Танатологија, Vežbe od Psihologija

Preuzmite Танатологија i više Vežbe u PDF od Psihologija samo na Docsity!

ТАНАТОЛОГИЈА

Уредник :Душан Петровић

Крагујевац 2016.

Танатологија

Уредник

проф. др сци. мед Душан Петровић

Рецензенти

проф. др Славица Ђукић Дејановић

проф. др Драган Б Раванић

проф.др Јулијана Николић Поповић

Издавач Библиотека „Др Вићентије Ракић“ Параћин

Технички уредник Милош Гајић, проф

Коректор Toмислав Марковић

Лектор Раденко Бјелановић, проф

Штампа „Графореклам“ Параћин

Тираж 500

С А Д Р Ж АЈ

1. Јездимир Здравковић , Душан Петровић , Данијела Ђоковић Танатологија - етички и психо социјални проблеми ................................ 2. Никола Н. Иланковић , Душан Петровић , Андреј Н. Иланковић Страх од смрти и танатофобија ........... 3. Јован Н. Стриковић Еротика танатоса ................................... 4. Александар Дамњановић , Акександра Дамњановић , Душан Петровић Танатофобија филозофско - психијатријско дешифровање ............. 5. Раденко Вуковић Умирање и смрт .....................................

П р е д г о в о р

Танатологија је научна дисциплина која се бави процесима умирања , страха од смтри и променама на људском телу после смрти.

Група аутора из Београда , Новог Сада , Ниша и Крагујевца покушала је да осветли етички , правни , психолошко - психијатријски и судски аспект танатологије која је вековима заинтригирала мислиоце научне мисли и да постави на адекватном месту оно што вековима тишти људски род ове цивилизације : о смрти и шта даље?

Ми смо излажући наша стремљења и мишљења , покушали да приближимо и осветлимо неке од најзначајнијих постулата људског битисања да је у самој бити човека борба и вечити пламен између ероса и танатоса.

Да би ова монографија угледала светлост дана велику захвалност дугујем мом учитељу : Академику проф. др. Владети Јеротићу на корисним сугестијама и саветима. Захваљујем се рецезентима проф др Славици Ђукић Дејановић , проф. др Драгану Б. Раванићу и проф. др Јулијани Николић Поповић.

Божић 2016. Уредник Крагујевац

Смрт и није друго до то : мало ваздуха ,

свега један добар дах , који више не

можемо да ухватимо.

Иво Андрић

Јездимир Здравковић , Душан Петровић ,

Данијела Ђоковић

1. ТАНАТОЛОГИЈА

• Етички и психосоцијални проблеми-

Термин „танатологија” R.Park (1912.) је наговестио настајање мултидисциплинарне научне дисциплине, чији су предмети и циљеви изучавање феномена смрти и пропратних феномена блиско повезаних са срћу. Реч је о појавама као што су умирање, смрт, самоубиство, еутаназија и друге активности које могу угрозити сопствени или туђи живот.

Настанак ове научне дисциплине није неочекиван а ни случајан. Она је одређена, с једне стране, универзалношћу феномена смрти, њеном егзистенцијалном категоричношћу коју ближе одређује страх од смрти, као својство човека, а с друге стране, парадоксално, њеном човечношћу. Поменута својства човека су најбоље, што не значи и најисправније, разматрана у оквирима егзистенцијалне филозофије и антрополошке теорије психопатологије. Становиште ових школа одређује чувена синтагма да је „сам човек страх од смрти”.

До појаве танатологије питања у вези са умирањем и смрћу припадала су готово искључиво подручјима патологије и делом форензичкој психијатрији. Нова сазнања и савремена оријентација у хуманој медицини али и изван ње, условили су као дијалектичку нужност, настанак танатологије.

Операционална дефиниција одређује танатологију као научну дисциплину која се бави физичким и психосоцијалним аспектима смрти (A. Dweisman, 1975). Мада ово одређење није целовито, ипак је довољно као основ за научни приступ феноменима повезаним са смрћу и умирањем.

Одређење момента смрти

Негде шездесетих година прошлог века у стручним медицинским круговима истицала се потреба за тачним и правовременим одређењем момента сmрти.Важност овог питања није искључиво теоријска и етичка.Питање има практички значај и уско је повезано са трансплантацијом органа.

У знаку борбе мишљења и ставова централни проблем је: да ли је за утврђивање момента смрти битнији клинички суд лекара или „непристрасност“ података добијених савременим техничким методама?

Група стручњака, на челу са Х. Хамлинтоном (1964) заступа тезу да изразито десинхронизован тип траса ЕЕГ-а буде одлучујући критеријум за одређење времена смрти одређене особе.

Овај став је у многоме „покривен“ логистичком поставком аутора да „је личност мртва, под условом да је мртав њен мозак“. Проблем би, наравно, био једноставан за разрешење, да није позната могућност да се мождано ткиво вештачки одржава извесно време по престанку сваке свесне активности умируће особе. Тако су практична питања, углавном везана за проблем трансплантације органа, отворила бројна питања, не само практичног, него и теоријског значаја. У том смислу се може говорити о „неуролошкој смрти“ о „психолошкој смрти» чиме се обнављају стара питања везана за Картезианску дилему „душе“ и „тела“.

Светска Здравствена Организација у Деклерацији сачињеној у Сиднеју (1968) прихватила је „раван“ ЕЕГ као критеријум за одредбу тренутка смрти али само као помоћно средство за клиничку констатацију.

Међутим, у тексту Деклерације је наглашено да „ни један прост технички критеријум, нити било која технолошка процедура на данашњем степену развоја медицине, не може, по питању одређења смрти, бити замена за крајњи суд лекара“.

Ствар се, и даље, компликује питањема да ли уз техничке податке које пружају ЕЕГ, ЕКГ и друге методе, суд о моменту смрти може да донесе лекар који је на било који

а. Фаза негације или одрицања фаталног исхода

болести

По сазнању да му предстоји неизбежна смрт, прва реакција болесника је негација или одрицање фаталног исхода болести. Таква реакција се испољава на различите начине. Неки болесници, једноставно, не прихватају дијагнозу, тврдећи да је она погрешна или бар спорна; други негирају знање и умеће лекара; трећи тврде да је болница, у којој је дијагноза постављена, лоша. Ипак, највећи број болесника верује да је баш његова болест, и поред раширеног схватања о њеној фаталности, излечива. Неки прелазе на лечење «народном» медицином, други се препуштају врачарама и видовњацима. Чајевима се, при томе, придаје огроман значај, па напитак постаје главни лек „кућне апотеке“ терминалног болесника.

Код болесника, а и код чланова породице, развија се у овом периоду посебна перцептивност за сваку реч , било лекара, било лаика, које могу побудити наду у излечење. Највећи део кућне атмосфере посвећен је разговорима о народним лекарима, видарима, или о здравственим установама ван земље у којима се види спас. Појава се означава као „хало ефект даљине“.

Што је у већој мери удаљенија земља у којој се налази здравствена установа, тим је веће уверење оболелог и чланова породице да је то право место где је излечење терминалног болесника сигурно могуће.

Киблер Рос прихвата претпоставку психоаналитичара да фаза негације фаталног исхода болести настаје због болесниковог «несвесног уверења у сопствену бесмртност“. И даље, да му „нада проистиче из омнипотентног осећања, које потиче још из остатака психосексуалног развоја“. Сматрамо да такве спекулације и нису нужне да би се објаснило психолошко стање болесника у терминалној фази болести. Свака претња интегритету личности, а поготову овакве врсте и овако присутна, наглашава нагон за живљење, који је суштински део биолошког наслеђа човека, а сврха му је одржање врсте.

Однос болесника и здравственог радника у овој фази терминалне болести често се своди на ситуацију у којој лекар „награђује“ болесника да поништава болест. Уместо реалистичког прилаза који укључује разговоре о страху од смрти, лекар даје исцрпне податке болеснику о стању његових органа и организма у целини. Другим речима, не само болесник, него и лекар, избегава да се суочи са реалношћу.

У једној студији Glaser и Sraus (према Goleman-у, 1977) закључују да је здравственом особљу много угодније да са терминалним болесником разговара о ТВ програму, спорту и другим питањима него о смрти. Оваквим вербалним порукама здравствено особље несвесно сугерише болеснику да се живот наставља у истом ритму. Исти аутори наглашавају да здравствени радници игноришу очекивања болесника и отворене позиве да се са њим разговара о смрти.

б ) Фаза беса

Неминовно погоршање телесног здравља пацијента проласком времена, пратећа психичка и физичка немоћ посебно, болови, верни стадијуми процеса терминалности, утичу да болесник почиње да прихвата неминовност смрти.

Негација и одрицање болести замењује се љутњом и бесом. Према Ros-у, болесник у овој фази, поставља уобичајено и логичко питање: „зашто баш ја или зашто баш мени ово да се деси“? Парадоксално, оваква психолошка ситуација делује позитивно, припремајући терминалног болесника да доврши неке послове породичног или друштвеног карактера.

в ) Фаза депресије

За ову фазу карактеристична су осећања беспомоћности и безнађа, што на известан нашин доприноси самоизолацији болесника. Селигман је концептом «научене беспомоћности» дао рационалне основе за разумевање суштине психолошког стања пацијента. Основа теорије потврђена и на животињама и на људима, а састоји се у појави да особа која се нађе у ситуацији коју, и поред свих напора, није у стању да превазиђе, развија пасивне и беспомоћне облике понашања.

г ) Фаза прихватања блиске смрти

Према Ros-у прихватање блиске смрти истовремено је и начин изласка из депресије. Пацијент се више не бори и не прижељкује да живи што дуже.

Истовремено, враћа се животу, контакти са блиским људима поново му причињавају задовољство, спреман је да ужива у свакодневним стварима. По тврдњи ове ауторке, болесник је, у тим тренуцима, припремљен да без остатка живи преостале дане и да умре на достојанствен начин. Страх од смрти, као универзалну егзистенцијалну категорију, треба макар условно посматрати одвојено од психолошких фаза кроз које пролази терминални болесник.

Тај страх није искључиво везан за терминалност. Wiesman (1975) је описао три синдрома карактеристична за понашање терминалних болесника. Једну од њих овај аутор је назвао синдром алијенације. Карактерише се специфичним осећањем усамљености, напуштености, апсолутне изолованости и дереализацијом. Код терминалног болесника развијају се сложена и мучна осећања, која га нагоне да мисли да је блиска смрт „његов сопствени проблем“, што чини да људе око себе доживљава удаљеним. Речено језиком егзистенцијалиста, људи губе сопствену „физиогномику“.

Једна од специфичних осећања јесте да болесник верује да је у тој мери сам и изолован, да чак нема ни коме да се изјада.

Еугеничка еутаназија је назив који означава поступке и акције одређене врсте стручњака са циљем да се побољша генетски састав популационе групе (негативна еугеника).

Државна или компулсивна еутаназија односи се на правне поступке легалних органа у циљу побољшања психолошког и здравственог стања становништва на територији коју контролише та држава.

Еутаназичке идеје нису одраз новог, технолошки ефикасног времена. Напротив, потичу још из древног Египта, а окупирале су мисли грчких и римских филозофа и државника.Према писању неких историчара, на острву Косу, родном крају Хипократа, постојао је обичај да старије особе, неспособне за привређивање, једном годишње заједнички испијају чашу отрова. Платон и Сократ су се јавно залагали за елиминацију тешко инвалидне деце. У „Идеалној држави“ Аристотела, дефектној деци није било места. Марко Аурелиус је бранио право личности да саму себе ослободи интелектуалне детериорације.

Однос према еутаназији брзо се мења под утицајем пропагатора раног хришћанства св.Аугустина. Суочен са појавом све учесталијих самоубистава верника и осипањем „хришћанског стада“, св.Аугустин је прокламовао синтагму да је самоубиство „гнусан, проклет и неморалан чин“. Осим самоубиства забрана се односила и на еутаназични чин.

У 13.веку схоластички филозоф и теолог св. Тома Аквински дефинитивно изриче категоричко негативан став цркве према самоубиству и еутаназији.

Све до тридесетих година прошлог века еутаназија је била једва помињани концепт у медицини, религији и филозофији.

Са демократизацијом живота, смањењем догматичких утицаја цркве и налетом утописких и хуманистичких идеја, појавиле су се, испрва малобројне, а касније учесталије расправе на тему про и контра еутаназије. Крајњи циљ ових расправа сводио се на борбу око легализације права на чин „милосрдне смрти“ код терминалних болесника и осталих особа које немају, због инвалидитета и других болести, услова за достојанствен живот.

Разлози против легализације еутаназије кретали су се од позивања на универзалне етичке норме, шесту божију заповест, преко уважавања Хипократове заклетве, позивање на нагонску потребу човека да „живи по сваку цену“, просветљење човека кроз патњу, ослањање на „концепт наде“, указивање на напредак медицине који „сутра може пронаћи лек за неизлечива стања“ а указивање на могућност бројне злоупотребе еутаназичког чина, било због несавсности појединца или самог друштва, до централног питања: ко , када , како и под којим условима би требало да спроводе еутаназички акт!