Preuzmite Umetnost ranih civilizacija 1 deo i više Esej u PDF od Istorija umetnosti samo na Docsity!
UMETNOST RANIH CIVILIZACIJA I
e-SKRIPTA ZA STUDENTE 1. GODINE OSNOVNIH STUDIJA (prvi semestar) Priredila dr A. Kučeković Velika je šteta što je reč „civilizacija“ poprimila tako snažno kvalitativno značenje, jer prve takozvane civilizovane kulture nisu neophodno i u svakom pogledu bile superiorne u odnosu na kulture lovaca i zemljoradnika koje su im prethodile. Prelaz od faze precivilizovanog ka fazi civilizovanog društva zavisio je na prvom mestu o mogućnosti proizvodnje viškova, što je ustvari značilo da je populacija farmera proizvodila dovoljno hrane za šire slojeve stanovništva od kojih onda neki počinju da se bave drugim zanimanjima koja nisu bila usmerena na proizvodnju hrane – trgovinom, administracijom i, naravno, ratom. Razvoj specijalizovanih zanata vodio je ka poboljšanju poljoprivrednih metoda kao što su veštačko navodnjavanje, kontrola poplava, upotreba točka i pluga – sve je to potpomoglo nagli razvoj velikih urbanih zajednica i naposletku i prvih država. Jasno stratifikovane socijalne strukture pojavile su se gotovo jednovremeno sa administrativnim organizacijama koje su zahtevale trajno beleženje, što je dovelo do izuma i razvoja pisma. Uvedeni su i novi načini plaćanja za robu i rad – sistem trampe zamenjen je novčanom ekonomijom koja je olakšala nakupljanje i manipulaciju bogatstvom. Ovaj proces odvijao se u svakoj od ranih civilizacija sa neznatnim varijacijama, iako su one bile veoma udaljene jedne od drugih. Razvile su se u velikim rečnim dolinama Tigrisa i Eufrata na Bliskom Istoku, u dolini Inda u današnjem Pakistanu, Nila u Egiptu, Žute reke i Jangcea u Kini. Istorijske prekretnice: Oko 4000 godina p.n.e. - nastanak Sumerske civilizacije Oko 3500 godina p.n.e. - izum točka i pluga (Mesopotamija) i jedra (Egipat) Oko 3200 godina p.n.e. - ujedinjenje Donjeg i Gornjeg Egipta pod Narmerom Oko 3000 godina p.n.e. - u Mesopotamiji razvijeno klinasto pismo Oko 2500 godina p.n.e. - pripitomljavanje konja (centralna Azija) Oko 2350 godina p.n.e. - Akađani osvajaju Sumeriju Oko 2300 godina p.n.e. - Civilizacija u dolini Inda Oko 2258 godina p.n.e. - raspad Starog egipatskog carstva Oko 2180 godina p.n.e. - raspad Akađanskog kraljevstva
Oko 2134 godina p.n.e. - u Egiptu počinje Srednje carstvo Oko 2050 godina p.n.e. - pojava Minojske civilizacije Oko 2000 godina p.n.e. - linearno A pismo se razvija na Kritu Oko 1792 godina p.n.e. - uspon Vavilonskog carstva Oko 1670 godina p.n.e. - Hiksosi iz Azije osvajaju Egipat Oko 1600 godina p.n.e. - Hetiti ruše Vavilon. U Kini se pojavljuje država Šang. Oko 1500 godina p.n.e. - Na Kritu i u Grčkoj se razvija linearno B pismo. Početak Šang perioda u Kini. Oko 1450. godina p.n.e. - Krit osvajaju stanovnici grčkog kopna Oko 1300 godina p.n.e. - Invazija na Grčku sa severa (Dorani ili Dorci) Oko 1200 godina p.n.e. - početak jevrejske religije (judaizma) MESOPOTAMIJA Bliski Istok, područje koje zauzima velike delove Azije i uključuje današnje države Izrael, Jordan, Liban, Siriju, Tursku, Iran i Irak, bio je kolevka razvoja prvih civilizacija. Ovde su cvetale neolitske kulture, posebno na pastoralnim visoravnima u okolini Sialka u blizini modernog Teherana, kao i u Susi nešto južnije. Sudeći prema sačuvanoj grnčariji, dostignut je veoma veliki nivo tehničke veštine. Neki od sačuvanih sudova su toliko tanki i delikatni, čak finiji od bilo čega što će proizvesti njihovi neposredni nastavljači, a njihov sistem slikane dekoracije već nagoveštava buduće razvoje. Pehar iz Suse oslikan je hrabro i sigurno shematizovanim, ali ipak životnim predstavama životinja u čistim siluetama: friz ptica sa veoma dugim vratovima na vrhu, traka sa psima koji trče i ispod fantastični kozorog sa veoma dugim rogovima. Oslikani pehar iz Suse, Iran, oko 5000-4000 godina p.n.e.
Doseljenici su ovu zemlju zvali Sumer. Odakle su došli ostaje nepoznato, njihov jezik nije povezan ni sa jednim drugim poznatim jezikom. Živeli su u naseljima od blatne opeke, koja su postepeno rasla do veličine varoši i gradova, od kojih se zna za 11 ili više – oni uključuju Uruk (biblijski Ereh i današnji grad Varka), Eridu, Ur, Larsu i skorije otkriven Tel Habubu u regionu gornjeg toka Eufrata. Nezavisni i ponekad u ratu jedan sa drugim, ali ipak deleći jedan jezik i jednu kulturu, svi ovi gradovi verovali su u isti panteon bogova u kojima su bile sjedinjene kreativne i destruktivne sile prirode. Svaki grad bio je pod zaštitom jednog od ovih bogova, čijoj je službi bila posvećena cela populacija. Bog se smatrao vlasnikom i vladarem grada, a ljudski vladari njegovim zemaljskim slugama i sveštenicima. Forma vladavine koja je proizašla iz takvog stanja ponekad je nazivana „teokratskim socijalizmom“, a svakako je tačno da u ovakvom uređenju postoje elementi države socijalnog blagostanja. Administracija je bila u rukama sveštenika, koji su ponekad samostalno upravljali stanovništvom i rezervama hrane, oruđa i oružja. Oni su kontrolisali udruživanje rada za javne poduhvate, kao što su veoma važni irigacioni šancevi ili prelivni kanali u slučaju poplava. Oni su hranu i drugu robu raspoređivali zanatlijama i drugima koji nisu radili na zemlji, a žito su skladištili za crne dane suša i gladi. U ovom kontekstu razvijen je prvi numerički sistem. Slično tome, slikovni znaci razvili su se u tipično klinasto pismo, tako nazvano po uglatim oblicima sličnim klinovima nekoliko stotina znakova koji su bili utiskivani u glinene tablice uz pomoć prilagođenog trščanog štapića, što je predstavljalo i najstariji oblik pisma na svetu. Klinasto pismo je od trećeg do prvog milenijuma p.n.e. koristilo nekoliko jezika na Bliskom Istoku – sumerski, akadski, elamitski, hetitski i drugi. Najraniji sačuvani primeri potiču iz perioda koji nije raniji od 3000 godina p.n.e. i otkriveni su u Tepe Jahji u jugoistočnom Iranu, velikom i relativno kompleksnom urbanom centru. Tepe Jahja je, zajedno sa još nekim urbanim ili proto-urbanim lokalitetima na Bliskom Istoku, postavio neka dosad još nerazrešena pitanja, na prvom mestu prihvaćenog primata Sumera. Da li je upravo Sumer bio kolevka civilizacije na ovom području? Ili, da li se urbanizacija razvila istovremeno i nezavisno na širem području? U poslednjim decenijama sakupljen je znatan broj dokaza za potvrdan odgovor na poslednje pitanje, odnosno veruje se da su urbani centri trećeg milenijuma p.n.e. od Mesopotamije do Doline Inda i od Persijskog zaliva do Balučistana i Turkmenistana bili međusobno povezani i zavisni. Razvoj se nije širio iz jednog svemoćnog generativnog centra. Sličan se zaključak može doneti i iz istraživanja i iskopavanja na još jednom važnom mestu – u Ebli (Tel Mardiku) u severnoj Siriji, iako je ona kasnijeg datuma. Ovde je pronađeno više od 15 000 glinenih tablica sa klinastim pismom koje su datovane u period od oko 2400-2250 godina p.n.e. Severna Sirija je, kako je utvrđeno, bila uspostavila nezavisnu kulturnu celinu u odnosu na Vavilon i Asiriju.
Ebla, Sirija, primeri tablica sa klinastim pismom Sumerani su, međutim, razvili i književnost, i to zavidnog nivoa, koja uključuje i Ep o Gilgamešu , koji i nakon 4000 godina uzbuđuje čitaoce. Ovaj ep predstavlja prvu veliku epsku pesmu na svetu. Iako predatira Homeru za oko 1500 godina, njegovi junaci Gilgameš, Enkidu i Huvava pripadaju istom univerzumu kao bogovi i smrtnici iz Odiseje. Ništa ni slično po zamahu i kvalitetu Epa o Gilgamešu nije se, bar koliko je zasad poznato, sačuvalo u vizuelnim umetnostima Sumerana. Radilo se prvenstveno o religioznoj umetnosti, a među najstarijim sačuvanim artefaktima nalaze se i visoke vaze od alabastera, visoke oko metar, iz hrama u Uruku. One datiraju iz tzv. protoliterarnog doba , odnosno poslednjih vekova četvrtog milenijuma, kada je izumljeno pismo. Jedna od najlepših vaza ukrašena je prizorima novogodišnjeg festivala. Na frizu na vrhu suda prikazan je čovek koji daje korpu ženi, samoj majci-boginji Inani ili njenoj sveštenici, iza koje su nagomilani ostali darovi – još korpi, vaze i ovan koji podupire dve obučene figure ili statuete muškarca i žene. U srednjem dekorativnom registru vidi se procesija muškaraca koji nose još poklona; oni su goli, jer to je uobičajen način prikazivanja ljudi koji prilaze bogovima. U najdonjem registru vidi se povorka ovnova i ovaca, iznad friza palmovih grana i strukova ječma.
čvrstom tlu na površini koja bi se mogla shvatiti kao reprezentacija prostora. Značajno je da je ovakav pomak u vizuelnom predstavljanju pratio razvoj pisma. Pravilnost smera u kom su figure okrenute, razmaka među njima i njihovog grupisanja je toliko očigledna da sasvim odgovara ritmu rasporeda znakova klinastog pisma. Slično se može reći i o sistemu paralelnih frizova koji nadvisuju jedan drugi – sistem će opstati u sledećih 5000 godina, pogotovo u reprezentacijama sa narativnom intencijom. Na vazi iz Uruka sekvenca je hijeratski, a ne hronološki organizovana. Svaki friz predstavlja kontinualnu procesiju bez početka i bez kraja, što možda izražava bezvremeni značaj rituala koji je označavao početak godine i obnovu ciklusa godišnjih doba. Majstorstvo u izradi reljefa posebno se manifestovalo na malim cilindričnim pečatima od tvrdog kamena koji su retko bili veći od 5 cm. Na njima su bili urezani apstraktni ili figurativni motivi tako da kada bi se pečat kotrljao preko voska ili vlažne gline ostavljao bi otisak u reljefu, često kao znak vlasništva. Cilindrični pečat od kamena lapis lazuli iz Ura (oko 2600 godina p.n.e) sa otiskom napravljenim u moderno vreme Pre kraja četvrtog milenijuma klesana je i slobodnostojeća skulptura, iako su do danas očuvani samo fragmenti. Među najfinije spada glava žene u prirodnoj veličini pronađena u Uruku. Na ovoj statui postignuta je izvanredna senzualnost, pogotovo u finim prelazima od obraza ka nosu, gornjoj usni i čvrstim senzualnim ustima. Duboki urez ispod čela je verovatno prvobitno bio ispunjen „obrvama“ od lapis lazulija, očne duplje nekim drugim obojenim materijalom, možda školjkama kao beonjačama i zenicama od obsidijana, dok je glava verovatno imala i kosu od bakra ili zlata. Na pozadini glave postoje rupe od bušenja koje su verovatno bile namenjene pričvršćivanju neke maske na lice statue, verovatno drvene kultne figure. Sveštenici i drugi vernici koji su stajali pred kultnim figurama postaju i sami predmet skulptoralne obrade. Nekoliko takvih statua pronađeno je u hramu Abua, boga biljaka i vegetacije, u Tel Asmaru u Iraku, kao i nešto kasnijih figurina u mestu Mari na Eufratu. Grupa iz Tel Asmara vajana je od belog gipsa, osnosno vrste mekog, lako obradivog mermera, što delimično može objasniti cilindričnu ili koničnu formu. Kosa i brada figura bojena je crnim bitumenom, njihove velike buljeće okrugle oči bile su ispunjene belim
školjkama i crnim krečnjakom ili lapis lazulijem. Tel Asmar je bio malo mesto udaljeno od glavnih sumerskih gradova i ove statue su umetnički inferiorne u odnosu na glavu iz Uruka, Ženska glava iz Uruka, oko 3500-3000 godina p.n.e.(20,3 cm, mermer).
Mnoga najlepša dela iz trećeg milenijuma p.n.e. pronađena su na kraljevskom groblju u Uru gde su sahranjivani sumerski kraljevi i kraljice u svoj finoći njihovog zlata i nakita, zajedno sa svitom i dvoranima koji su ubijani kako bi ih pratili i služili im i na drugom svetu. U grobnicama su pronađeni i delovi nameštaja za palate i hramove koji se odlikuju izvanrednim i retko pronalaženim bogatstvom, elaboracijom detalja i perfekcijom izrade. Na jednoj harfi izrađena je zvučna kutija koja se završava izvanredno realističnom glavom bika od lapis lazulija i drveta prekrivenog zlatnim listićima. Glava bika iz Ura, oko 2685 p.n.e. (oko 43 cm) Lapis lazuli je kamen intenzivno plave boje koji su veoma cenili Sumerani i uvozili su ga iz njegovoj jedinog izvora, koji je bio udaljen nekih 3200 km, u severnom Afganistanu. Od njega su izrađeni bikovi rogovi, dlaka između njih, kapci i zenice očiju i ljudska brada koja je verovatno imala ulogu ritualnog ukrasa. Na površini koja se nalazi ispod glave bika nalaze se četiri scene jedna iznad druge izrađene u intarziji od školjke. Njihova preciznost i jasnoća čine tumačenje njihovih značenja još težim. One su istovremeno i prefinjene i naivne u toj meri da mi danas ne možemo da ocenimo koliko su ozbiljno shvatane njihove predstave životinja koje se pretvaraju da su ljudi, ili da li ilustruju mitove ili priče. Motiv čoveka koji grli dva bika sa ljudskim glavama u vrhu panela često se pojavljuje na drevnom Bliskom Istoku i ponekad se naziva Gilgameš motivom, iako ovakva scena nigde nije eksplicitno pomenuta u čuvenom epu. Čudna uvrnuta poza čoveka u sredini, u gornjem delu frontalna, a dole ispod struka u profilu, u isto vreme pojavljuje se i u egipatskoj umetnosti. Tzv. „Gilgameš motiv“ sa harfe na prethodnoj slici (visina oko 5 cm).
Akadska umetnost Prema početku trećeg milenijuma, ako ne i ranije na nekim mestima, sveštenike kao vladare sumerskih gradova zamenili su ratne vođe, međutim, bez menjanja teokratskog sistema vladavine. Veća promena dogodila se oko 2350 godine p.n.e. kada Akađani, koji su se u ovo područje ubacili sa severozapada i govorili su semitskim jezikom koji je bio sasvim različit od sumerskog, preuzimaju potpunu kontrolu. Njihov prvi kralj, Sargon, ujedinjuje sve gradove u jedinstvenu državu koja se prostirala preko severne Mesopotamije do Elama. Njegov unuk Naramsin proširio je akadsku državu na zapad i oko 2250 godine p.n.e. osvojio je grad Eblu. Ekspanzionistička politika Akađana može se dovesti u vezu sa novim naglaskom koji je stavljen na ličnost kralja kao individue, vladara i osvajača, a ne samo kao podanika lokalnog božanstva. Počinje produkcija kraljevskih statua u prirodnoj veličini. Sačuvana bronzana glava sa statue nepoznatog akadskog vladara, sa upletenom kosom i precizno ispletenom bradom, pokazuje da su njeni tvorci bili izuzetno vešti u radu sa metalom. Ova glava je istovremeno i naturalistična i hijeratična i predstavlja vladara sa izuzetnim izrazom autoriteta, što je verovatno bilo još izražajnije kada su u danas praznim dupljama stajale oči od nekog dragog kamenja. Ova glava predstavlja suštinu akadskog koncepta bogolikog vladara. Glava akadskog vladara iz Ninive, Irak, oko 2300- godina p.n.e (bronza, oko 30,50 cm) Sam vladar Naramsin pojavljuje se na steli koja je napravljena u znak proslave pobede nad iranskim pograničnim plemenom. On je na reljefu prikazan gotovo dva puta veći od svojih vojnika, kako su se ranije bogovi, koji su ovde prisutni samo kao simboli na nebu, razlikovali od običnih smrtnika. Verovatno kako bi naglasio aktuelnost samog prikazanog trenutka, vajar je napustio do tada tradicionalan sistem horizontalnih friznih naracija i celu je scenu tretirao kao jedinstvenu dramatičnu kompoziciju. Okruženje planinskih vrhova naglašeno je penjućim pozama vojnika, drvećem i koničnim brdom, odnosno – pejzažom i to
prirodnoj veličini, one predstavljaju veoma drugačiji koncept vladavine. On je sebe proklamovao „vernim pastirom“ svog naroda, slugom Ningirsua, boga navodnjavanja i plodnosti. Njegovo glatko izbrijano lice poseduje gotovo adolescentsku osetljivost i uvek je prikazivan u pobožnom i zamišljenom raspoloženju. Na jednoj statui on u svom krilu drži arhitektonski plan, verovatno za hram i njegovu okolinu. Za statue ovog vladara upotrebljavan je veoma tvrd kamen, izabran verovatno manje zbog svoje kolorističke vrednosti, a više upravo zbog trajnosti, odnosno moći da zabeleži nepromenjljivu postojanost pobožnosti ovog vladara. Gudeja, akadski vladar, oko 2200 godina p.n.e. (statua od diorita) Izvori i dokumenti Gudejin san Gudeja je vladao gradom-državom Lagadeš od otprilike 2144. do 2124. godine p.n.e. U temeljima velikog hrama Ningirsua zakopao je znatan broj glinenih tablica sa tekstovima ispisanim klinastim pismom, koji su svedočili o njegovim aktivnostima. Oni su otkriveni u kasnom 19. veku i veoma su dragoceni jer ne predstavljaju samo beleženje prostih podataka, što bi i samo po sebi bilo dovoljno zadivljujuće, već nas obaveštavaju i o nekim aspektima Gudejinih osećanja i raspoloženja, čak i snovima kada je kralj spavao u hramu. Ovi tekstovi
sadrže isti poetski duh koji se može iščitati i iz Gudejinih skulptoralnih portreta. U jednom od zapisa Bog Ningirsu daje mu instrukcije za gradnju hrama. U snu se pojavio čovek, koji je bio ogroman poput neba, ogroman poput zemlje. U svom gornjem delu on je bio bog, u krilima je bio ptica Imdugud, a u svom donjem delu on je bio uragan. Na njegovoj levoj i desnoj strani čučali su lavovi. On mi je naredio da sagradim hram, ali ja ga nisam sasvim razumeo... I drugi junak je bio prisutan. Držao je savijene ruke i držao je ploču lapis lazulija u šakama i na njemu je uspostavio osnovu hrama koji je trebalo sagraditi. Preda me je stavio korito, ceremonijalno pročišćeno, namestio mi je kalup za opeke, slično pročišćen i u njega namestio „ciglu sudbine“. U drugom snu koji konačno ubeđuje Gudeju da mu je suđeno da sagradi hram, Ningirsu obećava da će dozvati vlažni vetar koji će doneti spasonosnu kišu i da će tako prosperitet doći istovremeno sa postavljanjem temelja hrama. U ovom snu bog govori: Sva velika polja rodiće za tebe. Nasipi i kanali rašće za tebe. Tamo gde voda ne htede na visine, za tebe će se uzdići. Izrada prve opeke za hram bila je odgvornost kralja i Gudeja opisuje kako je uzeo pročišćen alat i kalup za „ciglu sudbine“ i: ... izli vodu koja donosi sreću u okvir kalupa; Dok je on to činio udaralo se u bubnjeve. Namazao je kalup medom, finim uljem, najfinijim uljem. Uzdignuo je sveto korito, otišao do kalupa, Gudeja je sipao blato u kalup, svršio propisane rituale, veličanstveno stvarajući ciglu za hram. Kada je novi hram dovršen, bio je osvećen i Gudeja opisuje kako je on otišao bogu u hram i molio mu se : Moj kralju, Ningirsu, bože koji ustavljaš divlje vode poplave, bože čija je reč nad svim, sine Enlilov, junače, dao si mi zapoved i ja sam je istinito za tebe izvršio, o Ningirsu, sagradih za tebe tvoj hram da u njega uđeš srećan. (Prema H.W. Saggs, The Greatness that was Babylon , London 1968; slobodan prevod A. Kučeković). Zigurati Hramovi su se gradili u Mesopotamiji još od sredine četvrtog milenijuma p.n.e. ali su to tada bile male strukture od blatne opeke i nisu bile namenjene javnim obredima, odnosno njima nije prisustvovalo mnogo ljudi. Pristup tim mestima verovatno je bio ograničen tek na nekoliko osoba – sveštenicima i njihovim poglavarima, ali su oni bili izdignuti na platformama kako bi dobili na hijeratskom značaju. Ove platforme brzo su se pretvorile u stepenaste piramidalne strukture koje su se zvale zigurati, zamišljeni kao svete planine koje su sveštenike približavale bogovima, ako ne i u njihovu stvarnu sferu. Slično tome, Mojsije
Vavilon Usponom Vavilona u ranom drugom milenijumu p.n.e. počinje nova etapa u istoriji Mesopotamije. Pod vladarem koji se zvao Hamurabi i koji je vladao od 1792. do 1750. godine p.n.e. Vavilon postaje prestonica carstva koje se prostiralo od Marija i Ninive do Persijskog zaliva. Hamurabi ima veliki istorijski značaj kao autor najstarijeg sačuvanog zakonika. Njegov proklamovani cilj bio je „postizanje da pravda zavlada zemljom, da se unište pokvareni i zli, da jaki ne ugnjetavaju slabe“, iako je ustvari jedan od prvih zadataka Hamurabijevog zakonika ipak bila zaštita onih koji su imali novac da ga posuđuju drugima, odnosno za one koji nisu vraćali novac na vreme i pod dogovorenim uslovima proisivane su najstrože kazne. Zakonik je urezan na steli ispod reljefa na kom je prikazan Hamurabi kako stoji pred bogom sunca na prestolu na vrhu svete planine ili zigurata – savršena ilustracija polu-božanskog statusa kralja sveštenika kome bog, i sam u ljudskom obličju, predaje zakon. Falusni oblik samog kamena, kao očigledan simbol muške dominacije, možda nije slučajnost. Hamurabijeva stela iz Suse, Iran i detalj teksta zakonika, oko 1760. godine p.n.e. (bazalt, visina 2, 24 m) Carstvo kojim su vladali hamurabijevi naslednici polako je opadalo, a sam Vavilon razorili su Hetiti iz Anatolije oko 1600. p.n.e. Carstvo je bilo napadnuto i sa drugih strana, a u kasnom drugom milenijumu p.n.e. Naramsinova i Hamurabijeva stela odnete su u Susu, prestonicu zemlje Elam, plodne poljoprivredne države koja se prostirala severoistočno od
Eufrata (današnji Kuzestan). Kompleksnost političkih i umetničkih odnosa Elama sa gradovima Mesopotamije teško je razlučiva. Čini se da su ove civilizacije išle paralelnim linijama razvoja. Znatno pre kraja četvrtog milenijuma Elamiti su razvili piktogramsko pismo veoma slično sumerskom, ali su ga prilagodili sopstvenom jeziku. Kasnije, u Elamu su pravljeni i cilindrični pečati veoma slični sumerskim, iako sa različitom tematikom. Među malobrojnim sačuvanim elamskim delima monumentalne skulpture izdvaja se veoma uspela glava izlivena od bakra koja veoma podseća na bronzanu glavu akadskog vladara. Modelovanje lica ipak je znatno mekše i osetljivije, a tretman brade i traka koje pridržavaju kosu znatno je širi. Glava Elamita iz Azerbaijana, Iran, oko
2000. p.n.e. (bakar, 34, 4 cm) Čini se da je elamitska civilizacija svoj vrhunac doživela prema kraju drugog milenijuma. Impresivna bronzana statua kraljice Napirasu iz Suse potiče iz oko 1260. godine p.n.e. Najupečatljiviji ostaci elamitske civilizacije otkriveni su u Haft Tepi, južno od Suse gde su pronađene kraljevske grobnice sa izvanrednim svodovima od opeka iz oko 1500 do 1300 godina p.n.e. Zigurat u Čogi Zanbil, u blizini Haft Tepe, veći je od ranijih mesopotamskih, a razlikuje se i po drugim odlikama – oplaćen je zelenim i plavim opekama i imao je čak tri hrama. Sagrađen je oko 1250. p.n.e. i prvobitno je imao pet spratova. Elamitska država konačno prestaje da postoji oko 640. godine p.n.e kada su je osvojili Asirci pod Asurbanipalom.
Zigurat u Čoga Zanbilu, Iran, oko 1250. p.n.e. UMETNOST EGIPTA Predinastičko doba Drevna egipatska civilizacija je, poput Sumera i civilizacije u dolini Inda, narasla u dolini velike reke koja je obezbeđivala stabilno navodnjavanje za poljoprivredu i transporni put za ljude i robu – drvo, kamen i, naravno, poljoprivredne proizvode. Pritisci koji su pokrenuli društvo od neolitskog načina života ka stvaranju organizovanih zajednica bili su verovatno slični kao i na drugim mestima – kontrola poplava i efikasno navodnjavanje. Podsticaj koji su ove dve veštine dale razvoju organizovanih naselja bio je od presudnog značaja i u Egiptu kao i u Mesopotamiji. Ali, postojale su i važne razlike. Za razliku od Sumera gde su se veliki gradovi razvili u međusobnom suparništvu i često međusobno ratovali, drevni Egipat se razvio kao jedinstvena i široko rasprostrta ruralna zajednica bez lokalnih centara i pod kontrolom apsolutnog vladara. Ovo se verovatno dogodilo u najvećoj meri zbog prirodnih razloga. Kada su afričke pustinje počele da se formiraju u četvrtom milenijumu p.n.e. dolina Nila je postajala sve zaštićenija tim prirodnim barijerama, a ljudske zajednice su postajale sve više vezane jedna za drugu i za jednu reku koja je davala život. Kasnije, fokus jedinstva postaju vladari ili faraoni, kako se oni nazivaju u Bibliji. Reka Nil i Sunce nalazili su se u centru verovanja starih Egipćana. Nil, odnosno Nil u stanju poplave, obožavan je kao bog Hapi, dok se sunce zvalo Ra (ili Re) koji je bio otac svih bogova, stalno
vidljiv u Egiptu, pozdravljan ujutru, njega su se svi bojali u podne, a svi su ga poštovali u sumrak kada je nestajao iza horizonta. Mapa starog Egipta Reka Nil, međutim, protiče kroz dva geografski potpuno različita područja – usku dolinu sa ponekad veoma uskim i strmim liticama u gornjem toku, odnosno Gornjem (južnom) Egiptu i široku aluvijalnu ravnicu koja se otvara prema širokoj delti u Donjem (severnom) Egiptu. Zemljoradnja u području delte počinje da se razvija u petom milenijumu p.n.e. gde je mulj koji je donosila reka stvarao veoma plodan teren. U Gornjem Egiptu naselili su se nomadi sa juga i zapada i on je bio povezan sa saharskim neolitskim kulturama. Ovo je možda i jedini region na svetu gde se može pratiti neprekinuta linija razvoja od umetnosti kamenog doba do slika i skulptura pismenih ljudi. Životinje slične onima koje su urezivane u stene u Mesaku u Libiji 8000-5000 godina p.n.e. mogu se naći na grnčariji iz Gornjeg Egipta iz predinastičkog perioda (od 4000 – 3200 godina p.n.e.). Čini se, međutim, da je slikana grnčarija znatno izgubila na kvalitetu pre kraja četvrtog milenijuma. Najznačajniji sačuvani sudovi predinastičkog perioda napravljeni su od mermera i diorita i već otkrivaju veliku tehničku uznapredovalost u bušenju, klesanju i poliranju tvrdog kamena iako su jedine dostupne metalne alatke bile izrađene od bakra. Bronza nije livena u Egiptu sve do početka drugog milenijuma. Za sahranjivanje sa mrtvima izrađivane su male figurine žena i muškaraca. One obično predstavljaju sluge i nagoveštavaju veoma rano verovanje u besmrtnost koja je unedogled produžavala zadovoljstva smrtnog života i koja je, u svojoj razvijenoj formi, obećavala srećnu večnost svakom dobrom čoveku – ovo verovanje nalazi se u suštini značenja velike većine sačuvanih egipatskih umetničkih dela. Gotovo istovremeno pojavljuju se i slike u grobnicama, na zidovima grobnice iz Hieraknopolisa i na lanenom platnu koji je pronađeno u jednoj drugoj grobnici. Oba dela prikazuju život na Nilu – vide se nilski konj i brodovi sa kabinama na palubama i mnoga vesla kojima upravljaju tamnopute figure. Ipak, po svojoj tematici i lokaciji (grobnice) ove slike suštinski se odvajaju od praistorijske prošlosti. Osnovni elementi staroegipatske kulture već su se rađali kada je Narmer, prvi kralj prve dinastije, ujedinio Gornji i Donji Egipat oko 3200. p.n.e.
