physiology physiotherapy, Essays (university) of Physiology

Download physiology physiotherapy and more Essays (university) Physiology in PDF only on Docsity!

TERAPIJA RADOM

ZA INTERNU UPOTREBU

Sa francuskog preveo dr Ž. Zec Dr I. D I M O U L I N (Dr Ž. Dimulen) TERAPIJA RADOM IV izdanje 1965. Izdavač Maloine S.A.Paris PREŠTAMPANO ZA STUDENTE VIŠE MEDICINSKE ŠKOLE U BEOGRADU- ODSEK ZA VIŠE RADNE TERAPEUTE- B E O G R A D, 1976. god.

TERAPIJA RADOM

I ISTORIJSKI DEO

Izvesni misle da izvore radne terapije treba tražiti u zemaljskom raju kada je bog isterao Adama naređujući mu da obrađuje zemlju. Samo, da li je to bilo da bi ga kaznio ili da bi ga lečio od depresije prouzrokovane promenom dotle vrlo prijatnog života. Kasnije, kada je David svirao harfu da zabavi kralja Saula, to je činio da bi ga lečio od melanholije i time primenjivao zabavnu terapiju radom. Stari dokumenti pominju upotrebu muzike, igara, plesa i drugih zabava kod Grka i Egipćana u cilju lečenja mentalnih bolesnika. U srednjem veku, u zajednicama kaluđera i drugih izbeglica, svrstanih u religiozne redove, verovatno da je potreba za zabavom, u zajedničkom životu, morala tražiti jedno zajedničko olakšanje kroz svečanosti prilikom ulaska u red. Time su se postizali kako rezultati i zadovoljstva mentalnih poremećaja, tako i uteha. U XVI veku Henry VIII stvara u Engleskoj, u Londonu, bolnicu za umobolne. To je bila prva bolnica za dementne u Evropi, izuzev jednog azila koji je postojao u Grenadi, u Španiji. Dva veka kasnije, postepeno, kako se civilizacija približavala ovoj iz XX veka, otvaraju se bolnice i sanatorijumi. Počinje se sa selekcijom zabava i aktivnosti prema smetnjama, promeni karaktera i formiraju se grupe i zanati u velikim bolnicama za pacijente koji su bili pogodni da koriste ovu vrstu lečenja. U Francuskoj dr Filip Pinel, izgleda da je bio pionir ovog pokreta svojim radom na odeljenjima bolnice u Bisetru i kasnije u Salpetrijeri. U svom članku, koji je izašao 1791. godine, on izlaže koje je vrste aktivnosti primenjivao na pojedine vrste pacijenata u nadi da će time postići njihovo izlečenje. U toku XIX veka brojni radovi se pojavljuju o rehabilitaciji mentalnih bolesnika, kako u Americi tako i u Engleskoj. U početku XX veka zanimanje radni terapeut se upoređuje sa zanatom profesora rada za mentalne bolesnike, kako u javnim institutcijama, tako i u privatnim. U tom mementu javljaju se i prvi kursevi za formiranje radnog terapeuta. U toku prvog svetskog rata radna terapija dobija novi impuls, ali je njen razvoj u početku ovoga velikog rata još uvek bio spor. Bilo je jasno da sredstva za uvežbavanje osoblja moraju znatno uvećati i da je većina praktično mobilisana za vojne bolnice. U svim zemljama, koje su učestvovale u ratu, stvaraju se centri za rehabilitaciju ratnih ranjenika. .....za Belgijance je organizovan centar u Port-Vilu, između Pariza i Ruana. Oko 1940. nastaju druga odeljenja radne terapije i profesionalna udruženja kao i škole za radne terapeute. Tokom drugog svetskog rata stvara se veliki broj radnih terapeuta. Ovaj impuls dat lečenju kroz radnu terapiju traje do posle rata u Koreji. U 1952. godini stvara se Federacija radnih terapeuta koja grupiše organizaciju radnih terapeuta brojnih zemalja i tada se formira specijalizacija radne terapije kroz trogodišnje škole. Sada izlaze mesečne revije u Engleskoj i Americi, u kojima se opisuju sve aktivnosti njihovih udruženja sa naučnim člancima o postupcima pri lečenju. U

Sjedinjenim državama školovanje je strogo u 25 specijalizovanih škola, koje čine adnekse koledža i univerziteta. Broj učenika prelazi 2.000, ali se potrebe u radnim terapeutima procenjuju na 12.000 za mentalne bolesnike i oko 10.000 za druge vrste invalidnosti. Sada, u brojnim bolnicama, pacijenti koriste aktivnosti odeljenja za funkcionalnu i zabavnu radnu terapiju. II DEFINICIJA Terapija radom se izgleda poklapa sa karakteristikama američkog društva. Osnovna postavka je ista kao i postavka rehabilitacije u njenom najširem smislu, tj. da je to obnavljanje socijalne vrednosti bolesnika. Pokretačka ideja je da svakom nesrećniku treba dati njegovu šansu. Uspeh radne terapije, vezan za konstataciju da svaka rehabilitovana osoba, vraćena društvu, predstavlja vrednost za društvo, dok medicinski i hirurški troškovi, ako nisu orijentisani prema rehabilitaciji, predstavljaju nekorisne troškove. U okviru ovakve slike primenjuju se podjednako kineziterapeutske i fizikalne kao i psihoterapeutske procedure. Terapija radom se može definisati: „bilo koja aktivnost kroz rad, mentalnu i fizičku rekreaciju“; njen cilj je da što brže dovede do aktiviranja bolesnika, da bi on sam svojim naporom i voljom i interesovanjem obnovio norme života i sopstvenog ispoljavanja. Najbolji način da se izbegne psihička prostracija posle teških trauma je da se ranjenik okupira. Zna se, iz iskustva, da funkcionalno osposobljavanje povređenog ekstremiteta kroz aktivnost ovoga ekstremiteta, a još više upotrebom aktivnosti sličnih ranijem zanimanju ranjenika, dopuštajući mu da ponešto zaradi, daju vidan impuls ozdravljenju i lečenju depresivnih stanja. Poverenje u ove metode je toliko da Američka osiguravajuća društva ne naplaćuju dopunsku premiju za povređene koji su pretrpeli povrede svojom greškom pošto su statistike pokazale da su nove povrede ređe kod povređenih koji su korektno rehabilitovani nego kod osoba koje nisu nikad povređivane. Kissler (1950): nema invalidnosti koja bi bila potpuno fizička ili potpuno psihička. Dunton je prikazao principe radne terapije kao nerazdvojno vezane za kondiciju čoveka, to je usvojeno od Američkih radnih terapeuta. III PRINCIPI TERAPIJE RADOM Terapija radom je kurativna aktivnost. Ovo poglavlje je posvećeno izjašnjavanju onoga što se obično smatra prostom definicijom. Različito od ostalih oblika lečenje terapije radom se primenjuje u svim aspektima terapije bolesnika, koristeći najraznovrsnije alatke i aktivnosti svakodnevnog života, ona iziskuje učešće pacijenta. Terapija radom se proteže preko domena lečenja i primenjuje se u preventivnoj medicini i dijagnostici. Šta više, to je moćan faktor ne samo funkcionalnog lečenja, već i rehabilitacije koje ne može biti nazvana samo medicinskom, kao na primer, profesionalna orijentacija. Kurativna aktivnost mora biti dozirana

E. Psihosocijalne aktivnosti se poboljšavaju kroz povećanje:

1. Socijaliziranja koje favorizuju: a) Odnosi pacijenta sa pojedincima i grupama; b) Kroz poboljšanje stava koje se postiže usvajanjem i razvojem; 1. Poštovanje samoga sebe, 2. Poverenje u sebe i budućnost, 3. Samokontrolom, 4. Osećanjem odgovornosti, i 5. Realnog ocenjivanja sopstvene situacije _2.Perspektiva cilja koji će se postići i čija realizacija je satisfakcija i nagrada za napore;

3. Habilitovanje:_ a) Kroz prevenciju i usporavanje psihičkog padanja; b) Formiranje kod pacijenta korisnog građanina za bolničku zajednicu F. Mentalna higijena se takođe koristi Terapijom radom, da se:
4. Prebrodi nemir
5. Poveća interes za rad i zabavu,
6. Prihvati nesposobnost ukoliko je definitivna,
7. Akomodira pacijenta kroz pripremu za reintegraciju u socijalnu sredinu i porodicu po izlasku iz bolnice; V Dijagnostika koristi podatke terapije radom za dobijanje podataka o: A. Reakciji bolesnika na svoju situaciju na klinici:
8. Prema drugim osobama, 2 prema radu. B. Identifikacija problema; C. Procenjivanje kapaciteta za intelektualne i fizičke aktivnosti; D. Traženje profesionalne orijentacije. VI Razonoda je jedan od zadataka terapije radom, njom se želi zabaviti pacijenta i njegovu psihu u cilju regresije. A. Stvarnih i imaginarnih simptoma, B. Dosade. Svaka od ovih tačaka će se raspravljati u narednim poglavljima koji se tiču opštih principa primenjenih na specijalne slučajeve fizičke invalidnosti. U XVIII i XIX veku ovaj oblik medicinske nege zvao se moralnim lečenjem, a kasnije se javlja kao radna terapija ili ergoterapija. Izvesno je da terapija radom je više rad u tom smislu što pacijent treba da vrši napore koji su više fizički nego mentalni da bi ispunio zadatak. Međutim, upotreba ove energije je orijentisana prema cilju da se rad obavlja više nego prema izvršenju samoga rada i stvaranje produkta. U vezi sa ovim mnogo se insistiralo na umetničkim egzibicijama i artističkoj vrednosti proizvoda, ali

sreća je i ovo je prošlost i radna terapija je svedena u mnogo racionalnije okvire. Sada je jedan od najznačajnijih elemenata način, kako se rad obavlja nego sama proizvodnja, tj. način da se dejstvuje kao fizijatar, radni terapeut i kao pacijent. Uloga lekara-fizijatra je da ispita pacijenta i da propiše radno-terapijske aktivnosti sa istom brigom kao za bilo koji drugi oblik tretmana. S druge strane bolesnik ne treba da bude opsednut idejom da je ovaj medicinski tretman propisan i usvojen da bi ga angažovao za obavljanje rada koji je u stanju da obavlja. Ponašanje fizijatra treba da bude razvijanje principa: lekar svojim ponašanjem treba da postigne to da razume pacijenta i njegove reakcije. Terapeut treba da da planu rada obeležja respekta i vrednosti kurativnog cilja, čime će bolesnika ubediti da se radi o profesionalno korektnoj preskripciji koja je dobila oblik šeme. Stav pacijenta prema ovoj preskripciji treba da odredi korisnost fizičkih napora. Isti napor jača mišiće što pacijentu treba da bude jasno i prihvatljivo. Poreklo i razvoj zamora su delimično fizička, a delimično psihička pojava. Kada se radi o preskripcijama čiji je cilj povećanje mišićne snage, bolesnik mora imati utisak da se mora sav angažovati u naporu da ostvari propisani rad. Priznanje, laskanje i druge forme ohrabrenja, se povremeno koriste ako za to ima razloga. Želja za radom je kod većine pacijenata preterano naglašena zbog činjenice da postoji nesposobnost ili čak i kontraindikacije za njeno izvođenje,. Tako srčani i plućni bolesnici obično žele da rade više nego što je dozvoljeno i fizijatar kao i radni terapeut moraju ubediti bolesnike, da je svako prekoračenje i preterivanje u radu opasno po njihovo zdravlje. Mnogi bolesnici iz ove kategorije očekuju pogodniji momenat da bi mogli nastaviti sa radom, a osoblje bolnice će im to objasniti na razumljiv način. Rad koji se daje ovakvim pacijentima treba posebno odabrati i nametnuti im aktivnosti prema obavezno ograničenom vremenu rada trijažirajući aktivnosti koje su manje interesantne, kratkog trajanja. Vreme koje odgovara za izvršenje raznih radova treba odrediti, ako se prenabregnu slične mere predostrožnosti retko se nađe prosto i zadovoljavajuće rešenje ovih teškoća. Hronični bolesnici prikovani za krevet, a velikih sposobnosti za fizičke napore brzo se dosađuju lakim čitanjem, radiom i televizijom ili prostim ručnim radovima. Vremenom ove pacijente je teže fizički i mentalno stimulisati. Njihovo držanje prema toničnoj aktivnosti radne terapije zavisi umnogome od stepena pažnje koju im osoblje poklanja, naročito fizio i radni terapeut. Terapeut treba svakom pacijentu da pokaže više nego običnu rutinsku pažnju. Ono za čim oni imaju potrebe nije samo nekoliko knjiga ili artističkih radova, već okupiranje u srazmeri sa njihovim sposobnostima, i to ih posebno interesuje. To će biti pobeda nad dosadom koja stalno preti nepokretnim i neaktivnim pacijentima. Terapeuta praksa uči da pravilno oceni opasnost od dosade i smanjenja interesa i ubrzo će morati predložiti nove aktivnosti ili varijacije dotadašnjih. Ove varijacije mogu se odnositi na vrstu rada, na metod, na upotrebljeni položaj, na plan rada, pa čak i na promenu terapeuta, ako drugi može bolje uspeti od prethodnog. Druga hospitalizacija teško se može uskladiti sa životom inteligentnog pacijenta i ovakve je teško direktno zainteresovati i voditi. Treba progresivno usmeravati da ih prema aktivnostima koje ih interesuju i stimulišu, a doprinose ispoljavanju njihove ličnosti. Držanje pacijenta je često refleks stava bolničkog osoblja kao i onih sa kojima je u kontaktu i koje posmatra. Ovo je očigledno, značajnije kod mentalnih bolesnika. Ulogu lekara-fizijatra preuzima lekar odeljenja, savetujući radnom terapeutu kakvo specifično

Naziv terapije radom nije opis rada koji se upotrebljava u njoj, već ukazuje na angažovanost duha i tela. Drugim rečima specifičnost aktivnosti je sporedna u odnosu na koncentraciju na samu aktivnost. Vrednost rada u terapiji radom je fizička i mentalna.

3. FUNKCIONALNA TERAPIJA RADOM Principi funkcionalnog osposobljavanja isti su za terapiju radom kao i za medicinsku gimnastiku. Između ostalog, terapeutske vežbe počivaju na kontinuitetu rada, i angažovanosti duha. Vežbe ili korektivna gimnastika malo uspevaju da zainteresuju pacijenta jer se u toj vrsti aktivnosti primenjuje apstraktni rad. Ako pažnja pacijenta može da se ograniči na zabavnije aspekte rada, verovatno je da će on duže raditi i pokazati veću angažovanost bez naročitog napora. Izvrstan primer u tom pogledu dao je dr Harold Spivack, opisujući jednog nemačkog muzičara koji je redovno dirigovao koncertnim orkestrom i jednog dana dok je vršio pokrete kojima markira takt, što nije bilo od naročitog značaja za muziku, osetio je da ne može da nastavi usled fizičke iscrpljenosti. Okolina i progresija u produktivnom radu su vidljive, čujna i opipljiva, vrednosti, koje dozvoljavaju veću ekspanziju uz duži utrošak energije. To se može objasniti time što aktivnost nadvladava monotoniju zahvaljujući podsvesnim makar i malim razonodama, ritnom i intelektualnim i fizičkim zahtevima rutinskog rada. Izvođenje terapeutskih vežbi je nametnuto i veštačko, jer se vrše pod komandom i proračunato dok je opisivanje jednog kruga ili kvadraga, zavrtanje šrafa ili postavljanje eksera ustvari niz malih aktivnosti koje su korisne i osvežavajuće. Terapija radom pruža odmah nadoknadu za izvršeni rad pošto mnogi pacijenti nalaze zadovoljstvo u postignutim rezultatima ili samoj korisnoj aktivnosti. 4. TOLERANCIJA PREMA RADU Za bolesnike čiji je utrošak energije pod izvesnim ograničenjima gde se radi o srčanim ili plućnim bolesnicima ne postoje sredstva kojima bi se ta energija merila i kontrolisala, a kojima bi se zamenila vrednost samog rada. Medicinska gimnastika dovodi do povećanja dosade kod mnogih bolesnika. Aktivnosti radne terapije dozvoljavaju da se očuva kontakt sa realnošću van zidova ustanove i sa situacijama koje liče na buduće aktivnosti i zanate. Interes ispoljen prema radu treba da se kontroliše kako bi se odredile emocionalne potrebe. Fizičke potreba kao i njihove granice. Tolerancija prema radu se meri reakcijom na taj rad, što ima prognostičku vrednost za rehabilitaciju. Kada je tolerancija utvrđena sam rad se propisuje sa više obazrivosti. Takav rad se može pripisivati i u jedinicama rada. Kvalitet korisnog rada treba procenjivati kroz testove koji se vremenom rediguju tj. kroz minute ili sate, ali, nažalost, ova teoretska razmatranja retko daju blagotvorne rezultate i opravdavaju uloženi napor.

5. BESPOSLIČENJE-SLOBODNO VREME

Besposličenje ubrzava fizičku i mentalnu nemoć. Kada je bolesnik duže vremena u krevetu jasno je da njegovi mišići koji su pri hodu, stajanju ili sedenju normalno aktivni, trpe od atrofije koja je srazmerna ovoj prinudnoj neaktivnosti. Izvesne vežbe pacijent izvodi sam okrećući se u krevetu za vreme obroka ili pri obavljanju lične higijene. Ovo je daleko ispod potreba da se predupredi progresivno slabljenje. Za mnoge bolesnike ostati u krevetu znači početak dosade. U toku prethodnog perioda duh pacijenta je bio angažovan kroz normalne aktivnosti u stojećem stavu i zahvaljujući aktivnostima u kretanju neprestano su otvarane nove mogućnosti za razne mentalne aktivnosti. Pacijent koji je opružen u krevetu neminovno se kreće sa sputavanjem aktivnosti i mentalnih stimulacija. Mišićni i psihički tonus opadaju, pa je angažovanje bolesnika protivmera za ovu degradaciju. Istorijski terapija radom u opštim bolnicama se javlja kao sredstva lečenja kroz raznovrsne aktivnosti. Mi smo prolazno stanje duha. Integritet i realizam zahtevaju da proznamo koliko često terapija radom u opštim bolnicama nije ništa drugo do razonoda za bolesnike vezane za krevet, pa prema tome gubi i svoj terapijski karakter. Iako nije striktno terapijska, ona je uvek neobično pogodna za bolesnike koji žele da budu angažovani u toku svoje hospitalizacije, pa je preporučljivo da se njihove aktivnosti sprovode u interesu terapije i paralelno sa medicinskim tretmanom.

6. STVARALAŠTVO Sposobnost stvaranja za mnoge znači umetničko stvaranje. Upotrebljavajući ovaj izraz u ovom smislu mnogi profesori umetnosti smatraju da je takva sposobnost nedostupna velikom broju ljudi. Ovo je materija u kojoj se vrlo mnogo raspravlja i protivnici takvog načina gledanja daju isto tako ubedljive argumente. Teškoća, ustvari, proističe iz analize izraza. Stvaralaštvo u radnoj terapiji se odnosi na konstruktivni rad bez obzira na to da li je to slikanje (dobro ili rđavo), plan neke zgrade ili poljske kuće. Procena umetničke vrednosti je vrlo različita i podstiče mnoge rasprave da bi se mogla univerzalno prihvatiti. Možda bi se umetnost mogla definisati kao kombinacija izvrsne tehnike i posebnih kreativnih sposobnosti. Značaj stvaralaštva u radnoj terapiji ne odnosi se na lepo, već samo na bolesnika. Profesionalni umetnici rade da bi stvorili zadovoljstvo drugima, kao i sebi samima. Oni rade za sopstvenu slavu kao i za svoje materijalne potrebe. Za bolesnika osnovno je njegovo sopstveno zadovoljstvo. Priznanje može biti značajno, ali i sekundarno. Pacijent radi iz zadovoljstva koje mu sopstveno stvaranje donosi. Radi se o nečemu što je njegovo i o nečemu što ranije nije nikada ni pomišljao da ostvari ili da može ostvariti: da izradi predmet koji je po njegovoj oceni dobar. On na taj način stiče samopoštovanje. Ako i drugi cene njegov rad i hvale ga on time stiče osećanje sigurnosti.

Terapeut kome su povereni ovi pacijenti može ubrzati regresiju simptoma bolesti i stvoriti poželjne navike vodeći i kontrolišući aktivnosti i odmor pacijenata prema trajnom programu rehabilitacije i normalnog ponašanja. U slučajevima nepopravljivih poremećaja deukacija dobrih navika je paliativna: za forme nepoželjnog ponašanja koje postoje odskora ona je korektivna, za slučajeve gde je socijalna rehabilitacija moguća radi se o tretmanu reintegracije kroz zaustavljanje procesa dezintegracije i eliminisanje posledica. Dobre radne navike su takođe značajne i za bolesnike čiji poremećaji nisu psihičke prirode. Mnoge osobe zalaze u zrelo doba a da nisu stekli dovoljne profesionalne kvalifikacije. Drugi zaboravljaju ono što su naučili. U jednoj zemlji kao što je Francuska rasipanje je zajednička osobina. Terapeut treba da pokuša da utiče na ovaj žalosni tip rasuđivanja, stavljajući u drugi plan terapeutski rad. On ima prilike da formira druge navike koje traži od svojih radnika kao što su svestranost, smisao za saradnju, urednost i tačnost. Ponašanje dece ima daleko veći značaj. Ovde pošto su momenti pažnje kratki i često se primenjuju različiti zabavni postupci, terapeut mora brižljivo kontrolisati aktivnost dece i pratiti i motivisati poželjno ponašanje.

9. POMOĆ U DIJAGNOSTICI Zauzetost u poslu po pravilu sprečava psihijatra da sa bolesnikom provede onoliko vremena koliko bi bilo potrebno. U toku intervjua bolesnik ne pokaže sve znakove i simptome svoje bolesti. Terapeut ne sme da utroši mnoge sate sa bolesnikom već i raspolaže sredstvima da ga posmatra u situacijama koje se ne pružaju prezauzetom lekaru. On posmatra bolesnika tokom rada, u kontaktima sa drugim i sa samim terapeutom. Zato dobro upućeni terapeut može biti izvanredan saradnik psihijatra stavljajući mu na raspoloženje zapažanja o akcijama i reakcijama bolesnika. Identifikacija problema Korišćenje prislušnih mesta, kroz lektiru, pisane tekstove ili igranje komedije, odnosno drame ponekad dopušta da se problem pacijenta identifikuje i privede najboljem rešenju. Radna sposobnost Najbolji test za radnu sposobnost je sam rad. Sposobnost da se stegne-stisne jedan ergometar ili podigne izvesna težina nekoliko je puta od velike pomoći da bi se dobile valjane informacije o snazi i izdržljivosti ali se time prenebegnu isto tako značajni elementi kao što su koordinacija ili motivisanost i zainteresovanost za ovu ili onu aktivnost. Ovo se ne odnosi na tolerantnost prema radu već na spretnost, istrajnost i sposobnost adaptacije. To je smisao nezavisnosti pri fizičkom i intelektualnom radu. Pacijentu se daju postupno sve teži zadaci dok se ne prekorači granica fizičkih i psihičkih mogućnosti kojim se ovaj okvalifikuje kao osposobljen za industrijsku i druge standardizovane aktivnosti.

Ispitivanje sposobnosti Period potreban da se utvrde sposobnosti za uvežbavanje pojedinih profesija različit je prema nesposobnosti pacijenta, spretnosti savetnika za izbor poziva i instruktora kao i broja pogodnih testova koji se moraju primeniti. Za pacijente koji su izvan zaštite bolnice postoje mnoge prepreke da bi mogli da slede savete Biroa za zapošljavanje zbog raznih vidova intervjua koje mora obaviti da bi došao do zaposlenja. Nasuprot tome, u bolnici pacijent pored toga što uživa sve ove pogodnosti, on je i angažovan da učestvuje u raznim aktivnostima i rutinskim poslovima za potrebe bolnice. Ispitivanje u odeljenju za terapiju radom i upotreba opreme i metoda identičnih ili približno sličnih onima koji se koriste u centrima za profesionalnu orijentaciju treba da se odvija po sugestijama savetnika za izbor poziva. S druge strane u bolnici pacijent oseća potrebu da testira svoju zainteresovanost, spretnost, da proceni zadovoljstvo koje mu donosi novi poziv za koji se odlučio i koji mu je namenjen. Za pacijente-žene ispitivanje može otkriti neprilagođenost na domaće poslove pa se kroz korekcije može život učiniti srećnijim, a ponovni prijem u bolnicu manje verovatnim. IV PRESKRIPCIJA 1.– Aktivnosti Radna terapija se sastoji u upotrebi najvećeg mogućeg broja aktivnosti koje se mogu obezbediti i finansirati u bolnici ili rehabilitacionoj ustanovi. Prvoklasna oprema nije sve, i ne može se na najbolji način koristiti bez odgovarajućeg i medicinski rukovođenog personala. 2.– Tehnike Angažovanje ruku je posebno korisno za bolesnike koji su vezani za krevet i koji ga ne mogu napustiti. Ove aktivnosti terapije radom se mogu izvoditi duže vreme i sa više slobode pošto mnogi među tehnikama ne iziskuju upotrebu oštrog i opasnog materijala, a mogu se vrlo lako prilagoditi za pacijente koji imaju ubilačke ili samoubilačke tendencije. Aktivnosti koje zahtevaju korišćenje mašina Ovi nalaze glavne indikacije u predprofesionalnom ispitivanju i funkcionalnom osposobljavanju rekonvalescenata posle srčanih ili plućnih oboljenja. 3.– Instruktivne aktivnosti: Učenje pruža stručnim i povremeno imobilisanim pacijentima priliku da studiraju nove oblasti i da se usavrše u njima. Vrednost mu je u tome što budi ili podržava interes i aktivnost u obliku zabave i razonode.

Bilateralni pokreti U ovim slučajevima mogu se koristiti aktivnosti koje traže bilateralne pokrete u cilju da se aktivira cirkulacija i poveća torakalni kapacitet što se kod brojnih bolesnika postiže. Čvorenje je jedna od bilateralnih aktivnosti i spada među najkorisnije za nadlakat i šaku. Ono favorizuju i torakalnu ekspanziju. Tkanje je takođe bilateralna aktivnosti iako se pokreti ne izvode istovremeno sa obe ruke. Ovakav tretman ima izvesne posledice na opšte stanje. ................................................................................ ........................................................................... Obnavljanje funkcije ekstenzije prstiju je često potrebno. Međutim, malo tehnike terapije radom iziskuju ovaj pokret. Izvesne tehnike mogu se adaptirati da bi se to postiglo, ali to više nije prirodan pokret koji se viđa kod namuelnih aktivnosti. Fleksija prstiju se javlja u svim tehnikama Postoji jedna vrsta čovrenja koja traži ekstenziju prstiju, ali naravno samo palca. Pored ovog klasičnog izvođenja, ova aktivnost može se koristiti tako da se svaki prst najmanje angažuje u ovom poslu. Kukičenje je izvrstan tretman za ekstenziju prstiju. Treba imati na umu da sve tehnike upotrebljavaju grupu ili grupe povređenih mišića. Ako je poželjan tretman za samo određen mišić pre nego što se slučaj preuzme na lečenje treba se osigurati da se toj potrebi može udovoljiti. Rad sa istovremenim opuštanjem jakih i jačanjem oslabljenih mišića: Ovo je tretmanu neobično važno. Treba biti siguran da se postiže pasivni pokret ili opuštanje najjačih mišićnih grupa među antagonistima dok se jača oslabljeni mišić. Primer: Ako su fleksori šake snažni, a ekstenzori oslabljeni treba birati takav posao kao što je čvorenje koje izaziva opuštanje fleksora i snažnu akciju ekstenzora kada se čvor zateže. 7.IZBOR AKTIVNOSTI Izbor aktivnosti ili tehnike kojima će se postići zadovoljavajući rezultati zavisi od brojnih faktora. Izvesne je lako nabrojati kao što su godine starosti i pol. Neuobičajeno je da čovek ili žena u odmaklom dobu koji imaju potrebe da „razrade prste“ pokazuju interesovanje za sečenje lutaka od papira, dok dece to žele. Starija žena se interesuje za krojenje kako bi prekrojila odela, ali je verovatno da se za ovo neće interesovati i starci. Oni će se sa svoje strane interesovati za isecanje članaka iz novina koji se odnose na određenu materiju i skupljati ih u mapu i katalog. Faktor zainteresovanosti je od izuzetno velikog značaja. Istorija bolesti daje direktive koje pomažu lekaru i radnom terapeutu da izaberu aktivnosti. Bez ove pomoći brojni pokušaji ostaju uzaludni, i dugo se luta pre nego što se nađe aktivnost koja najbolje vezuje pažnju pacijenta.

Kod hirurških i ortopedskih slučajeva i zbog aktivnosti je, prirodno, ograničen i na one koje obuhvataju dopušteni pokret. Studija i analiza pokret apojedinih aktivnosti je neophodna, ali terapeut mora imati i smisla za ovo jer brojne aktivnosti nisu analizirane, a sem toga treba stalno koristiti i uključivati nove aktivnosti i nove tehnike. Treba poznavati i idiosinkraziju pacijenta. Ne smemo forsirati pacijenta da boji ako ne podnosi miris boje. Međutim, ako je to zaista korisno, može se pokušati da se odvratnost savlada i to postepeno i na indirektan način. Pacijenti koji moraju duže ostati vezani za krevet i kod kojih se nega sprovodi u krevetu, kao i kod onih čija je rekonvalescencija duga (što je slučaj kod nekih fraktura nogu ii srčanih i plućnih bolesnika i sl.), terapija radom mora biti posebno dobra, lekar i fizijatar i radni terapeut moraju sarađivati na osnovu plana i lečenja, koji je razrađen za postizanje: brzog poboljšanja opšte kondicije što će, dovesti pacijenta u bolje psihičko i fizičko stanje i dozvoliti kao poslednju etapu, reintegraciju na znatno višem socijalnom i ekonomskom nivou stanja u kakvom je bio pre tretmana.

8. PRINCIPI PRIMENE RADNE TERAPIJE

1. Radna terapija je metod lečenja bolesnika i povređenih koja obuhvata i učenje profesionalnih aktivnosti kao i izvršenje produktivnog rada;
2. Cilj da se pacijent zainteresuje da se okuraži za neku manuelnu i intelektualnu aktivnost koja povoljno deluje na zdravlje, da pobedi svoju invalidnost i da obnovi svoju socijalnu i profesionalnu vrednost;
3. Primena ovakve terapije treba da bude isto tako precizirana kao što je to i kod drugih vidova lečenja;
4. Ove aktivnosti lekar mora propisati i kontrolisati uvek u korelaciji sa drugim vidovima lečenja;
5. Svaka terapijska mera mora odgovarati potrebama bolesnika;
6. Tako izvesni bolesnici bolje rade sami, preporučuje se okupljanje u grupe pošto je to vežba socijalnog adaptiranja, a pogodna je i za takmičenje i kritiku;
7. Izbog terapijske aktivnosti mora voditi računa o željama i mogućnostima bolesnika;
8. Priroda i težina aktivnosti moraju se menjati postepeno i srazmerno funkcionalnom osposobljavnaju bolesnika;
9. Kriterijum lečenja ima određeni efekat na bolesnika. Treba imati na umu da je bolesnik produkt svoga rada, a ne objekt koji proizvodi;
10. Jedan rđavo obavljeni posao ocenjen merilima za normalnu osobu može biti blagotvoran za bolesnika. ipak produkt rada treba držati u granicama normale kako bi se postiglo i psihičko stimulisanje pacijenta.
11. Dobro obrađeni korisni predmet ili dobro obavljanje nekog zadatka traži kako fizički tako i psihički napor, a čini ogromno zadovoljstvo bolesniku, što je jedan od najznačajnijih efekata takve aktivnosti;

aktivnosti je korisnija, bolje odmara od mirnog sedenja ili potpune relaksacije. Ovo je posebno tačno za psihijatrijske bolesnike i za ženu koja je dugo sedeći tkala, korisnije je da se posle tog rada odmore kroz zabavne vežbe nego da ostanu sedeći potpuno neaktivni. Za eliminisanje nepotrebnog zamora radnika može se promeniti položaj alatke, izmeniti početni položaj podižući visinu stolice, staviti opruge ispod nje da se eleminišu vibracije. To su vrlo jednostavne modifikacije koje ne dozvoljavaju da se ne rasipaju nekorisni napori. Sa malo razmišljanja terapeut može da nađe slične proste metode rada koje pomažu bolesniku da izbegne zamor. Potrebno je nadgladati položaj u kome pacijent radi. Smanjenje sposobnosti koncentracije na radu su verovatno prvi simptomi psihičkog zamora koji se mogu uočiti. Ona se može javiti vrlo brzo ako nema zainteresovanosti za posao. udružena sa umanjenom pažnjom ovo dovodi do zevanja i uzdaha. Čim se ovi znaci uoče treba promeniti aktivnost ili uvesti odmor. Uvežbavanje voljen pažnje, pomaže uvežbavanju emocionalne kontrole, ali kao i u slučajevima mišićnog zamora periodi odmora treba da se smenjuju sa periodima rada. Bez toga aktivnost postaje škodljiva i ne postiže nikakvo poboljšanje. Nastajanje psihičkog zamora može voditi stanju tuposti, ali se i ovo neće dogoditi pacijentu koji je pod kontrolom dobrog radnog terapeuta. V EFEKTI RADNE TERAPIJE Efekti terapije radom su fizički i psihički pošto je aktivnost nerazdvojno vezana za opštu kondiciju. 1.FIZIČKI ASPEKT:

• Očuvanje mišićne funkcije – u toku imobilizacije i predupređenja mišićne atrofije i fibrozne degeneracije za delove tela koji su imobilizirani tako i za preostale koje imobilizacija ne sputava.
• Čuvanje normalne funkcije zglobova – iznad i ispod mesta povrede. Mobilnost jednog zgloba je manje značajna od obnavljanja mišićne snage. Sa funkcionalne tačke gledišta zglob sa potpuno očuvanom amplitudom pokreta i smanjenom mišićnom snagom je manje efikasan od zgloba čiji je pokret ograničen, ali mu je mišićna snaga normalna. Vežbe treba izvoditi u granicama dopuštene amplitude, ne izazivajući bol, a obim postepeno povećavati. U pogledu vrste posla treba davati takve čiji je pokret lak, ali dovoljno dugo traje.
• Jačanje oslabljenih mišića – može se postupiti primenom dva metoda:

1. Birajući aktivnosti koje zahtevaju analitičke pokrete pogođenih mišićnih grupa;
2. Primenom opštih aktivnosti koje globalno angažuju atrofične segmente tela.

Prva tehnika je racionalna, drug aima tu manu, da iziskuje normalnu mišićnu aktivnost grupa koje želimo da ojačamo. Ako su mišićne kontrakcije bolne i neefikasne pacijent će nastojati da pokrete zameni kompenzatornim što neće dopustiti povređenom segmentu da obnovi svoju mobilnost i svoju mišićnu snagu. Najbolji rezultati se postižu kombinujući... metoda tako da se pri tome vodi računa o tri elementarna principa:

• ritmu pokreta
• obimu pokreta
• progresivnosti Ritam: Da bi bile efikasne, vežbe moraju biti ritmične. Svaku mišićnu kontakciju treba da sledi period odmora što će dozvoliti krvotoku da eliminiše raspadne produkte kontakcije pre nego što nastupi sledeća kontrakcija i na taj način da se pojava zamora odgodi. Za vreme mirovanja u krevetu ili traumatskih lezija koje dovode do cirkulatornih smetnji ono treba imati na umu. Obim pokreta: Mišićna kontrakcija treba da bude pune amplitude kako bi dozvolila svim mišićnim vlaknima da se kontrahuju. Ako se neki pokret ne izvede kroz punu amplitudu samo deo mišićnih vlakana stupa u akciju, dok se ostala ne razvijaju i mišić postaje reljefan, sa naznačenim snopovima. S druge strane, izvesni glavni snopovi u sastavu mišićne grupe učestvuju samo u izvesnom delu pokreta: na primer, vastus medialis quadricepsa se kontrahuje samo u zadnjih 15 stepeni pokreta ekstenzije kolena. Postupnost: Potrebno je voditi računa o postupnosti u pogledu snage pokreta i postupnosti u trajanju aktivnosti. Snaga: a) Početni položaj – uslovljava potrebnu mišićnu snagu za izvođenje rada. Takav položaj, kada je to potrebno, dopustiće izvesnim pomoćnim mišićima da potpomognu pokret i takva pomoć se smanjuje a zatim potpuno postupno isključuje kako se obnavlja oslabljeni mišić. Primer: testerisanje drveta
• ako se testeriše stojeći, rad mišića gornjih ekstremiteta je potpomognut mišićima kičmenog stuba, kukova, ramenog pojasa, lakta kao i pokretima skočnom zglobu i kolenu;
• ako se ovaj rad izvodi sedeći aktivni su mišići kičmenog stuba karlice i ramenog pojasa. b) Postupnost – se postiže izborom alatki ili upotrebljenog materijala:
• ako je otpor koji se pruža pokretu rezultat primene opruga i tereta lako ga je meriti i može se progresivno povećavati.