Preuzmite Ustavno pravo: Klasični i savremeni pristupi i više Skripte u PDF od Ustavno i privredno pravo samo na Docsity!
Ustavno pravo – 1. Deo
1. Predmet ustavnog prava - Klasično shvatanje Klasično shvatanje polazi od ustava u formalnom smislu i njegovih svojstava koji ga čine aktom najjače pravne snage. U najjuzem smislu klasično shvatanje polazi od toga da je ustav jedinstveni akt koji ne dopusta tumačenje od ekstra-konstitucionalnih elemenata. Kasnije je klasično shvatanje korigovano. Ustavni sud preuzeo je ulogu čuvara ustava i zastitnika ustavnih vrednosti. Odluke ustavnog suda postale su obavezni element u izučavanju predmeta ustavnog prava. Klasično shvatanje bilo je vezano za predmet i pojam ustava, za shvatanje ustavnih instituta i njihovu dogmatiku koja se nije menjala, niti se obazirala na promenu drustvene stvarnosti. Postoje dve dogmatike klasičnog shvatanja: nemačka dogmatika i američka teorija. Američka teorija, pored ustava u formalnom smislu, obuhvata i sudsku presudu kao precedent. Američki common low system dopusta redovnim sudovima da odbiju primenu zakona za koji smatraju da nije u skladu sa ustavom. Ova kontrola ustavnosti ne moze da deluje erga omnes. Redovni sud ne moze da ukine zakon, on ce ostati na snazi, ali se nece primenjivati. Ovde se radi o tzv. Zivom ustavu. 2. Predmet ustavnog prava - Moderno shvatanje Materijalni pristup u definisanju izlazi iz formalnog okvira zadatog ustavom. Nastao je u 20. veku kada se javlja potreba da se objasne politički procesi i drustveni odnosi na temelju ustava. Francuska teorija je razvila sintagmu „ustavno pravo i političke institucije“ koja je legitimisala potrebu da se predmetom ustavnog prava obuhvahe svi učesnici u političkoj vlasti. Smatra se da je glavni nedostatak klasičnog shvatanja u tome sto ograničava ustavnost političke demokratije. Francuzi su uveli novi pristum u odredjivanju predmeta ustavnog prava ističuci potrebu da se dovede u ravnotežu tehnika vlasti i ljudska prava. Cilj sireg tumacenja nije da se oslabi pravna nauka I ona pretoči u domen politike, vec suprotno. Uključivanje politike dovelo je do sireg predmeta tumačenja. Odnos ustavnog prava i političkih institucija treba da ukaže na postojanje određenih političkih fenomena koji se razvijaju na temelju ustava. Ustavno pravo ne može biti shvaćeno bez političke filozofije, istorijskih ideja i političke nauke. 3. Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava Izvori prava mogu da potiču iz unutrašnjeg pravnog sistema i iz medjunarodnog. Kada posmatramo njihov odnos javljaju se 2 koncepta: Prvi je dualistički koji polazi od pretpostavke da su medjunarodni i unutrašnji pravni poredak potpuno odvojeni. Drugi je monistički koncept, čiji je zagovornik Hans Kelzen, koji polazi od pretpostavke jedinstva izmedju dva pravna poretka. Unutar monističkog koncepta pojavljuju se 2 pravca. Jedan pravac polazi pd toga da u jedinstvenom pravnom poretku ustav zadržava svoja svojstva superiorne norme. Drugi pravac ističe da medjunarodni izvori imaju istu snagu i da se nalaze na vrhu hijerarhijske lestvice. U savremenoj literaturi ima mišljenja da su navedene doktrine važne samo kao teorijski okvir kada je potrebno naći političko rešenje u odnosima izmedju unutrašnjeg i medjunarodnog prava ili kada treba dati odgovor u konkretnoj pravnoj situaciji.
4. Ustav Srbije o odnosu unutrašnjeg i međunarodnog prava Evropske države usvajaju monistički koncept – potvrđeni međunarodni ugovori postaju sastavni deo nacionalnog pravnog poretka. Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravna pravila su u rangu ustava. Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravna pravila moraju biti u skladu sa ustavom, a svi ostali akti moraju biti u skladu sa njima i ustavom. Ustav Srbije 2006. godine proglasio monistički koncept – potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom, a zakoni i svi ostali normativni akti moraju biti u skladu sa Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. U postupku naknadne i apstrakne kontrole ustavnosti Ustavni sud Srbije odlučuje o saglasnosti potvrdjenih međunarodni ugovora sa Ustavom. Vazi pravilo pacta sunt servanta – potpisani ugovor obavezuje. Zbog toga, za raskidanje ovih ugovora koristi se Bečka konvencija o raskidanju međunarodnih ugovora 5. Podele izvora ustavnog prava Termin izvor prava u metaforičnom smislu moze da se protumaci kao ideja o pravu nastala u prvim zajednicama kada su ljudi počeli da stvaraju I postuju odredjena prava. Prvo je nastala potreba da se pronadje poreklo pravila, a tek onda da se ona izraze u formalnom smislu. Materijalni izvori ukazuju na poreklo pravila pre nego što se ono izrazi u formalnom smislu. Otuda se materijalni izvori smatraju pretečom formalnih izvora. Formalni izvori - pravno pravilo koje je doneto u formalnoj proceduri od strane nadležnog organa, odnosno oslanja se na zakon koji je stupio na snagu. Standardni izvori su svi normativni akti u pravnom poretku koji uređuju materiju ustava i koji se primenjuju prema svima. Osobeni izvori predstavljaju dopunu ili razradu standardnih izvora i razvijeni su tamo gde ustav ne postoji. Izvori ustavnog prava mogu se podeliti i prema kriterijumu da li normativne akte kao izvore ustavnog prava donose organi suverene vlasti samostalno ili u saradnji sa drugim državama, dele se na unutrašnje i međunarodne. Unutrašnji pravni izvori deluju u granicama suverene države, odnose se na građane i vlast jedne države. Izvori međunarodnog prava formulišu se tako da mogu delovati u više država ili u regionu, a kada deluju na globalnom planu kažemo da su to univerzalni izvori. Prema kriterijumu federalnog državnog uređenja, izvori se dele na federalne ili savezne i zemaljske ili republičke. U federacijama je dopušteno da federalne jedinice donose svoje ustave, pod uslovom da budu u skladu sa federalnim ili saveznim ustavom. Federalni ustav je na vrhu piramide u pravnom poretku. Prema kriterijumu širine pravnog normiranja, izvore delimo na isključive I mešovite. Isključivi izvori uređuju oblast ustavnog prava (izborni zakoni). Mešoviti izvori uređuju dve ili više grana prava (zakoni kojima se bliže razrađuje oblast ljudskih prava).
Osobeni izvori ustavnog prava su izraz specificnosti anglosaksonskog common law pravnog sistema. U osobene izbore prava ubrajaju se sudske presude kao pojedinacni oravni akti i ustavni obicaji kao neposana pravna pravila. Pravni sistem UK nema ustav u formalnom smislu i takav ustav se naziva nepisanim. U ovom pravnom sistemu imamo podelu na pravne i nepravne izvore prava.U pravne spadaju akte u formalnom smislu kao sto su zakoni parlamenta i odluke sudova. Nepravni su neoisana pravila koja se nazivaju ustavne konvencije. Sudska presuds kao pojedinacni pravni akt ima svojstvo izvora prava koje se primenjuje u svim buducim ili slicnim pravnim situacijama. Ustavni obicaj nastaje u svesti gradjana na osnovu dugogodisnje primene kao pravilo ponasanja koje se postuje i bez formalno propisane sankcije.
10. Izvori ustavnog prava u Srbiji Srbija pripada zemljama evropske pravne tradicije. Osnovni i primarni izvor je Ustav Repulike Srbije. Usvojen je po proceduri koja je predvidjena ustav iz 1990. godine. Na istoj sednici kada je proglasen ustav skupstina je usvojila ustavni zakon za sprovodjenje ustava. Ustav ima obelezija kodifikovanog i jedinstvenog ustavnog akta. Odmah ispod ustava su opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava i potvrdjeni medjunarodni ugovori. Iako su na istom stepeniku lestvice medju njima postoji razlika. Nadleznost ustavnog suda je da procenjuje saglasnost potvrdjenih medjunaradnih ugovora sa ustavom. Opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava imaju sve elemente obicajnog pravila i ne mogu da bude predmet ustavno sudske kontrole. Oni su izvor per se i imaju snagu ustavnog pravila. Srbija je kao clanica ujedinjenih nacija potpisala i ratifikovala nekoliko akata. Kao clanica Saveta Evrope je ratifikovala i potpisala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Poseban izvor ustavnog prava je Rezolucija saveta bezbednosti 1244 kojom je odobreno medjunarodno, vojno i civilno prisustvo u SRJ. Usvojena je 10.06.1999 sa 14 glasova ZA. Sledeci na lestivici su zakoni koje donosi skupstina : o pravima i slobodama coveka i gradjanina, zakoni kojima se obezbedjuju ostvarivanja ustavnih nacela, izborno zakonodavstvo, o organizaciji vlasti i pravno organizaciono pravo. Sledeci na lestivici je Skupstinski poslovnik kojim NS uredjuje pitanja u okviru ustavne materije. Statut autonomne Pokrajine Vojvodine je poseban izvor ustavnog prava. Odluke Ustavnog suda su izvor ustavnog prava. 11. Vanpravni izvori ustavnog prava Faktori koji oblikuju pravo deluju spolja na donosioce akata snagom autoriteta koji ne potiče iz prava, već se njegov izvor nalazi u naučnom, iskustvenom, tradicionalnom ili političkom izvorištu. To je uticaj koji ostvaruju pravna nauka i teorija, političke stranke, građani ili društveni pokreti na formalnog donosioca prilikom formulisanja pravnog pravila. U savremenoj ustavnoj državi neizbežan uticaj na stvaranje prava i donošenje pravnih akata imaju političke partije i njihovi politički programi. Na formulisanje pravnih pravila, uticaj ima i pravna teorija, posebno ustavna teorija. Ustavna praksa koja nastaje u postupcima pred državnim organima, a koji na temelju svojih ovlašćenja sprovode ustavne norme, može biti značajan korektor u formulisanju i u interpretaciji i tumačenju ustavne norme.
- Ustavna i politička teorija
- Ideologija vodećih društvenih I političkih snaga
- Politički dokumenti političkih partija
- Ustavna praksa 12. Materijalno gledište o pojmu ustava Materijalno gledište o pojmu ustava odgovara na pitanje „šta ustav znači državi“. Demokratski ustav treba da ispuni dve osnovne funkcije:
- da sadrži „moralno superioran komplet vrednosti, prava i principa“ koji predstavljaju opšte prihvaćeni pravac u društvenom životu i politici
- da uređuje podelu i redistribuciju vlasti među državnim institucijama I političkim akterima. U materijalnom smislu ustav se može odrediti kao „osnovni, na određenim principima uređeni, strukturni plan za pravne pojave društva“. Sva gledišta o pojmu ustava u materijalnom smislu mogu se svrstati u nekoliko grupa. Prvo gledište: ustav kao sveukupnost pravila o upravljanju državom koja uključuju i posebne pravne principe za uspostavljanje organizacionih pravila u državi (ustav i država) Drugo gledište: ustav je osnovna politička odluka o načinu i formi političkog poretka u državi, koju donosi ustavotvorna vlast (ustav i ustavotvorna vlast) Treće gledište: ustav je sistem ustavnih organa koje ovaj akt uspostavlja, a njihova organizacija se zasniva na podeli nadležnosti (ustav i organizacija vlasti) Četvrto gledište: ustav je poseban sistem normi koji ima obeležje najviše pravne norme u državi sa kojim sve ostale norme moraju biti u skladu (ustav i pravni poredak) Peto gledište: ustav uspostavlja osnovni normativni poredak iz koga proističe integritet političke i društvene zajednice (ustav i društveni poredak) Šesto gledište: ustav uređuje političku vlast i obezbeđuje odgovornost političkim instrumentima preko političkih institucija, kao što je parlament(politički ustav). Pravni ustav bi bio onaj u kome je sudstvo centralna institucija preko koje se ostvaruje vlast na temelju zakona. 13. Pojam ustava u formalnom smislu Sadrzaj Ustava cine pravne norme kojima se uredjuju pitanja od sustinske vaznosti za drzavu, kao sto su ljudska prava, uredjenje vlasti… Zbog toga se Ustav mora razlikovati po svojim formalnim karakteristikama od drugih akata. Za postojanje ustava u formalnom smislu važna su dva elementa: postojanje sadržine i postojanje forme. Svojstva(uslovi) “formalnog” ili “pisanog” ustava:
- Donet od strane posebnog ustavotvornog organa
- Donet po posebnoj ustavotvornoj procedure
- Donet u formi najvišeg opšteg pravnog akta
- Pisani i, po pravilu, jedinstveni opšti pravni akt koji uređuje ustavnu materiju
- Opšti pravni akt najjače pravne snage u pravnom poretku
- Promena ustava u formalnom smislu moguća je samo po posebnoj revizionoj proceduri koju uređuje sam ustav 14. Politički pojam ustava
17. Sadrzaj i obim ustava Sadrzaj ustava uredjuje ustavotvorac u trenutku donosenja ustava, to je sve ono sto ustavotvorna vlast smatra da treba urediti ustavom. Teorijski posmatrano sadrzina ustava apsolutno je neogranicena. Ipak postoje odredjenja pravila koja su se razvila kroz istoriju ustavnosti. Dve oblasti su postale nezobilazni deo. Prva je oblast ljudksih prava a druga je vlast. Pored standardizaije sadrzine ustava, razvijana su odredjena pravila u pogledu redosleda ustavnog normiranja. Ljudska prava se uvek nalaze na pocetku pre sekcije uredjenja vlasti. Postoje primeri da se sadrzina ustava skracivala. Americki ustav uredjuje iskljucivo vlast. Cesce su situacije kada se prosiri sadrzina. Ustavni momenat se koristi kada se u njavisi akt unesu I pitanja kojima tu nije mesto. Obim ustava zavisi od toga da li se ustavna materija prosiruje I da li se to cini prenaglaseno. Uglavnom su ustavi federacija siri od obima unitarnih drzava. Kraci ustavi doprinose stabilnost Sistema I redje se menjaju sto potvrdjuje americki primer. Sto su ustavi obimniji tako se prosiruje materiae constitutionis. Najduzi ustav na svetu je ustav Indije iz 1949. On ima 470 clanova; Ustav Socijalisticke Jugoslavije imao je 406 clanova. Merenje obima ranije je vrseno prema broju clanova a danas brojem reci. 18. Struktura ustava Ustav sadrzi preambulu i notmativni deo i dodatke kao sto su to amandmani koji idu iza normativnog dela. 19. Preambula ustava To je uvodni deo ustavnog akta deklarativnog karaktera koji stoji iznad naslova i osnov je za razumevanje ustavnih odredbi. To je jedna duga recenixa pisana svecanim cak arhaicnim jezikom.Ukazuje na razloge donošenja ustava donosioce i vrednosti na kojima počiva državni poredak kao npr. Deklaracija o pravima coveka i gradjanina iz Francuske. 20. Ustanovljavajuca vlast i ustanovljene vlasti Koreni ustavotvorne vlasti počivaju u načelu o narodnoj suverenosti.Pravno razmatranje ustavotvorne vlasti je onk koje stvara dogmu. Narodna volja se iskazuje u predstavničkom organu koji ce svoju f-ju obavljati zarad opšteg dobra.Ustanovljavajuca vlast je cesto kroz istoriju bila oličena u ustavotvornoj skupstini. Istorijsko tumacenje doprinosi rome da se posmatra u sklopu okolnosti koje su omogućile istrazivanje suverenosti naroda.Prilikom donošenja ustava Srbije 1990 i Ustava SRJ 1992 bile su zamerke u ustavotvornom posrupku ali su ustali na snazi.Posmatrana kroz političku teoriju ustavotvorna vlast je dozivela najveću transformaciju.Donošenjem ustava ustavotvorna vlast postaje dogma u njenom pravnom izrazu a legitimnost ustava treba traziti u sadržaju.Ukoliko postoji zaštita podele vlasti onda je ustav rigidan ,a ako to nije slucaj ondw je to mekan fluidan ustav (Engleska).Takodje treba razlikovati i ustanovljavajucu derivativnu vlast i resivo onu ustavotvornu vlast. 21. Postupak promene ustava Rigidnost dovodi do toga da se ustav moze menjati iskljucivo po postupku koji je propisao dobosilac ustava u svom originalnom delu pa se za revizioni vlast kaze da je ustanovljavajuca derivativna.Ustav se
moze menjati od strane parlamenta u redovnoj zakonodavnoj proceduri kao u Engleskoj, od strane parlamenta u posebno i proceduri kada se zahteva kvalifikovana parlamentarna vecina (Nemacka) ,od strane parlamenta u 2 uzastopna skupstinska zasedanja,moze biti promenjen u 2 parlamentarna saziva izmedju kojih se odrzavaju parlamentarni izbori,kao alternativno resenje ili na ustavotvornom referendumu ili putem ustavotvorne skupstine mada je to uglavnom predvidjeno za donošenje ustava. 22. Promena Ustava RS Ustavna revizija moze biti organizovana putem obaveznog/ fakultativnog ustavotvornog referenduma,revizionih postupka pred Narodnom Skupštinom sa 2/3 vecinom.Predlog za promeni ustava mogu podneti gradjani (150.000), 1/3 članova skupstine ,predsednik RS i vlada.Ako skupstina usvoji predlog za promenu ustava onda se pristupa izradi akta o promeni ustava.Sastavljq se i odbor za ustavna pitanja i raspravlja se u skupštinskom plenumu nakon cega se odlučuje 2/3 vecinom. Odluka i promeni ustava na referendumu se smatra usvojenom ako je za nju hodala vecina birača pri cemu nije postavljen referendumski kvorum.Promena ustava stupa na snagu proglašenjem u skupstini. 23. Tradicionalna podela ustava Podela na pisane i nepisane ustave ie nastala u 19. Veku.Prvo počiva na civil law a drugo na common law.Kako su ustavne konvencije i običaji evidentirani na razne nacine ne mozemo reci da je to u potpunosti nepisano pravo.Svi pisano ustavi imaju u izvorima i ustavne običaje.Brajs smatra da je adekvatnije koristiti common law ustav i statutarni ustav kao nazive.Common law ustav je fleksibilni ustav a statutarni se nalazi iznad zakona i superioran je u svakom smislu. Korekcije tradicionalne podele ustava
- Pisani i nepisani ustav prema postupku ustavne revizije ako postoji posebna reviziona procedura onda je to rigidan, ako je nema onda je fleksibilan
- Vrhovni i subordinarni ustav - ako je procedura za promenu ustava prepuštena zakonodavcu onda jw subordinarni,a vrhovni ako to nije slucaj
- Federalni i unitarni prwma kriterijumu da li je moc upravljanja podeljena izmedju centralne i federalne jedinice vlasti
- Ustavi podele i jedinstva vlasti
- Monarhijski i republikanski ustavi prema obliku vladavine u drzavi 24. Moderne podele ustava
- Originalni i izvedeni prema kriterijumu izvornosti ustavnog dela u datom nacionalnom ili drustvenom okruzenju
- Ideološko programski i ideološko neutralni prema tome da li postoji ili ne odredjena ideologija
- Normativni , nominalni i semantički - normativni je skroz saglasan sa realnošću ,nominalni postoji u formalnom smislu ali nailazi na probleme u primeni a semantički se skroz primenjuju ali je njihova stvarnost samo sako potvrda i izraz politicke moci
- Formalni i materijalni ustav - prvi je skup dokumenata i običajnih pravila a materijalni se bavi osnovnom strukturom i funkcijama drzave
- Jednopartijski i ostali ustavi
- Diarhijski i drugi ustavi Formalne klasifikacije ustava
- Kodifikovani i ne kodifikovani preka tome da li je forma jedinstvena ili je izražen u vise akata
2 nacrta - Virdzinijski koji je bio usmeren na stvaranje snazne nacionalne vlasti a Njudzersi plan je predvidjao jednodomu nacionalnu skupstinu i vrhovni sud. 1803 - Marbury v. Madison slucaj je potvrdio da je ustav vrhovni akt u drzavi
29. Ustav Ujedinjenog Kraljevstva − Engleski „nepisani“ ustav Specifičnost ustavnog prava Ujedinjenog Kraljevstva ogleda se u odsustvu pisanog ustava i u nizu specifičnih izvora od kojih većina počiva na običajnom pravu. „Engleski ustav“ predstavlja skup pravila koja uređuju politički sistem, vršenje javne vlasti, kao i odnose između građana i države. Pravila nisu sadržana u jedinstvnom formalnom dokumentu koji ima snagu ustava, već se ona donose kao akti Parlamenta ili se razvijaju kroz praksu.Pravna pravila koja predstavljaju srž britanskog ustava mogu se podeliti u dve grupe:
- pravna pravila koja se pojavljuju u formalnom smislu kao statutarna pravila („pisana“ pravila),
- nestandardna pravila koja čine srž common law sistema, kao što je sudski precedent. Institucionalna deskripcija Engleskog ustava obuhvata:Parlament, Kabinet i sudove, Kraljicu i njene ministre,kao i individualne funcionere, kao što su parlamentarni ombudsman, državni revizor, direktor javnog tužilaštva. U engleskoj pravnoj tradiciji razvijena je doktrina o parlamentarnoj suverenosti – nema pravnih ograničenja zakonodavnoj funkciji parlamenta. Pozitivna suverenost parlamenta izražena je kroz afirmativnu vlast, sadržanu u neograničenom ovlašćenju parlamenta da stvara ili poništava pravo. Negativna suverenost parlamenta izražava odnos prema drugim nosiocima vlasti, koji ne smeju da krše ili izbegavaju pravna pravila koje donosi zakonodavni organ. 30. Ustavnost u 19. veku (Ustavi Švajcarske) U devetnaestom veku doneta su dva švajcarska ustava 1848. godine i 1874.godine, koji je bio na snazi do ustavne kodifikacije 1999. Godine. Švajcarska Konfederacija nastala je na temelju „večitog saveza“ tri kantona. Ustav 1848. godine učvrstio federalne odnose - kantoni donose sopstveni ustav, ali uživaju suverenost samo dotle dok ne ugrožavaju saveznu državu. Drugi Ustav Švajcarske Konfederacije usvojen je 1874. godine na ustavotvornom referendumu. Kantoni su suvereni u meri u kojoj njihova suverenost nije ograničena saveznim Ustavom i ostvaruju ona ovlašćenja koja su im dodeljena ustavnim aktom. Ustavno pravo Švajcarske počiva na organizacionom principu jedinstva vlasti – skupštinski sistem. Zakonodavnu vlast vrši dvodomna Savezna skupština, izvršnu vlast ostvaruje Savezno veće i sudsku vlast vrši Savezni sud. Ustavotvorna reviziona vlast dodeljena je saveznoj zakonodavnoj vlasti i narodu (ustavotvorni referendum). 31. Ustavnost između dva svetska rata (Vajmarski ustav) Vajmarski ustav proglašen je 11. avgusta 1919. godine - bio je na snazi od 1919. Do 1945. Godine. Od 1933. godine započinje epoha Trećeg rajha u kojoj je Vajmarski ustav suspendovan.Autor Ustava, nemački pravnik Hugo Projs, smatrao je da treba izbeći parlamentarizam u kome je vlada snažno povezana sa parlamentom. O dnosi između dve grane vlasti promene u korist egzekutive – racionalizovani parlamentarizam. Predsednika Rajha biraju građani neposredno i direktno (unošenje„predsedničkih“ elemenata).
Kancelar i ministri Rajha treba da dobiju poverenje Rajhstaga za obavljanje svojih ovlašćenja. Parlament je dvodomno predstavničko telo. Rajhstag, donji dom, birali su građani neposredno na proporcionalnim izborima, dok je Rajhsrat bio federalni ili gornji dom koji se sastojao od predstavnika imenovanih od strane saveznih država. Osnovna prava i dužnosti Nemaca - Osim klasičnih liberalnih prava i sloboda,Vajmarski ustav sadrži i odredbe o ekonomskim pravima. Pored prava na imovinu, Ustav propisuje da „svojina obavezuje“ i da njeno korišćenje mora biti na način koji čini doprinos opštem interesu. Član. 48 Ustava – predsednik Rajha proglašava vanredno stanje i suspenduje Ustav.
32. Osnovni zakon Nemačke iz 1949. Nakon pada Berlinskog zida (9. novembar 1989) i zvaničnog ujedinjenja istočne i zapadne Nemačke (3.oktobar 1990) nije donet novi ustav - na snazi Osnovni zakon iz 1949. Godine. Osnovna obeležja ustavnog poretka Nemačke su sledeća:
- podela vlasti u formi kancelarske vlade sa snažnim kancelarom i slabim predsednikom Republike,
- federalno državno uređenje,
- Savezni ustavni sud sa širokim nadležnostima
- posebne garancije osnovnih prava, među kojima su jednakost pred zakonom, sloboda veroispovesti,sloboda izražavanja i druga prava i slobode. Temeljni principi su:
- Nemačka je demokratska i socijalna država,
- narod je suveren i svoju suverenost ostvaruje putem izbora,
- svi nosioci vlasti u sistemu podele vlasti vezani su ustavom i zakonom,
- Nemcima je dopušteno da se suprostave svakom ko želi da ukine ustavni poredak, ako nema drugog pravnog leka,
- princip federalizma je ustavom zaštićen,
- obezbeđena je ustavnosudska zaštita ustavnog poretka Parlamentarni sistem u formi kancelarske vlade i konstruktivno glasanje o nepoverenju vladi. U nemačkom izbornom sistemu polovina članova Bundestaga bira se po većinskom, a druga polovina po proporcionalnom modelu. Savezni ustavni sud - „čuvar ustava“ jer je njegova osnovna funkcija da osigura poštovanje Osnovnog zakona
- Ustav Francuske iz 1958. Ustav ima pretežno svojstvo organskog zakona kojim se uređuje organizacija vlasti bez posebnog kataloga ljudskih prava i sloboda. Ustav počiva na načelu republikanizma, načelu nacionalne suverenosti i načelu političkog pluralizma. Podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku granu vlasti, ali neposredan izbor šefa države i njegova snažna ustavna ovlašćenja uveli su elemente racionalizacije u formi polupredsedničkog modela. Predsednik Republike raspolaže ustavnim ovlašćenjima kao šef države i kao šef izvršne vlasti. Predsednik Republike može bez premapotpisa ministra (čl. 11), a na predlog vlade ili uz saglasnost oba parlamentarna doma, raspisati referendum o organizaciji javnih vlasti ili, Vlada vodi unutrašnju i spoljnu politiku, ali je njena pozicija direktno uslovljena odnosom snaga na relaciji parlamentarna većina – vlada– neposredno izabrani šef države (kada postoje dve političke većine razvija se model kohabitacije).
ustavnosudsku zaštitu prava i sloboda garantovanih ustavom. Norme o ljudskim pravima moraju imati suprapozitivnu snagu koja proizilazi iz njihovog svojstva prirodnog prava. Otvara pitanje unutrašnje hijerarhije ustavnih normi, odnosno da li ustavne garancije ljudskih prava imaju prioritet u odnosu na ostale norme. Odgovor se najpre traži u samom aktu. U nekim sistemima kategorija ljudskih prava je čvršći deo ustava u odnosu na organizaciju vlasti. Glavni problem u neposrednom dejstvu ljudskih prava nastaje u procesu njihove sudske i ustavnosudske zaštite. Može doći do ,,sukoba” 2 ustavne norme kojima se garantuju ljudska prava, kao što je slučaj u sporu u eksproprijaciji a savezni ustavni sud Nemačke je 1953. načinio prvi iskorak kada je odlučivao u sporu koji se tiče jednakosti muškaraca i žena. 42.Podela ljudskih prava 1_. Prema kriterijumu bića prava ili vrednosti koja se štiti ljudska prava_ se dele na: lična (ona kojima se štiti fizički,psihički i moralni integritet osobe, pravo na život, slobodu, bezbednost, zaštita od svakog nasilja), politička ( učešće u vršenju vlasti, neposredno ili posredno kao što su pravo glasa i kandidovanja, ali ovde spadaju i slobode- sloboda izražavanja), ekonomska i socijalna prava (pružaju uslove neophodne za blagostanje u državi; spadaju: pravo svojine, rad i sloboda rada..). Kulturna prava obezbedjuju slobodno učešće u kulturnom životu. Postoji gledište da su suštinske razlike između ovih prava takve prirode da se samo prva kategorija može smatrati subjektivnim pravom. Liberalna prava se odnose na konkretnu vrednost i precizno uređuju negativne obaveze države i trećih lica. Asocijalna i ekonomska nameću pozitivne obaveze državi. Dešava se da ustavi ova prava postavljaju kao institucionalne garancije ili programska načela što navodi na zaključak da ne postoji subjektivno pravo na sudsku zaštitu.
- Fundamentalna prava suštinskog karaktera - osnovna ljudska prava kojima se daje apsolutni prioritet. To su prava na život, nepovredivost integriteta, zaštita od ropstva, diskriminacije.. Uključuju i slobodu misli, veroispovesti, negu i zaštitu.
- Prema kriterijumu obaveza države prema čoveku kao subjektu prava - Klasična (zahtevaju nemešanje države - status negativus) i socijalna prava (zahtevaju intervenciju države - status positivus). Sa internacionalizacijom ova podela je postala neodrživa, jer ostvarivanje klasičnih praca nije moguće ako država ne preduzme određene akcije kao npr. pravo na pravično suđenje. Možemo nadovezati i prava na učešće u javnom i kulturnom životu kao status activus. 4. Prema kriterijumu svrhe zaštite - individualna kada se štiti pojedinac; kolektivna kada se prava ostvarajuu grupi ili kolektivu.
- Prema istorijskom razvoju - Prava 1. generacije (lična i politička prava i slobode), 2. generacije (socijalna i ekonomska) i 3. generacije odnose se na zaštitu čovečanstva u celini). 43.Osnovna načela o ljudskim pravima u Ustavu RS Na početku 2. dela Ustava kojim se uređuje katalog ljudskih i manjinskih prava u Ustavu Srbije nalazi se odeljak o osnovnim načelima (čl 18 - 22). Osnovna načela treba da osiguraju interpretaciju i primenu garantovanih prava i sloboda i da pomažu državnim organima, da obezbede slobode pojedinca. Proklamovana su sledeća načela: neposredna primena zajemčenih prava (18) , o svrsi ili razlogu ustavnih jemstava(19), o granicama ograničenja ljudskih i manjinskih prava (20), jednakosti i zabrana diskriminacije (21) i načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (22). Načela su 1. put sistematizovana u Ustavu kao temelj garancijama prava i sloboda što ukazuje na stvaranje sistema ljudskih prava u nacionalnom pravnom poretku. Načela predstavljaju pravni osnov za interpretaciju i primenu zajemčenih prava. 44.Načelo jednakosti i zabrana diskriminacije
Jednakost građana i zabrana diskriminacije je osnovno načelo demokratskog pravnog poretka, jer se sloboda čoveka može ostvariti samo uz puno uvažavanje jednakosti. Prema prirodnopravnom učenju svi ljudi su stvoreni jednaki, a prava i slobode se stiču rođenjem i mogu biti ograničena samo jednakim slobodama i pravima drugih članova društvene zajednice. Temelj predstavlja jednakost pred zakonom i sudom. Na međunarodnom planu je zabrana diskriminacije doživela svoju potvrdu tek u 20. veku. Ideja o priznanjun jednakosti pojavia se nakon Prvog svetskog rata. Na Pariskoj konferenciji 1919. predloženo je da se u Povelju Lige naroda unese načelo rasne jednakosti. Sa tim se Vudro Vilson nije složio. Princip jednakosti, zajedno sa pravom na ljdsko dostojanstvo i zabranom diskriminacije, proglašeno je Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. U medjunarodnom pravu danas je formirano stanovište o zaštiti jendakosti i zabrani diskriminacije. Svi imaju jednak tretman pred zakonom. Da li postoji diskriminacija u konkretnom slučaju predstavlja test za sudski organu postupku kada se odlučuje o zaštiti ljudskih prava.Diskriminacija postoji kada država različito tretira lica u istim ili sličnim situacijama. Kršenje ovog načela nastaje: kada se jednaki slučajevi tretiraju na različit način, kada razlika u postupanju nema objektivno i razumno opravdanje i ako nema proporcionalnosti između željenog cilja i korišćenih sredstava. Razlike su legitimne ako se prilikom postupanja državnih organa teži željenom cilju. Izraz afirmativna akcija je zamenio frazu pozitivna diskriminacija i znači da država preduzima određene aktivnosti u cilju povećanja zastupljenosti žena i manjina u oblasti zapošljena, obrazovanja. Teže da postignu ciljeve socijalne pravde i obezbede pristojne uslove za život. Ustav Srbije ova načela proglašava za osnovno i ustanovljava posebnu afirmaciju jednakosti kroz obavezu države da podstiče uvažavanje razlika. Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje država preduzima sa ciljem dostizanja pune jednakosti. Mere afirmativne akcije se propisuju zakonima (npr. u Narodnoj skupštini mora da bude 40% žena) 45.Evropska konvencija o ljudskim pravima Evropska konvencija o ljudskim pravima je usvojena 4.11.1950. u Savetu Evrope. To je najveća regionalna organizacija sa 47 država članica među kojima se nalazi 27 članica EU, nastala je na temelju osnivačkog akta iz Londona što je izraz težnje za ujedinjenjem Evrope. Iako je članstvo u Savetu pretpostavka za ulazak u EU one su odvojene organizacije. Cilj njegovog osnivanja bila je zaštita demokratije i ljudskih prava i promocija evropskog jedinstva. Srbija je ratifikovala ovu konvenciju i ona je od 2004. sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka. Proglašena su temeljna lična i politička prava i slobode i uspešan mehanizam zaštite preko Evropskog suda za ljudska prava. Nastala je kao reakcija na nacističke zločine. Ljudska prava zahtevaju i međunarodni mehanizam zaštite. Ova konvencija se nadovezuje na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i polazi od temeljnih garancija prava i sloboda i zabrane diskriminacije. Ništa u konvenciji ne može da bude protumačeno tako da se nekim aktom ograniči ili poništi neko ljudsko parvo. Odstupa od tradicionalnog međunarodnog prava i dopušta direktan i neposredan pristup građanima pred međunarodnim pravosudnim organima.Novina je i što građani mogu podnositi pretpostavke protiv svoje države. Poslednji protokol br. 16 je usvojen 2013. Bilo je još dodatnih protokola poput : ( 1) pravo na imovinu, slobodne izbore i obrazovanje, (4) sloboda kretanja i zabrana dužničkog ropstva i proterivanja , (12) šira zaštita jednakosti , (13) ukinuta smrtna kazna. Konvencija uredjuje ljudska prava i slobode. Ne garantuje ekonomska i socijalna prava, ona su garantovana Evropskom socijalnom poveljom. 46.Lična prava i građanske slobode Lična prava i građanske slobode su prava prve generacije nastala u doba liberalne ustavnosti i njihov cilj je zaštita telesnog i duhovnog integriteta čoveka Garantuju se svima bez obzira na
vrsta medicinskih ogleda. U širem smislu garancije nepovredivosti integriteta obuhvataju i subjektivna prava čoveka na lične vrednosti. Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da fizički i moralni integritet čoveka obuhvata i pojam privatnog života. Tako postoji gledište da države imaju obavezu da svojim zakonodavstvom pruže efikasnu zaštitu integriteta uključujući privatan život. Takođe, postoji i shvatanje da država treba da uspostavi efikasni pravni okvir koji obavezuje zdravstvene ustanove da preduzimaju odgovarajuće mere zaštite integriteta svojih pacijenata. 49.Garancije u postupku lišavanja slobode Garancije lične slobode i bezbednosri u postupku lišavanja slobode sadržane su u sledećim pravilima: pritvor se može odrediti samo u slučaju da se radi o licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo, a zadržavanje u pritvoru je dozvoljeno ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti drugih ljudi. U roku od 48h se izvodi pred sud da se odluči o pritvoru, a rešenje o pritvoru se uručuje licu za 12h od pritvaranja, a odluku o žalbi donosi sud za 48h. Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće moguće; po odluci prvostepenog suda je 3 meseca, a po odluci višeg još 3. Ako do tada ne bude podignuta optužnica lice se pušta na slobodu. Nakon podizanja optužnice pritvor može biti produžen. Svako lice mora biti obavešteno o razlozima za lišavanje slobode na jeziku koji razume, ako ne može da plati branioca, dobiće nekog po službenoj dužnosti. Može da pokrene postupak radi ispitivanja zakonitosti osnova za lišavanje slobode, a čak može tužiti državu za naknadu štete koju je pretrpelo zbog neosnovanog lišavanja slobode. 50.Garancije pravičnog suđenja Pravično suđenje je temljna vrednost pravne države i ona je posebno zaštićena ustavom i međunarodnim aktima poput Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Garancije pravičnog suđenja obuhvataju : 1) jednaku zaštitu prava svih lica u postupku pred sudovima i državnim organima, 2) da o pravima,obavezama i optužbama protiv jednog lica bez odlaganja odlučuje sud, 3) otvorenost i javnost postupka i izricanja presude osim u slučajevima kada to zakon isključuje, 4) pravo na žalbu Garancije pravičnog suđenja polaze od prava na jednak pristup sudovima koji su ustanovljeni na temlju zakona i deluju kao nepristrasni i nezavisni organi. Garancije se odnose samo na stranke u postupku, ali je u praksi Evropskog suda razvijeno tumačenje da se moguprimeniti i na ostale strane u postupku. Procesne garancije podrazumevaju da se ispituje pravičnost postupka u celini. Pravično sudjenje se temelji na sudjenje u razumnom roku pred nezavisnim sudom. Presuda se mora izreći javno, osim kada se to isključuje radi zaštite morala, javne bezbednosti… Svakome se garantuje pravo na besplatnog prevodioca, tumača (gluvonemim osobama), pravo na žalbu i pravni lek koji obezbeđuje dvostepenost postupka. Pravo na suđenej u razumnom roku odnosi se na parnične i krivične predmete, pa rok teče od dana kada je tužba podneta u parničnom a u krivičnom od dana obaveštenja lica da podleže optužbi. Okončanje perioda koji se može smatrati razumnim rokom predstavlja datum obaveštenja o konačnoj odluci drugostepenog suda koji je rešavao slučaj. Evropski sud ga utvrđuje kumulativnim testom od 3 merila: priroda i složenost predmeta, ponašanje lica koje se žali na povredu prava i ponašanje vlasti. Dužina razumnog roka zavisi od broja sudskih istanci uključenih u postupak, a najkraći rok koji je Evropski sud proglasio nerazumnim je bio 2 god 4 meseca u dvostepenom postupku za nakandu štete lica zaraženog HIV virusom. 51.Garancije u postupku kažnjavanja Posebne garancije su predviđene za okrivljenog u krivičnom postupku. Svako mora da bude u najkraćem roku obavešten, na jeziku koji razume o razlozima optužbe i parvo da mu se sudi bez
odugovlačenja. Pravo na odbranu znači pravo da se pred sudom ili drugim državnim organom odabere branilac po sopstvenom izboru, nesmetanu komunikaciju sa njim i dovoljno vremena za pripremu odbrane, a može ga dobiti i po službenoj dužnosti. Osnovni uslov utvrđivanja odgovornosti i izricanja sankcije jeste da licu bude omogućeno da bude saslušano i da se brani, a istovremeno niko ne može biti nateran da svedoči protiv sebe ili da prizna krivicu. Niko ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da iznese svoju odbranu i bude saslušan. Okrivljenom se garantuje da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist. Posebno se ističe garancija da se postupak pred sudom vodi bez odugovlačenja. Svako lice smatra se nevinim dok se ne dokaže suprotno. Princip legaliteta krivičnog dela i sankcije je osnovni princip - nullum crimen nulla poena sine lege. Jedno lice može biti pozvano na krivičnu odgovornost samo za ono krivično delo koje je u trenutku izvršenja bilo zakonom predviđeno kao protivpravno i kažnjivo. Nijedno lice ne može biti kažnjeno 2 puta za isto delo - ne bis in idem. Takođe, pravilo res iudicata - presuđena stvar znači da isto lice ne može biti ponovo gonjeno za delo za koje je pravosnažnom presudom oslobođeno ili osuđeno ili je postupak obustavljen. Izuzetno, moguće je ponavlajnje postupka ako se otkriju novi dokazi. Ratni i zločini protiv čovečanstva ne zastarevaju. Protokolom 4 Evropske konvencije je zabranjeno dužničko zatvaranje. Niko neće biti lišen slobode jer ne može da ispuni ugovor. Svako ima pravo na rehabilitaciju i naknadu štete od države ako je bez osnova ili nezakonito zatvoren, osuđivan… 52.Pravo na državljanstvo Svaki čovek uživa pravo na državljanstvo i na sve oblike zaštite koji proizilaze iz statusa državljanina. Ono se može steći poreklom- ius sanguinis , rođenjem na teritoriji države- ius soli, prijemom ili međunarodnim ugovorima. Državljanstvo Srbije se po pravilu stiče rođenjem, ako su oba roditelja domaći državljani ili 1 od njih a dete je rođeno u Srbiji.Ako je dete rođeno u inostranstvu a 1 roditelj je državljanin Srbije , a drugi nepoznat ili bez državljanstva, dete će dobiti srpsko državljanstvo. Može i rođenjem na teritoriji države samo ako nema uslova da stekne državljanstvo neke druge države. Stranac može steći srpsko državljanstvo prijemom, da ima otpust stranog državljanstva, da je 3 g neprekidnos boravio u Srbiji i da pismeno izjavi da Srbiju smatar svojom državom. Državljanin Srbije ne može biti lišan državljanstva. Niko ne može da bude sprečen da udje na teritoriju zemlje čiji je držaljanin. Ustav iz 2006. ne sadrži zaštitu od izručenja domaćih državljana. Ekstradicija je izručenje domaćeg državljanina drugoj državi u cilju sprovodjenja krivičnog postupka. U međunarodnom pravu postoji institut predaje međunarodnim sudovima radi vođenja krivičnog postupka za međunarodne zločine i ovde se odnos uspostavlja između suverene države i međunarodne organizacije koja je osnovala međunarodni sud. 53.Sloboda kretanja i nastanjivanja Ljudi su slobodni da se kreću i biraju gde će se nastaniti u jednoj zemlji. Sloboda kretanja se garantuje svakom licu koje se zakonito nalazi na teritoiji jedne države. Svako lice je slobodno da napusti bilo koju zemlju uključujući i sopstvenu na kraći, duži rok ili za stalno.Gradjanin ima pravo na pasoš i ostale putne isprave. Niko ne može biti lišen ulaska u svoju zemlju, osim ako je to u javnmom interesu. Ovo pravo podleže i regulativi međunarodnog prava. Država može dozvoliti ulazak strancima pod uslovima koji toj osobi ograničavaju slobodu kretanja kada je to u skladu sa međunarodnim obavezama date države. Sloboda kretanja načelno je neograničena, ali se izuzetno može ograničiti. Razlozi za ograničenje slobode kretanja i nastanjivanja mogu biti: nacionalna bezbednost, neophodno ograničenje radi vođenja
57. Sloboda misli, savesti i veroispovesti Spada u grupu ustavnih sloboda koje predstavljaju uslov za nesmetani intelektualni i duhovni razvoj ličnosti. Svako može da formira svoje slobodno uverenje ili pogled na svet prema sopstvenom izboru. Ove slobode imaju svoj negativni izražaj koji se ogleda u tome da niko ne može biti prisiljen da se izjašnjava o verskom ili drugom uverenju. Pretpostavka za realizaciju ove slobode je ustavna garancija slobode ubeđenja i veroispovesti. Ove slobode se mogu ograničiti samo izuzetno ako je to neophodno demokratskom društvu: radi zaštite života i zdravlja, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana, javne bezbednosti i mira, sprečavanja podsticaja mržnje i netrpeljivosti. Verske zajednice su slobodne i samostalne u uređivanju svoje unutrašnje organizacije, vršenja verskih poslova i obreda. Sve verske zajednice samostalne su I odvojene od države. O zabrani rada verske zajednice odlučuje ustavni sud ukoliko se ustanovi ugrožavanje prava. Sloboda svesti i veroispovesti posebno je zaštićena ustavom preko prigovora savesti koji može podneti svako lice shodno svom ubeđenju ili veri, ne može da ispunjava vojnu obavezu koja uključuje upotrebu oružja. 58.Sloboda mišljenja i izražavanja Sloboda mišljenja garantuje slobodno formiranje mišljenja o pitanjima države i društva. Često se određuje kao forma političke slobode u državi jer predstavlja uslov za formiranje političke volje građana i njihovo učešće u državnoj vlasti. Svako ima pravo na pristup podacima u posedu državnih organa. Slobodno formiranje mišljenja pretpostavlja da postoji i slobodno izražavanje istog. Uglavnom se poistovećuje sa slobodom govora koja ima bogatu istoriju i predstavlja 1 od simbola slobodnog čoveka i građanina. Sloboda govora je prirodno pravo čoveka koje se stiče rodjenjem. Još u antičko doba su stari Grci smatrali slobodu govora demokratskim načelom. Reč ,,parrhesia” znači otvoreno ili slobodno govoriti. Ova sloboda je postala sastavni deo antičke demokratije. Građani Atine mogli slobodno da razgovaraju o politici i religiji i da kritikuju vladu. Na temelju slobode govora se ostavruju druga prava i slobode poput štampe, medija… Može biti ograničavana samo izuzetno što je u Ustavu naglašeno: radi zaštite prava i ugleda drugih lica, očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti i javnog zdravlja i morala demokratskog društva. 59.Sloboda štampe T o je osnovno liberalno pravo i uslov je demokratskog poretka u savremenoj državi. Preko slobode štampe građanin ostvaruje slobodu ,,od” države i ,,u” državi. Prvi nivo ove slobode predstavlja pravo svakoga da u sredstvima informisanja objavljuje svoje mišljenje i stavove, a 2. nivo je mogućnost formiranja bez odobrenja novina i drugih sredstava javnog obaveštavanja. Ideja o slobodi štampe se razvila na temelju slobode govora.O tac slobode štampe je Džon Milton sa svojim delom Areopagitica 1644. Zbog straha od progona i kažnjavanja nije poznata štamparija koja je štampala ovaj pamflet, budući da su vlasnici štamparije mogli biti osuđeni i na smrt. Ovo delo se smatra jednim od najuticajnijih filozfskih odbrana prava na slobodu govora. Sloboda štampe je važna zbog istine. Drugi značajan utemeljitelj slobode govora je Džon Lok, poznat kao otac liberalizma. Sloboda štampe je potpuna samo kada je zabranjena cenzura tj. uklanjanje bilo čega što se smatra problematičnim iz sadržaja medija ili štampe. Može da bude korišćena radi zaštite javnog morala i zdravlja. Problem nastaje kada cenzuru sprovodi država prethodnom selekcijom informacija koje će biti objavljene. Cenzura medija je obeležje totalitarnih režima. U pravnoj državi cenzura nije dozvoljena.
Ograničenje je dozvoljeno u određenim situacijama i primenjuju se ex post nakon što je informacija objavljena. Represivne mere su dozvoljene ako: se sprečava propagiranje rata, zagovara diskriminacija, podstrekivanju na nasile i kada se poziva na rušenje ustavnog poretka. Sloboda štampe obuhvata i pravo na ispravku netačne informacije i svako uživa pravo na odgovor na objavljenu informaciju. Takođe, pravo na obaveštenost podrazumeva slobodan pristup podacima koje poseduju državni organi i organizacije u skladu sa zakonom. 60.Sloboda okupljanja Građani su slobodni da se mirno i bez oružja okupljaju i održavaju zborove i demonstracije i razne manifestacije u cilju izražavanja političkih i drugih stavova. Prvi amandman ustava SAD zabranjuje vladi da ograničava pravo naroda na mirno okupljanje. Sloboda okupljanja je osnova slobodnog demokratskog poretka u kome pojedinac m ože iskazati svoje stavove i neslaganje sa tuđim mišljenjem na miran i nenasilan način. Zajedno sa slobodom govora i medija predstavlja važno civilizacijsko dostignuće. Sloboda okupljanja na otvorenom, podleže izvesnim ograničenjima u odnosu na zatvoreni prostor jer moraju da se prijave.Ustavno se ova sloboda ograničava radi : zaštite javen bezbednosti, nesmetanog obavljanja javnog saobraćaja, zaštite javnog zdravlja i morala, nacioanlne bezbednosti i radi zaštite drugih lica. 61.Biračko pravo U predstavničkoj demokratiji gradjani na tajnim i slobodnim izborima tajnim glasanjem biraju predstavnike. Građanima se garantuje biračko pravo kako bi ostavrili učešće u vršenju javne vlasti. Ispoljava se u 2 oblika: aktivno biračko pravo - pravo da bira i pasivno biračko pravo - da bude biran. U Ustavu Srbije se ovo pravo naziva izborno pravo. Aktivno biračko pravo j e političko pravo građanina da bira predstavnike u organima državne vlasti i kroz istoriju se razvijalo postepeno.Prvi uslov je punoletstvo, iako je granica menjana 18- 25 godina jer se smatra pretpostavkom za sticanje poslovne sposobnosti. Lišenje poslovne sposobnosti osnov je za diskvalifikaciju. Ovo pravo garantuje se samo državljanima matične zemlje, ali prebivalište retko predstavlja uslov. Evropska konvencija pruža institucionalne garancije slobodnim izborima. Ugovornice se obavezuju na vršenje tajnih izbora. Evropska konvencija ne isključuje mogućnost da neko bude isključen iz glasanja. Zloupotreba javne funkcije može biti osnov za oduzimanje prava glasa. Ustav Srbije ne podrazumeva nikakva ograničenja u pogledu ograničavanja prava glasa zatvorenicima.Uslovi supunoletstvo, državljanstvo i poslovna sposobnost. Građanin na neposrednim izborima glasa slobodno lično i tajno na temelju opšteg i jednakog prava glasa. To su osnovni izborni principi koji obezbeđuju demkratske fer i slobodne izbore. Princip opšteg prava glasa treba da omogući svakom gradjaninu koji ispunjava uslove da glasa. Isključen je svaki oblik diskriminacije. Princip jednakog prava glasa obezbeđuje da glasovi birača imaju jednaku vrednost , da svaki birač podjednako utiče na rezultate izbora(1 čovek, 1 glas). Mogućnost za uspostavljanje nejednakosti idalje postoje jer se posredno ne uvodeći pluralni votum građani jedne države dovode u nejednak položaj putem kreiranja izbornih jedinica. Sloboda izbora u pogledu aktivnog biračkog prava znači da svako shodno svojoj volji i uverenju odlučuje za koga će glasati, a u RS se shvata i kao sloboda da se pristupi izborima i otuda izraz građanska dužnost. Tajnost prava glasa ogleda se u tome što birač iza paravana glasa I savija listić pre ubacivanja u kutiju. Lično pravo glasa znači da gradjanin ne može preko posrednika da glasa. Izuzetak su invalidi. Pasivno biračko pravo znači da građanin ima pravo da bude biran u organe državne vlasti ukoliko je državljanin, poslovno sposoban i ima prebivalište na teritroiji države. Evropski sud za ljudska
