Preuzmite književnost i književnost i više Beleške u PDF od Grčka književnost samo na Docsity!
3. Метод и задаци социологије
Науке се међусобно разликују не само по томе шта проучавају (по предмету) већ и како то чине,односно по методу или по начину на који приступају своме предмету. Метод (грч. methodos - начин, пут) истраживања, а у случају социологије-својствима друштва као сложене целине друштвених појава. За макро социологију је карактеристичан тзв. глобални социолошки приступ , који подразумева разматрање сваке конкретне друштвене појаве у ширем склопу појава с којима је она непосредно или посредно повезана, на које утиче или које на њу утичу, с посебним нагласком на везе са најширим друштвом као целином. Овакав, претежно синтетички приступ друштвеним појавама повезан је са основним сазнајним и практичним задацима које се постављају пред социологију као науку.
Сазнајни задатак социологије
Сазнајни задатак социологије је научно објашњење друштвених појава. Социологија је теоријска (уопштавајућа) друштвена наука јер настоји да открије и формулише опште услове у којима једна врста друштвених појава утиче на другу врсту друштвених појава, релативно независно од конкретног времена и простора. По томе се теоријске науке разликују од историјских наука, које проучавају конкретну везу једне појаве са неком другом конкретном појавом у једном одређеном простору и времену. Историјске науке се усредсређују на опис конкретних појава с обзиром на питање кад,где,и како се оне одигравају (што чини историографија). Теоријске науке пак објашњавају зашто се таква врста појава уопште дешава.
Шта социологија може?
Социологија као теоријска наука може да понуди само уопштен одговор на питање зашто се нека врста друштвених појава дешава,али не и да одговори зашто се десила нека конкретна друштвена појава,а још мање да предвиди кад и где би се моглао десити неки појединачан догађај. То,на пример, значи да социолози могу да утврде само опште друштвене услове и чиниоце који утичу на повећање стопе развода брака, криминалитета у неком граду, на продубљивање супротности између богатих и сиромашних класа или између раса, нација, верских група,н а сукобе међу државама и сл.
Шта социологија не може?
Социологија пак не може, нити јој је то задатак, да објасни зашто су се развели супрожници из комшилука,зашто је опљачкана оближња продавница, нити да тачно предвиди када ће се сиромашни дићи на побуну, када ће негде букнути расни, етнички, верски или међудржавни сукоб.
Озбиљна социологија и добри социолози могу само да укажу на то да ли се и под којим условима повећава или смањује вероватноћа да се стварно десе наведени или слични догађаји. То је пак за сваког заинтересованог и одоворног друштвеног актера и довољно - као рационално упозорење како би могло непожељно да се спречи, а пожељно да се подстакне. Сазнање до којег социологија долази може практично да се користи, али више на посредан начин него непосредан. Друштво као предмет социологије не постоји независно и одвојено од субјекта истаживања, од самог истраживача, и зато социологија не може да достигне онај степен објективности који постижу природне науке. Људско друштво је онај особени део објективне стварности,онај део природе који су људи својим заједничким и међусобним деловањем култивисали, прилагодили својим потребама и циљевима, произвели својим сврсисходним радом и осмислили својим људским вредностима - испунили културом. Зато свака друштвена појава, поред своје спољне, објективизиране стране, има још једну, ништа мање важну, унутарњу, духовну и културну димензију, која се не може у целини сазнати објашњавањем спољних веза. Узајамно разумевање или неспоразуми међу појединцима, породицама или народима представљају унутарњу страну њихових друштвених односа, који нису увек видљиви споља. Целовито социолошко сазнање мора, дакле,д а укључи, поред објективног објашњења спољних односа, и субјективно рационално разумевање унутарњег значења сваке друштвене појаве за појединце или групе у неком друштву.То је нарочито наглашавао један од најутицајнијих социолога и оснивач социологије, немачки мислилац Макс Вебер (1864- 1920). Он је на тај начин испољавао у позитивистичком схватању објективности, које и друштвеним наукама поставља исте норме као и природним, не водећи рачуна о наведеним разликама између природних и друштвених појава. Нешто еластичније схваћено,начело објективности је, ипак, веома важно и за социологију. Она налаже да социолог сваки свој исказ треба предходно сам искуствено да провери или да га заснује на провереном искуству других истаживача. У том случају у социологији не би било места за произвољне или идеолошки пристрасне ставове, који се не могу проверити уобичајном методолошком процедуром научних истраживања.
Друштвени детерминизам,социолошки закони и објашњење
у социологији
Детерминизам (лат. determinare - одредити) јесте појам којим се изражава филозофско схватање међусобног односа појава у стварности по којем свака појава мора бити одређена (условљена или проузрокована) неком другом појавом: ништа не може постојати а да није нечим детерминисано (одређено). Супротно становништво је индетерминизам, по којем онај ко делује (човек или Бог) није ничим одређен, него одлучује потпуно спонтано и независно од било којих спољних или унутрашњих чинилаца.
мењају-што је у друштву више правило него изузетак. Такав је случај и са природним наукама,које се баве појавама које се брзо мењају. Метеоролози лако објашњавају зашто киша пада,али за прогнозу када,где и колико ће падати(што је практично много важније од објашњења зашто пада),потебно им је имају прецизан опис метеоролошких услова. Савремена метеорологија се нагло развија одкад је, захваљујуци савременој технологији (радарима и компијутерима),у прилици да брзо сакупи и обради мноштво релевантних (значајних) података. Тиме се постиже већа прецизност описа, па се тако добија и на поузданости предвиђања. Из овог примера се види колико су међусобно зависни опис, научно објашњење и научно предвиђање. Пример са метеорологијом такође оповргава све оне који одбацују социологију или је оспоравају као науку зато што она најчешће није у стању да понуди прецизну и поуздану прогнозу,до које нам је у друштву особито стало. При томе треба знати да је предвиђање људског друштвеног понашања много теже од предвиђања временских прилика. Човек, међутим, не располаже ниједним другим рационалнијим средством од науке да упозна друштво.
Метедолошки поступци и истаживачке технике у
социологији
Свако научно истраживање,па и социолошко, састоји се од три нераздвојено повезаних аспекта: то су теоријски, логички и технички аспект научног метода или, условно речено, теорија, логика и техника научног истраживања. Теорија или учење о предмету је оно што предходно знамо о појавама које треба даље и дубље истражити. Теорија утиче на избор полазних предпоставки (хипотеза), којима свако научно истраживање почиње. Зато различите социолошке теорије и различита схватања о могућностима социолошког објашњења, предвиђања, описа и разумевања друштвених појава у великој мери утичу на метедолошке поступке у конкретним истраживањима друштва. Логика , као филозовска дисциплина која утвђује правила истинитог мишљења и закључивања, препоручује нам најпоузданији и најрационалнији мисаони поступак, односно логичан редослед радњи које у истраживању треба преузети да би се дошло до истине о предмету проучавања. Логичан начин сазнања истине, па према томе и поступак научног истраживања, јесте пут од познатог ка непознатом, које треба спознати, тј. проверити и доказати као истинито или лажно. Поступак научног истраћивања (и у социологији) садржи следеће главне фазе :
- Постављање хипотеза (предпоставки) представња на досадашњем знању засновано решење проблема или одговор на питање који би требало истраживањем проверити у пракси (примери: суком међу групама повећава њихову унутарњу кохезију; у граду су примарне везе слабије него у селу; кад ослабе примарне везе, друштвени поремећаји су у порасту.)
- Проверавање хипотезе састоји се од (а) прикупљања, (б) сређивања,односно приказивања, и (в) тумачења што већег броја искуствених података (чињеница) на основу којих се јасно види да ли је хипотеза у целини или само делимично потврђена или одбачена. - Доказује се само искуствено проверена предпоставка (која је потвђена као истинита) тако што се нова истина логички повезује са старим истинама. Доказивањем се логички образлаже новооткривена истина и укључује у шири теоријски систем којим се целовито објашњава одређено подручје стварности. Технике истраживања односе се на одговарајуће практичне радње (техничке поступке) које се предузимају и на помоћна техничка средства која се користе у различитим етапама социолошког истраживања-нарочито у фази искуственог (емпиријског) проверавања хипотезе. Тко се разликују технике (понекад називане и методе у ужем смислу): за прикупљање, за сређивање и приказивање или тумачење података. Најпознатије технике за прикупљање података ,које се најчешће користе у социологији,јесу посматрање и разговор (интервју и анкета). За сређивање и прикупљање података служе класификација (типологија), мерење и статистички методи. Упоредни метод је главни поступак за тумачње односа међу друштвеним појавама. Уз наведене, користе се још неке технике, као што су социометрија или анализа садржаја.
Методи за прикупљање података
Искуствени подаци (емиријске чињенице) слиже за проверавање објективне заснованости и поузданости теоријских предпоставки. Подаци о друштвеним појавама најчешће се прикупљају методом социолошког посматрања или методом разговора. Ова два метода међусобно се допуњују па се обично истовремено користе; оно што се не може посматрати,о томе се (ако је могуће) разговара са учесницима и сведоцима и обрнуто. Посматрање је основни метод за прикупљање података о друштвеним појавама путем њиховог непосредног чулног опажања. Научно посматрање се разликује од начина посматрања лаика. Оно се одвија према унапред предвиђеном плану и са унапред одређеним циљем, а то значи да стручно лице системацки прикупља и прецизно бележи битне податке који могу да послуже за научни опис и научно објашњење посматране појаве. Разговор понекад омогућује да се прикупе подаци до којих се не може доћи посматрањем. Увек је поузданије кад се непосредно посматра појава која се проучава, али ако је то могуће, разговара се са учесницима или сведоцима; такође, подаци о ставовима и мишљењу људи о међусобним односима не могу се прикупити само посматрањем тих односа споља, већ је потребно нарочито припремљеним и организованим разговором доћи до што објективније представе о њима. Разговор који се води у научне сврхе мора бити плански усмерен и посебно организован, за шта се припрема тзв. основа за разговор. Кад се разговор чвршће стандаризује, припрема се упитник као скуп питања која
Статистичким пописима и извештајима статистичких служби долази се до великог броја драгоцених података,као што су: подаци о кретању привреде (производње, расподеле, размене, потрошње, прихода, расхода); подаци о кретању становништва (по броју и према разним обележјима, као што су, пол, старост, занимање, образовање, имовно стање); подаци о здравству, школству, животном стандарду и многим другим друштвеним појавама. Статистичком обрадом прикупљених података долази се до синтетичких показатеља,као што су: разни статистички просеци, процети, индекси, стопе, трендови, корелације и други, без којих нема прецизног описа и поузданог објашњења у социологији. Могућност брзе компијутерске обраде великог броја најразличитијих података знатно проширује примену статистике у социолошким истраживањима,па чак доводи и до извесних претеривања у том погледу (квантофреније). Социометрија је специфична техника за мерење друштвених и социјално-психолошких веза и односа унутар мањих друштвених група. У ширем смислу, социометрија је израз којим се означава свако квантитативно третирање међуљудских односа, стварање модела интерперсоналног повезивања (узајамно привлачења или одбијања) појединаца у групи. Ову технику је увео бечки лекар Јакоб Морено , који је веровао да се социометријом може преуредити цело друштво, пошто би се међусобно дружили само они који једни према другима имају позитивну наклоност. Испоставило се да је то утопија, али се на основу социометријског теста и социограма (као графичког приказа тог теста) стварно могу преуредити односи међу појединцима у малим групама, које после могу бити много хармоничније и успешније него што су биле раније. Тако се, примера ради, социометријски тест може приметити у разним приликама-од избора председника одељенске заједнице, пословође у радној групи или капитена у спортској екипи до избора потецијалног политичког лидера неке мање групе. Анализа садржаја је такође квантитивна техника којом се описује учесталост и садржај порука у процесу јавног комуницирања. Мери уесталост појављивања карактеристичних речи у неком новинском тексту или јавном говору и на основу промена њихове учесталости, контекста у којем се речи појављују и начина на који се саопштавају поруке закључују се о схватањима, ставовима, вредностима, намерама одашиљача порука, о њиховим односима према другим друштвеним групама-примаоцима порука. Анализа садржаја,на пример,новинских текстова београдских листова Политика, Новости, или Борба, загребачког Вјесника, љубљанског Дела, сарајевског Ослобођења непосредно пред распад Југославије дала би драгоцене податке о политичким односима и личностима које су нас одвеле у трагичне сукобе.
Методи за анализу и тумачење података
Кад се подаци прикупе,среде и прикажу,потребно је протумачити односе мећу појавама на основу синтетичких показатеља о њима. Тиме се обично проверавају (потвђују или оповргавају) постављање хипотезе у научном
истраживању. Нарочито је важна узрочна и функционална анализа односа међу појавама и телеолошког деловања појединаца и група у друштву. У том смислу се разликују појединини методи који се користе и у социологији,као што су упоредни метод и метод мултиваријнтне анализе. И један и други поступак у социологији добијају нарочити значај пошто она не може, као што то могу природне науке и понека од друштвених наука (психологија, педагогија), да користи експеримент (оглед) као метод вештачког изазивања појава ради доказивања узрочно-последничких односа међу њима. Упоредни метод је употребљавао још Аристотел (384-322.год.пре н.е.) у проучавању разних типова држава и политичких система у старој Грчкој. Развијен је у етнологији и социјалној антропологији, где су упоређивањем проучавана неразвијена друштва и њихове културе. Овај метод у социологију увео је Емил Диркем (1857-1917), оснивач модерне француске социологије. Он је сматрао да су упоредна истраживања најбоља замена за експеримент у проучавању друштвене узрочности, а сам је упоредним методом проучавао узроке самоубиста као патолошке друштвене појаве. Постоје три нивоа примене упоредног метода у социологији:
- кад се упоређују варијатети једне појаве у оквиру једног друштва (на пример,сеоске и градске породице у нашем друштву);
- кад се једна појава упоређује са истим појавама у другом друштву,истог нивоа историјске развијености (на пример, сеоске породице код нас и код Бугара);
- кад се упоређују исте или сродне (међусобно упоредиве) друштвене појаве у разним друштвим-без обзира на историјско време и карактер структуре друштва у којима су проучаване појаве настале (на пример, упоређивање различитих ратова који се данас воде у свету или су некад вођени). Због значаја историјске димензије у наведеним истраживањима, овај истраживачки поступак понекад се назива и упоредно-историјски метод. Метод мултиваријантне анализе је квантитативно-статистички поступак за проучавање усродно-последничких и других детерминистичких односа у друштву, за разлику од упоредно-историјског метода, који је квантитивна техника. Примењује се у емпиријским социолошким истраживањима, где се анализирају односи већег броја променљивих (отуда израз мултиваријантан) чинилаца (узрока) који производе неку појаву (последицу), која се сматра зависно променљивом. Тако се обично анализирају узроци криминала, корупције, самоубиства, малолетничке деликвенције и сличних појава на које утиче више различитих чинилаца у оквиру којих се трага за оним нјважнијим-за узроцима. Узрок је чинилац који је истовремено:
- неопходан услов (последица се никада не појављује пре него што он делује); 2. довољан услов (последица се увек појави пошто он делује). Позитивна статистичка корелација (повезаност) две појаве,уколико је стабилна, указује на могући узрочно-последични однос међу њима, који се у
