Preuzmite Социологија треће вежбе i više Beleške u PDF od Opšta sociologija samo na Docsity!
PROBLEM SOCIOLOGIJE SAZNANJA
Stvarnost je socijalno konstruisana te sociologija mora analizirati proces u kojem se to zbiva. Stvarnost se u ovom slučaju određuje kao svojstvo pripadno pojavama koje prepoznajemo kao nezavisne od naše želje. Znanje definišemo kao izvesnost da su fenomeni stvarni i da poseduju određene karakteristike. Ove dve definicije su u " svesno simplicističkom smislu " i važne su za sve.
Čovek sa ulice obično znanje i stvarnost uzima zdravo za gotovo , što sociolog to ne može zbog različitosti poimanja stvarnosti mnogih ljudi. Filozof pak ima profesionalnu obavezu da ništa ne smatra sigurnim.
Pošto filozof ima drevne filozofske preokupacije uvek će proučavati ontološki i epistemološki status koncepcija. Sociolog se bavi time zašto se nešto u jednom drušvu počelo poštovati ili uzimati zdravo za gotovo, a u drugom ne. (Npr. nešto što je stvarno tibetanskom monahu ne mora biti stvarno i američkom biznismenu). Odavde se izvodi zaključak potrebe sociologije saznanja. Društva se međusobno razlikuju a te razlike se teže spoznati. Sociologija znanja se mora baviti bilo čime što se u nekom društvu smatra kao znanje bez obzira na valjanost ili nevaljanost takvog znanja. Sociologija saznanja bavi se analizom socijalne konstrukcije stvarnosti. ( pitanje! )
Istorija termina "sociologija saznanja"
- Termin je skovao filozof Maks Šeler u Nemačkoj. ( pitanje! )
Marks i sociologija saznanja "borbe sa Maraom" kod njega ne karakteriše samo početke sociologije saznanja nego i "klasično doba" sociologije uopšte. Sociologija saznanja nije od Marksa dobila samo najoštriju formulaciju nego i neke od svojih ključnih pojmova "ideologija"- ideja koja služi kao oružje društvenih interesa i "krive svesti" (prevod osećanja krivice) -otuđene misli stvarnog drušvenog ponašanja. Sociologija saznanja bila je fascinirana Marksovim pojmovima-blizancima podgradnje I nadgradnje - to je njegova fundamentalna shema i treba na nju gledati kao na ljudsko delovanje odnosno kao svet koji je proizveden tim delovanjem. Marks je smatrao da se ljudsko mišljenje temelji u ljudskom delovanju ("radu" u najširem smislu reči) i društvenim odnosima. Fundamentalnu shemu ,,pod/nadgradnje” koristio je i Šeler.
I Niče je imao svoj vid sociologije saznanja. Ničeov antiidealizam pokazuje dodatne poglede na ljudsku misao kao na instrument u borbi za preživljavanje i moć. Nužni životni uslov jesu iluzije : zavaravanje i samozavaravanje. Niče je i razvio vlastitu teoriju "krive svesti" ( pojam "ogorčenosti" koji preuzima i Šeler). Sociologija saznanja prema Ničeu je primena onoga što je on zvao "umeće neverice". Historicizam je neposredan prethodnik sociologije saznanja. Ona insistira na tome da se nijedna istorijska situacija ne moze razumeti bez vlasitih odrednica. Njegovi važni pojmovi jesu "situacijska određenst" i "sedište u životu". Ovi pojmovi se mogu prevesti kao pojmovi koji se odnose na "društveni smeštaj" misli.
Cilj Šelera bio je da uspostavi filozofsku antropologiju. Bila je to negativna metoda! Kod njega je odnos "idealnih faktora" i "relanih faktora" bio puko regulativan odnos. Sociologija saznanja je postupak kojim valja proučavati društveno-istorijski odbir ideacijskih sadržaja. Kod Šelera se javlja "relativno-prirodan način gledanja sveta" društva i on se može smatrati središnjim za sociologiju saznanja.
Sociologija saznanja kod Karla Manhajma karakteristična je po odrednicama pro i contra. Njegovo delo ima činioce difuzije , ali nije opterećeno filozofskim prtljagom. Istaknuta je konfrotacija s marksizmom. Prema Manhajmu sociologija saznanja postala je pozitivna metoda za proučavanje gotovo svakog aspekta ljudske misli. Ključno kod njega je fenomen ideologije. ( pitanje! ) Razlikovao je totalni ili partikularni i totalni pojam ideologije. ( pitanje! ) Manhajm je smatrao da nijedan čovek nije imun na uticaje ideologija.
Skovao je termin "relacionizam". Smatrao je i da akumulacijom različitih gledanja na predmet misli on postaje sve jasniji. Naglasio je moć utopijske misli.
Najvažniji sociolog koji se bavio sociologijom znanja je Robert Merton. Talkot Parsons i Rajt Mils su se takođe bavili sociologijom saznanja.
Neopozitivistički pristup sociologiji – Teodor Gajger – vratio se užem pojmu ideologije kao društveno iskrivljene misli koji je nastavljen Ernesta Topiča (Ernest Topitsch) Najdalekosežniji korak napravio je Verner Štark (Werner Stark). On je potpuno napustio Manhajmovo fokusiranje na pojam ideologije. Njegov središnji problem je sociologija istine , a ne sociologija laži (greške).
_Prirodna slabost teoretičara_* da u društvu i istoriji daju preteranu važnost teorijskoj misli. Drugim rečima rečeno, žarište sociologije saznanja mora biti zdravorazumsko znanje a ne ideje. Stoga se sociologija znanja se mora baviti „socijalnom konstruskcijom stvarnosti“.
STVARNOST SVAKODNEVNOG ŽIVOTA
Predmet empirijske sociološke nauke usmeren je na razumevanje svakodnevnog života. (Svakodnevni život se pokazuje kao stvarnost koju ljudi interpretiraju). Najprikladnijom metodom za razjašnjavanje temelja znanja u svakodnevnom životu smatraju metodu fenomenološke analize – koja je čisto deskriptivna i kao takva empirijska, ali ne i naučna.
Svest je uvek usmerena , ona je uvek usmerena na predmete ili je uvek upravljena prema njima. Stvarnost par excellence – to je stvarnost svakodnevnog života koja je uređena. Svakodnevni život doživljavam u stanju potpune budnosti. S tim vezano on konstruiše moj prirodni stav. Stvarnost svakodnevnog života pojavljuje se kao već opredmećena. Organizovana je oko onoga „ovde“ mojeg tela, i onoga „sada“ moje sadašnjice. Međutim stvarnost svakodnevnog života obuhvata i pojave koje nisu prisutne „ ovde i sada“.
Stvarnost svakodnevnog života mi se prikazuje kao intersubjektivan svet , svet koji delim sa drugima. Znam da sa njima živim u zajedničkom svetu, i što je najvažnije znam da se dešava korespondencija izmedju mojih i njihovih značenja u tom svetu, da delimo zajednički osećaj o njihovoj stvarnosti.
Svakodnevni život je podeljen u sektore : rutinski i onaj koji mi se prikazuje uz odredjene probleme ( problematičan )- ( pitanje! ). Sve dok traju bez upadica, kolotečine svakodnevnog života se shvataju kao neproblematične dok njegovo trajanje ne prekine pojava nekog problema. Kada se to desi stvarnost svakodnevnog života teži da problematični sektor integriše u ono što je neproblematično.
U poređenju sa stvarnosti svakodnevnog života druge stvarnosti se pojavljuju kao konačne provincije značenja. Pomak u konačnu provinciju u kontekstu religijskog iskustva nazivaju „preskakanje“. Stvarnost svakodnevnog života zadržava svoj vrhovni status čak i kada dolazi do takvog preskakanja- to osigurava zajednički jezik.
Svet svakodnevnog života struktuiran je i prostorno i vremenski. 1) Prostorna struktura je posve periferna. 2 ) Vremenitost je suštinsko svojstvo svesti. Tok svesti je uvek uređen temporalno. ( pitanje! )
INSTITUCIONALIZACIJA
Prvo gledište je predteorijsko. Drugo gledište legitimacije sadrži teorijske sudove u osnovnoj formi. U tom gledištu su uobičajene poslovice, moralne maksime, mudre izreke...
Treće gledište legitimacije sadrži eksplicitne teorije kojima se neki institucionalni sektor legitimiše u odrednicama diferenciranog korpusa znanja. Legitimacija počinje da se pretvara u čistu teoriju.
Četvrto gledište legitimacije konstituišu simbolički univerzumi.
*Marks i Pareto su bili svesni legitimacije. Naime, Marks to naziva ideologijom , dok Pareto to naziva derivacijom.
** Pojam simboličkog univerzuma vrlo je blizak Dirkemovoj religiji.
Simbolički univerzum se shvata kao matrica svih društveno objektiviranih i subjektivno realnih značenja. Posebno je važno što simbolički univerzum obuhvata takođe i granične situacije života pojedinca. * Takve se situacije doživljavaju u snovima i fantazijama. * Termin granična situacija skovao je Karl Jaspers. Značenje ovog termina je ovde drugačije od Jaspersovog.
- Pojmove predaka i naslednika razvio je Šuc. Shvatanje transcedirajućeg karaktera društva razvio je Dirkem.
Bramani (narod u Indiji) su izumitelji kastinskog sistema. Njih nazivaju socijalnim inženjerima.
POUNUTRIVANJE STVARNOSTI
Primarna socijalizacija
Teorijsko razumevanje društva mora obuhvatati i subjektivnu i objektivnu stvarnost. Razumevanje društva prolazi kroz 3 faze u dijalektičkom procesu : ( pitanje! )
eksternalizacija ( pitanje! )
objektivacija ( pitanje! )
internalizacija ( pitanje! )
-Taj svet postaje moj svet. Ja i neko drugi uzajamno participiramo u nasim bivstvovanjima. Kada pojedinac dosegne ovaj stepen pounutrivanja postaje član društva. Ontogenetski proces kojim se to ostvaruje je socijalizacija (sveobuhvatno I konzistentno uvođenje pojedinca u objektivni svet društva. ( pitanje! )
Primarna socijalizacija - prva socijalizacija koju individua prolazi u detinjstvu i putem koje postaje član društva.
Sekundarna socijalizacija - svaki naredni proces koji vec socijaliziranog pojedinca uvodi u nove sektore objektivnog sveta njegovog društva.
Primarna je najvažnija i odvija se pod emocionalno nabijenim okolnostima. A struktura sekundarne socijalizacije mora odgovarati strukturi primarne. Svaki pojedinac se urađa u objektivnu socijalnu strukturu unutar koje susreće značajne druge koji su ovlašćeni za njegovu socijalizaciju.
- Značajni drugi pojedincu posreduju taj svet, na njih pojedinac nailazi, preuzima njihove stavove.
-Primarna socijalizacija stvara apstrahovanje od uloga i stavova specifičnih drugih ka ulogama i stavovima uopšteno. Ta apstrakcija se naziva generaliziranim drugim. Formiranje generaliziranog drugog unutar svesti označava u socijalizaciji odlučujuću fazu. ( pitanje! )
U istom procesu pounutrivanja su društvo , stvarnost i identitet. Taj proces se odvija sa pounutrivanjem jezika. Jezik - najvažniji instrument socijalizacije. Objektivna stvarnost se može prevesti u subjektivnu. Prenosilac tog prevođenja je jezik. ( pitanje! )
U primarnoj socijalizaciji nema problema identifikacije. Nema biranja značajnih drugih. Društvo kandidatu za socijalizaciju predstavlja prethodno određen skup značajnih drugih, koje on mora prihvatiti kao takve, bez mogućnosti opiranja za neki drugi aranžman. Najvažniji trik poverenja koji društvo prikazuje pojedincu jeste primarna socijalizacija.
U primarnoj socijalizaciji konstruiše se prvi pojedničev svet. Primarna socijalizacija se završava kada se u svesti pojedinca uspostavi pojam generaliziranog drugog (na toj tački pojedinac
SEKUNDARNA SOCIJALIZACIJA
Sekundarna socijalizacija je pounutrivanje institucionalnih ili institucionalno zasnovanih „ pod-svetova ’’.
Odlike društvenih odnosa u sekundarnoj socijalizaciji:
Formalnost I Anonimnost ( pitanje! )
Znanje što se pounutruje u primarnoj socijalizaciji automatski biva naglašeno kao stvarno. U sekundarnoj socijalizaciji valja taj naglasak pojačavati određenim pedagoškim tehnikama I ,,utuvljivati ga”. Izvorna stvarnost detinjstva je dom. Kasnije stvarnosti su veštačke. * Pojam distance uloge razvio je Erving Gofman.
ODRŽAVANJE I TRANSFORMACIJA DRUŠTVENE STVARNOSTI
U primarnoj socijalizaciji stvarnost se pounutruje kao neminovna.
2 tipa održavanja stvarnosti: ( pitanje! )
Rutinsko- namenjeno održavanju pounutrene stvarnosti u svakodnevnom životu. ( pitanje! )
Krizno - održavanju u stanjima krize. ( pitanje! )
U društvenim procesima održavanja stvarnosti razlikuju se značajni drugi i manje važni drugi.
Značajni drugi u pojedinačnom životu su vodeći sprovodnici održavanja njegove subjektivne stvarnosti. Manje značajni drugi funkcionišu kao neka vrsta zbora. ( pitanje! )
Najvažniji prenosnik održavanja stvarnosti je razgovor. Svakodnevni razogovor u celini održava subjektivnu stvarnost. Konverzacijski aparat mora biti neprekidan i konzistentan. U kriznim situacijama stvarnost valja potkrepljivati izričito i intenzivno. ( pitanje! )
Slučaji preobražaja subjektivne stvarnosti koji se javljaju kao totalni se zovu alternacije. Alternacija zahteva procese resocijalizacije. Prototip alternacije je religijsko obraćenje ( delotvorno samo unutar religijske zajednice). Primeri na području političke indoktrinacije i psihoterapije. ( pitanje! )
Stvarna osnova resocijalizacije je sadašnjost, a za sekundarnu socijalizaciju to je prošlost.
SOCIJALNA STRUKTURA
-Socijalizacija se uvek odvija u kontekstu određene socijalne strukture.
-Uspešna socijalizacija uspostavlja simetriju između objektivne I subjektivne stvarnosti, uspešna socijalizacija je antropološki nemoguća.
-Neuspešna socijalizacija je asimetrija između objektivne I subjektivne zbilje, neuspesna socijalizacija je moguca ali je retka.
- Bitan doprinos sociologiji znanja daju, sociologija jezika I religije –uvideo Dirkem.
-Povezivanje sociologije znanja I Midove teorije dovodi do stvaranja socioloske psihologije.
-Uvid u dijelektiku izmedju drustvene stvarnosti I individualne egzistencije uvodi – Marks.
-Puka retorika o toj dijelektici dovodi do zaglupljivanja , sociologe od toga štite totalne društvene činjenice – Mos.
1. Институције су отелотворене у УЛОГАМА.
2. Централни појам Карла Манхајма- ИДЕОЛОГИЈА.
