Preuzmite Ustavno pravo - skripta i više Rezime u PDF od Ustavno pravo samo na Docsity!
1. ПОЈАМ УСТАВНОГ ПРАВА
Уставно право је једна грана правног система. Значај уставном праву се даје због садржине и места које тим нормама припада у правном систему. Норме уставног права су најзначајније по томе што установљавају основе државног и друштвеног уређења. На њима се гради државна организација, и оне утврђују шему власти и ограничења власти. Њихов предмет су организација власти и људска права. Норме уставног права су садржане у кодификованом правном акту – уставу, као и у законима, обичајима итд. Устав има највише место у хијерархији правних аката – акт највише правне снаге (норме свих других грана унутрашњег правног система морају бити у сагласности са њим). Уставно право има јавноправни карактер и спада у породицу јавног права (регулише односе у којима је једна страна носилац јавне власти). Уставно право је самостална грана правног система, односно грана унутрашњег права, и оно је позитивно право које важи само у границама једне земље (изузетак нпр. Уставно право ЕУ)
2. ПРЕДМЕТ И НАЗИВ УСТАВНОГ ПРАВА
Предмет неке гране права је скуп свих правних норми које уређују одређене друштвене односе. Предмет уставног права су организација власти и људска права. Ужи домашај је одређење главних органа власти, учешће грађана, територијалних јединица и других субјеката у вршењу власти, као и питања људских права. Такође, овде се увршћују и основна начела која су садржана у уставу и односе се на конститутивне елементе државе, државно уређење и основне политичке односе, као и правила о самом уставу – начин доношења и промене. Назив уставно право је општеприхваћен док се у Немачкој уставно право назива државно право.
3. ПОЈАМ И ВРСТЕ ИЗВОРА УСТАВНОГ ПРАВА
Поред устава, у изворе уставног права улазе и закони, уредбе са законском снагом, подзаконски акти, пословници о раду органа власти, као и судске одлуке и обичаји. Такође, ту спадају и међународни уговори, опште прихваћена правила међународног права, а у земљама ЕУ и њено комунитарно право. Према овоме, сви извори уставног права се деле на:
- писане изворе унутрашњег права (устав, закони, уредбе са законском снагом,подзаконски акти,пословници,општи акти ТЈ)
- неписане изворе унутрашњег права (судске одлуке, уставни обичаји)
- изворе међународног и комунитарног права (Одређени писани и неписани извори међународног и комунитарног права)
- Формални извори права и извори уставног права имају различиту правну снагу и односи међу њима су уређени на начелу хијерархије)
4. ПИСАНИ ИЗВОРИ
УСТАВ – основни и највиши извор уставног права. Устав у формалном смислу је углавном један, а понекад и више од једног писаног правног акта, док је устав у материјалном смислу сва правна правила која се тичу организације власти и људских права. Постоји један известан круг питања која се могу уређивати само уставом,тзв уставни резервати(може их смао уређивати законодавац или извршна власт) о таквим питањима може се одлучивати само у поступку предвиђеним за промену устава.
ЗАКОНИ – међу њима се разликују уставни и органски закони са једне стране, од обичних закона са друге. Уставним законима којима се после доношења устава уређују одређена питања из уставне материје која нису регулисана у уставу, акти о промени устава,унапређење статута у у ставне законе, или закони донети ради спровођења устава. Органским законима се на основу устава уређује начин избора, надлежност и начин рада појединих државних органа (нпр закон о парламенту, шефу државе, влади, министарствима...) Обични закони су значајни за уређење територијалних јединица, њихових послова, заштита појединих људских прав, као и учешће грађана у вршељу власти. Уставни и органски закони по снази долазе одмах иза устава, а пре обичних закона.
УРЕДБЕ СА ЗАКОНСКОМ СНАГОМ – су акти извршне власти, којима се уређује законска материја на основу устава. Има их две врсте:
- уредбе-закони доноси их влада на основу њених законских овлашћења
- уредбе по нужди које се доносе само у време вандредног стања и привремене су.
ПОДЗАКОНСКИ АКТИ – доносе их влада и министарства, ретко представљају изворе и то су: уредбе, правилници, упутства и наредбе, које се доносе ради конкретизовања и разраде закона.
ПОСЛОВНИК ПАРЛАМЕНТА – представља општи акт којим парламент уређује своју организацију и процедуре за рад.
ОПШТИ АКТИ ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ЈЕДИНИЦА – су статути аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе којима се уређују њихова надлежност, организација и рад органа.
5. ОСТАЛИ ИЗВОРИ
Одлуке судова у земљама евро-континенталног права, не представљају изворе уставног права, док у земљама англо-саксонског права могу бити извори. На другој страни, одлуке уставних судова могу бити извори, јер се њима тумаче уставне норме.
Обичаји су пре постанка писаних устава били извори уставног права. Данас се као такви јављају изузетно, и називају се уставни обичаји. Може се радити о потреби да упоштена норма устава буде прецизирана уставом, или да се обичајем попуни правна празнина.
Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права могу бити извори, уколико се односе на уставну материју. Такође, право ЕУ или комунитарно право представља извор уставног права у земљама чланицама.
Према свему овоме, може се сачинити комплетна листа извора уставног права:
8. ВРСТЕ УСТАВА
Устави се разврставају по начину доношења, начину промене, и по садржини.
- по начину доношења , устави се деле на оне које је у најстарија времена доносио монарх октроисани устави , они које је доносило народно представништво без монарховог садејства, и оне уставе које је доносило и народно представништво и монарх заједно уставни пакт.
- по начину промене , устави се деле на чврсте и на гипке. Први се тешко мењају, односно процедура је компликована (нпр. Устав Републике Србије од 2006. године чији поступак за промену захтева двотрећинску већину за изгласавање у Народној скупштини, а затим и усвајање од стране народа на референдуму). Гипки се одликују лакшом процедуром за промену.
- по садржини , устави се деле на тај начин, што се у акту уставотворца могу наћи и такве норме, које се не односе на организацију власти и на људска права, тако да су те норме са формалног становишта уставне, а са материјалног становишта нису.
- постоји и подела устава на писане и неписане. Писани устави су данас правило, али постоје и изузетци као нпр. неписани устав Уједињеног Краљевства, где се устав састоји од неписаних уставних норми, које су настале током дуге примене као правила понашања учесника у политичкој игри.
9. УСТАВ И УСТАВНОСТ
Уставност је као и законитост, једно од начела уређења правног поретка. Како начело законитости представља сагласност подзаконског акта са законом, тако начело уставности захтева да сви закони буду у складу са уставом. Материјална сагласност захтева сагласност садржине закона са уставом, док формална сагласност са уставом значи сагласност поступка доношења закона са уставним одредбама које се на то односе. Поставља се питање шта чинити када су устав и закон у сукобу. Уколико би се у таквом случају применио устав, начело уставности би било одржано. Уколико би се применио закон, начело уставности би нестало. Питање се најпре поставило у САД, где у уставу није било решења о снази устава у односу на законе. Праксу је утврдио Врховни суд у случају Марбери против Медисона. Пред судију Маршала је постављена дилема, где је председник САД на самом крају мандата искористио уставно право да именује судије Врховног суда. Одлазећа администрација није стигла да спроведе одлуку о именовању, а надлежни министар нове администрације Медисон је одбио одлуку бившег председника о именовању судије Марберија. Судија Маршал је у том спору нашао да постоји један закон по којем је постојала судска заштита савезних функционера, а и сам Устав САД даје право председнику да именује судије. Маршал је заузео став да је сврха писаног устава управо у томе да постави ограничења законодавцу, и уколико нађе да је законодавац прекорачио овлашћења, суд мора такав акт огласити неважећим.
10. УСТАВНА МАТЕРИЈА
Уставна материја се грана у две велике гране: људска права и организацију власти.
- ЉУДСКА ПРАВА су права који сваки појединац ужива самим тим што је људско биће. Поштовање људских права је у прошлости било оспоравано, међутим данас је оно загарантовано. По једној теорији, људска права представљају установу међународног и уставног права, чији је циљ заштита људског бића од државне силе. По другој, људска права су призната појединцима, сматрају се својственим људској личности, и неопходна су за демократију и мир, општепризната су уставним нормама, као и међународним уговорима. Из овога се види да основ људских права не лежи само у уставу, већ великим делом и у међународном праву.
- ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ је такође битан елемент уставног права, јер устав осим што ограничава самовољу државне власти, он државну власт и распоређује међу државним органима. Државна власт има функцију законодавца, односно да ствара норме. Поред ове, има и функцију примене права. Она се грана на две извршну власт и судство. Постоје укупно три државне функције: законодавна, извршна и судска , и то представља поделу власти. Питање о организацији и подели власти чине обавезну садржину устава.
11. ФОРМАЛНА ОБЕЛЕЖЈА УСТАВА
Писани устави поседују извесна формална обележја, од којих се истичу три основна: број аката који чине устав, обим устава и његов карактер.
БРОЈ АКАТА КОЈИ ЧИНЕ УСТАВ – најчешћи случај је да устав буде садржан у једном акту, и тада је он кодификован. Постоје и устави који се састоје из више писаних аката, и тада је реч о некодификованим (нпр. устав државне заједнице из 2003. се састојао од Уставне повеље и Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама).
ОБИМ УСТАВА – нам указује на чињеницу да устав као основни и највиши правни акт треба да буде кратак, а истовремено потпун, и да уреди само питања која се тичу уставне материје, а све остало се даље разрађује законима и другим правним актима.
КАРАКТЕР УСТАВНИХ ОДРЕДАБА - говори да су уставне одредбе често апстрактне, уопштене и начелне, јер се оне формулишу као општи оквир који тек треба бити разрађен законима и другим актима. Постоје три врсте одредаба:
- непосредно примењиве одредбе су оне које могу примењивати судски и други органи без икаквог законодавног акта, и оне не захтевају законодавну разраду
- уставне одредбе које захтевају законодавну разраду су типичне уставне одредбе и потврђују да је устав основа читавог правног система
- уставне одредбе које нису непосредно примењиве и не захтевају законодавну разраду су оне које садрже обичне констатације или имају морално-политички карактер
12. СИСТЕМАТИКА УСТАВА
У писаним уставима се уставна материја распоређује у одговарајуће целине. Начелно је правило да устав има преамбулу, нормативни део, додатке и прилоге, амандмане.
ПРЕАМБУЛА – представља део устава који претходи нормативном делу. У њој се обично износе мотиви којима се уставотворац руководио и излажу извесни принципи од значаја за читаво државно и друштвено уређење. Она је нека врста увода у устав и садрже је скоро сви устави света. Њена природа је по једном мишљењу политичка, а по другом она има обавезујући карактер.
НОРМАТИВНИ ДЕО – представља главни и обавезни део сваког устава. У њему су садржане правне норме о организацији власти и људским правима. Мада за распоред
15. ПОСТУПАК ЗА РЕВИЗИЈУ УСТАВА РС
Овај поступак се састоји из две фазе
I Фаза Предлог за промену устава може поднети један од овлашћених предлагача: најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике, влада или најмање 150.000 бирача. О том предлогу одлучује Народна скупштина двотрећинском већином, и ако се предлог усвоји, приступа се измени.
II фази се одлучује о самом акту о промени. Ако се промена односи на преамбулу, начела, људска и мањинска права, уређење власти и проглашења ратног или вандредног стања, онда је потребно да тај акт о промени прво усвоји Народна скупштина двотрећинском већином, а онда он буде потврђен на републичком референдуму. Ако се промена устава односи на друге делове, Народна скупштина усваја тај акт двотрећинском већином, али после може да бира да ли ће и захтевати потврду од стране бирача на референдуму. Додатно је прописано да се устав не може мењати за време ратног или вандредног стања.
16. ФАКТИЧКА РЕВИЗИЈА УСТАВА И ТРАЈНОСТ УСТАВА
Описани поступци за промену устава се најчешће поштују и тада се ради о правној ревизији устава. За разлику од ње, постоје и фактичка и револуционарна промена устава, када се он мења без поштовања прописане процедуре.
- код ФАКТИЧКЕ ревизије устава, реч је о промени појединих одредаба устава путем уставних обичаја, судске праксе или путем закона. Уставним обичајима се мењају поједина решења устава, тако што се у пракси формирају понашања другачија од оних у уставу. Уставни судови имају овлашћење да цене уставност закона, и они својим одлукама измене поједине одредбе устава. Најзад, промена устава путем закона је могућа приликом разраде појединих уставних одредаба, када се догосди да закон одступа од њих
- (^) код РЕВОЛУЦИОНАРНЕ промене устава, нови поседници власти који су је освојили револуцијом или државним ударом се понашају као да претходни устав није ни постојао, и доносе нов устав не држећи се прописане процедуре, чиме прекидају уставни континуитет (нпр. Устав ФНРЈ из 1946.)
Што се тиче трајности устава, устав не треба да буде ни такав да га је могуће мењати као обичан закон, зависно од воље тренутне власти. Такав устав не би био устав, јер не би ограничавао носиоце власти. Устав треба да буде одмерен: да уређује само елементе уставне материје, а не да зазлази у детаље или да пропушта уређивање онога што је значајно. Такође, устав треба да буде октенут будућности, али истовремено да буде реалан, а не неки далекосежни програм за утопијску будућност.
17. ПОРЕКЛО И РАЗВИТАК УСТАВНОСТИ ДО ПОЈАВЕ ПРВИХ ПИСАНИХ
УСТАВА
До пред крај 18. века, нису постојали писани устави, али то не значи да нису постојала уставна правила и писани правни акти. Још у старој Грчкој било је покушаја да се установе нарочита правила која би се односила на државно уређење и вршење власти. У старом Риму се јасно правила разлика између закона који се односе на државу, и осталих обичних закона. Током среднњег века се доносе први акти који уређују нека од питања која чине уставну материју. То су пре свега Велика повеља слобода, Петиција о правима и Закон о правима. У средњевековној Србији, Душанов законик је такође садржао прописе уставног карактера.
Убрзо се уобличавају идеје о конституционализму кроз идеје Џона Лока, Монтескјеа у Русоа, који утиру пут уставу као основном закону. По њима, једну и јединствену власт монарха је требало расподелити између више органа, отклањајући опасност од тираније. Суштину и даљи развој тих идеја следе кроз енглески конституционализам, америчке и француске револуције, а након Другог светског рата долази до још једне нове врсте уставног полета у свету, а касније и до обнове и развитка устава нових демократија у Европи.
18. ЕНГЛЕСКИ КОНСТИТУЦИОНАЛИЗАМ
Први владалац династије Стјуарта, Џемс I је тврдио да поданици не смеју оспоравати акт краљеве власти, а судије треба да доносе пресуде које су по вољи круне. Он долази у сукоб са судијом Едвардом Коуком. Иако се Коук позивао на одредбе Велике повеље слобода, био је лишен судијског звања. Наследник Џемса I, Чарлс I је изгубио круну и био погубљен у славној револуцији када је успостављена републиканска диктатура, која је окончана рестаурацијом монархије где је на престо враћена династија Стјуарта. Тада је круна подвргнута праву, што је озакоњено у тзв. Славној револуцији кроз Повељу о правима. Учење о владавини права је довело до тога да судија сваки поступак државног органа може да подвргне оцени законитости, а такође је овлашћен да се запита у којој мери се законодавац кретао у оквирима традиционалног општег права приликом доношења закона. Такође настао је и термин правне државе, где се извршна власт подвргава закону. Парламент је традиционална установа која је у Енглеској спајала народно и сталешко представништво. Настао средином 13. века и има два дома, Доњи (представништво народа) и Горњи дом (племство). Међу најранијим ограничењима власти круне, јављају се Велика повеља слобода, Петиција о правима, као и Повеља о правима. Сва ова ограничења, као и многа друга касније, су преобразила власт носиоца круне, тако да он није више могао да дела сам, већ је све своје акте морао вршити уз садејство једног од својих саветника – министара. Министри су образовали један кабинет на кога је временом прешла сва извршна власт, и током 18. века је дошло до успостављања његове самосталности. То се догодило услед историјских околности, јер је на престо дошла хановерска династија, и како краљ није знао енглески језик, престао је да долази на заседања министара. Један од министара се тад наметнуо и почео да одлази код краља и извештава га о одлукама, и тако је настала институција првог министра, односно председника владе. Током 19. века, парламент постаје истинско народно представништво, тада се јавља нови однос између тог тела и носиоца извршне власти, који је проистекао из могућности да Доњи дом изложи свако лице кривичној одговорности и прогону, о чему би после Горњи дом судио
- impeachment. С`обзиром да је краљ морао да затражи премапотпис министра за сваки свој акт, а није подлегао одговорности, та одговорност је била на министрима. Министри су могли бити оптужени путем impeachment-а. Другим речима, министар мора одступити када му Доњи дом одрекне поверење, а целокупан склоп установа међу којима је најважнија одговорност владе према парламенту, назван је парламентаризам.
19. АМЕРИЧКА И ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА: ПРОГЛАСИ И ИДЕЈЕ
На основу америчког Прогласа независности (Деклерација о независности) су се енглеске насеобине у Америци одвојиле од метрополе. Томас Џеферсон је усвојио иделе Џона Лока
Председник има извршну власт, и њега као и потпредседника бира народ, али преко посебног тела – изборника (електора). Мандат траје две године, и то правило је настало путем уставног обичаја када је први председник Вашингтон одбио да се кандидује трећи пут. То правило је било напуштено за време Рузвелта, због његове огромне популарности када се он кандидовао четири пута, а затим је уставним мандатом уређено постојање два мандата. Председник САД се стара о извршавању закона, именује савезне чиновнике, закључује међународне уговоре и командује оружаним снагама. Он именује и министре, али они нису као у Европи одговорни парламенту, већ председнику, и зато се овај систем назива председнички. Законодавно тело је ипак надмоћно у односу над извршном власти, јер Конгрес може савладати председников отпор уколико законски предлог након суспензивног вета, поново изгласа двотрећинском већином у оба дома. Судски систем у САД има савезни поредак. У њему је судијска функција стална, а систем тростепен. Постоје савезни окружни судови , апелациони суд , и на крају Врховни суд САД. Број судија Врховног суда је девет, и њих поставља председник уз сагласност Сената. Најважније овлашћење Врховног суда је да он цени уставност закона.
21. УСТАВИ ВЕЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Велика француска револуција је изнедрила више устава:
Устав од 1791. године је покушао да изврши пријем енглеских установа у Француској. Организација власти је уставна монархија. Законодавна власт је поверена Народној скупштини коју чине изабрани представници народа, и они је врше под резервом краљевске санкције. Извршна власт је поверена краљу, а у његово име је врше министри. Судска власт је поверена судијама, који се бирају од стране грађана.
Устави од 1793. и 1795. године су представљали устав Прве републике у Француској. Устав од 1793. год. се још назива и Монтањарски , али никад није ступио на снагу. По њему, органи власти су били Народна скупштина, Извршни савет, старешине органа Републике и Касациони суд. Народна скупштина је била овлашћена само за усвајање законског предлога, а усвојени предлог је онда бивао послат месним скупштинама. Извршни савет је требао да буде непосредно потчињен Народној скупштини, и он би био задужен за вршење надзора над управом. Старешине органа Републике би били неки вид министара. Судије Касационог суда би имале једногодишњу функцију, што је данас не замисливо. Устав од 1795. год. је предвидео Касациони и Високи суд и мандат судија је продужен на пет година. Законодавна власт је била поверена дводомном законодавном телу, а извршна Директоријуму и министрима.
Устав од 1793. је успоставио нови систем који је у теорији назван скупштински, а Устав од
- систем који је назван директоријални.
22. ЕВРОПСКИ УСТАВНИ РАЗВИТАК У XIX ВЕКУ
Белгијски пример – коначно примање парламентаризма је у Француској је дошло са Трећом републиком и Уставом из 1875. године, док је тада у Белгији већ успешно функционисао. Белгија се револуцијом одвојила од Холандије и усвојила нов устав, којим су Белгијанци на најбољи могући начин формулисали парламентарне установе. Она је била уређена као парламентарна монархија. Краљ је био правно неодговорна личност, и није могао делати без премапотписа министара, а судство је било независно. Усвојен је дводомни систем представничког тела и одговорност владе пред Доњим домом.
Француски устав из 1875. године – њиме је успостављена Трећа република и спојен је парламентарни систем са републиканским обликом владавине. Органи власти су били дводомно законодавно тело, председник републике изабран у том телу и влада. Главни проблем је био у председничкој одговорности, јер раније је монарх био правно неодговоран, а председник који га је сада заменио, није огао бити изузет од одговорности, јер је он обичан грађанин. Овај проблем је решен настајањем уставног обичаја, који је налагао председникову уздржаност од учешћа у доношењу политичких одлука. На тај начин је настао нови образац власти, где влада одговара представничком телу, а оно бира председника који не интервенише у политичким питањима.
23. ВАЈМАРСКИ УСТАВ – ПОЛУПРЕДСЕДНИЧКИ СИСТЕМ
Вајмарски устав је донет након пораза Немачке у Првом светском рату, који је за разлику од претходних јемчио читав један нови низ људских права. Његов значај се огледа у укрштању парламентарног система са председничким. Представничко тело је било дводомно и њему је одговарал влада. С` друге стране, председник је биран непосредно од стране грађана, што му је донело легитимност равну оној коју има и представничко тело, и због тога је овај систем назван полупредседнички. За случај спора два уставна органа истог нивоа, устав је предвиђао компликован механизам, који се огледао у преношењу законодавних овлашћења на народ путем референдума. Овај устав је такође битан, јер нам показује да демократија може уништити само себе, кроз пример доласка екстремисте Хитлера на власт, а нова нацистичка влада је уништила тај уставни поредак.
24. РЕЖИМИ ПРИНУДНОГ КОЛЕКТИВИЗМА
Режими принудног колективизма су се огледали кроз: Совјетски комунизам , Италијански фашизам и Немачки националсоцијализам.
Совјетски комунизам је био успостављен после Октобарске револуције у Русији. Он се одликовао тоталитаризмом где су се истицали демократски централизам, једнопартијски систем и идеолошка искључивост на основу учења о марксизму и лењинизму. Он је био окренут против вере и верских слобода и једнопшартијском систему где није биоло конкуренције идеја, као ни правом уређене борбе за власт.Партија је била устројена на начелу демократског централизма, што се пренело и на државу. То је значило да сви органи потичу од избора, али су за своје деловање полагали рачуне не само онима који их бирају, већ и онима који су по хијерархиј виши од њих. Једном успостављени, органи са врха пирамиде су имали ефикасан надзор над свим нижим органима, а тиме и над читавим друштвом.
Италијански фашизам је настао када је на чело владе Италије дошао Мусолини. Монархија и Устав су били у начелу сачувани, а у стварности потпуно преуређени фашистичким законодавством. Заведен је корпоративни систем, чија је сврха била да помирење различитих друштвених класа. Током Другог светског рата, западни савезници су се искрцали на Сицилију, и тада је Мусолини оборен са власти унутар саме структуре, и нову владу је оформио маршал Бадољо, која је капитулирала пред савезницима. На севру, Мусолини је образовао Италијанску социјалну републику, и ослањао се на немачку војну силу, која је пропала завршетком Другог светског рата и сломом Немачке. Италија је 1947. године усвојила нови устав, који ју је учинио републиком, и који и данас важи.
надмоћном странком која је управљала десетинама година. Јапански устав је означио снажан продор демократије на Далеком истоку.
Индијски устав је настао када се колонијално доба окончало, а створене су две државе: Индија и Пакистан, и учинио Индију федералном државом, са парламентарном организацијом власти. Постоји дводомни парламент, председник се не бира непосредно, већ га бира нарочит колегијум састављен од домова савезног парламента и парламента савезних држава.
27. ЕВРОПСКИ УСТАВНИ РАЗВИТАК КРАЈЕМ ХХ ВЕКА
После дугих година хладног рата, у Европи је дошло развитка уставног права. Тај процес је отпочео падом Берлинског зида 1989. године, и окончањем поделе Европе између два блока. Уопштено се може рећи да уставе нових демократија у Европи одликује унитаризам, једнодомни систем представничког тела, полупредседнички систем и постојање уставног судства. Изузетак представља Русија, као федерална држава. Дводомне парламенте имају Русија, Пољска, Чешка и Словенија. У већем броју ових земаља, председник републике има пространија овлашћења. Карактеристично је још и постојање уставног судства, које није постојало у комунистичком уређењу, где је једино СФРЈ била изузетак.
28. ПРЕДУСТАВНО ДОБА И УСТАВНА МОНАРХИЈА У СРБИЈИ
Србија је током уставно правног развитка прошла неколико раздобља: доба самосталности, доба заједничке државе, да би опет била самостална. Модерна српска држава се јавила као производ националне револуције кроз Први и Други српски устанак, када је након пропасти Првог устанка, под вођством Карађорђа Петровића, уследило повлачење једног дела устаника из Србије, док је један део остао, међу њима и Милош Обреновић. Предуставно доба је отпочело проглашењем Милоша Обреновића за књаза, од стране српског народа. Он је због своје несигурне ситуације, засноване на договору са Марашли Али-пашом, успео да издејствује аутономан положај Србије у турском царству. Аутономија се заснивала на Хатишерифу који је гарантовао Србима многа прав, међу којима и финансијску самосталност и независну унутрашњу праву, а књаза учинио наследним. Под Милошем је настала владалачка власт, али и покрет за огарничење власти.
Уставна монархија започиње доношењем првог српског устава, названог Сретењски устав , коме је уследио Турски устав , па затим Преображењски устав , а завршила се доношењем Намесничког устава.
Сретењски устав је донет на Сретење 1835. године. у Крагујевцу. Текст је сачинио Димитрије Давидовић, по Милошевом налогу, који је успео да унесе слободоумне идеје о троделној подели власти, и људским правима. Постојао је Државни совјет и књаз који је био надмоћан, и они су делили извршну и законодавну власт. Против овог устава су биле спољне силе, које су настојале да ограниче Милоша, па је он био приморан да убрзо устав стави ван снаге.
Турски устав је био подарен Србији од стране султана, који је власт подарио књазу и једном органу који се назива Совјет. Совјетници су одговарали само султану. Милош је тада одступио са власти, и на престо је дошао његов син Михаило, који је касније абдицирао, а Совјет је тада довео Карађорђевог сина Александра, а затим времешнога Милоша Обреновића.
Преображењски устав је настао тако што се Милош након повратка на престо, сматрао да Турски устав више не важи, иако он никад није званично укинут. Милоша је након смрти поново наследио син Михаило, који није званични укинуо устав, али га је низом органских закона променио. Преображењски устав је предвидео Државни савет и књаза, као централну власт, Централно државно правленије (влада) и Народну скупштину, која је имала саветодавна овлашћења.
Намеснички устав је донет од стране Намесништва које је управљало Србијом, јер је Милан Обреновић, који је наследио Михаила, био малолетан. Напредак се огледао у томе што је Народна скупштина постала законодавни орган. Књаз је имао извршну власт коју је вршио преко министара, али још увек није постојала министарска одговорност.
29. ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА У СРБИЈИ
Под Намесничким уставом је почео модерни политички живот у Србији. Седамдесетих година 19. века се догодио прво одступање владе пред Народном скупштином у историји Србије. Мариновићев кабинет је приликом изгласавања освоји већину, али незнатну, тако да је он проценио да влада неће радити са скупштином, те је Мариновић у знак одрицања поверења влади поднео оставку. Србија је по окончању Источне кризе на Берлинском конгресу 1878. године добила територијално проширење и још важније, међународно признање независности, а потом и проглашена за краљевину, када је донет и нови устав.
Устав из 1888. године је донет након Берлинског конгреса и свега настанка политичких странака, нарочито Радикалне, која је захтевала преуређење политичког режима. Краљ Милан је након доношења устава абдицирао у корист свог сина Александра и отишао из Србије. Установе се нису много разликовале од ранијег устава. Одговорност владе, која је имала извршну власт, је постојала пред Народном скупштином.
Априлски устав је донет 1901. године због константног кршења уставних одредаба од стране малолетног Александра Обреновића, услед чега је он пристао на погодбу. Овим уставом је први пут у историји Србије парламент постао дводоман и састојао се од Народне скупштине и Сената, а поред њега су постојали и краљ и влада. Овај устав је кратко био у примени.
Устав из 1903. године је настао након војног удара којим је краљ Александар бачен с власти и убијен. Тада је привремена влада на престо довела Петра Карађорђевића, а устав је био малтене исти као онај из 1888. године.
31. УСТАВНОСТ У ДРУГОЈ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ
У току Другог светског рата, Југославија је била окуприана, али се убрзо јавио отпор, који је има две струје. Прва је била у трупама Југословенске војске на челу са ђенералом Дражом Михајловићем, а друга у Народноослободилачкој војсци на челу са другом Титом. Савезници су прво подржавали Југословенску војску, да би након договора са Совјетима, ту подршку дали Народноослободилачкој војсци друга Тита. Након рата, власт у земљи је успоставила Комунистичка партија.
Устав из 1946. године је успоставио федерални облик државе, а име државе је било ФНРЈ. На федералном нивоу је постојао шеф државе, као посебно колективно тело, постојао је једнопартијски систем, а стварни господар је био маршал Тито, који је постао председник министарског савета. Након сукоба са Стаљином, Тито се окренуо западу, и доневши Уставни закон из 1953. године , постао је председник Републике и уједно председник савезне владе. Устав је само санкционисао, уставноправно изразио тековине револуције и ослободилачког рата у земљи, а то су биле: нова власт, тј. нови носилац власти, промене друштвено- економске, пре свега својинске структуре и признање постојања више југословенских народа, уместо фикције о једном јединственом народу, што је имало за резултат увођење федералног државног уређења, уместо унитарног. Друго битно обележје Устава од 1946. је угледање на совјетски модел уставности из Устава СССР од 1936. Тај утицај нарочито је дошао до изражаја у одредбама о својинским облицима и управљању привредом, у одредбама о организацији власти на начелу јединства власти и у дихотомној подели свих државних органа на органе државне власти и органе државне управе , у одредбама о подели надлежности између савезне државе и република, као и у одредбама о територијалној аутономији и локалној самоуправи. Устав од 1946. успоставио је једно етатистичко друштвено и централистичко државно уређење, које је искључивало сваки облик плурализма - идеолошког, својинског, политичког и др. После сукоба политичког руководства Југославије с политиком СССР-а, отпочело је трагање за сопственим, аутентичним правцима изградње социјалистичког друштвеног уређења у Југославији. Ти правци су били наговештени Основним законом о управљању државним привредим предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива од 1950. и Општим законом о народним одборима од 1952, а уставноправно утврђени Уставним законом о основама друштвеног и политичког урећења ФНРЈ и савезним органима власти од 1953.
УСТАВНИ ЗАКОН ОД 1953. није био потпун, целовит устав, пошто није регулисао уставну материју у целости ни систематски него само њен део. Самосталним уставним законом реформише се постојеће уставно уређење, уместо да се, као код уставног закона о изменама важећег устава, поправља важећи устав, што не значи никакву, па ни делимичну уставну реформу. Уставни закон од 1953. нормирао је једно друкчије и ново друштвено уређење од успостављеног Уставом од 1946. и друкчије је организовао власт у федерацији, републици, аутономној покрајини (области).
Према Уставном закону, основу друштвеног и политичког уређења земље чине:
- друштвена својина на средствима за производњу;
- самоуправљање произвођача у привреди;
- самоуправљање радног народа у општини, граду, срезу;
- самоуправљање радног народа у области просвете, културе и социјалних служби
Конституише се и дом професионалног представништва, који представља само једну категорију бирача - произвођаче. Зато се и називао „ веће произвођача ".
Уставни закон је напустио поделу државних органа на органе државне власти и органе државне управе и, полазећи од доследнијег схватања начела јединства власти, прогласио Савезну народну скупштину за представника народног суверенитета и највиши орган власти федерације ( члан 13 ). Престали су да постоје Президијум Народне скупштине ФНРЈ и Влада ФНРЈ и установљена су два извршна органа Савезне народне скупштине - председник Републике и Савезно извршно веће. Оба ова органа произилазила су из скупштине и одговарали јој за рад.
Устав из 1963. године је променио назив државе у СФРЈ. Тито је и даље био шеф партије и државе, али је место шефа владе напустио. Дошло је до обрачуна у комунистичком руководству земље, нарочито са србином Александром Ранковићем. Након Ранковићеве смене, заступане су идеје о већим овлашћенима република, а смањењу власти федералног нивоа. У области економског уређења основни уставни институти били су друштвена својина и самоуправљање и самоорганизовање радних људи. Схваћене су истовремено као друштвене заједнице и јединице политичке власти. У складу са Марксовим учењем о комуналном систему, општина је проглашена основном друштвено- политичком заједницом. Председник Републике постао је самостални орган федерације, независан од Савезног извршног већа. Нови државни органи били су Уставни суд Југославије и уставни судови република, којима је поверена функција заштите уставности, шире схваћена. Југославија је била прва социјалистичка земља у свету која је увела уставне судове.
Устав из 1974. године је донео Титу положај доживотног председника кога ће након смрти моћи да замени осмочлано председништво, које ће имати представнике свих република и обе покрајине у Србији. Тиме је ојачана позиција свих република, али и ослабљена позиција Србије због издизања њених покрајина на малтене републички ниво. Наком Титове смрти долази до снажења национализма, поготову хрватског, тако да се СФРЈ распала у крвавом грађанском рату.
32. ЗАЈЕДНИЧКА ДРЖАВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
Након распада СФРЈ, Србија и Црна Гора су одлучиле да наставе заједнички живот. Нова држава се звала СРЈ, и имала је облик федерације. Устав из 1992. године је дозволио и друге политичке странке и опозицију. Најважнији органи власти су били Савезна скупштина, Савезна влада и Председник републике кога је бирала Савезна скупштина. То је трајало до
- године када се приступило ревизији устава, да би се Слободану Милошевићу омогућило поновно кандидовање. На изборима га је међутим победио кандидат ДОС Војислав Коштуница, те је Милошевић био принуђен да преда власт.
33. ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈА И ЦРНА ГОРА
Након пораза Милошевића у Србији, дошло је и до пораза његових присталица у Црној Гори. ЕУ је почела сопствено посредовање, које се заснивало на жељи и намери да и Србија и Црна Гора што пре приступе унији. То је окончано Београдским споразумом из 2002. године, којим су се потписници сложили о устројству државне заједнице, њеном имену и установама, као и о могућности преиспитивања на референдуму након 3 године. Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора и Повеља о људским и мањинским правима , као и Закон за спровођење Устане повеље је донет у Савезној скупштини. Организација власти је била сасвим специфична: Скупштина Србије и Црне Горе је била законодавни орган, извршна власт је припадала Савету министара, а постојао је и председник Србије у Црне Горе и Суд Србије и Црне Горе. Након 3 године, одржан је референдум у Црној Гори, где је тада одлучено да се она одвоји и осамостали.
37. ДРЖАВЉАНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У правном смислу, држављанство представља посебан правни однос јавноправног карактера који се успоставља као лична веза између физичког лица и државе. То је двострани однос из кога произилазе међусобна права и обавезе грађана према држави и обрнуто. Он је трајан, и обично се заснива рођењем. Правни значај се огледа у томе што правни поредак није у целости важећи за странце или апатриде (лица без држављанства), док је у целости важећи за домаће држављане. Начин стицања и престанак држављанства Републике Србије уређује закон, на основу устава. Држављанима републике Србије Устав гарантује да не могу бити протерани, ни лишени држављанства или права да га промене. Оно се према закону стиче: рођењем (пореклом), пријемом, или по међународним уговорима. Оно може престати: отпустом (вољом појединца који жели пријем у страно држављанство), одрицањем, или по међународним уговором. Устав се не изјашњава о изручењу домаћих држављана (екстрадицији), из чега следи да је изручење могуће, уколико је то у складу са међународним уговорима.
38. ДРЖАВНИ СИМБОЛИ, ЈЕЗИК И ПИСМО
Република Србија има своје државне симболе. То су грб, застава и химна. Као државни грб, Устав је предвидео Велик грб и Мали грб, а за заставу да постоји Народна застава и Државна застава, чији изглед и употребу уређује закон. Химна је свечана песма „Боже правде“. Традиционалне боје српске заставе су црвена, плава и бела, са водоравно положеним једнаким пољима. Као државни грб, користи се грб Краљевине Србије из 1882. Посебним чланом Устава је утврђено да је Београд главни град Републике, тако да се у њему налазе седишта државних органа. У Републици Србији је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а службена употреба других језика се посебно уређује законом.
39. ОДНОС ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
Према Уставу, овај однос се заснива на начелу световности државе. То значи да су црква и верске заједнице одвојене од државе, а у држави нема религије која би се сматрала државном или обавезном. Утврђено је да су цркве и верске заједнице равноправне и слободне да самостално уређују своју организацију и верске послове, да јавно врше обреде, оснивају црквене школе, социјалне и добротворне установе. Наравно, слобода деловања верских заједница подразумева известан надзор од стране државе, јер се та слобода ограничава тиме што цркве не смеју угрожавати друштвене и државне вредности.
40. МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ
У Уставу је посебно је утврђено начело о међународним односима. Њиме се прокламује да спољна политика Републике Србије почива на опште прихваћеним принципима и правилима међународног права. Устав одређује надлежности за утврђивање и вођење спољне политике, закључивање и потврђивање међународних уговора, као и за постављање дипломатских представника наше земље и пријем (акредитацију) страних. Према том начелу, општеприхваћена правила су саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, а потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом и оцењије их Уставни суд (што није било правило претходног устава из 1990. године).
41. УСТАВНА НАЧЕЛА О ДЕМОКРАТИЈИ И ВЛАДАВИНИ ПРАВА
Демократија и владавина права међусобно зависе једна од друге, јер без једне нема ни оне друге. Начела о демократији су садржана у већем броју одредаба Устава. Ту спадају: начело грађанске (народне) суверености , начело легитимности власти , начело политичког плурализма и начело контроле и одговорности носиоца власти.
42. НАЧЕЛО ГРАЂАНСКЕ (НАРОДНЕ) СУВЕРЕНОСТИ
Полазни принцип сваке демократије као владавине народа је тај да се у рукама народа налази суверена власт. Тај став је настао као резултат дугорочне борбе за огарничење власти.
- владалачка сувереност и божанско порекло власти се везује за Жана Бодена, који је тврдио да се владалац одликује тиме што има највишу власт, која је апсолутна, недељива и трајна
- владалачки уговор као основа суверености је настала на идејама Томаса Хобса, по којем је основ владарске суверености у једном нарочитом уговору. То је уговор који монарх закључује са народом и којим му народ преноси своје изворно право на суверено вршење власти
- народ као носилац суверене власти се јавила као идеја у школи природног права, и везује се за Жан Жак Русоа који каже: сувереност лежи у народу, па од народа мора проистицати сва власт у држави. Народу припада право да непосредно врши власт или изабере своје представнике који ће то чинити у њихово име
- сувереност и уставност не значи да је довољно да народ бира своје представнике који ће вршити власт, јер ако би представник имао неограничену моћ, следило би да је право ништа друго него израз његове воље. Управо зато устав вршење власти ограничава тиме што подводи власт под унапред прописана правила, њиме се одерђују органи који могу вршити поједине функције власти, као и контрола и одговорност тих органа. Такође, уз устав постоји и други важан цинилац у ограничавању власти, а то је међународно право
- грађанска (народна) сувереност значи да је народ носилац суверености, и валаст може вршити непосредно (непосредна демократија) путем референдума или народне иницијативе, или посредно (посредна демократија) преко својих изабраних представника
- (^) сувереност државе и државне власти има свој унутрашњи и међународни вид. Први говори о томе да је државна власт највиша у односу на све друге субјекте на њеној територији, али је ограничено уставом и подвргнуто демократској контроли. Други вид нам говори да је држава независна од других држава и са њима правно једнака, али је и везана међународним правом
- суверен орган државне власти нам говори да се једном од органа државне власти кроз устав даје положај сувереног, а то је обично у парламентарним демократијама сам парламент, као орган који проистиче из народне воље
43. НАЧЕЛО ЛЕГИТИМНОСТИ ВЛАСТИ
