samo na Docsity!

ISPITN PITNJA