Psihologija skripta, Rezime od Sociologija

Preuzmite Psihologija skripta i više Rezime u PDF od Sociologija samo na Docsity!

za drugi razred gimnazije

Nikola Rot i Slavoljub Radonić

by Nevena Jovanović 2012

Niknev Niknev

I Uvodni deo

1. Psihologija kao naučna disciplina Predmet i grane psihologije - Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako se manifestuju – proučava psihologija. Ona proučava psihičku stvarnosti ili psihički život. Psihologija se može definisati kao sistematsko izučavanje psihičkog života ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva. Teorijski zadatak psihologije je upoznavanje karatkeristika I zakonitosti psihičkog života. Svrha teorijskog istraživanja u psihologiji je upoznavanje jednog dela stvarnosti – psihičke stvarnosti.

Psihologija bi trebalo da odgovori na 3 pitanja: šta? (da što potpunije opiše psihičke pojave); kako? (kako se odvijaju

psihički procesi i kako se formiraju psihičke osobine); zašto? (da otkriva uroke pojedinih psihičkih pojava i objašnjava

postupke ljudi). Praktični zadatak psihologije sastoji se u primenjivanju rezultata psiholoških istraživanja radi što uspešnijeg obavljanja različitih ljudskih delatnosti. Psihologija kao empirijska I eksperimentalna nauka se formirala polovinom XIX veka. Danas je psihologija sistem naučnih disciplina koje sve povezuje izučavanje psihičkog života. Postoji veliki broj i teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina. Neke od teorijskih disciplina su : opšta ili generalna psihologija (koja proučava osnovne psihičke funkcije normalnog odraslog čoveka), fiziološka psihologija (proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova), razvojna ili genetička psihologija (bavi se proučavanjem razvitka psihičkog života, ontogenetski razvitak od rođenja do starosti), socijalna psihologija (proučava uticaj socijalnih faktora na psihičke funkcije ljudi i na ličnost u celini, ponašanje pojedinaca u društvenim situacijama, kao i ulogu psihičkih faktora u socijalnom zbivanju), psihologija ličnosti (izučava psihički život I ponašanje, posmatrane kao povezanu i jedinstvenu celinu) Neke od primenjenih disciplina su: pedagoška psihologija (proučava psihološku stranu obrazovanja i vaspitanja), psihologija rada (proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora, kao i uticaj pojedinih vrsta poslova i radnih uslova na psihički život onih koji rade), mentalna higijena (predstavlja promenu psiholoških saznanja u očuvanju duševnog zdravlja), klinička psihologija (bavi se izučavanjem tegoba u psihičkom životu) Primer primene psiholoških saznanja je profesionalna orijentacija (aktivnost kojom se pomaže pojedincu u što uspešnijem izboru zanimanja ) i profesionalana selekcija ili izbor za posao (kada se od velikog broja ljudi koji traže neki posao biraju pojedinci za koje se pretpostavlja da ćae taj posao najuspešnije obavljati ). Odnos psihologije I drugih nauka – od bioloških disciplina važna je fiziologija (proučava funkcionisanje raznih vrsta živih organizama u celini kao i pojedinih njihovih oragana); od društvenih nauka važne su: antropologija (razvitak čoveka I civilizacije) I sociologija (izučava funkcionisanje velikih i malih grupa –država/porodica) i dr. kao što su ekonomija, istorija, lingvistika … Psihološka saznanja su značajna za sve društvene nauke ali i za prirodne kao što je medicina.

2. Metode i tehnike psihološkog izraživanja Metode psihološkog istraživanja – Pod pojmom metoda se podrazumeva opšti način oraganizovanja istraživanja nekog problema. Postoje dve osnovne metode: Eksperimentalna metoda – njena suštinska odlika jeste sistematsko i namerno menjanje uslova. Uslovi koji se namerno menjaju u eksperimentalnom istraživanju nazivaju se eksperimentalna ili nezavisna promenljiva , a pojava koja se delovanjem menjanja uslova takođe menja zove se zavisna promenljiva. Ovaj postupak je najpogodniji za otkrivanje kauzalne (uzročne) veze među pojavama , ali se ne može primenjivati u nekim situacijama jer ispitanici drugačije reaguju u eksperimentalnoj nego u prirodnoj situaciji. Primer psihološkog eksperimenta jeste retroaktivna inhibicija , da nakanadna aktivnost posle učenja deluje unatrag (retroaktivno) i koči (inhibrira) obnavljanje naučenog. Zaboravljanje u toku spavanja je znatno sporije nego u budnom stanju. Ova ispitivanja su sproveli američki psiholozi Dženkins i Dalenbah (Jenkins I Dallenbach), polazeći od ispitivanja pamćenja koje je obavio nemački psiholog Ebinghaus (Ebbinghaus). Neeksperimentalna metoda odnosno sistematsko neeksperimentalno istraživanje se zasniva na posmatranju koje se izvodi sa ciljem (određen je predmet i svrha posmatranja), sistematski (prati se sve što je od važnosti za posmatranu pojavu) i koje je kontrolisano (void se računa o uslovima u kojima se posmatra pojava). Primer neeksperimentalnog istraživanja – Borislav Stevanović je ispitivanjem inteligencije dece iz gradova i dece sa sela došao do zaključka da je razlika u korist gradske dece ta što seoska deca imaju manje isustva o stvarima iz većine zadataka u testu. Koristeći obe metode mogu se uptrebiti I objektivni i subjektivni podaci. Objektivni podaci su oni koje može da registruje (zabeleži) svaki posmatrač koristeći čula ili aparate. Subjektivni podaci počivaju na doživljajima o kojima izveštavaju ispitanici. Kada se prate vlastiti doživljaji i onjima izveštava govori se o samoposmatranju ili introspekciji.

Čula ili čulni organi organi nazivaju se i receptorima (prijemnicima), oni služe za prijem draži i mogu registrovati i fizičke i hemijske procese. To su čula : vida, sluha, dodira, ukusa, mirisa, za bol, za toplo, za hladno, ravnoteže, za položaj tela i glave, za pokrete udova i unutrašnjih organa. Postoje dva tipa pokreta : namerni ili voljni i nenamerni. Moždana kora se deli na dve hemisfere , na svakoj od njih se razlikuju četiri oblasti : frontalna ili čeona, temporalna ili slepočna, parijetalna ili temena i okcipitalna ili potiljačna. Leva hemisfera moždane kore prima informacije iz desne strane tela i nju kontroliše, a desna hemisfera iz leve. Leva hemisfera – govor, čitanje, razmišljanje. Desna hemisfera – predstavljanje likova, prostorno predstavljanje i rešavanje zadataka praktičnim pokušavanjem. Osnovne jedinice nervnog sistema su neuroni koji proizvode nervne impulse i prihvataju ih i sprovode sinapsama. Sinapse su prostor ili procep između neourona koji se međusobno ne dodiruju. Važnu ulogu u prenošenju nervnog uzbuđenja imaju neurotransmiteri ili nevni prenosioci. To su molekuli određenog hemijsog sastava smešeteni u malim mehurićima na kraju aksona koji prskaju prilaskom nervnog uzbuđenja i preko sinaptičkog prostora prelazeu dendrite susednih neurona. Neurotransmiteri su: acetilholin koji je prvi pronađen, epinefrin ili adrenalin, serotonin i dopamin. Postoji udeo neurotransmitera u oboljenjima koja se javljaju sa starenjem Alchajmerova i Parkinsonova bolest. Lokalizacija psihičkih funkcija – Koji su delovi mozga nosioci određenih psihičkih funkcija. Najsigurnija su znanja o primarnim senzornim i motornim zonama u moždanoj kori. Primarna senzorna zona – oni delovi moždane kore u kojima se završavaju nervni impulsi koji polaze od pojedinih čulnih organa. Razlikuju se:

• vizuelna ili vidna senzorna oblast (osetljivost)
• auditivna ili slušna senzorna oblast (osetljivost) Primarne motorne zone – centri za obavljanje namernih pokreta. Asocijalne zone obuhvataju celu frontalnu zonu kao i delove ostalih zona koje ne spadaju u senzornu ili motornu zonu. Žlezde sa unutrašnjim lučenjem – Organi kojima se ostvaruju pokreti i neke promene zovu se efektori , dve glavne vrste efektora su mišići i žlezde. Žlezde su organi koji luče određene hemijske sastojke i to su:
• žlezde sa spoljašnjim lučenjem (ukoliko ih luče u pojedine delove tela a ne u krv) – pljuvačne žlezde
• žlezde sa unutrašnjim lučenjem ili endokrine žlezde (ukoliko ih luče u krv) Glavna uloga im je pokretanje i održavanje određenih aktivnosti i stanja organizma, važnih za njegovo normalno funkiconisanje. Od velikog broja endokrinih žlezda, posebno važne za psihički život su:
• pituitarna žlezda ili hipofiza luči više hormona važnih za rast i funkcionisanje celog organizma i psihičkog života
• nadbubrežna ili adrenalna luči hormon adrenalin - emocije, kora luči više hormona, zajednički naziv kortin
• štitna ili tiroidna luči hormon tiroksin koji utiče na metabolizam
• polna ili gonada – luče hormone estrogen i testosteron ili androgen Razvitak psihičkog života čoveka – Filogenetski razvoj – Razvitak čoveka kao vrste i njegovih karakteristika jeste filogeneza ili filogenetski razvoj čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su : rad, društveni život i razvijenost govora. Ontogenetski razvoj – razvoj ponašanja i psihičkog života pojedinca – ontogeneza. Faktori od kojih ona zavisi su tri opšta činioca : nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca. Svaki se čovek ima nasledne osobine koje mogu biti zajednički za sve ljude i specifične za pojedinca. Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Nasleđe čine urođene dispozicije za koje gotovo uvek trebaju potrebni uslovi da bi se razvile, za razliku od intelektualnih sposobnosti za koje nisu potrebni uslovi. Za razvitak psihičkog života veći značaj imaju društvena nego prirodna sredina. Nasleđe i sredina deluju uzajamno i istovremeno. Shvatanje o činiocima razvoja – postoje dva ekstremna shvatanja kako i zašto dolazi do formiranja karakterističnih osobina pojedinca koja su međusobno suprotna, a to su: nativističko (glavni faktor javljanja psihičkih osobina pojedinca je nasleđe) i empirističko (na sve osobine utiču iskustvo i uslovi života pojedinca). Danas je prihvaćeno interakcionističko shvatanje ili interakcionizam – da oba faktora podjednako utiču odnosno i nasleđe i sredina. Ostala shvatanja su: strukturalizam, biheviorizam kao i teorija konvergencije – društveno-istorijska teorija Vilijama Šterna.

II Osnovne psihičke pojave – psihički procesi, osobine i stanja

4. Osećaji i opažaji

Pojam osećaja i opažaja – Čulni utisci (boje, zvuci, ukusi, mirisi, dodiri, bol...) su organizovani u jedan uređen svet objekata. Postoje dva kriterijuma za razlikovanje osećaja i opažaja: Prvi kriterijum – Oscećaj - čist, neposredan čulni podataka, koji nastaje kao rezultat dejstva draži na čulne organe i koji je lišen interpretacije i osmišljavanja na osnovu prethodnog iskustva. Opažaj - prostim čulnim podacima pridružuje se i izvesno znanje i značenje - znanje o tim prostim čulinim podacima. Drugi kriterijum – Opažaj se odnosi na celinu predmeta, a osećaj za pojednina svojstva te celine.

Odnos osećaja i opažaja je sličan odnosu predmeta i njegovih osobina i odnosu celine i delova. Odraslom čoveku, osećaji su uvek sadržani u okviru opažaja, dok samo bebe u kolevci mogu imati čiste osećaje. Postoji mešanje značenja termina oset, osećaj i osećanje. Oset i osećaj su dve reči za jedan psihički doživljaj (plavo, tvrdo), a osećanja su različiti doživljaji od toga (bes, strah). Osećaji i spoljašnje draži – U našoj svesti postoje osećaji i opažaji, a u spoljašnjoj realnosti draži. Pojedinim vrstama draži odgovaraju pojedine vrste osećaja. Pr.boja je subjektivni fenomen (osećaj),ali on odražava određena svojstva predmeta. Na toj zakonitoj povezanosti osećaja i spoljašnjih draži počiva mogućnost saznanja objektivne realnosti. Draži za koje su se tokom evolucije razvili posebni čulni organi nazivaju se adekvatnim dražima , one imaju granice osetljivosti ali, potrebno je da one imaju određenu jačinu da bi izazvala osećaj, najmanja jačina draži zove se donji prag draži , kojim ze izražava osetljivost pojedinih organa kod pojedinih ljudi, pošto on nije isti za sve. Neadekvatne draži su one za koje nisu formirani posebni čulni organi, jer nisu imale značaja u toku evolucije čoveka pa su osećaji koji na takav način nastaju neodređeni i nejasni (magnetne sile i električne draži). Uticaj iskustva, motivacije i ličnosti na opažanje Opažaj objekta , po starom shvatanu, zasnovan je na iskustvu ili na asocijaciji osećaja. Geštalt je jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca u XX veku. Naziv potiče od nemačke reči gestalt, koja znači sklop, složaj, obličje, celina. Izraz geštalt se toliko odomaćio da se u nekim jezicima više i ne prevodi. Geštalt psiholozi ističu da opažaji ne moraju se izgrađivati samo na osnovu iskustva i asocijacije osećaja, već da se mogu neposredno i spontano organizovati u opažajne celine, prema zakonima koje su oni otkrili i nazvali zakonima organizacije draži u opažaje , a to su: 1. zakon blizine- prostorno i vremenski bliske draži opažaju se kao celina

2. zakon sličnosti- slične draži organizuju se u jednu celinu 3. zakon simetričnosti i dobre forme- da se draži koje obrazuju neku figuru opažaju kao celina 4. zakon kontinuiteta ili zajedničke sudbine- grupa tačaka na preseku prave i krive linije opaža se kao delovi linija koje se presecaju. Prema učenju geštalta opažaj nije prost zbir osećaja, već organizovana celina (geštalt). Celina utiče na izgled delova a i delovi na izgled celine. Primer nosa i lica, tonova i melodije. 43. str Pored svega toga iskustvo može da ima ulogu u izgradnji opažaja i ono daje smisao opažajima. Iskustvo omogućava da se reči ne samo razumeju već i na ispravan način čuju i opaze kao posebne reči. Poznavanje jezika omogućuje pravilnu zvučnu percepciju. Primer o podacima ljudih koji su kao odrasli posle operacije prvi put progledali Fon Senden. 43.str. Uticaj motivacije je najveći u oblasti opažanja socijlanih zbivanja i opažanja drugih osoba. Pažnja – predstavlja stanje povećane budnosti. Stepen budnosti je važan za retikularnu formaciju – a to je „mrežasta“ struktura koja se proteže kroz stablo velikog mozga, od kičmene moždine pa naviše, u nju idu bočna vlakna nerava koji nose obaveštenja o svetu, ona zatim šalje brojne impulse u različite delove kore velikog mozga i na taj način ga drži u „budnom stanju“, povrede retikularne formacije mogu dovesti do stalne pospanosti. Selektivnost i usmerenost su drugo bitno svojstvo pažnje pored budnosti. Dve značajne karakteristike pažnje su prilagođavanje organizma za prijem draži i jasniju svest o sadržajima na koje je opažanje usmereno. Za vreme pažnje čitav organizam se podešava za što bolji prijem informacija, čulni organi su spremniji da primaju nove utiske, a mozak je spremniji da te utiske prerađuje. Pažnja je svojstvo svih psihičkih procesa. Činioci koji izazivaju i određuju pažnju – Postoje tri grupe činilaca: 1. prirodna, urođena tendencija za izvesne draži ili izvesna svojstva draži privlače našu pažnju 2. unutrašnji činioci (motivi, interesovanja, očekivanja) 3. psihička aktivnost može biti hotimično, namerno usmerena na određene sadržaje–što je teško ako je u suprotnosti sa postojećim emocijama i motivima Kognitivna obrada informacija – Teorija kognitivne obrade informacija - da ječovek aktivan obrađivač informacija. Prikaz toka i obrade informacija

1. čulni parat registruje sve draži, postoji čulna, senzorna memorija ili senzorni registar
2. neki podaci iz senzornog registra bivaju selekcionisani i ulaze u sadržaj kratkoročne memorije (ograničenog kapaciteta), koja je u stalnoj vezi sa dugoročnom memorijom ,
3. da bi nešto bilo u dugoročnoj memoriji mora se izvesno vreme zadržati u kratkoročnoj memoriji ili se mora ponavljati ili kodirati (osmisliti)
4. dugoročna memorija hrani kratkoročnu potrebnim informacijama koja ih povezuje međusobno i sa novopristalim i dovodi do reakcije ili akcije – izlaza. Opažanje osoba – je proces putem koga se nekoj osobi koja se neposredno opaža pridaju određena svojstva, osobine i namere. Opažanje osoba (ocenjivanje) pre svega obuhvata opažanje emocija i crta ličnosti.

Instrumentalno učenje – učenje putem pokušaja i pogrešaka – Torndajkovi ogledi obuhvataju:

• slepe pokušaje,
• slučajne uspehe,
• zakon efekta (zaključak – radnje koje dovode do zadovoljenja postojećeg motiva bivaju automatski „utisnute“, učvršćene, dok one radnje kojim se to ne postiže ili, pak, koje dovode do neprijatne kazne, bivaju eliminisane ili jezgrovitije radnje bivaju učvršćene ili eliminisane zavisno od efekta – posledica do kojih dovode),
• princip potkrepljenja ( misli se na nagradu koja dovodi do zadovoljenja nekog motiva i do jačanja nagrađivanog načina ponašanja), za svako učenje nužno je postojanje nekog motiva i njegovo zadovoljenje. Taktika „instrumentalnog učenja“: Ponašanje koje se želi učvrstiti treba dosledno nagrađivati (potkrepljivati), a ponašanje koje se želi oslabiti ili elimisati ne treba nagrađivati već kažnjavati. Prema tome kazna dovodi do privremenog inhibiranja i suzbijanja postojećeg oblika ponašanja, ali to se odnosi na niže razvijene organizme, kada su u pitanju razvijeni organizmi u instrumentalno učenje upliću se kognitivni procesi, pre svega pamćenje. Kada se nađu u istoj ili sličnoj situaciji, oni vrše istu ili sličnu radnju kako bi opet došli do nagrade. Primeri na 62. i 63. str – dete je biološki socijalno biće. Učenje uviđanjem – rešavanje problema uviđanjem – efikasan način učenja, uveo ga je nemački psiholog V. Keler (W. Köhler ), odlikuje se naglošću i nepostojanjem ponovljenih grešaka , uviđaju se odnosi u datoj situaciji, to je osnovna karakteristika mišljenja i inteligencije. Pa je rešavanje problema uviđanjem – rešavanje problema mišljenjem odnosno inteligentno rešavanje problema. Objektivni znaci uviđanja kod životinje su:

1. kad posle „mirnog perioda“ lice se naglo ozari – sine ideja
2. u nizu neprekinutih i jasno usmerenim pokreta ide se pravo ka cilju
3. u ponovnoj problemskoj situaciji ne ponavljaju se greške, neuspešne radnje – takva naglost u rešavanju problema obično se uzima kao znak razumevanja i učešća mišljenja i inteligencije
4. kada se stavi u sličnu situaciju brzo koristi isti princip rešenja. Nivo uviđanja u poslednjem slučaju je viši nego u prethodnom i postoji već izgrađeno sredstvo za postizanje cilja. Učenje po modelu – učenje ugledanjem na uzor – uveo ga američki psiholog Albert Bandura 60.ih god. Pored uzora (spolja vidljiva ponašanja) i imitacije (unutrašnja svojstva čoveka) početkom XX veka Frojd je isticao ogroman značaj identifikacije (poistovećivanja) dece sa roditeljima, ona određuje karakter i super-ego (savest) jedne osobe. Bitni momenti u učenju po modelu :

1. postojanje osobe kao uzora (modela) druge osobe
2. druga osoba pažljivo posmatra, zapaža i pamti karakteristične osobine uzora
3. druga osoba je motivisana da izgleda ili da se ponaša kao uzor
4. poseduje određene pažajne i motorne sposobnosti potrebne za imitaciju uzora
5. ponaša se, pokušava da izgleda ili usvaja sistem vrednosti uzora Sticanje motornih veština – pri čemu mogu učestvovati različiti oblici učenja: učenje putem pokušaja i pogrešaka, učenje ugledanjem na uzor, što je veština složenija učešće kognitivnih procesa je sve veće. Važni momenti kod sticanja veština:
6. posmatranjem uzora koji izvodi veštinu i stvaranje vizuelne predstave radnje, uz koju se često daje verbalni opis radnje
7. brojna ponavljanja delova pojedine radnje koja se kasnije povezuje u skladnu celinu, a njihovo izvođenje automatizuje – prisustvo ovih kognitivnih procesa čini da pokušaji nisu slepi i slučanji
8. poznavanje rezultata ili postojanje povratne informacije je značajan činilac sticanja motornih veština. Verbalno učenje – je učenje verbalnog gradiva , gde postoje različite vrste verbalnog gradiva, pa i različite vrste učenja verbalnog gradiva. Osnovne vrste takvog učenja su :

• učenje napamet „bubanje“ ili memorisanje
• učenje s razumevanjem, odnosno učenje uviđanjem, razmišljanjem Transfer učenja – transfer znači prenošenje, a transfer učenja podrazumeva dejstvo nekog ranijeg učenja na kasnije učenje ili na kasniju aktivnost uopšte. Rezultat ili efekat transfera može biti pozitivan ili negativan zavisno od toga da li olakšava ili oteđava kasnije učenje ili aktivnost. Razlikuju se dva osnovna problema transfera :
• problem mogućnosti vežbanja i razvijanja psihičkih funkcija
• primena i korišćenje stečenog znanja u novim situacijama odnosno snalaženje u novim situacijama na osnovu starog iskustva Prvi problem transfera – razvijanje psihičkih funkcija – pod kojim uslovima je moguće psihičke funkcije razvijati vežbanjem. Ako se u toku vežbanja stiče izvesna tehnika ili metoda rada koje se mogu sticati spontano i neprimetno, može doći do razvoja izvesnih intelektualnih veština. Drugi osnovni problem transfera – primena znanja u novim situacijama Uslovi od kojih zavisi primenljivost znanja: 1) upošteno, generalizovano znanje primenljivije je u novim situacijama nego konkretno znanje. Uopšteno znanje obično je verbalizovano, izraženo rečima 2) znanje je u pravom smislu generalizovano ako zadovoljava sledeća dva uslova: a) ako je izvedeno, zasnovano na većem broju raznovrsnih primera b) ako je primenljivo na veći broj raznovrsnih slučajeva. Dakle, opšti, generalizovani principi imaće utoliko više smisla i bište utoliko primenljiviji ukoliko su zansovani na raznovrsnijim podacima 3) naučni principi su još primenljiviji u novim situacijama ukoliko su učenici sami do njih došli – „učenje putem otkrića“ 4) Zlatno pravilo transfera – Ne treba očekivati da će se transfer sasvim spontano javiti. Da bi se omogućila kasnija primena znanja u različitim situacijama, treba uvežbavati primenu znanja, takvo učenje naziva se i učenje za transfer. Još u toku učenja treba ostvariti jedinstvo teorije i prakse.

6. Pamćenje

Pamćenje – je trajanje onog što je učenjem prethodno stečeno. To je beleženje ili upisivanje tragova u mozgu, pamćenje je trajanje (retencija, zadržavanje) tih tragova, a zaboravljanje slabljenje ili nestajanje ili nemogućnost da se ti tragovi aktiviraju. Postoje tri osnovne manifestacije pamćenja:

1. sećanje ili obnavljanje ranijih utisaka ili znanja – reprodukcija – načiniti kopiju koja verno imitira osobine originala
2. prepoznavanje ili rekognicija – svest da je sada opaženi objekat nekad bio u našem iskustvu
3. ušteda pri ponovnom učenju Kratkoročno i dugoročno pamćenje – Neposredno (kratkoročno) pamćenje neposredno sledi utisak i traje kratko 10 – 20 ak sekundi. Eksperimentalnim ispitivanjem je utvrđeno da je obim neposrednog pamćenja 7 podataka. Prelazak informacija iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje zavisi od nekoliko uslova : pažnje, zadržavanja (trajanje jednog utiska u svesti), ponavljanje i osmišljavanje koje dovodi do trajnog pamćenja utiska. 70 ih god. – teorija Vilijema Džejmsa - dubina prerade informacija. Što su složenije intelektualne operacije kojima se informacije obrađuju u kratkoročnom pamćenju, to će informacije biti bolje učvršćene u dugogročnom pamćenju. – V.Dž je rekao da dobro pamtiti znači razmišljati o onome što se uči. Značaj lične aktivnosti : Što je čovek aktivniji i što ta aktivnost angažuje složenije intelekturalne procese, učenje i pamćenje biće bolji. Prelazak utisaka iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje je jedan od najvažnijih progblema učenja , jer se ono sastoji u stvaranju relativno trajnih tragova u pamćenju. Kvalitativne promene u pamćenju – Engleski psiholog Bartlet (Bartlett) je rekao da je sećanje manje reprodukcija a više rekonstrukcija na osnovu onoga što je ostalo od originala i to rekonstrukcija na osnovu opšte šeme događaja i uz pomoć nekoliko istaknutih detalja. Da se najbolje zadrži opšti utisak ili smisao zbivanja (u njemu su sadržani izvesni afektivni momenti, neko opšte raspoloženje, zatim izvesni upečatljivi, istaknuti, karakteristični detalji). Racionalizacija pamćenja je izraz težnje ili napora za osmišljavanjem. Asimilacija kod pamćenja na osnovu analogije sa biološkim procesim je izjednačavnje starog s novim, da se racionalizacija i osmišljavanje vrše na osnovu starog iskustva. Psihologija pamćenja i problem svedočenja – govore da pitanja koja se svedocima postavljaju mogu biti sugestivna i lako mogu dovesti do falsifikacije pamćenja , posebno ako se postavljaju neposredno posle događaja ili nakon dužeg vremenskog perioda.. Primeri na 79. str.

7. Zaboravljanje Zaboravljanje – kad se ranije naučeni materijal ne može više reprodukovati ili prepoznati - slabljenje ili nestajanje onog što je učenjem stečeno ili nemogućonst da se ti tragovi aktiviraju. Uzroci zaboravljanja su : Spontano zaboravljanje - ako se jednom naučeno gradivo ne ponavlja i time obnavlja ili ako se stečena znanja ne upotrebljavaju ona će polako nestati „teorija neupotrebe“ Aktivno zaboravljanje – je rezultat međusobnog ometanja ili sukobljavanja dva gradiva. Ako sadašnje učenje ometa pamćenje ranije naučenog reč je o retroaktivnoj ihibiciji ili interferenciji (sukobljavanje, ometanje, poništavanje). Kada ranije naučeno ometa gradivo koje se sada uči radi se o proaktivnoj ihibiciji ili interferenciji. Jedan od najvažnijih zakona retroaktivne i proaktivne inhibicije glasi: što su dva gradiva međusobno sličnija, veće je njihovo međusobno ometanje, mešanje, brkanje, pa otud i zaboravljanje. Najvažniji uslovi od kojih zavisi veličina retroaktivne (i proaktivne) inhibicije su sledeći:

1. sličnost dva gradiva
2. vremenski razmak između dva učenja (razmak veći – zaboravljanje manje)
3. stepen naučenosti dva gradiva (retroaktivna inhibicija je najmanja kad su oba gradiva dobro naučena)
4. razgraničavanje dva gradiva (dve dobro razdvojene celine manje se međusobno mešaju)
5. organizovanost u smisaone celine, razumevanje. Navedeni uslovi retroaktivne inhibicije mogu se praktično iskoristiti za smanjenje zaboravljanja odnosno za poboljšanje pamćenja. Psiholog Andervud (Underwood) 84. str. podaci o pamćenju besmislenih slogova. Pretpostavka o večnosti pamćenja : Hipermenzije – preteran, neobično bogata živa sećanja (prolazak celog života kroz glavu za nekoliko sekundi – u situacijama opasnim po život); Hipnotička hipermenzija – u hipnozi se pamćenje može poboljšati (izazvati sećanja iz prvih godina života). Električna draženja kore velikog mozga- kada se sadžraj nađe u dugoročnom pamćenju pravog zaboravljanja nema, već postoji manje ili više izrazita i trajna nesposobnost reprodukcije–komunikacije sa očuvanim tragovima. Potiskivanje - vid aktivnog, namernog zaboravljanja, ljudi nisu svesni te namere niti samog procesa, on je mehanizam odbrane. Jedan od kamena temeljaca Frojdove psihoanalize. Prema njemu događaji koji su potisnuti nisu zaboravljeni niti pasivni, i izvan svesti deluju na psihički život. Amnezija je nesposobnost sećanja posle povrede glave ili snažnog traumatskog doživljaja koji su prethodili neprijatnom događaju što dovodi nekad dovodi do zaboravljanja čitave lične prošlosti. Selektivna amnezija dovodi do zaboravljanja samo nekih događaja.

Stvaralačko mišljenje – pojam i kriterijumi stvaralaštva (umetnička dela, naučna otkrića i tehnički pronalasci) ne postoji opšte prihvaćen kriterijum stvaralaštva, već vište takvih kriterijuma koji se razlikuju po svojoj strogosti. Prema najstrožijem kriterijumu stvaralaštva kada se govori o vednom i originalnom delu koje nema prethodnika. Prema nešto blažem kriterijumu – kada se govori o prvom originalnom stvaralaštvu pojedinca. Postoji i bliži kriterijum po kome se stvaralaštvo može nazvati svako ponašanje koje poseduje originalnost i izuzetnost. Najbliži kriterijum stvaralaštva – naši snovi, maštanja i fantazije su stvaralačke ukoliko sadrže novonikle i originalne tvorevine. Tok i faze stvaralačkog mišljenja:

1. priprema ili preparacija (u užem i širem smislu)
2. inkubacija (stvaralac u tom periodu, kraćem ili dužem, ne radi ništa na problemu, a taj prazan i miran period se završava idejom)
3. iluminacija(osvetljenje,ozaranje uma),inspiracija ili nadahnuće (iznenadno i spontano javljanje srećne ideje)
4. proveravanje ili verifikacija Inkubacija i inspiracija – više objašnjenja: nesvesno mišljenje; da stvaralac u tom periodu u više navrata razmišlja o problemu, prilazeći mu svež i razmatra sa novih aspekata i značaj promene direkcije pri ponovnom prilaženju problemu. Vrste mišljenja: imaginativno i realističko, divergentno i konvergentno (Filfordovi pojmovi) Razlike između imaginativnog i realističkog mišljenja:
5. Kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina, kod imaginacije mašta je u većoj ili manjoj meri osobođena stega i okova realnosti i maštom se postojeća stvarnost ne otkriva, već stvara nešto novo
6. Kod realističkog mišljenja lični stavovi moraju biti eliminisani, dok kod imaginacije se dozvoljava da lični faktori – stavovi, motivi, emocije, ukusi... maksimalno izraze i preuzmu rukovodeću ulogu.
7. Kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina i jedno jedino tačno rešenje a kod imaginativnog uspeh ispitanika je veći ako su njegovi odgovori brojniji, raznovrsniji, neuobičajeniji, originalniji. Vrste imaginativnog mišljenja se grubo svrstavaju u dve grupe :
8. svi oblici imaginacije usmereni na stvaranje objektivne tvorevine – u većoj ili manjoj meri okrenuti realnosti – stvaralačko mišljenje
9. oni procesi koji nisu usmereni na stvaranje neke objektivne tvorevine i o ni su više oslobođeni zahteva realnosti – gde maksimalno dolazi do izražaja logika želja , neko suviše povučen u svet mašte je autističan Fantazija u osnovi je isto kao i mašta. Razvoj mišljenja – svojstva dečijeg mišljenja i mišljenja adolescenata – Pijažeov opis intelektualnog razvoja
10. dete i odrastao čovek se kvalitativno razlikuju
11. intelektualni razvoj nije postepen i kontinuiran, već sadrži kvalitativno različite stadijume
12. Pijaže opisuje 4 glavna stadijuma od kojih je svaki nužan, a redosled nepromenljiv a) stadijum senzomotorne inteligencije – od rođenja do 2. godine b) preoperacionalni stadijum - od 2. do 7. god. razvijaju se simbolički procesi – sposobnost predstavljanja odsutnih objekata i razvoj jezika c) stadijum konkretnih operacija – od 7. do 11. god. – logičke operacije koje su vezane za konkretne objekte i operacije d) stadijum formalnih operacije – od 11. god pa nadalje – mišljenje se oslobađa vezanosti za konkretne situacije i objekte Adolescent može da misli o apstraktnim sadržajima i sposoban je za sve logičke operacije, ponaša se kao odrastao čovek.

10. Intelektualne sposobnosti Inteligencija – Biološka definicija : Inteligencija se definiše kao sposobnost adaptacije ili prilagođavanja. Psihološka deficinicija : Inteligencija je sposobnost učenja, sposobnost korišćenja starog iskustva u novim situacijama i sl. Učenje uviđanjem je inteligentno učenje, inteligentno snalaženje u novim situacijama. Vezano za mišljenje inteligencija je rešavanje problema uviđanjem ili shtavanje bitnih odnosa u datoj situaciji. Spirman (Spearman) ju je definisao kao shvatanje, uviđanje odnosa između datih članova; sposonost apstraktnog mišljenja, koja je najčešće vezana za govor. Merenje sposobnosti, umni količnik – vezan je za čuvenu Bine-Simonovu skalu (Binet-Simon) koja je prvi put konstruisana 1905. god. a namenjena je za otkrivanje dece koja nisu bila u stanju da prate redovnu školsku nastavu. Skale ovo vrste stvaraju se tako što se za svaku godinu starosti stvaraju odgovarajuće zbirke, obično od 6 zadataka. Svi položeni zadaci, predviđeni za različite uzraste, sabiraju se pa se određuje umni uzrast deteta, koji se upoređuje sa kalendarskim uzrastom (stvarna starost deteta). Umni uzrast može biti jednak, veći ili manji od kalendarskog uzrasta. Umni količnik je količnik između umnog i kalendarskog uzrasta. umni količnik = umni uzrast/kalednarski uzrast x 100. Bineov test inteligencije počiva na pretpostavci da je inteligencija jedna opšta sposobnost koja se izražava (manifestuje) u rešavanju veoma različitih zadataka. Struktura sposobnosti – postoje i druge sposobnosti kao što su senzorne (čula) i motorne sposobnosti (sticanje različitih motornih veština).

Faktorska analiza – cilj je utrvrđivanje postojanja izvesnih manje ili više nezavisnih faktora, odnosno sposobnosti. Faktorska analiza rezultata s testova je današnje oruđe psihologa pri studiranju strukture ljudskih sposobnosti. Prvi ju je primenio Spirman , pretpostavljajući teoriju dva faktora, prema kojoj uspeh u bilo kojoj aktivnosti zavisi od jednog opšteg (generalnog G) faktora i većeg broja specifičnih fakotra (S-faktora). Zato je on izjednačavao opšti ili G-faktor s opštom inteligencijom a da se ovi specifični faktori mogu objasniti kombinacijom opšteg faktora i specifičnog vežbanja i interesovanja.Mnogi psiholozi postavljaju jedno pratkično pitanje : Da li je jedna opšta ocena, kao što je umni količnik, dovoljna informacija u mnogim praktičnim situacijam? i jedno teorijsko pitanje koje se naslanja na praktično: Da li čovek poseduje samo jednu opštu sposobnost ili struktura njegovog intelekta sadrži veći broj manje ili više širokih sposobnosti? Terston (Thurstone) je zaključio da ne postoji samo jedna opšta sposobnost već niz osnovnih, nezavisnih tzv. primarnih mentalnih sposobnosti. Lista tih sposobnosti sadrži više faktora označenim jednim slovom abecede. W-Word fluency - fluentnost, obilje i tečnost reči. V-numerički faktor - sposobnost kod osnovnih računskih operacija, S-spacijalni ili prostorni faktor. M-faktor memorije – sposobnost zadržavanje i obnavljanja mehaničkih utisaka. P-perceptivni-opažajni faktor – sposobnost brzog opažanja objekata , R-faktor rezonovanja – sposobnost shvatanja zakonitosti, opštih principa i pravilnosti iza datih podataka. Prema Terstonu, ne može se govoriti o jedinstvenoj sposobnosti. Terstonovi pravcem nastavio je poznati američki psiholog Gilford (Guilford), tako što je produžio sa usitnjavanjem intelekta na posebne faktore, gde je našao 50 posebnih faktora a predviđa se da ima 120. Globalne i opšte sposobnosti raščlaniće se na niz užih, specifičnih sposobnosti, iako su posebne i nezavisne nisu sasvim nepovezane. Klasifikacija faktora prema psihičkim operacijama – produktivne sposobnosti dele se na:

• sposobnosti konvergentog mišljenja (jedno tačno rešenje) - inteligencija i
• sposobnosti divergentnog mišljenja (brojna rešenja, uspeh je veći pto su odgovori brojniji, raznovrsniji) – stvaralaštvo – to navodi na shvatanje da su inteligencija i stvaralaštvo različite sposobnosti. Ovakav model strukture intelekta pruža više potrebnih informacija o pojedincu, pa nas bolje osposobljava za rešavanje nekih praktičnih problema nego jednostavna i globalna ocena sposobnosti. Individualne razlike : prosečna inteligencija - 90-110; normalna inteligencija- 70-130; umno zaostali - ispod 70; obdareni- iznad 130; U opsegu od 85 do 115 ima 68% ljudi, a od 70 do 130 95% ljudi, što znači da je 5% ili umno zaostalo ili umno nadareno. Osobe sa umnim količnikom iznad 130 su obdarene ili talentovane,a neki dostižu nivo genija. Pod genijem se obično podrazumeva osoba izvanrednih sposobnosti, koja je stvorila nešto što je od trajne vrednosti i značaja za jednu civilizaciju. Stepeni umne zaostalosti : debili (moroni) - 50-70, njihov umni uzrast odraslih je 8-12 godina, imbecili - 20-50, njihov umni uzrast odraslih je 3-7 godina; idioti – najteže umno zaostale osobe, ispod 20, a njihov umni uzrast odraslih je ispod 3 godine. Primeri – Koksova (psiholog iz SAD) procena umnog količnika 300 najistaknutijih umova u periodu od 1450 – 1850; Termanova studija izvedena u Kaliforniji (SAD) koju je započeo 1921. Mnoga istraživanja ukazuju da visokokreativna dostignuća ne zavise samo od stepena inteligencije već i od izvesnih osobina ličnosti. Inteligencija je nužan ali ne i dovoljan uslov visokih dostignuća. Hipoteza praga : stepen inteligencije je najvažniji činilac postignuća i stvaralaštva sve do umnog količnika od 120, kada je on veći od 120 na njegov uspeh više utiču neke osobine ličnosti i visoka motivacija. Sledi da je za velika postignuća i stvaralaštvo presudan izvestan sklop crta ličnosti i sposobnosti. 11. Emocije Osnovni pojmovi – Pored saznanja spoljašnje realnosti na nju se deluje i na jedan subjetivan način – emocijama. One sadrže tri vrste pojava :
• Fiziološke promene (puls, krvni pritisak, širenje i skupljanje krvnih sudova, disanja, mišićne napetosti)
• Promene u spoljašnjem ponašanju (mimika, gestovi, drhtanje, složena ponašanja)
• Subjektivni doživljaj emocija Kod nas su reči osećanje i emocije sinonimi. Termin osećaj i oset se odnose na pojam senzacije. Postoje dve vrste subjektivnih dožljivaja za koje su potrebne dve reči:
• Stanje prijatnosti ili neprijatnosti
• Doživljaji kao što su radost, gnev, tuga, strah za koje se upotrebljavaju termini osećanje i emocija Za doživljaje prijatnosti i neprijatnosti postoji termin emocionalni ili afektivni ton. Pod afektom se podrazumeva emocionalni doživljaj koji se naglo javlja , ima veliki intezitet i buran tok i koji sadrži izrazite telesne i psihičke promene (panični strah, neobuzdani bes, beskrajna radost). U afektivnom stanju često dolazi do suženja svesti i ako se on ne iživi , ne isprazni može izazvati tzv. Psihosomatske poremećaje. Raspoloženja su manje intezivna ali dugotrajna emocionalana stanja koja boje celokupno svesno doživljavanje. Dominirajuća raspoloženja su karakteristična za određene tipove ličnosti i temperamenata.

Katarina Bridžes je posmatrala razvoj emocija kod dece od nekoliko dana do dve godine. Kvalitetno nove emocije javljaju se uvek istim redosledom, ali se ne javljaju kod sve dece na istom uzrastu. Postojanje istog redosleda sugeriše učešće faktora sazrevanja. Posle rođenja javlja se najpre jedno opšte i difuzno stanje uzbuđenosti, iz kog se posebno izdvajaju (diferenciraju) posebne emocije. Psiholozi navode niz specifičnih karakteristika dečjih emocija: dečje emocije su intenzivne, ali kratkotrajne, prolazne. Emocionalni život u adolescenciji – Izuzimajući razvoj u prve dve godine života, adolescencija je period najbržih i najvećih promena u čovekovom životu. Adolescent je svestan tih velikih i važnih promena i snažno emocionalno reaguje na njih. Adolescencija danas rezultat je ne samo fizičkog, fiziološkog i psihičkog razvoja već i socijalnih i kulturnih uslova. Bitne psihološke karakteristike adolescentnog uzrasta i emocionlanosti u adolescentnom periodu. Fizički rast i razvoj – u 11. i 12. god. hormoni počinju da rade i dolazi do naglog telesnog rasta i promena u fizičkom izgledu. Adolescenti su osetljivi na svoj spoljašnji izgled , pošto je on posebno značajan za uspeh kod osoba suprotnog pola. Pritisak grupe na adolescenta može da bude prilično snažan. Mnogi psiholozi smatraju da je pronalaženje ili izgradnja ličnog identiteta najvažniji proces u periodu adolescencije. Pijaže smatra da usled intelektualnog razvoja adolescent može da pređe sa heternomne (preuzete od drugih) na autohtonu moralnost (koju sam izgrađuje). Moralna načela koja se izgrađuju sa vršnjacima su: principi uzajamnosti, jednakopravnosti, pravičnosti, osećanje pripadništva grupi i lojalnost prema njegovim članovima, sposobnost da se stavi u tuđi položaj - etika pravde. Obično se govori o raskoraku u shvatanju moralnih vrednosti adolescenata i njegovih roditelja, ali osnovne moralne i ljudske vrednosti koje je dete steklo u porodici mogu osetno uticati na izgrađivanje novih vrednosti u periodu adolescencije. Intimna drugarstva su veoma značajni doživljaji u adolesceniji, najpre se javlja druženje među pripadnicima istog pola, a nešto kasnije heterosesualno druženje. U pubertetu se javlja seksualni nagon i želja. Moralna osećanja – Obično se kaže da su moralna osećanja ona koja se javljaju u vezi sa moralnim radnjama. Prema Kantu i mnogobrojnim njegovim sledbenicima moralna radnja nije ona koja se vrši iz nekih osećanja. Emocije i motivi na posebno organizovan način utiču na voljne i na moralne radnje. Etika brige je briga za dobrobit drugih, nesebnična i plemenita dela, na takva dela ljude pokereću izvesni motivi i osećanja. Prosocijlna ponašanja – finasijska i druga materijalna pomoć iznemoglim i bolesnim, siromašnim, starim, deci, zatim različite donacije, zadužbine. U osnovi altruističkog ponašanja leži altruističko osećanje, takvo ponašanje ima za cilj dobrobit drugog čoveka ili ljudi, bez očekivanja neke koristi za sebe, uz spremnost za izvestan stepen žrtvovanja. Emocionalno uosećavanje (uživljavanje) u psihičko stanje druge osobe, tzv. empatija , navodi kao izvor dobrih, čovekoljubivih (altruističkih dela). Delimično doživljavajući patnju drugih ljudi su spremni da im pomognu. Početkom XX veka Mek Dugal je tvrdio da postoji urođena tendencija da se pomaže onima koji su u nevolji, i da ta tendencija potiče iz tzv. roditeljskog instikta, s kojim je povezano osećanje nežnosti i brige. Erih From je smatrao da su osećanja nežnost, briga i staranje jedan od kamena-temeljaca svake prave ljubavi. Američki psiholog Lorens Kolberg opisao je tri glavna stadijuma moralnog razvoja na sledeći način: dete najpre postupa tako da bi izbeglo fizičke kazne i dobilo nagrade ; na višem stupnju moralnog ponašanja, ljudi postupaju da bi pribavili socijlo odobravanje i izbegli socijalne osude i na najvišem stupnju razvoja moralnosti, takvi principi se poštuju sami po sebi. Oni se internalizuju i unose, tada čovek postupa moralno zbog tih pricipa, kao i zbog samog sebe, a ne zbog mišljenja drugih. Estetska osećanja – Prema Kantu prirodna lepota je jedna stvar, umetnička lepota je lepo prikazivanje jedne stvari. Neki estetičari smatraju da estetsko dopadanje izaziva uspešan izraz bilo kog sadržaja – lepog ili ružnog. Međulična naklonost i nenaklonost – Naklonost prema nekoj osobi je pozitivan odnos prema njoj, može se smatrati personalinm ili ličnim stavom koji kao i svaki stav ima tri sastavna dela, tri komponente :

• prvi je kognitivni deo i sastoji se u oceni postojanja određenih pozitivnih svojstava,
• drugi je konativni deo i dolazi do izražaja u postupcima prema osobi (pružanje podrške),
• treći najvažniji i dominantni deo jeste emocionalna komponenta – pozitina odnosno negativna osećanja. Glavni sadržaj naklonosti i nenaklonosti je emocionalna komponenta, ali oni mogu biti različitog inteziteta, kada je on intezivan naklonost odnosno nenaklonost prelazi u ljubav odnoso u mržnju. Faktori koji utiču na stvaranje naklonosti odnosno nenaklonosti su :
• sličnost sa osobom (etnička, religijska, crte ličnosti, od kojih su najvažniji socijalni stavovi, vrednosti, ideološka sličnost),
• posedovanje određenih crta ličnosti (iskrenost, poštenje i pouzdanost, inteligencija, kompetentnost ali i lep fizički izgled),
• znanje o nečijoj pozitivnoj oceni o nama. Oni stavovi i vrednosti suproti našim, kao i neiskrenost, nepoštenje i podmuklost su izvor nenaklonosti , a glavni izvor jeste osujećenje ostvarenja (frustracija) naših namera i ciljeva. Ako ocenimo da neko svesno i s namerom to čini, naša nenaklonost prema njemu jača i prerasta u neprijateljstvo i mržnju.

Ljubav – O njoj se govori kao o emocionalnom stanju u datom trenutku i kao trajnom sistemu emocionalnih dispozicija za javljanje različitih emocija u vezi sa osobom koja se voli. Ljubav je kao i mržnja složeno osećanje i spremnost za javljanje različitih intenzivnih osećanja, koja se ponekad naziva sentimentom. Osećanja ljubavi se mogu razlikovati prema vrsti odnosa među osobama : roditeljska (osećanje brige i zaštitnički odnos), prijateljska (intenziva prijateljska naklonost), romantična ljubav. Pod romantičnom ljubavlju se podrazumeva ljubav prema nekoj po pravilu osobi suprotnog pola, u koju je uključena seksualna želja. U stručnoj literaturi se opisuje kao intenzivna složena emocija. Tri odlike erotske ljubavi :

1. intenzitet i složenost osećanja koja uključuju patnju i ljubomoru
2. zamišljanje i intenzivno zadovoljstvo ne samo u stvarnom prisustvu voljene osobe, nego i u maštanju o zajedničkoj sreći i
3. relativna nestabilnost emocija i slabljenje njihovog inteziteta s ispunjenjem želja. Sa preprekama realizovanja raste intenzitet romatične ljubavi što ukazuje na važnu ulogu fizičke privlačnosti. Značaj emocija za mentalno zdravlje – Po prirodi svog posla (dijagnostičkog i tarapeutskog) psiholozi su upućani na negativne, neprijatne, štetne ljudske emocije, psihijatri smatraju da je svaka organska bolest psihološkog porekla. Emocije kad su suviše jake i dugotrajne, mogu da nanesu i izvesne štete čoveku. Postoje dve vrste štetnih posledica : neurotsko reagovanje i tzv. psihosomatski poremećaji. Emocije i uslovi koji najsnažnije i najčešće negativno deluju na psihičko i telesno zdravlje su : psihičke traume, stresovi, osećanja aneksioznosti, frustracije i konflikti. Treba spomenuti da pozitivne emocije imaju pozitivno dejstvo na mentalno i fizičko zdravlje. Psihička trauma – je snažni, dramatični dogažaj opasan po sopstveni fizički i psihički integritet ili opstanak ili po integritet i opstanak svojih najbližih. Značaj traume za nastanak neurotskih poremećaja Frojd je posebno isticao , definišući traumu kao preplavljenost snažnim dražima koje kod čoveka izazivaju veoma neprijatno psihičko stanje a s kojim ačovek ne može da izađe na kraj i kojih ne može da se oslobodi pražnjenjem, čemu treba dodati da fizički intezitet draži ne mora uvk biti veliki već da situacija može imati smisao velike opasnosti. Tipični traumatski događaji su: smrt voljene osobe, dece, požar, katastrofalni zemljotresi, neuspeo prvi seksualni odnos. Posttraumatski stresni poremećaj, čine dve komponente: 1) strah od svih situacija koje liče na traumatsku situaciju 2) opšta otupljenost prema zbivanjima iz spoljašnjeg sveta tj. gubitak interesovanja za sve što se dešava. Isti događaj nije podjednako traumatičan za sve. Stres – engl. reč stress zanči pritisak, napor, naprezanje, napregnutost. Hans Seli jedan od najčuvenijih istraživača stresa kaže da je stres svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji sredina postavlja organizmu. Treba razlikovati:
4. stresnu situaciju ili stresor koji može biti fizičke, organske (povreda, prelom) i psihološke prirode ( doživljenje snažnih emocija) 2) stres – reakcija na stresnu situaciju Samo prema njegovom mišljenju reakcija na stresnu situaciju je u oba slučaja ista. On u stresore i stresne reakcije ubraja i prijatne doživljaje (strastveni zagrljaj, seksualni čin, velika radost), ali psiholozi ukazuju da iako nekom pozli od silne radosti, retko ko razboli od sreće i zadovoljstva. Seli kaže da pod stresom obično podrazumeva snažna stresna situacija i rekacija negativnog karaktera, on pište da je stres začin života i izbegli bi ga samo kad ništa ne bismo radili. Stres ne mora uvek biti snažan da bi bio traumatičan , i da kod psihosomatski poremećaja često ne postoji neki traumatski ili snažni stresni događaj već je od većeg značaja dugotrajnija opšta atmosfera. U organizmu postoji ravnoteža između životno važnih procesa i između organizma i sredine. Stresori to narušavaju a organizam odgovara protivmerama za njeno ponovno uspostavljanje. Različiti stresori izazivaju uvek iste odbrambene procese u organizmu koji se nazivaju opštim adaptacionim sindromom. **Rakcija organizma na stresore prolazi kroz tri faze:
5. reakcija uzbune** (alarma) 2) faza otpora (rezistencije) – organizam povećanim naporom uspostavlja ravnotežu, ukoliko dejstvo stresora ne prestane dolazi do iscrpljivanja rezervi organizma što dovodi do sloma, bolesti a nekad i do smrti. Dolazi do biohemijskih promena u aktivnostima autonomnog nervnog sistema i hormonalnog sistema, i u moždanim transmiterima – supstancama koje omogućavaju prenođenje impulsa preko sinaptičkih veza. Posledice stresa su telesna odnosno psihosomatska oboljenja. Anksioznost – strpnja. Vrste strahova:

• realan strah (od stvarno opasnih situacija ili bića - zmija),
• neurotski strah (iracionalan ili preteran strah od nekih spoljašnjih objekakta – zatvoreni prostor-klaustrofobija, ulica- agorafobija),
• anksioznost (strah koji nema izvor u spoljašnjoj situaciji)

1) seksualni nagon se tradicionalno smatra nagonom produžetka vrste 2) kod životinja je potpun uticaj hormona, dok kod ljudi stvari su promenljive, posebno posle menopauze kod žena i kastracije kod muškaraca i mogu biti smanjenje, gubitak interesovanja, ali može doći do povećanog interesovanja 3) kod životinja ulogu igra specifičan miris plodne ženke a kod ljudi su najvažnije vizuelne (muškarci), taktilne i slušne draži (žene). Postoje ogromne idividualne i kulturne razlike u pogledu vizuelnih detalja koje uzbuđuje pripadnike suprotnog pola. Po Frojdu sublimirani (profinjeni) seksualni nagon je izvor romantičnih ljubavnih osećanja. Tokom XX, posebno poslednje 3-4 decenije došlo je do ogromnog razvoja seksualnih sloboda , seks nije samo nagon za produženje vrste veće jedan od izvora čovekovih zadovoljstava. Roditeljski motiv – Kod ženkih sa mladima materinski motiv je najjači , on je uvek bio jači od motiva glađi i žeđi. Posle rođenja mladih hormon prolaktin ima dominaciju nad seksualnim hormonima, on reguliše lučenje mleka, ali i druge aspekte materinskog ponašanja. Kod viših životinja pored hormona , materinsko ponašanje je pod uticajem iskustva. Postoji teza da je materinski nagon univerzalni ljudski nagon. Treba praviti razliku između motiva da se imaju deca i motiva da se brine o već rođenoj deci. Nehomeostazni motivi – su motivi koji nisu zasnovani na principu homeostaze, takvi su svi složeni ili viši motivi kao što su motiv društvenosti, lični motivi. Razlika između motiva i emocije postoji, ali mnoge emocije (gnev, strah, ljubav) su pokretači ljudske aktivnosti tako bi se za njih moglo reći da imaju motivacioni karakter. Zato neki psiholozi i emocije ubrajaju u posebnu vrstu motiva ljudse aktivnosti, nehomesotazne prirode. Radoznalost je prirodni pokretač istraživanja, razmišljanja, čitanja, a delimično i školskog učenja. Sa novim saznanjima oblast radoznalosti se širi. Da bi se školsko učenje što više zasnivalo na radoznalosti i pedagozi preporučuju učenje putem rešavanja problema ili učenje putem otkrića. Navedeni motivi se bitno razlikuju od onih koji počivaju na homeostazi prema svojim karakteristikama: 1) Motiv se ne sastoji u doživljaju neprijatne napetosti 2) Organizam ne teži smanjenju napetosti i draženja, već novoj stimulaciji, novim utiscima, povećanju draženja 3) Prijatnost koju donosi zadovoljenje ovih motiva nije naličje, druga strana neprijatnosti, njeno eliminisanje, već svojevrstan doživlja koji nastaje povećanjem odgovarajuće stimulacije, povećanjem aktivnosti Motivi intelektualnog rada – razlikuju se:

• spoljašnji (ekonomski motiv, želja za uspehom i isticanjem...) i
• unutrašnji (interesantnost gradiva, radoynalost, kognitivni neskalad – disonanca i kvazipotrebe) motivi. Prijatnost kao pokretač aktivnosti – Postizanje zadovoljstva i izbegavanje neprijatnosti je tzv. hedonistička motivacija. Utilitarističko i hedonističko shvatanje o ljudskoj prirodi – prema kojem je osnovni motiv čovekove delatnosti sopstvena korist ( utilitarizam ) i zadovoljstvo ( hedonizam ). Frojd je takođe smatrao da je u osnovi ljudske delatnosti princip zadovoljstva. Mnogi psiholozi veruju da osim težnje za zadovoljstvom postoje i drugi, nekad čak snažniji motivi, što se može objasniti ne spoljašnjim već unutrašnjim nagradama. Lični motivi – su upravljeni na sopstveno ja, oni podstiču na isticanje i povećanje vresnosti sopstvenog ja. Postoji veći broj termina i pojmova: motiv samopotvrđivanja, samoisticanja, afirmacije, težnja za slavom, moći, težnja za ličnim identitetom, za ličnim razvojem. Čovek može težiti da svoju vrednost poveća u sopstvenim očima , da realno ja bude što sličnije idealnom, pa se govori o težnji za ličnim razvojem, samoaktualizacijom (ostvarenjem svojih sposobnosti i osobina), težnji za izražavanjem sopstvene ličnosti i težnji za ličnim identitetom i doslednošću ponašanja, po mišljenju psihologa ovi motivi su najvažniji i najuže povezani sa smislom života. Pored ovih postoji težnja čoveka da bude poštovan, cenjen, ugledan, bolji od drugih, poznat, slavan (obezbeđuju zadovoljenje drugih motiva), da ima moć nad drugima, zato su mu bitni odnosi sa drugim ljudima i njihova mišljenja o njemu. Svi ovi motivi mogu biti konkretno ostvareni na različite načine. Nije sigurno da li je ovde u pitanju osnovni motiv , koji je pod uticajem iskustva i vastipanja kanalisan u različitim pravcima ili više nezavisnih motiva , koji nisu podjednako razvijeni kod svih ljudi, niti je sigurno da li su u pitanju stečeni li urođeni motivi. Lični motivi mogu da pozajmljuju snagu od drugih motiva. Motiv postignuća – se sastoji u težnji da se postgne nešto vredno i čime se pojedinac može istaći pred drugima, ovako definisan on spada u lične motive, on dobija i društveni značaj, jer se naručito podstiče u pojedinim društvima. Društveni motivi – socijalni , podrazumevaju motive koji za svoje javljanje i zadovoljenje zahtevaju vezu sa drugim ljudima. Postoje dve vrste socijalnih motiva :
• pozitivni (najznačajniji su: motiv društvenosti, potrebna za emocionalnom vezanošću i osloncem, altruistička (čovekoljubiva) osećanja, simpatije) i
• negativni (najznačajniji motiv je agresija). Pod društvenim, socijalnim motivom u užem smislu psiholozi podrazumevaju težnju jedinke da se udružuje sa drugim ljudskim jedinkama, a tek u situacijama potpune izolacije shvata koliko je to važno. Ovaj motiv je naročito jak kad je čovek u nevolji, ili kad ga obuzme strah. Bol i strah se laše podnose u zajednici. Agresivnost – težnja za nanošenjem štete, povrede, uništenjem druge jedinke. I može se izraziti i fizički i verbalno tako da joj je cilj može biti ne samo nanošenje fizičke već i psihičke povrede. Za nju se kaže da je jedno od najvećih ljudskih zala.

Poznati zoolog Konard Lorenc , dobitnik Nobelove nagrade 1973., brani tezu da je agresivnost instiktivne prirode, tj. da je urođena. Agresija kao reakcija na frustraciju: 1) borbenost, ratovanje i napadanje ne moraju biti izraz agresivnosti, oni se vode iz različitih razloga ali i iz želje za ravnopravnošću i slobodom 2) treba razliovati agresiju kao samostalni motiv od borbenosti i agresije kao reakciju na frustraciju, ometaćenj ili osujećenje potreba, želja, slobode, prava, ugrožavanje egzistencije. Borbenost u izvesnim uslovima je urošena reakcija na frustraciju, za razliku od nje motiv agresivnosti je nešto drugo, objašnjeno na početku priče o agresivnosti. Stepen i način njenog ispoljavanja se stiče, uči, ona se određenim postupcima, vaspitanje, može sprčiti, kanalisati, sputavati ali isto tako i podsticati. Sticanje motiva i funkcionalan autonomija motiva – iako su homoestazni motivi urođeni oni su podložni učenju, pod uticajem društva menja se način njihovog zadovoljavanja. Promene u motivima izazvane socijalnim faktorima nazivaju se socijalizacijom inače urođenih, bioloških motiva , ali smatraju da su ti složeni motivi stečeni. Poznati američki psiholo Gordon Olport (Allport) je izgradio učenje o funkcionalnoj autonomiji motiva. Pošavši od činjenice da dete ima mali broj organskih potreba, a odrastao čovek veliki. U početku dete izvodi razne aktivnosti da bi zadovoljilo osnovne biološke potrebe, ali ono što je bilo sredstvo vremenom može da postane cilj za sebe, funkcionalno autonoman motiv. Hijerarhija motiva – Frojd je u prvi plan istakao značaj seksualnog nagona, Adler želju za moći i ugledom, treći su primarnim potrebama smatrali organske, fiziološke potrebe. Maslova je podstaklo da izgradi učenje o hijerarhiji motiva, ali da opisana hijerarhija potreb nije nepromenljiva:

• fiziološke potrebe (glad, žeđ, seksualna želja)
• potreba za sigurnošću (lična egzistencija, finansijska sigurnost, zaposlenje)
• potreba za ljubavlju i pripadanjem
• potreba da nas drugi cene i da cenimo sami sebe
• potreba za samoostvarenjem (samoaktualizacijom), da se razviju sopstveni potencijali. Maslov je napisao da čovek mora da bude ono što može da bude. Sve potrebe su instinktoide , slične instinktima po tome što su genetski određene (urođene). Više potrebe se javljaju kada su niže potrebe zadovoljene. Ljudi kod kojih su sve potrebe zadovoljene veći značaj pridaju višim potrebama. Moralna svest kao pokretač aktivnosti – Razvijena moralna svest kod nekih ljudi je veoma važan pokretač aktivnosti – moralne i društvene. Moralne odluke i moralne radnje su inspirisane snažnim emocijama i motivima. Svaki moralni čin sadrži sledeće tri komponente:

1. saznajnu, najpre treba znati šta je dobro, a šta loše
2. različite razloge, motive i emocije koji utiču na donošenje voljne odluke
3. sprovođenje moralne odluke , pri čemu motivi i emocije imaju značajnu ulogu. 13. Stavovi, interesovanja, vrednosti Vrste stavova i njihove odlike – Stavovi predstavljaju izrazito pozitivan ili negativan odnos prema pojavama ili osobama, tek kada je odnos dovoljno intenzivan, govori se o stavu. Stavovi mogu biti:

• personalni ili lični (stav pojedinca prema svom prijatelju) i
• društveni ili socijalni – razlikuju se od ličnih : 1) predstavljaju odnos prema društveno važnim pojavama 2) nalazimo ih kod svih, kod većine ili kod mnogih članova nekog društva Postoje tri istaknute odlike stavova: 1) imaju direktivni i dinamički karakter 2) oni predstavljaju povezanost, integraciju triju osnovnih mentalnih funkcija – saznajne, emocionalne i konativne (voljne) 3) stavovi su stečene dispozicije, uvek su formirani na osnovu iskustva. Kao i sve dispozicije i stavovi i interesovanja i vrednsoti imaju motivacioni karakter i pokreću na određenu aktivnost. Formiranje stavova zavisi od velikog broja različitih faktora: 1) prvu kategoriju faktora čine grupe kojima pojedinac pripada i shatanja karakteristična za tu grupu 2) drugu kategoriju faktora čine osobine ličnosti, a pre svega motivi pojedinca 3) formiranje stavova zavisi od informisanosti o pojavama prema kojima postoji stav (teorija kognitivne neusklađenosti ili disonance). Uzroci da se formirani stavovi uporno održavaju su: sklonost da se obraća pažnja na ono što je u skladu sa sopstvenim stavom (selektivni karakter stavova), izbegavanje da se upoznaju podaci koji su u suprotnosti sa našim stavovima, a najvažniji uzrok je funkcionalni karakter stavova. Stavovi se mogu promeniti , isti faktori koji dovode do formiranja mogu izazvati i promenu stavova. Stavovi utiču na kognitivne i emocionalne funkcije. Stavovi imaju i dinamičko dejstvo – deluju kao pokretači određenih postupaka. Konformizam – je jedan od puteva formiranja i menjanja stavova. Pod konformiranjem se podrazumeva manifestovanje stavova, mišljenja ili ponašanja karakterističnog za grupe kojima pripadamo – upravo zbog toga što im pripadamo. Činioci konformiranja su stepen nejasnoće situacije, stepen jedinstvenosti grupe, uzrast, neke crte ličnosti.

14. Frustracije i konflikti Pojam frustracija i konflikata – Frustracije ili osujećenja su velike i teške prepreke koje se ni dugotrajnim naporima ne mogu lako savladati. O frustracijama se govori kada se određenim htenjima ispreči neka soljašnja prepreka ili nesposobnost. O konfliktima se govori kada se jedan motiv suprostavi drugom , što znači da se kod konflikata ne sukobljavaju motiv i spoljašnja prepreka već dva motiva između sebe. Frustracije mogu nastati zbog: 1) fizičke prepreke u doslovnom smislu 2) prepreke mogu biti i socijalne prirode tj. drugi ljudi i njihova shvatanja 3) izvor frustracije može biti i u samoj osobi Vrste konflikata – Poznati psiholog K. Levin (Lewin) opisao je tri glavna tipa konflikata:

• Konflikt dvostrukog privlačenja – kada čovek treba da se opredeli za jedan od dva privlačna cilja – od dva dobra izabrati jedno
• Konflikt dvostrukog odbijanja – kada čovek mora da učini jednu od dve neprijatne situacije, od dva zla izabrati manje, snaga je ponekad tolika da ljudi beže iz situacije
• Ambivalentnost ili konflikt privlačenja ili odbijanja – nastaje kada prema jednom istom objektu, istoj osobi postoji istovremeno i privlačnost i odbojnost tj. suprotna ambivalenta osećanja Reakcije na frustracije i konflikte – Frustracije mogu da izazovu dve vrste reagovanja : a) povećanje pozitivnih napora da se prepreka savlada – realistička reagovanja na konflikte i frustracije b) manje realističke reakcije – stručan naziv odbrambeni mehanizam – cilj da veštački eliminišu ili ublaže neprijatno stanje konflikta Pozitivne posledice frustracije – mogu da imaju pozitivan efekat na razvoj ličnosti, na muci se ne samo poznaju već i stvaraju junaci Realističko reagovanje na frustracije – najzdraviji i najrealističniji način reagovanja na frustracije je povećano ulaganje napora da se prepreka otkloni ili da se lični nedostatak nadoknadi dužim ili kvalitetnijim radom. Ponekad se postojeća prepreka ne može savladati samo povećanjem napora u istom pravcu već promenom u načinu pristupanja problemu. U realsitičke reakcije na frustracije se može ubrojiti i svesna zamena cilja. Motivi se nekad mogu zadovoljiti indirektnim, posrednim putem. Prepreka nekad može biti tako snažna i uporna da sva upinjanja ne mogu da je savladaju. Dugotrajna i uporna frustracija dovodi najzad do pojave agresivnog ponašanja. Ako je u pitanju neka neprikosnovena osoba, može doći do premeštanja ili pomeranja agresije, tj. do pražnjenja na nekoj drugoj nedužnoj osobi. U takvoj situaciji čovek regredira na primitivnije načine ponašanja (udaranje, bacanje, vikanje, psovanje). Još veći stepen regresije je potpuna dezorganizovanost i krutost (rigidnost) u ponašanju. Odbrambeni mehanizmi – su postupci kojima se čovekovo ja brani od urožavanjućih spoljašnjih opasnosti i od sopstvenih neprihvatljivih želja. Prema Frojdu , to su najčešće seksualne i agresivne tendencije usmerene prema neodgovarajućim osobama. Takvi unutrašnji motivi i neke velik e spoljašnje opasnosti mogu da izazovu snažno osećanje anksioznosti. To stanje je u tolikoj meri uznemiravajuće da čovekovo ja , mora da se brani od njega. Nedozvoljene želje moraju biti odstranjene, potisnute iz svesti ili bar preoblikovane. Na taj način čovekovo ja uspeva da održi mir i red. Mehanizam odbrane se koristi radi samopoštovanja ali i poštovanja od strane drugih ljudi. Treba istaći da čovek mehanizam odbrane ne koristi svesno i namerno već nesvesno. Pošto su pravi razlozi ponašanja potisnuti, čovek pokušava da pronađe druge, prihvatljivije, opravdanije razloge svog ponašanja , pri čemu nikog ne obmanjuje već stvarno veruje u njih. Inače to se ne bi nazivalo mehanizmom odbrane već laži i obmanom. Mogu se razlikovati dve podvrste mehanizma racionalizacije , koje se slikovito nazivaju „kiselo grožđe“ i „slatki limun“. Osećanje ličnog neuspeha može se ublažiti identifikovanjem, poistovećenjem sa nekom drugom osobom ili grupom. Poseban oblik odbrambene identifikacije je tzv. identifikacija sa agresorom. Projekcija se sastoji u pripisivanju sopstvenih duboko skrivenih potisnutih želja i ideja. Potiskivanje je svakako najznačajniji od odbrambenih mehanizama, sadržano je i u nekim drugim mehanizmima odbrane npr. projekcija, racionalizacija, reakciona formacija. Frojd je pokušao da otkrije smisao psihoneurotičnih simptoma. Simptomi psihoneurotičnih poremećaja imaju neki smisao, da im je poreklo u potisnutim sadržajima, odnosno u davnim događajima izbrisanim iz svesti pacijenta. Što dovodi do zaključka da postoje nesvesni psihički procesi. Potiskivanje je mehanizam kojim se čovekovo ja brani od spoljašnje ili unutrašnje opasnosti. Reakciona formacija je složen mehanizam koji sadrži dva momenta , dve faze: najpre se nedozvoljeni sadržaj potiskuje, a zatim izgrađuje ponašanje koje je direktno suprotno potisnutom sadržaju. Regresija se sastoji u spuštanju na jedan primitivniji način ponašanja, na način ponašanja karakterističan za raniji uzrast. Regresija je jedna od reakcija na frustraciju. Sublimacija se sastoji u transformisanju energije sirovih i neprihvatljivih nagona u prefinjene, socijalno prihvatljive i cenjene motive. Prema Frojdu , sublimacija je jedan od najpoznatijih i najzdravijih mehanizama odbrane. Negiranje ili odricanje – suština je u psihičkoj odbrani od spoljašnjeg ugrožavanja. Odbrana se sastoji u previđanju, nezapažanju opasnosti, u negiranju ili odbacivanju opasnosti, nepriznavanju ozbiljnosti situacije.

III Ličnost

15. Šta proučava psihologija ličnosti Ako želimo da upoznamo prihiči život čoveka u celini, ne smemo se zadržati samo na proučavanju pojedinih vrsta psihičkih procesa i pojedinih osobina već moramo proučavati njegovo celokupno ponašanje. Moguće je uočiti izvesnu doslednost u ponašanju svakog pojednica. Doslednost se ogleda u sličnom ponašanju u sličnim situacijama. Čovek nema samo jednu osobinu, već više koje ispoljava sa manjom ili većom doslednošću. Te osobine povezane su, čine organizaciju ili jedinstvo. Aktivnosti i osobine su povezane u jedinstvo i predstavljaju manje ili više usklađenu integraciju, one su sklop (sistem), a ne skup. Važna odlika ponašanja svake osobe jeste i njena osobenost. Svaki pojedinac u izvesnoj meri pokazuje osoben , za njega karaksterističan način ponašanja – svaki čovek ima svoj stil ponašanja. Proučavanje ponašanja u celini i obraćanje pažnje na opšti način ponašanja ljudi i svakog pojedinca zadatak je psihologije ličnosti. Definicija ličnosti – Karakterističan način ponašanja neke osobe (široka i neodređena definicija). Personalne dispozicije se nazivaju osobinama ličnosti. Potpunije određenje ličnosti se definiše kao jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Momenti na koje treba obratiti pažnju prilikom proučavanja ličnosti su:

• Relativno opšte i relativno trajne osobine ličnosti
• Ove osobine čine organizaciju ili sistem, a da ličnost ne čini jednostavan zbir osobina nego njihova međusobna povezanost i zavisnost
• Ove osobine čine jedinstvenu organizaciju ili strukturu, da su na drugačiji način povezane kod svakog pojedinca, da je svaki pojedinac specifinčno jedinstvo osobina i da se svaka ličnost razlikuje od druge
• Osobine koje čine ličnost se formiraju tokom života pojedinca
• Formirana organizacija osobina utiče na postupke i doživljaje pojedinca Postoje tri glavna problema psihologije ličnosti: 1. Ptianja strukture ličnosti – pitanja o jedinicama prikazivanja ličnosti i o njihovoj povezanosti 2. Pitanja o dinamici ličnosti – snagama koje pokreću na aktivnost i načinima na koje se pokretačke snage ličnosti manifestuju 3. Problemi razvitka ličnosti – koi zavisi od mnogo faktora: naslednih osnova, aktivnosti i faktora sredine Osim ovih postoje i drugi važni problemi, kao što su pitanja o samosvesti ili doživljaju samog sebe kao osobe, o ekspresiji ili izrazu ličnosti i osobina, o vrednosti naučnih postupaka u proučavanju i opisivanju ličnosti. 16. Struktura ličnosti Ličnost kao sistem crta – Prilikom proučavanja i prikazivanja ličnosti najčešće se koristi utvrđivanje i navođenje opštih i relativno trajnih osobina koje se nazivaju crtama ličnosti. Njima se mogu objasniti i osobenosti kao karakteristika ličnosti, jer različite osobe imaju i različite crte ličnosti i na različit način povezane u celinu. Razliku se tri vrste crta ili opštih osobina ličnosti: 1. crte kojima se označavaju osobenosti temperamenta, a koje ukazuju na koji način pojedinac nešto radi 2. crte kojima se označavaju osobenosti karaktera, koje kazuju radi čega neko nešto radi 3. crte kojima se označavaju sposobnosti, koje pokazuju koliko dobro i uspešno neko nešto radi Temperament i crte temperamenta – Temperamentom se pre svega označava koliko se lako i s kojim intezitetom i trajanjem javljaju osećanja, on bi prema tome predstavljao dispozicije za način emocionalnog reagovanja. Tačnije određenje jeste da je temperament za pojedinca karakterističan način reagovanja na različite draži i situacije. Najpoznatija i najproširenija klasifikacija temperamenta , jeste grčkog lekara Hipokrata, koju je upotpunio drugi antički mislilac Galen. Hipokratova klasifikacija razlikuje četiri tipa temperamenata:
• Kolerički temperament – se ogleda u jakim osećanjima, lakom rešavanju na akciju i čestom uzbuđenju - naglim i jakim reakcijama
• Sangvinički temperament – čovek koji brzo reaguje, čija osećanja nisu jaka i ne traju dugo – brze i slabe reakcije
• Flegmatički temperametn – čovek koji reaguje ređe, reackije su mu spore, a osećanja se slabo manifestuju – slabe i spore reakcije
• Melanholički temperament – čovek koji reaguje retko, ali kada reaguje to čini intenzivnim dugotrajnim osećanjima – reakcije retke, spore ali jake Temperament , zajedno sa inteligencijom i fizičkim osobinama pojedinca, zavisi u velikoj meri od nasleđa , kao i od uslova sredine u kojoj čovek živi. Izraz karakter u psihologiji ima više značenja , mnogi ga upotrebljavaju umesto termina ličnosti pa se terminom karakterologija označavaju psihologija ličnosti, njim se često označava moralna strana ličnosti pa i voljne ili konativne osobine – koje se manifestuju uvek kroz određene aktivnosti i postupke, zato je teško odvojiti voljne osobine od moralnih ocena. Karakterne osobine su one crte kojima se izražavaju istovremeno i voljne osobine i ostvarivanje moralnih principa. Pod karaterom treba podrazumevati sistem osobina kojima se označava aktivnost u ostvarivanju društveno prihvaćenih ili neprihvaćenih ciljeva. Karakterne crte mogu se odrediti kao voljne dispozicije za društveno važne i relativno trajne načine ponašanja, koji se ocenjuju kao dobri ili rđavi, društveno poželjni ili nepoželjni. Razlikuju se četiri grupe: a) opšte karakterne crte – odlučnost, doslednost... b) karakterne crte koje dolaze do izražaja u odnosima prema drugim ljudima – humanost, nesebičnost... c) karakterne crte koje dolaze do izražaja u odnosu prema radu – marljivost... d) karakterne crte koje se pokazuju u odnosu prema samoj sebi – skromnost... Dok je temperament prvenstveno zasnovan na nasleđu , karakter se uglavnom stiče , iako nasleđe ima uticaja na njegovo formiranje.