Download Philosophy for High School and more Lecture notes Philosophy in PDF only on Docsity!
УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ
( philos -волети , sofia -мудрост)
- Филозофија је сазнање које почиње са сумњом. Настала је 585. године п.н.е. и по легенди створио ју је Сократ. Филозофија је трагање за истином (Платон).
- Временска подела филозофије: *античка филозофија: -класична грчка филозофија -период хеленистичке филозофије -период римске филозофије *средњевековна (хришћанска) филозофија *филозофија новог века *савремена филозофија
Однос филозофије и других области
- Однос филозофије и науке ○ филозофију и науку чине различите врсте рационалних сазнања. ○ Галилео Галилеј покренуо је научну револуцију у 17. веку, која дели природне науке и филозофију, а у 19. веку се од филозофије одвајају и друштвене науке. ○ позитивизам је схватање да филозофију треба одбацити у име науке јер нема никаква практична знања. ○ код отвореног питања, не постоји 1 тачан одговор и ту се најчешће ради о некој врсти филозофије, а код затвореног питања постоји 1 тачан општеприхваћен одговор и ради се о неком научном схватању.
- Однос филозофије и религије *разлике ○ религија (religare-веза,спона) је по природи догматска ствар, док филозофија увек даје прилику за полемику. ○ филозофија трага за истином, а религија нас убеђује у истину. ○ религија нам даје утеху, осећај припадности, заједништва, даје нам обећање о животу после смрти. *сличности ○ деле многа питања, културни простор, али највише сличности дели са грчком религијом ○ грчка религија је многобожачка, дозвољава слободу мишљења, свештенства нема, а богови су антропоморфни.
- Однос филозофије и мита ○ mitos значи казивање или прича ○ песници су били значајни у античкој Грчкој. ○ слобода мишљења је предуслов за стварање филозофије.
○ појава филозофије означава појаву рационалног мишљења, пре тога митови су чинили ирационално мишљење. ○ улога мита била је да да објашњење света за прве људе. ○ космос (cosmos - уређеност, украс, ред) и хаос (chaos - неуређеност) су две супротности. ○ космогонија је наука о постанку универзума.
ОСНОВНЕ ФИЛОЗОФСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ
- Постоје много врста филозофије (филозофија спорта, политике, језика, науке, времена). Правац унутар дисциплине настаје због различитих одговора на исто питање. Ово су најважније филозофске дисциплине:
Метафизика (meta - изван ; phisis - природа)
- Андроник са Родоса (управник александријске библиотеке) саставио је Метафизику на основу Аристотелових дела. Метафизика је наука о првим принципима и узроцима целокупне стварности, а говори о свету надчулних појава. У новом веку, метафизика се дели на:
- онтологију (општа метафизика, наука о бићу) - главно питање онтологије је шта јесте? и шта постоји?
- космологију (учење о физичкој стварности)
- психологију (учење о души)
- теологију (учење о богу)
- метафизички монизам је схватање које тврди да је само 1 принцип у основи свега.
- метафизички дуализам је схватање које тврди да су два принципа у основи свега.
- метафизички плурализам је схватање да постоји много принципа стварности.
- метафизички материјализам је схватање да материја чини све.
- метафизички идеализам је схватање да је идеја основа свега.
- метафизички спиритуализам је схватање да је дух суштина стварности.
Гносеологија (Епистемологија)
- Гносеологија (gnosis - знање) је наука о сазнању, основао ју је Џон Лок у 17. веку. Питања о сазнању су најважнија у филозофији. Правци у гносеологији: *емпиризам (наше сазнање потиче од искуства) *рационализам (разум је извор целокупног сазнања) је супротан емпиризму. *скептицизам (у све се мора сумњати) *догматизам (не сме се сумњати уопште)
▪ Настала у Јонији (Мала Азија) и њени ученици су: *Талес, познати филозоф, математичар, астроном (предвидео помрачење сунца). Он сматра да је архе вода. *Анаксимандар из Милета, створио прву географску карту. Он каже да је архе апејрон (бесконачност), оно што нема ни почетак ни крај, све настаје из њега и ка њему се враћа, а оно што прво настаје су примарне супротности (нпр. топло и хладно), па онда све друго. *Анаксимен сматра да је архе ваздух. ▪ град Милет бива уништен за време грчко-персијских ратова.
Хераклит Мрачни (није био ученик ниједне школе)
▪ Хераклит је познавао учења Милећана, био је краљевског порекла, али се одрекао власти, био је и мизантроп. ▪ добио је надимак Мрачни, због свог начина писања. ▪ није сачувана ниједна његова књига, али постоји око 150 фрагмената. ▪ писао је кроз афоризме. ▪ први рекао изреку Panta rei (све се мења). Учење: ▪ Хераклит говори о сталном кретању и променљивим космичким токовима: *У исту реку се не може два пута ући, јер је вода увек нова, па то више није иста река. ▪ Хераклит учи о борби супротности које се налазе у вечном рату (дан-ноћ, лето-зима, рат-мир). Увек мора постојати бар 2 супротности. ▪ Хераклит је увео појам логоса (logos - реч, говор, наука). ▪ Стварност је нешто јединствено ▪ Овај космос је исти за свакога, није га створио нико од људи и богова, већ је он био, јесте и биће жива ватра која се са мером пали и са мером гаси (свет=ватра). Ватра је архе за Хераклита
Питагорејска школа
▪ У Кротону (Јужна Италија) настаје питагорејска школа, основао ју је Питагора са Самоса (Јонија, 6. век п.н.е.). ▪ Питагорејска школа била је више религиозна заједница него школа у данашњем смислу те речи. Данас не знамо скоро ништа о тој школи пошто су Питагорини следбеници све приписивали њему, па чак иако он није био жив, јер су га сматрали за полубога. Ово друштво је било тајно, иницијација дуго трајала, а постојала су правила за исхрану (вегетаријанство) и одевање. Питагорејци су уобличили математику какву данас знамо. ▪ Они се баве музиком, астрономијом и математиком. ▪ Музика за њих није вештина свирања инструмената, већ наука о тоновима (данашња акустика) и дошли су до сазнања да висина тона зависи од дужине жице тј. да хармонија тонова зависи од бројева. ▪ Питагорејци изучавају математику јер сматрају да бројеви чине суштину свега. Петокрака је била симбол света и њихове школе. Тетратис је једнакостранични
троугао сачињен oд 12 тачака, свака страница има 4 тачке, и над њим су се питагорејци заклињали. ▪ Првe 4 тачке су најбитнијe: *1 (монада) : симболизује природу (тачка) *2 (дијада) : симболизује космичке супротности (дуж) *3 (тријада) : симболизује прве геометријске облике (раван) *4 (тетрада) : симболизује 4 годишња доба или 4 основна елемента (тело, запремина) *Никола Коперник је био питагорејац. *Галилео Галилеј (помоћу математике читамо природу)
Елејска школа
▪ Настала је у Јужној Италији (5. век с.е.), а њени ученици су:
▪ Ксенофан, по античким изворима је основао ову школу, иначе је био рапсод (извођач стихова), најчешће је изводио сопствене стихове. Он први критикује властиту религију и Хомера због лошег приказа богова и њихове антропоморфизације.
▪ Парменид је најистакнутији ученик ове школе, написао је поему (излагао је филозофију у стиховима), он своја учења излаже као божанску истину, јер је он нама преноси директно од богова. Богиња му саопштава да има два пута: пут истине (пут разума и мишљења) и пут мњења (пут огромне већине људи, то је оно што добијамо помоћу чула, права истина се утврђује једино разумом и размишљањем). Биће јесте, небиће није - је централни став пута истине. Оно што јесте јесте, оно што није није, а то што јесте, какво је оно: Биће је само једно, целовито, вечно, увек исто и непокретно, биће је испуњеност. Парменид је први човек у историји који доказује оно што говори. Он нам открива истину коју ми заправо не видимо.
▪ Зенон је славни ученик ове школе, није имао своје учење већ је бранио учење Парменида. Доказује да нема кретања, ни мноштво, ни празнина. Од тих доказа (апорија), најславније су 4 његове апорије против кретања: -апорија дихотомија (никакво кретање није могуће) -Ахилеј и корњача (Ахилеј и корњача се тркају, он јој даје предност и долази до тачке са које је кренула, она је опет на истој раздаљини од њега и он је никада не може престићи) -стрела у лету (стрела заузима место у простору што значи да мирује, стрела која изгледа као да лети не лети, већ мирује)
Атомизам
▪ Емпедокле *долази из Агригента (Сицилија) и сматра се оснивачем атомизма. *био је песник, своје учење је излагао кроз стихове. *по некима, сматра се зачетником реторике, ботанике и теорије еволуције. *оснивач је италијанске медицине те је био и лекар.
СОКРАТОВСКИ ПЕРИОД
(друга половина 5. века с.е.)
Софисти
- Сократовски или антрополошки период почиње појавом софиста (sofia - мудрост). Песници су у центру збивања јер преносе мудрост кроз стихове. Касније се појављују мудраци.
- Од средине 5. века, софиста је човек који продаје своје знање обилазећи градове. Преносили су знања о човеку, језику, обичајима, религији, а највише о реторици. Реторика је вештина доброг говорења. Ко добро говори, на неки начин стиче моћ. Перикле је био атински државник и добар реторичар. Успон демократије помогао је развој реторике. Најбољи реторичари су државници и адвокати. У Грчкој нису постојали адвокати већ су људи сами себе заступали, а софисти их обучавали. Судови у Атини су били поротни. Циљ реторике је да убедимо људе у оно што хоћемо. Снагом речитости владамо душама других људи.
- Сократ, Платон и Аристотел критиковали су софисте. Касније су их и људи замрзели јер су свуда били странци, а Грци су ценили знање и мислили су да га не треба продавати, већ поклањати. Најбитнији разлог за омраженост је манипулација другима. Данашњи адвокати су слични софистима, јер све раде због новца, необраћајући пажњу на истину.
- Софисти су били грчки просветитељи, развили су лингвистику и граматику. Најпознатији софисти били су Протагора и Горгија.
- Протагора *долази из Абдере. *дао је основни став о софизму (Човек је мера свих ствари). *заступа сазнајни и морални релативизам. *сазнајни релативизам: нема објективне истине, свако има своју истину. *морални релативизам: исти као сазнајни, само је питање шта је исправно и добро.
- Горгија *долази са Сицилије. *оснивач реторике. *везујемо га за појам нихилизма (ништа не постоји). *дао је три става: -ништа не постоји. -ако нешто постоји, то не можемо сазнати. -ако нешто можемо сазнати, то не можемо пренети другима.
Сократ
- Све о Сократу сазнајемо на основу Платонових дијалога са њим, Аристотелових позивања и Аристофана.
- Долази из Атине, сматра се творцем појма филозофија.
- Сократ је први човек који је живео и умро за своју филозофију.
- Бива оптужен 399. с.е. пред атинским судом јер је кварио омладину и није веровао у богове, већ уводи ново божанство. У то време, 500 случајно одабраних грађана било је у атинском поротном суду. Оптужују га Анит, Мелет (тужиоци). Сократ остаје у Атини и долази на суђење. О овоме сведочи Апологија сократова (одбрана) од Платона. Сократ је оптужен за софисту.
- Никада није напуштао Атину, осим као војник. Пророчиште у Делфима, прогласило је Сократа најмудријим међу људима.
- Сократ је био изненађен због тога, увек је говорио: Знам да ништа не знам. Сократ испитује песнике, државнике, занатлије, трговце да би потврдио своју тезу. Само богови имају истинито знање, док човек може само трагати за њим. Сократ је једино тога био свестан и зато је био проглашен најмудријим. Сократ своја испитивања врши у јавности, тако је стекао грдне непријатеље, да подбуњује омладину и да их учи да не поштују ауторитете. Сократ поставља реторско питање: Чиме се он бави? - бави се мудрошћу, која је можда људска. Он својим разговорима подстиче друге да трагају за знањем и врлином. Ако би га Атињани ослободили уз услов да се не бави филозофијом, одбио би, јер живот без тога за њега није живот.
- Сократ је осуђен на смрт, није молио за милост, био је ратни херој али се није на то позивао. *У другом Сократовом дијалогу, Сократови пријатељи организовали су му бекство, но он се расправља са њима је л` то исправно или не. *У трећем Сократовом дијалогу, Сократ са пријатељима води разговор о томе да ли је душа смртна или бесмртна. Сократ након тога пије отров од кукуте и умире.
- Разлике између Сократа и софиста: -софисти продају реторику, а Сократ је поклања. -Сократ је творац дијалектике (вештина вођења разговора). -Дијалектика се дели на иронију и мајеутику (бабичка вештина). Мајеутика се односи на духовно рађање, при ком настаје знање. -Сократ је познат по својим разговорима на свакодневним местима, у гимназионима (вежбалишта). Позната је и Сократова иронија. -Сократ показује себи и другима да ништа не знају (Немам никакво знање, али помажем другима да дођу до њега). -Сократ је био учитељ морала, водио је разговоре о врлини, мудрости, храбрости,... -Богови су га задужили да се стара о Атињанима и да их опомиње како су знање и мудрост најбитнији. -Не зна се шта је Сократ учио, Платон је то субјективно описао, али знамо засигурно да је био морални учитељ (оснивач етике), сматра да постоји истина и правда (објективне вредности). Сократ сматра да је врлина само једна (човек је или има или нема). -основни став Сократове етике: Врлина је знање (знање о добром), то значи да се она може научити ; ако људи немају врлину, све што раде, раде из незнања. То је
опазити али не и створити, она постоји као самостално биће. Идеје су нешто савршено, објективно (савршенство=вечност), (овај став заступају и Елејци). За Платона, идеје су вечност и чине засебан свет који не опажамо чулима. Чулне ствари су пролазне. Свет идеја је непроменљив и вечан. Пример: Столица као предмет је чулна ствар, али идеја о постојању столице је вечна. Чулни свет је свет мњења (хераклитовски свет). Не зна се однос чулног и идејног света, али је идеални свет много савршенији. Платон у свом позном добу даје објашњење за своју идеју: -демијург (творац) је стваралац света. -демијург је Бог који је створио чулни свет. Створио га је обликовањем материје стварањем по узору на свет идеје. Платонова прича: Алегорија (мит), Пећине (прича о држави) - људи су били заробљени у пећини и само су видели сенке. Оковани су те не могу побећи. Пећина представља свет идеја, а сенке су људи ; један од људи се ослобађа окова, примећује ствари изван пећине, па се враћа у пећину да помогне другима. У видљивом свету ствари су сенке, обриси идеја: као да гледамо сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а које бацају предмети осветљени сунцем изван пећине. Сократ је видео свет идеја.
- Платонова етика и политика -најбоље је обрађена у дијалогу Држава. -све почиње као расправа, убрзо Сократ и његови саговорници описују стварање идеалне државе. Платон сматра да постоји суштинска повезаност појединца и државе (изван државе појединац не постоји) ; државу чини увећани број појединаца. Држава настаје из економских разлога и важније је од појединца. -држава има три сталежа као и људска душа која се дели на: 1)мали човек (разумни-умни део душе), врлина: мудрост. 2)лав (борбеност, срдачност, воља), врлина: храброст. 3)хидра (пожудни, надљудски, нагонски део душе), врлина: умереност. Пожуде и нагони се лако могу окренути против нас. -државни сталежи деле се на: 1)владаре (управљачи) - доминира мали човек 2)чуваре поретка - доминира лав 3)произвођаче - доминира хидра -у идеалној држави, свако ради оно у чему је најбољи. -правичност је синтетичка врлина која се добија складом свих делова. -природна надареност није довољна, јер они најнадаренији постају најгори, најискваренији. -главна тема Државе је како васпитати владаре и чуваре поретка, јер су произвођачи најмање важни. Квалитет државе зависи од друга два сталежа. Владари настају од чувара поретка. Сви морамо живети у некој врсти комунизма, да радимо оно у чему смо најбољи. Деца чувара поретка припадају држави, чувари немају приватну својину, све им је заједничко, музика је основа образовања, гимнастика, касније уче и математику. Није свака уметност дозвољена јер лоше утиче на васпитање младих. Они најспособнији за учење иду за владаре и даље се образују, остали постају чувари.
Са 30 година живота крећу да уче филозофију, у 35. је завршавају. Затим постају управљачи на неким нижим функцијама, у 50. години постају пуноправни филозофи владара. У идеалној држави, филозофи су владари. Платон је покушао да од Дионизија, владара Сицилије, направи филозофа, није успео и једва извукао живу главу. Платонова држава надахнула је многе утописте. -Платон је отац тоталитаризма (претеча комунизма, нацизма,...).
Аристотел
- Аристотелов живот -рођен је у Стогири од 384-322, Аристотел значи најбољи краљ. Отац му је био дворски лекар македонских владара. -са 17. година долази у Атину и ступа у Платонову Академију где је провео 20 година, где је и предавао. -након Платонове смрти, одлази у Малу Азију, а затим иде да учи Александра Великог око две године. Затим се враћа у Атину где оснива сопствену школу која је била славна неко време - Ликеј, основана је као гимназион. Математика се није много ценила, више се изучава природа (емпиријска истраживања). Ту се истиче Александар Македонски. -Александар је у походима сакупљао многе артефакте и то слао у Ликеј. -пред сам крај живота, Аристотел бежи из Атине, да се не би Атињани поново огрешили о филозофа. Годину дана касније, умире.
- Аристотелова учења -у Ликеју је држао предавања током шетње, па су тако његови следбеници добили име перипатетичари (они који шетају). Обично су се одржавале две шетне: јутарња (само за ученике) и вечерња (за све који желе). -Аристотел је писао дијалоге (по узору на Платона) али они нису сачувани, али су зато сачувани његови стручни радови. -Аристотел је оснивач логике. -Он каже да постоје три области науке: 1)појзис (поетичке науке) poesis-стварање. Ово је најмање важна, најмање вредна наука. Она се везује за живот окренут уживању, материјалним вредностима, већина људи живе овако. Постоје три поетичке науке: реторика, дијалектика и поетика. Аристотел сматра реторику науком. Дијалектика је постала логика. Аристотел је написао шест књига о дијалектици које су ушле у Organon (оруђе). Логика је оруђе за мишљење. Поетика је прва теорија књижевности. Аристотел је оснивач ове теорије. Техне је вештина стварање (на латинском ars-уметност). Ова вештина се учи (овде спадају и књижевност, сликарство, вајарство). Аристотел користи техне за анализу трагедије. 2)пракса (praxis - деловање, делање) -деловање је важније од стварање. -пракса је виша врста живљења. -постоје три врсте деловања тј. три практичне науке: економика, етика и политика.
-Драг ми је Платон, али ми је истина дража - Аристотел критикује Платонову теорију идеја јер Платон непотребно удвостручује стварност. Идеје су код Аристотела форме које су остварене у предмету, то је друга супстанција.
ХЕЛЕНИЗАМ
(322. с.е. - 30 с.е.)
- Од Македонског царства, настају три велика царства. Хеленизам је време империја, а полиси постају подређени тим империјама. Све народе у Македонском царству повезивао је грчки језик. Дешавала се хеленизација (ширење грчког језика и културе) источних народа, па се и сама грчка култура се мења. Хеленизам је време библиотека, учености, стварања наука. Тада живе Архимед и Еуклид,...
- Филозофија је у релативном опадању. Нема неких истакнутијих филозофа, али постоје школе. Присутна је Академија, Ликеј, али и новонастале Стоичка и Епикурејева школа. Све ове школе настале су и развијале се у антици. Александрија је најважнији град у хеленизму, a за филозофе идаље Атина.
- Главно обележје филозофије је практична усмереност. То значи да је филозофија стављена у службу питања како бити срећан. Филозофија је техника како постати срећан. Ово питање је питање етике, па је тако и етика била најзначајнија. Филозофија је проучавала три дисциплине: дијалектику (која постаје логика), физику (изучава природни свет) и етику (како бити срећан).
Епикур и епикурејска школа
- Настала у 3. веку, створио ју је Епикур и деловала је и за време Рима.
- Епикур одбацује дијалектику, физику задржава јер се само тако можемо ослободити страха и сујеверја, иначе не бисмо могли бити срећни.
- Епикур је преузео Демокритов атомизам, али ништа ново није дао. Наша душа је, као и Богови, састављена од атома. Богови бораве у међузвезданим просторима, ништа добро или лоше не потиче од њих. Епикур иако говори о боговима, његово учење је нерелигиозно. Душа се распада после смрти. То значи да нема загробног живота. Епикур је сматрао да је смрт највећи људски страх те је његова тврдња утеха. Када живимо смрти нема, када смрт дође, нема нас.
- Епикурова етика Свако живо биће тежи задовољству, избегава бол и патњу. Задовољство је добро, бол је лош. Срећа је живот испуњен задовољством, без бола и патње - oво је став класичног хедонизма. Епикур цитира филозофе пре њега. Човек је разумно биће које има сећање и будућност. За човека није једино битно оно што је сада, већ укупни животни биланс. Укупан биланс живота је услов за срећу. Уживања су веома важна, живот без њих није срећан. Уживања се разликују према јачини и трајању. По правилу, она јака уживања кратко трају, а слабија дуже.
Најважнија разлика је што нека уживања изазивају каснији бол. Људи који грабе сва уживања сигурно постају несрећни јер ће их бол и патња касније стићи. Епикур каже да нам је зато потребна филозофија, да бисмо знали која уживања да прихватимо, а која да одбијемо. Онај ко то успе, тај је мудрац који се налази у стању атараксије (ведар, смирен).
- Реч епикурејац данас означава човека који развратно и раскалашно живи. Значење је промењено због хришћанства које је преовладало у то време и оклеветало Епикура. Епикур каже да треба умерено и аскетски уживати.
Стоичка школа
- Реч stoa значи трем, на атинском тргу на коме су се окупљали припадници ове школе.
- Најважнија школа у време хеленизма, постоји и у време Рима.
- Дели се на стару, средњу и нову.
- Створио ју је Зенон са Кипра који је, према легенди, доживео бродолом код Атине и упознао филозофију.
- Клеант (други представник) је био шампион у боксу и управник стоичке школе.
- Хрисип је трећи представник, сматра се да је написао око 700 књига, најплоднији писац тог времена, али он није писао сам сва та дела, већ је многа преписивао, па зато кажемо да је плагијатор.
- Учење *Стоици развијају логику, физику и етику. *дијалектику називају логиком. *физика: преузели су учење Хераклита Мрачног, Емпедокла и Аристотела. Тако стварају своју физику, чије је учење строг детерминизам који прелази у фатализам, случајност не постоји, све је унапред одређено. *Пантеизам - све је Бог и Бог је све, Бог је исто што и универзум. *Етика: Стоици сматрају да је врлина само једна (као и Сократ кога су поштовали), врлина је основно и једино добро. Порок је једино зло. Све друге ствари су индиферентне. Сматрали су да су здравље, лепота, младост, болест заправо индиферентни (ни добро ни зло). Онај ко има врлину мора бити срећан. Само мудрац има врлину. Будале су увек несрећне јер немају врлину. Мудрац може бити и на мукама, али он је увек срећан. Мудраци су врло ретки. Врлина је живот у складу са природом. Врлина је ретка јер се већина људи препушта афектима, страстима и уживањима. Људску природу чини разум. Живот у складу са природом значи живети разумно. Стоици уводе нову категорију касније, где спадају људи који нису више ни будале, али ни мудраци, ту су и себе сврставали. Стоици заговарају апатију (бестрашће, без страха). Апатија је идеал коме сви стоици теже, само тако човек може бити срећан. Апатија данас значи емотивно неосетљив, равнодушан. Човек који не достигне апатију, који живи нагонски, роб је
је апсолут, творац света. Са монотеизмом настаје и фанатизам, који покреће верске ратове. *хришћанство преузима свету књигу Јевреја и допуњује је Новим Заветом. Нови Завет састављен је од јеванђеља (благоваст), говоре о рођењу, животу, смрти, васкрсењу. *месијанизам (месија - спаситељ) је основна догма хришћанства. Исус је божји син, узео је наше грехе на себе, христ је наш месија, спаситељ. Месија у јудаизму не постоји, још увек га чекају. Јеврејски месија спашава само изабран народ - Јевреје, а хришћански месија спашава цео свет. *универлизам - хришћанство прихвата све народе, јудаизам само Јевреје, зато се хришћанство и шири.
- Св. Петар је први међу Апостолима, он је оснивач цркве. *најстарији текстови су посланице апостола Павла. Павле, по рођењу Јевреј по имену Савле, није лично познавао Христа, чак је у почетку гонио хришћане. Он је одвојио хришћанство од јудаизма и одбацио јеврејске обреде (обрезивање).
- Постоје два периода хришћанске филозофије: *рано, античко хришћанство (2-5 век), патристика је мисао раног хришћанства. *други период (8-15 век), схоластика (школска ученост) је мисаона традиција средњег века.
Патристика (patres - очеви, поглавари)
- Створила је хришћански поглед на свет (хришћанску теологију и филозофију). Сви хришћански мислиоци су поглавари хришћанске цркве. Патристика се дели на: *рана патристика (апологетика - одбранити) - 2. и 3. век, главни задатак је одбрана вере од пагана, античке вере и од јереси. *класична патристика - 4. и 5. век, хришћанство добија признање 313. и ускоро постаје званична религија римског царства. Сабори утврђују симболе вере, канонизују се текстови Светог Писма и њихова тумачења, ствара се хришћански поглед на свет. Највећи мислилац тог доба је Св. Аугустин или Аурелије Аугустин. Хришћанство упија елементе грчке филозофије. Изворно хришћанство је само учење јеванђеља. Први хришћани били су рибари, земљорадници, нижи слој. Својом једноставношћу хришћанство придобило културну елиту и лако је могло преузети учења из других вера. Изворно хришћанство прихвата Стари Завет као своје свето писмо јер није имало учење о разним стварима. У почетку се споро ширило међу Јеврејима, али код Грка и Римљана је успешно. У првобитном хришћанству, Грк је морао прво прихватити јудаизам па тек онда хришћанство. Људе је привлачило хришћанство али одбијао јудаизам. Св. Павле је рекао да хришћанин не мора бити у јудаизму и тада хришћанство постаје религија. Била је популарна једна источна секта блиска хришћанству - гностицизам, која каже да је бог Јевреја принцип зла, а да је хришћански бог Бог доброг. Хришћанска црква то одбацује, а прихвата Стари Завет и јеврејског бога. Стари Завет је по
Римљанима збрка нејасних и нерелевантних прича. Јевреји и хришћани кажу да су те приче дубоке алегорије, имају скривено значење. Они који то тумаче су учени људи. Свето Писмо је потпуно дело, садржи истину коју морамо протумачити на прави начин користећи филозофију. Тако се стапа филозофија са јудео-хришћанском религијом. Главни задатак раног хришћанства је тумачење Светог Писма. Обележја патристике: -ствара се хришћанска мисао (битан утицај грчке филозофије)
- Св. Аугустин каже верујем да бих разумео. Наш циљ је да постепено разумемо оно што нам је сада неразумљиво. Разум је у служби религије. Ово схватање постало је званично у цркви. Вера је на првом месту. Разум је дар од Бога - званично схватање цркве. Ти људи (пагани, Платон, Сократ), тежили су Христу и пре Христа. И филозофи и пагани постају део хришћанства. Хришћанство је сачувало античку културу.
- Тертулијан о раном хришћанству: - позна патристика -вера је противна разуму и већа је од разума. -верује јер је апсурдно, постоји много немогућих/апсурдних прича у Библији, али Тертулијан каже да су истине вере важније од истини разума. Тертулијан одбацује разум и филозофију јер је то оруђе ђавола - одбацити паганску културу.
- Проблеми хришћанске мисли:
*проблем теодикеје (божанска правда - проблем оправдавања бога). Лоши људи боље живе/Добри људи лоше живе. Они који страдају сада биће награђени и обрнуто. Овај проблем почиње са хришћанством и постојањем зла. Хришћанство тврди да је Бог апсолутни управљач света, да је свемоћан, добар, али ако је то тако, зашто свет није добро место, зашто куга, ратови и земљотреси постоје? Зашто нас је свемоћни творац света навео на ово? Јавља се дуализам који каже да постоје два принципа, принцип добра и принцип зла. Онда Бог није апсолут, што хришћанство не заступа. Зло не можемо приписати ђаволу, јер је и сам ђаво творевина Бога.
*Основна хришћанска догма: Бог је свемоћан и добар. Зло је цена наше слободе, последица да је Бог човека створио по свом лику. Човек има слободу воље и одлучивања. Људи су духовна бића. Бог би могао да створи људе без слободе одлучивања али би то онда били аутомати - људи без духовности. Зло би постојало као право избора између добра и зла, зато је зло последица наше слободе. Друга догма хришћанства: Бог све одлучује, управља свим догађајима (Где је ту слобода да Он одлучи да је неко убица или светац? Те две догме не иду заједно). Највећи проблем хришћанства је сама концепција Бога која је још од Ксенофана одбацила антропоморфизам. Богови воле, мрзе, свете се,... што је и особина људи па је ово апсурд.
Аристотелов Бог је безлично биће, нема људске карактеристике. Хришћанство опет враћа антропоморфизам и одбацује га као и безлично биће.
(14. век - 17. век)
Историја ренесансе и хуманизма
- Ренесанса значи препород уметности и културе. Ренесанса каже да је антика била златни век, а да је после тога дошао мрачни средњи век. Настала је у Италији у Фиренци у 14. веку.
- Развија се вајарство, сликарство,.. (Леонардо, Донатело, Микеланђело, Рафаело, Ђото, Дирер, Ботичели) Петрарка је први песник ренесансе, а познати су и Бокачо, Молијер, Сервантес. Ово је време великих географских открића. Нема великих научних открића, осим у астрономији (Коперник - хелиоцентрични систем, Кеплер, Ђордано Бруно) и штампарска машина Јохана Гутенберга, барут, ватрено оружје, компас.
- Контрареформацијом се завршава ренесанса - појава протестантизма - Мартин Лутер је реформатор католичке цркве. Појава градова и успон градске културе у 11. веку омогућио је појаву ренесансе, пре ње градови су били у рушевинама. Култура средњег века је прожета кроз цркву. У ренесанси настаје световна култура. Украшавају се разни замкови, а не само цркве.
- Долази до промене вредносног система, за средњовековну културу земаљски живот нема вредност, то је припрема за живот после смрти. Морамо водити рачуна о свом животу на земљи јер ћемо бити или помиловани или одбачени од стране Бога. Црква осуђује страсти јер су греси. Ренесансна култура окреће се земаљском животу, она слави телесну љубав и лепоту - тај култ лепоте представља предуслов за ликовну уметност. Човек је биће од страсти и потреба.
- Заједно са ренесансом јавља се и хуманизам. Хуманизам траје и после ренесансе. Зачетник хуманизма и ренесансе и први хуманиста је Петрарка. За хуманизам се везују хуманистичке науке. То су: 1)филологија (уче се грчки и класични латински, ови језици се уче јер човек постаје човек путем правог образовања - појединац мора научити најбоље што је људски род изумео) 2)историја/култура Грка и Римљана, морају се прочитати најважнија дела. Ако немамо овакво образовање ми смо припроста бића. Тако се храни и оплемењује душа, постаје човек. Чувени хуманисти и њихова дела: *Еразмо Ротердамски - Похвала Лудости *Томас Мор - Утопија
Хуманисти нису ишли на универзитете јер се тамо учила схоластика, већ они оснивају академије, позната је Нова Академија у Фиренци - Медичи.
Филозофија ренесансе
- Нема значајне филозофије. Најзначајнији филозоф је Ђордано Бруно јер је умро за своју идеју. Обнавља се античка филозофија - Платон (који потискује Аристотела). Платонизам постаје водећа филозофија, а присутни су и стоицизам, епикурејство, питагорејство. Ромејско царство је сачувало античке рукописе, после пада царства ти рукописи су пренесени у Италију. Истакао се и Николо Макијевели (како освојити власт, како је задржати), политичар из Фиренце, у свом делу Владалац каже да је политика борба за власт. Циљ оправдава средство (бити и лав и лисица, користити снагу и лукавство). Добар човек и добар владар не могу бити исте особе. Владар елиминише своје противнике.
Позна ренесанса - 17. век
- Најзначајнији догађаји 17. века су научна револуција, верски ратови и стварање модерне филозофије.
- Френсис Бекон из Енглеске, Шекспиров савременик, претеча модерне филозофије по титулама био је барон, виконт, лорд, канцелар. Оптужен за корупцију, забрањено му је бављење политиком. Он почиње да се бави филозофијом, познато је његово животно дело Велика обнова. Најважнији део тог дела је Нови Органон (у коме говори да треба одбацити стару аристотелову методу).
- Бекон је најавио научну револуцију пре но што се десила. Он прво критикује постојећу науку јер се не развија вековима. За то није одговоран само мрачни средњи век већ и Грци. Бекон одбацује Аристотелов идеал да теоријско знање треба знати ради самог знања већ каже да је знање вредно само ако користи човеку и изрекао је изреку: Знање је моћ. Наука обучава човека да господари природом. Тадашња наука користила је дедуктивну методу и зато је јалова. Бекон сматра да наука треба користити индуктивну методу (дедукција је пут од општег ка посебном, индукција је пут од посебног ка општем). Нова наука настаје после Бекона, али није користила индуктивну методу. Једина грешка је што је Бекон превидео важност математике. Став модерне науке је да математиком разумемо природу. Беконове заслуге: *нова наука је експериментална *у новој науци мора бити истраживања, а не само расправљања. *нова наука мора бити повезана са радионицама, не само са библиотекама. *нова наука мора бити пропраћена једном прочишћеном магијом (техником). Ставови науке и технике постоје, али нису повезани
- Бекон критикује идоле (то су грешке) јер ометају сазнање. Врсте:
