Preuzmite Opšta književnost dva i više Ispiti u PDF od Srpska književnost samo na Docsity!
Pohvala ludosti
Svet kao pozornica ludosti i hrišćanstvo kao vrhunska ludost
Kada je Erazmo Roterdamski, veliki kritičar svoga vremena, odlučio da se uhvati u koštac sa najtežim i najpogubnijim ljudskim nedostacima i da iznese na videlo sve izopačenosti i zloupotrebe crkve i državnih institucija, sigurno nije bilo svejedno u kojoj će formi i na koji način to učiniti. Vek u kome Erazmo piše, 16. vek, vreme je burnih prevrata, veliki deo Evrope zahvaćen je procesom reformacije.U takvom trenutku Erazmo Roterdamski kreće u pohod protiv neobrazovanosti i gluposti imajući na umu i neophodnost reformisanja crkve i povratak pravim hrišćanskim izvorima.^1 Izigrati cenzuru i izbeći lomaču, a poturiti u krilo crkve eksploziv reformacije^2 , bilo je moguće samo kroz ambivalentni govor i ironiju. U Erazmovoj Pohvali ludosti sama ludost dobija reč i otpočinje svoj dugi monolog u kome će razotkriti ništavnost svih najuglednijih ljudskih institucija^3 i otvoriti neka od važnijih pitanja religije i filozofije. Na samom početku Ludost stvara karnevalsku atmosferu u kojoj čitaoce priprema na ton, potpuno različit od onog na svetim propovedima:”…napregnite uši kao kada slušate vašarske telale, lakrdijaše i šarlatane…”^4 Potom Ludost, držeći se konvencije, govori o svom poreklu i nabraja svoje verne pratioce: Lasku, Zaboravnost, Lenjost, Nasladu, Lakomislenost, Razuzdanost, Gozbu i Tvrd san. Ona se zatim predstavlja kao preduslov za rađanje i pokretač svakog delovanja^5. Ludost ističe i na svoj način argumentuje ulogu koju igra u detinjstvu, mladosti i starosti svakog čoveka. Iako je sve ovo izrečeno u veselom i obešenjačkom, ludosti primerenom tonu, već na ovom mestu u njenom govoru počinju da se naziru prvi znaci visprenosti i lucidnosti koji će Erazmovu Ludost otkriti u drugom svetlu : kao onu koja je pozu dvorske lude pomešala sa mudracem koji se ludira.^6 Ludost će nastaviti da ističe svoju vrednost nasuprot ništavnosti razuma koji je nemoćan pred požudom i strastima. Ovo preispitivanje moći razuma naizgled je u suprotnosti sa Erazmovim humanističko-prosvetiteljskim stavom, ali je, sa druge strane, u potpunosti u skladu sa činjenicom da je razum nemoćan u stvarima vere^7 , te se Erazmo kao nedogmatičan i kritički duh ne usteže ni od pretresanja onoga u šta sam veruje i polaže svoje nade. Prema predmetu kritike Pohvala ludosti bi se mogla podeliti na tri dela: u prvom, ona je usmerena na opšteljudske nedostatke, u drugom delu Ludost se (^1) J.Huizinga, Erazmo , Nolit, Beograd,19 , str. 124,125. (^2) S.Cvajg, Erazmo Roterdamski , Narodna prosveta, Sarajevo, 1957, str. 61. (^3) B.Suhodolski, Moderna filozofija čoveka , Nolit, Beograd, 1972, str.342. (^4) E.Roterdamski, Pohvala ludosti , Mono & Mañana, Beograd, 2002, str.42. (nadalje ću citirati ovo izdanje Pohvale ludosti ) (^5) J. Huizinga, Erazmo , str. 84,85. (^6) D. Stojanović, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog , predgovor za Pohvalu ludosti ,…………., Beograd, 1990, str.25. (^7) J.Huizinga, Erazmo , 19 , str.132.
bavi konkretnijim primerima ljudske gluposti i izopačenosti kritikujući pojedine profesije i društvene institucije, da bi u trećem, finalnom, dala svoju viziju hrišćanstva kao vrhunske ludosti. U prvom delu Ludost ističe značaj svoje uloge u rađanju, ljubavi, prijateljstvu… Bez njene pratilje Samoljublja, ni umetnost ne bi bila moguća.Ovaj deo svog izlaganja Ludost završava zaključkom da:”…ljudski život nije ništa drugo do izvesna igra Ludosti.” 8 Ludost pokušava da ukaže na opasnosti “naopake mudrosti” koju ona vidi kao traganje za praznim utvarama^9. Iskustvo i znanje predstavljeni su kao kočnica svake akcije i stvaralačkog čina. Mudri ljudi su inhibirani strahom, stidom i neprestanim preispitivanjem, dok za sledbenike Ludosti ne postoje prepreke, oni su oslobođeni, smeli i samouvereni.U govoru Ludosti koja krepi vitalne sile i podstiče ljudsku kreativnost, kao da odzvanjaju reski tonovi karnevalskog smeha. Taj smeh je univerazalan i ambivalentan…Takođe, taj smeh relativizuje, izokreće, travestira, ali i preporađa.^10 Ludost govori u ovom registru, njena pokuda često sadrži zrno afirmacije i obrnuto, kada hvali, Ludost se neretko i podsmeva. Bilo bi pogrešno i uzaludno pokušavati da se govor Ludosti svede na jednoznačnu misao. U njenom diskursu pohvala i pokuda su toliko tesno povezane, gotovo stopljene, da bi svaki pokušaj grubog razgraničenja narušio prefinjenost i istančanost ironije, te bi neka od značenja bila bespovratno izgubljena. Karnevalski smeh, kao jedno od najboljih i najstarijih sredstava suprotstavljanja nepravdama, nelogičnostima i ograničenjima ovoga sveta, pruža mogućnost da se svet vidi iz drugog ugla, drugim očima. To je isceliteljski, oslobađajući smeh. Usvajajući karnevalski smeh kao princip pogleda na svet, čovek postaje sposoban da na svet gleda bez straha, kritički, ali pozitivno, bez nihilizma.^11 Za takav smeh ne postoje rampe i zabranjena područja. Negovan u okrilju srednjevekovne narodne kulture u povoljnom trenutku on probija u književnost.^12 Dok je rableovski svet pravi praznik karnevalskog smeha, Erazmova Pohvala ludost i predstavlja finu sintezu bogate smehovne tradicije i autorove erudicije. U Erazmovom smehu nema preterane gorčine i sarkazma^13 , po tome je on srodan karnevalskom smehu. Erazmov smeh nije destruktivan, on je deo celovite i svrsishodne kritike. Ono što Erazmovu Ludost razlikuje od narodnih, karnevalskih luda, upravo je onaj umereni, akademski ton, retoričko umeće jednog sofiste, veština da se preteranosti sveta izlože erazmovskim jezikom, jezikom polutonova. Ludost poseduje licenciju na slobodan govor, ona sa sigurne distance izvrće svet naopačke sa ciljem da ogoli i demistifikuje sve ono što dotle nije bilo dostupno direktnoj kritici. Ona nastoji da i vrednosti i nedostatke ovoga sveta sagleda iz što više uglova i tako pruži što potpuniji uvid. Ludost će tako pokrenuti i niz velikih i nerešivih pitanja. Jedno od njih je: ”Šta je sreća?” Nijedan mudrac nije dao odgovor koji bi svima bio prihvatljiv. (^8) E. Roterdamski, Pohvala ludosti , str.71. (^9) Isto,str.72. (^10) M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse , Nolit, Beograd, 1978, str.18-20. (^11) Isto, str.291. (^12) Isto, str.112. (^13) D.Stojanović, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog , 1990, str.26.
Erazmu na taj način izražava nezadovoljstvo stanjem sveta.^18 Kroz kritiku sholastičara, redovnika, monaha, ali i papa i kraljeva, koji se u nekakvoj zemaljskoj hijerarhiji nalaze na vrhu kao božji pomazanici, Ludost se priprema za svoju zavrnšnu reč koja će pre svega biti usmerena ka hrišćanstvu. Podsmehu će biti izložena i vezanost za ovozemaljski život. Ističući besmislenost i ništavnost sitnih obreda kojima monasi pridaju toliku važnost, Ludost će reći: “…pri tom i ne misle da se Hrist na sudnji dan neće obazirati na te stvari i da će ih samo pitati jesu li izvršili njegovu zapovest o ljubavi.”^19 U ovim rečima odjekuje Erazmova duboka uverenost u neophodnost povratka pravim hrišćanskim izvorima.^20 Na mestu na kome Ludost govori o papama i zloupotrebi crkvenog položaja, jezik Ludosti se menja. Nestaje onaj umereni ton, a na njegovo mesto dolazi veoma oštra i nedvosmislena osuda. Kao da je Ludost skinula obrazinu koju je sve vreme nosila, i progovorila u ime svih onih(među njima su i Erazmo i Luter) koji su osetili bes i otpor pred obesnošću i licemerjem poglavara crkve. Iako uglavnom ne gubi laku podsmešljivu notu, i dalje se izruguje i vešto parodira, Ludost , ipak, govori jezikom ogorčenih kad kaže: “…prolivajući potoke hrišćanske krvi, misle da na apostolski način brane crkvu, nevestu Hristovu, ako uništavaju one koje nazivaju neprijateljima;kao da crkva ima opasnijih neprijatelja od tih bezbožnih papa koji ćutke dopuštaju da svet zaboravlja Hrista, koji ga okivaju zakonima gramzivosti, koji izopačavaju njegovu nauku nekim prisilnim tumačenjem i koji ga ubijaju sramnim načinom života! I kako je hrišćanska crkva stvorena krvlju, krvlju koja se uvećala, njeni poglavari upravljaju i danas sa mačem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne može da brani na svoj način…”^21 Ovo su reči mudre ludosti. Ono što je izrečeno priliči mudrom govorniku, dok se ludost ogleda u samoj hrabrosti da se na videlo iznese jedna od najbolnijih istina Erazmovog vremena. Crkva je u svoje ruke umesto jevanđelja uzela mač, i narod okovala strahom od Boga. Upravo se tom strahu suprotstavlja Pohvala ludosti kada kroz smeh slavi hrišćanstvo i životne radosti. Erazmo je verovao u vrednost samostalnog mišljenja^22 i otuda njegovo opiranje svakom jednoumlju i krajnosti. Njegovi savremenici, pripadnici crkve, obezvredili su ideju hrišćanstva, za njih: “…sramota je biti raspet na krstu!”^23 U finalnom delu Pohvale ludosti , pošto je ukazano na sve zloupotrebe “prividnih hrišćana”, prelazi se na slavljenje mudre ludosti autentičnog hrišćanstva.^24 Vizija hrišćanstva kao ludosti nad ludostima, u skladu je u potpunosti sa tezom da samo ludost pruža utočište.^25 Leon-E.Alken je jedan od autora koji završni deo Pohvale ludosti smatraju njenim težištem dok je sve ono što mu prethodi samo (^18) D.Stojanović, Ironija i zbilja Erazma Roterdamskog, 1990 , str.24,25. (^19) Pohvala ludosti , str.126. (^20) J. Huizinga , Erazmo , 19 , str.125. (^21) Pohvala ludosti , str.139. (^22) S.Cvajg, Erazmo Roterdamski , 1957 , str.63. (^23) Pohvala ludosti ,str.138. (^24) L.Alken,Erazmo, Erazmo među nama , Izdavačka knji`arnica Dragana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, str.99. (^25) J.Huizinga, Erazmo ,19 , str.85.
priprema za ovaj religiozni pamflet. 26 On Pohvalu ludosti posmatra kao manifest hrišćanstva, nadahnut Svetim Pavlom. Potkrepljujući svoju tezu o hrišćanstvu kao vrhunskoj ludosti, Ludost ponovo zauzima onaj obešenjački stav i na svoj način slobodno interpretira Ilijadu, Ciceronove reči i delove Svetog pisma. Pavlove reči iz Poslanice Korinćanima: ” Mi ludaci Hrista radi!”i “Ako ko među vama misli da je mudar, neka postane nepametan da bi bio mudar!“ Ludost tumači kao pohvalu.^27 I potonje njeno izlaganje ističe sličnosti između izvornog hrišćanstva i onoga što se obično smatra ludošću. Mudrost Gospoda predstavljena je kao ludost^28 , ludost iskupljenja, a Isus kao vanredno lud kada je primio ljudsku prirodu i postao grešnik da bi izlečio grehe.^29 Konačno, Ludost navodi njen najsnažniji argument podsećajući na reči koje je Hrist izgovorio na krstu: “Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade.”^30 To što Hrist kao opravdanje za njih navodi bezumlje, Ludosti je dovoljno da donese zaključak o svojoj nespornoj srodnosti sa hrišćanstvom. Ona ja spremna da među svoje sledbenike uvrsti i one koji telesno pretpostavljaju duhovnom i teže bogatstvu i uživanju, ali i one koji su okrenuti duhovnoj sferi i preziru sve što je materijalno. Iako ovi sledbenici Ludosti stoje na suprotnim polovima, postoji i nešto što ih vezuje: to je isključivost, istrajavanje i insistiranje na krajnostima. To su ljudi koji se bore za ovaj ili onaj svet.^31 I veliku nagradu koju očekuju pobožni, Ludost predstavlja kao neku vrstu mahnitosti. I onaj priželjkivani raj za kojim hrišćani žude, po njoj nije ništa drugo do deo Ludosti koja tek tamo “postiže svoje savršenstvo.”^32 Izlaženje iz sebe, odvajanje duše od tela, ovde se poistovećuje sa trajnim i potpunim bezumljem kao krajnjim ciljem. I onda, kada monolog Ludosti dostigne svoj vrhunac, ona kao da odlučuje da se povuče. Pozivajući se na zaboravnost ograđuje se od svega izrečenog i ostavlja nas u istoj nesigurnosti u kojoj smo bili na početku. Poslednje što Ludost ima da poruči svojim poklonicima jeste : “…Pljeskajte, živite, pijte!”^33 , slaveći život i pozivajući na radost i uživanje. Ne može se osporiti da u ovom monologu Ludosti postoje razni teološki i filozofski stavovi i stanovišta koja su prihvatana kao mudrosti, i da u ovom “ludilu” ima “sistema”, Ludost govori kao mudrost.^34 Mogle bi se izdvojiti dve glavne niti, dve mogućnosti opstanka u ovome svetu, na koje Ludost ukazuje. Obe tretiraju složen problem : kako da čovek koji je svestan svega negativnog u svetu, izabere način na koji će živeti, kako da se u tom istom svetu postavi.^35 Prva mogućnost je ispravljanje svih zala i beda života u pozorištu senki^36 , dok je druga prihvatanje izvornih hrišćanskih ideja. Postoji i treća, implicitno iznesena, ona koja je na strani razuma i koju Ludost kritikuje. (^26) L.Alken, Erazmo među nama , 1994, str.111-115. (^27) Pohvala ludosti , str.154. (^28) L.Alken,Erazmo, Erazmo među nama , 1994 , str.111. (^29) Pohvala ludosti , str.156. (^30) Isto, str.157. (^31) B.Suhodolski, Moderna filozofija čoveka , 1972, str.349. (^32) Pohvala ludosti , str.163. (^33) Isto, str.164. (^34) N.Milić, www.libretto.co.yu, Istinitije od istine , 15.2.2005. (^35) B.Suhodolski, Moderna filozofija čoveka , 1972, str.332. (^36) Isto, str.347.
