Preuzmite Umetnost ranih civilizacija 2 deo i više Esej u PDF od Istorija umetnosti samo na Docsity!
UMETNOST RANIH CIVILIZACIJA II
e-SKRIPTA ZA STUDENTE 1. GODINE OSNOVNIH STUDIJA (prvi semestar) Priredila dr A. Kučeković Istorijske prekretnice: Oko 1570. p.n.e. Početak Novog carstva u Egiptu Oko 1379- 1362. p.n.e. Akhenaton faraon u Egiptu Oko 1285. p.n.e. Egipćani i Hetiti definišu zone uticaja Oko 1100. p.n.e. Feničani razvijaju alfabetsko pismo Oko 883. Asurbanipal proširuje Asirsko carstvo Oko 612. p.n.e. Pad Asirskog carstva. Nabopolasar kralj Vavilona Oko 550. p.n.e. Kir Veliki postaje persijski kralj Oko 539. p.n.e. Persijanci osvajaju Vavilon Oko 525. p.n.e. Persijanci osvajaju Egipat Oko 490. p.n.e. Persijski pohod na Grčku osujećen na Maratonu HETITI „Ali, brate moj, molim te pošalji mi skulptora. Čim on završi statue poslaću ga nazad i ponovo će biti sa tobom. Nisam li poslao nazad i prethodnog skulptora?“ – ovako je pisao Hatusilis III, vladar hetitskog kraljevstva u Anatoliji od 1275 do 1250 p.n.e. kralju Vavilona koji je bio udaljen nekih 1600 kilometara. Šta su ovi vajari konkretno radili ostaje nepoznato, kao što će i ličnosti ovakvih umetnika ostati anonimne i u narednim vekovima (sa veoma malim brojem izuzetaka u Egiptu). Pismo hetitskog vladara veoma je dragoceno jer pokazuje koliko su umetnici bili visoko cenjeni kao kraljevski službenici, ali i zbog dokaza o kulturnoj razmeni među, za ono vreme, veoma udaljenim regionima i kulturama na Bliskom Istoku sredinom drugog milenijuma p.n.e. Ono takođe implicira i određenu vrstu diskriminacije – anatolski vajari nisu bili dorasli zadatku pa ih je trebalo “uvesti” iz Vavilona. Pismo potiče iz kraljevske arhive glinenih tablica ispisanih klinastim pismom koja sadrži veliki broj dokumenata iz diplomatske
prepiske između hetitskih vladara i njihove “braće” (kako su zvanično oslovljavani), vladara Vavilona, Asirije i Egipta. Hetiti, narod indo-evropskog porekla i jezika, infiltrirali su se u područje Anatolije sa istoka u ranom drugom milenijumu p.n.e. Oko 1600 p.n.e. napreduju niz tok Eufrata i razaraju Vavilon, ali se potom ponovo povlače na anatolsku stenovitu visoravan. Do sredine 15. veka p.n.e. postaju jedna od najznačajnijih sila na Bliskom Istoku, osvajajući najveći deo teritorija današnje Sirije. Posle velike bitke kod Kadeša 1286-1285 p.n.e. na sirijskoj teritoriji uspostavlja se granica “uticajnih sfera” između Hetita i Egipta. Mapa Hetitskog carstva i granica sa Egiptom Ovi kontakti sa drugim civilizacijama odrazili su se i na hetitsku kulturu. Iako su imali sopstveno piktogramsko pismo, preuzimaju klinasto pismo iz Mesopotamije, a za diplomatski jezik usvajaju akadski. U umetnosti su trpeli mnoge egipatske uticaje, pa se tako često sreću motivi sfinge i krilati solarni diskovi, ali i iz Vavilona i susedne Sirije. Ipak, hetitska je umetnost imala veoma jasno markiran osoben karakter. Glavni grad Hetitskog carstva zvao se Hatuša, a njegovi ostaci se nalaze pored današnjeg turskog sela Bogazkoja. Grad je osnovan oko 1600 p.n.e. na spaljenim ostacima ranijeg, verovatno asirskog naselja. Pored temelja kuća pravilnih pravougaonih osnova između kojih su prolazile popločane staze, pronađeni su i ostaci pet hramova. Svaki je imao unutrašnje dvorište okruženo sa mnogo manjih odaja sa prozorima na spoljnim zidovima. Efekat koji je proizvodila čitava građevina mora da je bio znatno drugačiji od onog kod zatvorenih i strogih hramova Mesopotamije i Egipta. Najimpresivniji ostaci hetitske arhitekture su masivni zidovi koji potiču iz oko 1400 p.n.e. Grubo su zidani i punjeni lomljenim kamenom i zemljom, dok su gornji registri bili zidani od blatne opeke i imali formirane zasvođene delove (kazamate) i parapetirane
Figura boga, Hatuša, Turska. U religioznim tekstovima na tablicama sačuvanim u kraljevskoj arhivi Hetiti često pominju svojih „hiljadu bogova“ od kojih je izgleda najvažniji bio bog klime (vremena u meteorološkom smislu), odnosno bog oluje – što je i dolikovalo okruženju stanovnika ove visinske, vetrom šibane zemlje. Najvažnije svetilište nalazilo se oko 3,5 km daleko od Hatuše, u mestu Jazilikaja, gde je prirodna stenovita formacija pretvorena u izvanredno svetilište na
otvorenom. Na ovom lokalitetu postojale su i građevine, od kojih su sačuvani samo neznatni ostaci, ali one su izgledale patuljasto u odnosu na obližnje stene. Ipak, veličanstvenost prirodnog setinga ne umanjuje vrednost relativno malih reljefa koji su uklesani u stene. One su svedočanstvo o verovanjima u natprirodne sile. Dve dugačke pravougaone površine predstavljaju bogove i boginje koji izgleda da hodaju u uređenoj procesionoj povorci. Na jednoj od najbolje očuvanih površina uklesan je lik kralja Tudhalijasa IV (oko 1250-1200 p.n.e.) koga štiti bog odeven u dugi ogrtač i sa visokom rogatom kapom na glavi. Na ovom reljefu egipatski uticaj jasno se iščitava, pogotovo u simbolu krilatog solarnog diska i hijeroglifima koji se čitaju otprilike: “Moje Sunce, moj Veliki Kralju” – kao i u Egiptu i ovde je ostvarena direktna veza između solarnog božanstva i kraljevskog dostojanstva. I kralj i bog prikazani su u tzv. “egipatskim pozama” koje su, naravno, bile uobičajene širom Bliskog Istoka u ovo vreme. U Jazilikaji u procesiji boginja likovi su, međutim, klesani u punom profilu. Ipak, u opštem pogledu, ova skulptura značajno se razlikuje od egipatske – ništa od elegantne linearnosti egipatskih reljefa ne može se ovde uočiti. U svojoj stamenosti i robustbosti ovi hetitski reljefi mnogo više liče na pokušaj skulptoralnog oblikovanja u tri dimenzije. Sasvim drugačiju duhovnost nosi i ova predstava božanske zaštite – ima nešto suštinski pijetično i religiozno u načinu na koji je bog gotovo nežno obgrlio lik kralja i prihvatio ga za uzdignutu ruku. Kralj je istovremeno bio i prvosveštenik i prikazan je u trenutku kada mu bog pruža i zaštitu i ukazuje mu na pravi put. Kralj Tudhahalijas IV i hetitski bog, Jazilikaja, Turska (oko 1250-1220. p.n.e.)
grobnicama skrenulo je ka novoj tematici – pokojnik je sada bio prikazivan u scenama svakodnevnog života koje su slikane slobodnije no ikada pre. Osamnaesta dinastija posebno je volela temu banketa, predstavljanih sa velikom živošću, pa čak i strašću. Fragment slike iz jedne grobnice u Tebi pokazuje grupu muzičara i dve nage devojke izvijenih tela koje plešu. Iznad njih ispisan je tekst prolećne pesme: Bog zemlje posejao je svoju lepotu u svako telo. Stvaralac učini ovo sa svoje dve ruke i to beše melem za njegovo srce. Kanali su ponovo puni vode A zemlja je poplavljena njegovom ljubavlju. Natpis iz jedne druge grobnice razvija temu svesti o smrti kao poziv na uživanje u radostima ovozemaljskog života: Sledi svoju želju dog god da živiš pomaži svoju glavu mirom i stavi fine tkanine na se, Namiriši se istinskim čudima božanskih ulja! Uživaj što više umeš... Jer čovek ne može svoju imovinu poneti sa sobom Jer od onih koji odu nikada se niko ne vraća. Scena banketa (donji registar) iz grobnice Netamuna (Nebamuna), Teba, oko 1400. p.n.e. Raspoloženje utkano u ovakve tekstove veoma je efektno dočarano kroz scene banketa u grobnim odajama gde su se rođaci preminulih okupljali zbog ritualnih radnji, uključujući i svečane bankete na godišnjice. Kako su ove slike sada bile namenjene živima, umetnici su slobodnije tretirali kanon i znatno odstupali od njega – ove slike nisu imale polu-magijsku snagu
koju su ranije nosile predstave u grobnicama i bile namenjene bogovima i duhovnim emanacijama preminulog. Na gornjoj sceni banketa dve figure muzičara prikazane su en face i čak nam je dozvoljeno da vidimo i njihove nožne prste! Koliko je naturalizam u Egiptu u ovo vreme dobio mesta svedoči i jedan mali crtež na plosnatom komadu kamena (koji se nazivao ostrakon ) – predstavljena je devojka akrobata koja se prevrće, sa kosom koja prirodno pada na dole. Akrobatkinja, bojeni crtež na kamenu, oko 1180 p.n.e. U Tebi, prestonici Novog carstva, lokalni kamen na mestu gde je bila nekropola nije bio dovoljnog kvaliteta, pa u tamošnjim grobnicama ima mnogo više slikarstva nego reljefa ili pune skulpture. Unutrašnji zidovi grobnica su obično bili premazivani gipsom i potom oslikavani. Ipak, grobnica Ramosea (vezira faraona Amenhotepa III, 1417-1379 p.n.e. i Amenhotepa IV, 1379-1362) bila je građena od tvrđeg kamena, a ulazna prostorija ukrašena je izvanredno finim reljefima. Posebnom elegancijom i nežnošću odlikuju se predstave Ramoseovog brata i njegove žene. Finoća tretmana laganih tkanina ispod kojih se naziru konture tela čini se da je specifična odlika umetnosti Novog carstva i da je u vajarstvu razvijena pod uticajem slikarstva. Grobnica vezira Ramosea, nekropola u blizini Tebe, oko 1370. p.n.e. Drugi reljefi iz perioda Novog carstva klesani su drugačijom tehnikom, gotovo jedinstvenom za stari Egipat, a koja je nastala još u vreme Starog carstva. Reč je o utonulom reljefu, pri čemu su linije crteža urezivane u kamenu, a figure su zatim rađene dubljenjem tako da izgleda kao da su utonule u kamenu površinu. Ova tehnika reljefa najviše je upotrebljavana pri izradi velikih reljefnih ciklusa na spoljašnjosti arhitekture i snažno je iskorišćavala efekte
...nepravedno besan na čoveka, ali budi besan onda treba da budeš besan; istakni strah od tebe; neka te se plaše, jer princ je princ i treba da ga se plaše. Pravi strah od princa je kada on služi pravdi. Vezir je takođe bio i šef policije, ministar spoljnih poslova i, zajedno sa glavnim rizničarem, kontrolisao je finansije carstva. Arhitektura i umetnosti takođe su spadali u njegove odgovornosti, pa je čak morao i lično da nadgleda rad dvorskih umetnika koji: ... prave sve sudove za kraljevske udove, umnožavaju vaze od zlata i srebra u svim načinima obrade koji odolevaju zauvek... donose azijski bakar koji je njegovo veličanstvo zarobilo u pobedama Retenua, kako bi izlili dvoja vrata Amonovog hrama u Karnaku. Njegov pod bio je popločan zlatom kao nebeski horizont... Prave kovčege od slonovače, ebanovine i najbolje od kedrovine. Pri gradnji Amonovog hrama u Karnaku kao ciglari i zidari bili us angažovani ratni zarobljenici koji su „gradili spretnim prstima“ prema sačuvanom zapisu, a Rekhmir je nadgledao njihov rad: ... čineći da pobeđeni budu na oprezu koji slučaju šta kaže ovaj dostojanstvenik vičan gradnji i koji njihovim nadzornicima izdaje uputstva. Oni kažu: „On nam daje hleb, pivo i svakovrsno dobro, on nas s ljubavlju u srcu predvodi za kralja.“ Onaj koji piše tekst kazuje graditeljima: „Štap je u mojim rukama, neka ne bude beskoristan.“ Koliko je posao vezira bio dobro nagrađen pokazuju veoma luksuzne opreme grobnica i Rekhmira i Ramosea. Iznad vrata u Ramoseovu grobnicu ispisan je natpis koji se može tumačiti kao svojevsrsno samoopravdanje: Stigoh u svoju grobnicu u miru, u milosti Dobroga Boga. Činio sam kralju po volji u moje vreme; nisam se ogrešio ni o jedno pravilo koje je on naredio, nisam varao narod kako bih mogao dobiti grobnicu na velikom Zapadu Tebe. U kontekstu: Hatšepsut Žene u starom Egiptu Hatšepsut je bila najznačajnija od nekoliko žena koje su u starom Egiptu imale moć. Ni jedna nije vladala toliko dugo i nijedan faraon nije poručio grandiozniji funerarni hram od onoga koji je ona sagradila u Dair el Bahariju za sebe i svoga oca Tutmosisa I. Podigla je tri svetilišta državnom bogu Amonu Ra, Anubisu, šakalu-bogu nekropole, i Hator, kravi-boginji koja je donosila plodnost i štitila žene, čije se poreklo može tražiti u brojnim majkama boginjama
Glava statue Hatšepsut, oko 1480, mermer poštovanim širom zapadne Azije. Na ovaj su način u Deir el Bahariju ujedinjena mnoga staroegipatska verovanja vezana za bogove i božansko poreklo faraona kako bi proklamovala pravo Hatšepsut da vlada. Činjenica da je oblik samog hrama bio potpuna inovacija možda nije slučajna. Tokom Novog carstva žene iz vladarske krvne loze dobijaju sve veći značaj, sudeći po retorici zapisa i likovnih predstava, iako kombinacija bogobojažljive fikcije sa istorijskim činjenicama u zapisima često čini njihovo značenje nejasnim. Uloge faraona i njegove supruge su veoma dugo, možda od samih početaka dinastičkog perioda, bile međusobno zavisne, o čemu svedoče i njihova zajednička predstavljanja u vizuelnim umetnostima. Po tome su oni veoma nalikovali bogovima i boginjama iz egipatskih mitova o stvaranju sveta. Bog stvaralac, koji je
Za Henout-oudjebou, „Amonovu sviračicu“, ženu i „gospodaricu kuće“ pisara Haitaja, koji je bio „nadzornik poseda Atenovog hrama“, napravljen je veoma fin kovčeg od drveta koji je bio oslikan i pozlaćen i dodatno ukrašen inkrustracijama od stakla. Ova kombinacija njenih titula, veoma česta u Egiptu u to vreme, ukazuje na ulogu žena u višim slojevima društva koje su svoje vreme provodile u ritualnim zaduženjima i kućnim poslovima. Sudeći po kovčegu za njenu mumiju, Henout-oudjebou mora da je bila veoma bogata, verovatno sa mnogim slugama koji su u njenoj kući pripremali hranu, pravili lanenu tkaninu i tako dalje, sve pod njenim nadzorom. Deo kovčega za mumiju Henout-oudjebou, oko 1375 p.n.e. U scenama iz svekodnevnog života u grobnicama ove kućne poslove, kao i poljske radove, nadgleda pokojnik sa svojom suprugom, ukoliko je ona prikazana, koja stoji stidljivo iza njega. Većina grobnica je, naposletku, ipak podizana za muškarce i ženskih likova u grobnim dekoracijama ima daleko manje nego muških. One se najčešće pojavljuju u prikazima pogrebnih obreda kao narikače i oplakivače sa konvencionalnim gestama žalosti, ali i u scenama banketa kao rođake ili muzičarke potpuno obučene, ili kao plesačice koje u nosile samo narukvice i pojaseve oko vitkih bokova. Golotinja je uvek ukazivala na niski društveni status. Zidna slika iz grobnice Minnakhta u Tebi, oko
1480. (u donjem registru friz narikača)
Na tim slikama bračni parovi su uvek zajedno, muževi ispred žena. U grupama, žene i muškarci su uvek razdvojeni. Teško je proceniti koliko su ovakve predstave verno odražavale društvenu realnost. Ipak, ostaje malo sumnje da su društvom starog Egipta dominirali muškarci; samo su oni bili pismeni i kvalifikovani za birokratske poslove. Religiozna uvrenja o međusobnoj zavisnosti muškog i ženskog principa donekle su se reflektovala i u svakodnevnom životu. Žene, bez obzira na klasu, mogle su nasleđivati i posedovati imovinu, na primer. U ovom su pogledu imale znatno veća prava nego u bilo kojoj drugoj ranoj civilizaciji. Arhitektura Novog carstva Novo Carstvo donelo je veliku promenu u arhitekturi Egipta. Nisu se više gradile piramide. Zbog učestalih pljački, faraoni su sada sahranjivani u grobnicama usečenim duboko u kamen Doline Kraljeva u zapadnoj pustinji u blizini Tebe. One su ponekad imale tunele duboke i do 150 metara. Lokus – Teba (ime je grčkog porekla) značio je istovremeno i grad živih na istočnoj obali Nila, ali i grad mrtvih na drugoj strani. Prostor nekadašnjeg grada danas delimično zauzima Luksor. Uprkos svim merama predostrožnosti, netaknuta do modernog doba sačuvaće se samo Tutankamonova grobnica. Grobni hramovi bili su odvojeni od samih grobnica i građeni su kao prominentne stukture moći iznad zapadne obale Nila. Najveći i najbolje očuvani hram podigla je kraljica Hatšepsut, ćerka Tutmosisa I, trećeg kralja osamnaeste dinastije i žena Tutmosisa II, posle čije smrti je ona preuzela vlast koju je zadržala čak i kada je muški naslednik, njen posinak, postao punoletan. Ona je vladala sama od 1504 do 1482 p.n.e. i najraniji je ženski egipatski monarh, koliko je do danas poznato. Smatra se da je njem funerarni hram dizajnirao njen savetnik i nadstojnik Senmut, prethodno vojnik u armiji njenog oca. Verovatno je da je on bio samo glavni nadzornik radova na gradnji hrama, pre nego arhitekta u modernom smislu te reči. Hram kraljice Hatšepsut sagrađen je neposredno uz raniji grobni kompleks iz Srednjeg carstva koji je podigao Mentuhotep I i koncipiran je slično, na terasama. Ipak, skulptoralna dekoracija bila je mnogo bogatija, a grandiozni donji deo kompleksa koji se otvara prema Dolini kraljeva predstavlja upečatljivu kombinaciju arhitekture i prirodnih oblika litice. Koliko je ova odlika bila rezultat namere, ne može se utvrditi, ali svakako nije bila slučajnost što se njegova glavna osa tačno poklapala sa osom Amonovog hrama u Luksoru, udaljenog 8 kilometara preko Nila. Na rubu doline nalazila se monumentalna kapija koja je vodila u veliko dvorište sa prvom rampom flankiranom oslikanim sfingama i kolonadama. Rampom se pelo na drugu terasu na kojoj je bilo posađeno drveće mirte, svete biljke boga Amona. Ova terasa bila je zatvorena dubokom kolonadom iza koje su bili podignuti zidovi na kojima su bili reljefi sa predstavama iz života kraljice Hatšepsut. Oni se danas, nažalost, ne mogu zadovoljavajuće fotografisati. Sa ove terase ponovo se uzdizala rampa na još jedan nivo sa dugim portikom, koji je prvobitno imao statuu kraljice ispred svakog stuba. Iza se nalazio prostor okružen dvostrukom kolonadom, dok
postepeno je obogaćivan, posebno ratnim plenom, sve dok nije postao institucija ogromnog bogatstva. Do ranog 12 veka p.n.e. imao je 86 486 robova, oko milion grla stoke, više od 200 000 hektara zemlje, 65 gradova i varoši od kojih se devet nalazilo u Siriji i ogromne zalihe blaga u zlatu i srebru. Prvobitna građevina postepeno je proširivana i postala je jedan od najupečatljivijih hramova staroga sveta, dužine 370, a širine 100 metara i površine osvećenog prostora od oko 25 000 hektara. Hram Khonsua u Karnaku, pročelje. Osnova i presek hrama Khonsua u Karnaku Oko 3,5 kilometara dalje, južno od Luksora, sagrađen je još jedan hram, tek nešto manje grandiozan, posvećen Amonu, njegovoj ženi i njihovom sinu Khonsuu. Ovaj hram je prošao kroz
manje prepravki od hrama u Karnaku, a hipostilna dvorana (velika otvorena dvorana sa tavanicom koju nose stubovi, grčka reč) sa velikim stubovima u obliku stabljika papirusa podignuta je u vreme Amenhotepa III (1417-1379 p.n.e.) i do danas je očuvana gotovo netaknuta. Hramovi u Luksoru i Karnaku bili su povezani avenijom sfingi, od kojih još oko 100 stoji na svom mestu. Hramove je takođe povezivao i vodeni put. Na dan velikog godišnjeg festivala posvećenog Amonu, statua boga je baržom prevožena iz Karnaka u „posetu svom haremu“ u Luksoru. Kao i svi drugi staroegipatski hramovi i ova dva su bila osmišljena prvenstveno kao poprišta rituala, pa je pažnja njihovih arhitekata bila najviše usmerena na enterijere u koje su ulazili samo privilegovani pojedinci. Eksterijeri nemaju nikakvu unificirajuću strukturu – ponekad su to samo prosti zidovi, koji u Karnaku imaju obim od 1,6 kilometara. Jedina upadljiva karakteristika spoljašnjosti bio je ulaz artikulisan dvema ulaznim kulama koje se nazivaju piloni. Njihova gradnja u kamenu počinje u Novom Carstvu. Pilon, često nazivan „horizontom neba“, obično je građen tako da mu je fasada bila okrenuta na zapad. Tako je faraonu bilo omogućeno da se ceremonijalno pojavi ulazeći kroz velika vrata hrama iznad kojih se videlo sunce dok se uzdizalo iznad pilona. Unutrašnjost hrama planirana je u strogoj bilateralnoj simetriji kao niz prostorija koji se postepeno nizao i završavao u najudaljenijoj prostoriji. Utisak na one koji su ulazili u hram pojačavan je kako su napredovali prema unutrašnjosti, jer su prostori postajali sve uži, tavanice sve niže, a svetlost sve prigušenija. Konstruktivni sistem ovih hramova bio je veoma jednostavan i zasovan na osnovnom principu nosač-greda. Kod nekih sačuvanih egipatskih građevina u opeci, međutim, postoje dokazi i o upotrebi sofisticiranijih tehnika – pronađeni su poluobličasti svodovi od opeke sa rasponom od preko 4 m u Tebi. Velike horizontalne kamene grede nosili su masivni stubovi koji su simulirali svežnjeve papirusovih stabljika koje su izlazile iz baze i bile povezane u vrhu. Neki kapiteli stubova bili su oblikovani kao svežnjevi palminih listova i ponekad su bili toliko blizu jedan drugog da se činilo da formiraju neprekinute zidove koji su snažno naglašavali aksialni put vernika kroz hram. Strukturna uloga ovih stubova kao nosača tereta nije bila naglašena. Čak naprotiv, kao da je bila i negirana horizontalnim trakama utonulih reljefa i hijeroglifa na njima. Reljefi su se nalazili i na zidovima i bili su obojeni jarkim bojama. U kombinaciji sa obilnom upotrebom zlata ovi su reljefi unutrašnjosti hramova davali izuzetnu spektakularnost. Ipak, oni nisu bili tu na divljenje živima, kao ni dekoracije grobnica. Mnoge od tih fantastičnih kreacija u hramovima nikada nisu mogle jasno da se vide, a neki reljefi su bili i sasvim nevidljivi, toliko je svetlost bila prigušena. Njihova jedina svrha bila je deklaracija faraonove pobožnosti prema bogovima čiji je inkarnirani sin on bio i o kome je zavisila celokupna sudbina i prosperitet zemlje – zbog toga su ove velike strukture tako masivne. Trajnost je bila od presudne važnosti. Amenhotep III je hram koji je podigao opisao kao „večnu tvrđavu od finog belog peščara, celu ukrašenu zlatom; pod joj je ukrašen srebrom, svi njeni ulazi elektrumom; načinjena je da bude veoma široka i velika i utvrđena zauvek... Pred njom su postavljeni barjaci na visokim motkama ukrašenim elektrumom; pilon liči na horizont na nebu kada se Ra na njemu uzdiže.“
palatom i rezidencijalnom palatom za kraljevsku porodicu uz koju se nalazio manji hram sa izvanredno dobro očuvanim zidovima od blatne opeke i pilonima. U kompleksu su pronađene i prostrane i udobne kuće za dvorane i službenike, dok su radnici živeli u odvojenom kvartu. Plan Akhenatona, Tel el Amarna Arhitektura, skulptura i slikarstvo nastali u vreme kratkotrajne 17-godišnje Akhenatonove vladavine najbolje su svedočanstvo do koje je mere umetnost u Starom Egiptu bila podređena potrebama monarhije. Iako je i u ranijoj umetnosti Novog Carstva prepoznata tendencija ka većem stepenu naturalizma, Akhenatonova patronaža dovela je ovaj trend do veoma brze kulminacije. Za dokaz o radikalnom kidanju sa tradicijom dovoljno je pogledati portrete samog faraona. Najupečatljivije njegove kolosalne statue, više od dvostruko veće od prirodne veličine, nalazile su se u Atenovom hramu u Karnaku. U ovim kraljevskim ikonama nema ništa herojsko. Njegove individualne odlike, izduženo i opušteno lice, debeli teški kapci i izbačena brada, uzak grudni koš i tanušne ruke, opušteni mišići, naduveni stomak i gotovo ženske obline kukova – sve je tretirano sa tako upadljivim realizmom da je u moderno doba bilo moguće uspostaviti dijagnozu jedne vrste poremećaja rada žlezda koji je doveo do takvog telesnog izgleda. Lice faraona, zamišljeno i rafinisano, gotovo introspektivno, naglašava njegov intelektualni karakter. On ne liči ni na jedan od prethodnih, ali ni potonjih zvaničnih faraonskih portreta, ali nije ništa manje hijeratičan i udaljen od stvaronsti običnih smrtnika. Akhenatonovi portretu u Karnaku predstavljaju izvanrednu kombinaciju realnog i formalnog, psihološke dubine i konvencionalne stilizacije. Na nekim reljefima u Amarni njegov lik doveden je gotovo do karikature. Ponekad je prikazan u intimnim grupama kako, na primer, na kolenima cupka svoju najmlađu ćerku ili kako miluje svoju ženu Nefertiti, iako uvek u okviru religiozne aure predstavljene simbolom boga Atena.
Kolosalna statua Akhenatona iz hrama u Karnaku, oko 1375. p.n.e., peščar, 9,96 m. Reljefni potret Akhenatona, Amarna Ništa manje upečatljivi nisu ni portreti nekoliko članova Akhenatonove porodice koji su pronađeni u ateljeu njegovog glavnog skulptora Tutmosisa u Amarni. Među njima je verovatno i
