Preuzmite medjunarodno pravo 4 i više Beleške u PDF od Ustavno pravo samo na Docsity!
POJAM MEDJUNARODNOG PRAVA
Naziv je izveden iz latinskog izraza ius gentium koji je oznacavao deo rimskog pravnog sistema koji se odnosio kako na strance tako in a Rimljane, za razliku od ius civile koji je bio pristupacan samo rimskim gradjanima. Na osnovu tog izraza nastali su odgovarajuci prevodi (na engleskom Law of nations). U XIX veku izraz Law of nations zamenjen je izrazom International law od strane Bentama. Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila. Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodno pravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog prava. Interesi su predmet odnosa subjekata MP. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog dobra, ili u njenoj spoljasnjoj i unutrasnjoj aktivnosti. Nesaglasni interesi izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati sukob. Medjunarodna zajednica moze postaviti pitanje zajednickog interesa. Sukob interesa je resen ako jedan interes preovlada nad drugim. Postoje 2 vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog subjekta. To su pravni i politicki osnov. Pravne prirode je ukoliko je isticanje zahteva povezano sa saglasnoscu ili nesaglasnoscu interesa sa vazecim medjunarodnim pravilom, svako drugo isticanje je politicke prirode. Danas je sve manje teoreticara koji osporavaju MP pravna svojstva. Sofisti su isticali pravo jacega i osporavali MP kao i Makijaveli i Spinoza koji pravo izjednacuju sa grubom silom. Neki teoreticari su osporavali MP usled odsustva medjunarodne organizacije koja bi mogla da osigura efikasno izvrsenje sankcija.Danas preovladava misljenje da je MP pravna disciplina kao i svaka druga pravna grana. Sve je vise pristalica koje smatraju da Generalna skupstina OUN postaje jedina vrsta medjunarodnog zakonodavca putem sistema konvencija otvorenih za pristupanje drzavama. Sankcije se postizu putem mera reciprociteta i opozivom diplomatskih predstavnika. KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA MP u odnosu na unutrasnje ima svojih specificnosti cije uzroke treba traziti u posebnim drustveno istorijskim uslovima nastanka i razvoja ovih dveju grana prava. Unutrasnje pravo postavljeno je vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je duzan da se povinuje pravu, a u njegovom stvaranju ucestvuje preko institucije ili politickih partija kojima pripada. Medjunarodni poredak postavljen je horizontalno i u njegovom stvaranju ucestvuje preko 180 drzava i brojne medjunarodne organizacije. MP sluzi kao sredstvo koordinacije i kontrole odredjenih drustvenih odnosa i procesa u medjunarodnoj zajednici, ono u sebi nosi elemente kompromisa izmedju razlicitih drzava. Bit medjunarodne zajednice tvore reciprocni odnosi drzava kao njenih osnovnih subjekata. Reciprocitet unosi ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka, on u sebi sadrzi proporciju. MP ima svoju specificnu pravnu tehniku, razlicitu od tehnike unutrasnjeg prava, kako u pogledu donosenja pravnih pravila tako i u njihovom obezbedjivanju. U MP ne postoji vrhovni zakonodavac. Pravna pravila su nastajala putem obicaja i ugovora, precutnom ili izricitom saglasnoscu volja drzava. Danas se pravna pravila sve vise donose multilateralnim akcijama, razvija se centralizovan proces nastanka pravnih pravila putem kodifikacije i kroz system medjunarodnih organizacija. PRAVNA NACELA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NJIHOVA KODIFIKACIJA
Kodifikacija nacela miroljubive koegzistencije pokrenuta je u OUN pocetkom sezdesetih godina. Generalna skupstina je na svom XV zasedanju donela rezoluciju 1505 o daljoj kodifikaciji i progresivnom razvoju MP. Poslo se od cinjenice da situacija u svetu zahteva povecanu ulogu MP, te se pristupilo utvrdjivanju stanja MP radi utvrdjivanja programa rada Komisije za MP, sa ciljem da se unaprede prijateljski odnosi i pojaca medjusobna saradnja drzava. Na XVI zasedanju nacela miroljubive koegzistencije su bile ukljucene u dnevni red, i odluceno je da se pristupi proucavanju nacela MP o prijateljski odnosima i saradnji medju drzavama u skladu sa Poveljom OUN, radi njihovog progresivnog razvoja i kodifikacije. Generalna skupstina
- osniva Specijalni komitet sa zadatkom da priremi nacrt Deklaracije o nacelima MP o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava. Deklaracija je usvojena 1970. i sadrzi sledeca nacela: zabrana upotrebe sile, mirno resavanje sporova, nemesanje u unutrasnje stvari drzave, saradnja drzava u skladu sa Poveljom,ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, jednakost drzava, i ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom. PRIRODNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU Ideju prirodnog prava srecemo jos u delima starih grckih i rimskih filozofa, kao i kod katolickih mislilaca. Po Sofistima, prirodno pravo regulise odnose medju ljudima a zasnovano je na zdravom razumu, koje je Providjenje usadilo u coveka. Prirodno pravo nije pravilo razliku izmedju javnog i privatnog prava, vec je zastupalo ideju zajednice ljudskog roda. Tek u XVI veku Franciscuo Suàrez istice da je svaka drzava samostalna jednika, istovremeni clan svetske zajednice. Hugo Grocius je glavni predstavnik prirodno pravne skole u medjunarodnom pravu. Smatra da drzave kao i pojedinci ne mogu ziveti izolovano. Prirodno pravo proizilazi iz drustvenosti. Priroda tezi svom ocuvanju i to je ujedno i prvi prirodni zakon, koji nam namece obavezu da ne cinimo bilo sta sto bi bilo u suprotnosti ne samo sa svojim sopstvenim interesima vec i sa interesima drugih. Zajednica se stalno razvija a prirodno pravo je vecno i nepromenljivo, te ono treba biti upotpunjeno pozitivnim pravom. Pravila prirodnog prava bi sluzila za ocenu pozitivnih akata, tj. da li su oni saglasni sa smislom prirode ili ne. Grocius konstatuje da pravila MP ne poseduju sankcije , ali dodaje da pravo i bez sankcija nije bez efekta, ono se izvrsava iz straha da se nepravna ne vrati nepravdom. Shvatanja Grociusa inspirisala su citav niz pravnika- kod nas Jovan Sterija Popovic. Po njemu postoji prapravo a to je samostalnost koje se sastoji u pravu na sopstvenu teritoriju, nezavisnost, sopstveno ime, sopstveni ustav, i sopstvenu vladu. Drugo osnovno pravo je pravo celosti iz kojeg sledi da je narod sam sebi cilj. Prava naroda Sterija deli na korena i nabavljena, u zavisnosti od toga da li narodu pripadaju po prirodi stvari ili po ugovoru. POZITIVNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU Pravni pozitivisti smatraju da je volja drzava osnov MP, jer je celokupno pravo deo drzavne volje. U tom pravcu su se izgradile dve varijante: prva je da se MP pravo zasniva na izolovanoj volji drzave, a druga, da je zajednicka volja drzave osnov MP. Najizrazitiji predstavnik prve varijante je Georg Jelinek koji smatra da pozitivno pravo stvara jedino drzava na osnovu svojih zapovesti koje imaju pravni karakter. Drzavi ne moze niko uskratiti ni jedan atribut vlasti, izuzev ako ona to nece sama da ucini. Danas se u MP ovakvo shvatanje smatra pogresnim jer volja jedne drzave ne stvara medjunarodno pravo. U drugu varijantu dolazi Tripelova teorija. U toj je teoriji centralna tacka razlikovanje dve vrste ugovora. Ima ugovora koji su rezultat volja stranaka ciji su interesi suprotni, ali su u formi ugovora nadjeni korelativi. Nasuprot ovim, postoje ugovori u kojima su se zajednicke volje identifikovale i suprotni elementi spojili, da stranke imaju zajednicki cilj. Na osnovu toga Tripel smatra da medjunarodno i unutrasnje pravo imaju odvojene pravne izvore i zasebne predmete, te da su to dva autonomna pravna sistema. Izvor drzavnog prava je drzavna volja, a MP zajednicka volja drzava.
Opste i posebno medjunarodno pravo. OMP sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti za celokupnu medjunarodnu zajednicu, dok se PMP odnosi na izvestan broj drzava (najcesce geografski povezanih). Medjunarodno pravo u doba rata i u doba mira. Takva se podela danas izbegava jer je po Povelji OUN rat zabranjen. Posebne grane medjunarodnog prava .Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja nalaze potrebu sirenja pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve izrazitijeg stvaranja posebnih grana MP ka osto su : medjunarodno saobracajno pravo, medjunarodno krivicno pravo, medjunarodno pomorsko pravo, medjunarodno atomsko pravo itd. POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA MEDJUNARODNOG PRAVA Pod izvorima u MP treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila i oblike kroz kore se ta pravila izrazavaju. Razlikuju se materijalni i formalin izvori. Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni pravni oblici. U teoriji MP ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u materijalnom smislu. Shvatanja se mogu podeliti u dve grupe ciji se koreni nalaze u prirodnopravnom ucenju i skoli pozitivizma. Prva grupa pisaca izjadnacava pravo sa moralom, dok druga smatra da je drzava ta koja treba da stvori pravo na osnovu svoje volje. Danas je najzastupljenije misljenje da materijalne izvore medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice. Formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodno pravna pravila. Formalni izvori se dele na glavne (medjunarodni ugovori, obicaji, i opste pravna nacela) i pomocne (Sudske odluke i doktrina). Izmedju glavnih izvora ne postoji hijerarhijski odnos. Izuzetak su opsta pravna nacela koja dolaze po redu primene iza ugovora i obicaja. Moguci sukob izmedju ugovora i obicaja sud razresava na osnovu lex posterior derogat legi priori i lex specialis derogat legi generali. U red izvora moze se navesti i pravicnost (sud moze da sudi po pravicnosti ukoliko se na to saglase strane u sporu), jednostrani pravni akti drzava, kao i odluke medjunarodnih organizacija. MEDJUNARODNI UGOVORI KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA MU je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interese sa namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima MP. Ugovori se istovremeno javljaju kao instrumenti za stvaranje normi medjunarodnog prava. Statum Medjunarodnog suda pravde ugovore ogranicava na pravila koje su strane u sporu izricito priznale. Sporazum mora biti potpisan izmedju drzava, drzava i medj. organizacija ili izmedju medj. organizacija. Sustinski preduslov za njegovo postojanje je subjektivitet drzava i medj. organizacija. Drugi uslov, kako bi ugovor bio podvrgnut pravilima MP, je da njegovu sadrzinu i pitanja cine odnosi koje obicno regulise MP. Neki elementi ugovora ne uticu na medjunarodni karakter sporazuma. To su naziv ugovora, njegova forma, i zatim postupak donosenja. U medjunarodnoj praksi su pored naziva “ugovor” u upotrebi i sledeci nazivi: konvencija, sporazum, pakt, povelja itd. Kao najpogodnija forma za sklapanje ugovora je pismena forma. Zakljucivanje ugovora se moze vrsiti na dva nacina. Prvi je slozen sa vise faza (pregovori, usvajanje, autentifikacija, izrazavanje pristanka) i tada se ugovor pojavljuje kao jedinstven instrument. Drugi je nacin jednostavniji i svodi se na razmenu dva ili vise medjusobno povezanih instrumenata (nota, pisama, i sl.) Medjunarodni ugovori se razlikuju po broju strana ugovornica (dvostrani i visestrani), predmetu (politicki, ekonomski, tehnicki), mogucnosti pristupanja (otvoreni i zatvoreni), ili geografskom dejstvu (generalni i regionalni). Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj funkciji na legislativne i kontraktualne. Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti i jedoobrazni nacin i za duzi vremenski period regulisu medjunarodne odnose (Haske konvencije iz 1899. i 1907, Zenevske konvencije in 1949). Kontraktualni ugovori regulisu konkretan medjunarodni odnos i ogranicenog su vremenskog trajanja (npr. sporazumi o obelezavanju
granice). Kontraktualni ugovori ne stvaraju nova, vec samo primenjuju postojeca pravila na jedan odredjen slucaj i najcesce se ticu odnosa izmedju dva ili manjeg broja subjekata. Prednost ugovora kao izvora medjunarodnog prava je u tome sto stvara precizna pravila. OBICAJNA PRAVNA PRAVILA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA Obicaji su dugo vremena bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava. Od XIX veka medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije izgubio svaki zancaj kao izvor medjunarodnog prava. Medjunarodni obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode dva elementa neophodna za nastanak pravila obicajnog medjunarodnog prava. Materijalni element cini praksa, a subjektivni element obicajnog pravila prihvatanje prakse kao prava. Praksa se sastoji u ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava. Ponavljano vrsenje se obicno izrazava cinjenjem, mada nije iskljuceno da obicaj nastane i uzdrzavanjem od cinjenja. Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove. Sa vremenskog stanovista potrebno je da praksa bude ucestala, stalna, trajna, i neprekidna. Za nastanak obicaja potreban je veci broj presedana, mada se danas sve vise govori o instant obicajima (na osnovu samo jednog presedana)- lansiranjem prvog satelita u svemir stvoreno je obicajno pravilo o slobodi kosmosa. Za nastanak obicaja trazi se da praksa bude jednoobrazna. U istim ili slicnim situacijama subjekti MP moraju se ponasati na istovetan nacin. Pored opstih postoje i posebni (regionalni) i pojedinacni (u okviru dve drzave) obicaji. Prestanak prakse dovodi do potpunog iscezavanja medjunarodnog obicaja. Vaznost obicaja moze prestati in a druge nacine. Najcesce stvaranjem novog obicajnog pravila, dotrajaloscu, ili zakljucenjem kodifikacionog ugovora koji drugacije regulise istu materiju. Obicaji kao izvor MP imaju neke prednosti u odnosu na ugovore. Dugovecniji su od ugovora, ali se mogu menjati sa razvojem prakse. Zbog samog nacina nastanka vise su okrenuti praksi i stvarnim medjunarodnim odnosima. Sve ove prednosti znacajno umanjuju nepreciznost i problemi oko dokazivanja obicaja. Oni se pojavljuju u nepisanom obliku. Da bi se dokazalo postojanje obicaja najcesce se koriste pomocni izvori kao sto su sudska praksa i doktrina, al ii neki akti. OPSTA PRAVNA NACELA PRIZNATA OD STRANE PROSVECENIH NARODA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA Opsta pravna nacela razlicito se shvataju i tumace. U teoriji i praksi postoje mnoga sporna pitanja u vezi sa ovim izvorom. Polazni osnov jedne grupe pisaca je negacija opstih pravnih nacela kao zasebnog izvora uopste ili barem MP kakvo je danas na snazi. Opsta pravna nacela su za neke prelazna etapa u procesu stvaranja medjunarodnog obicaja , drugi ih izjednacavaju sa pomocnim sredstvima u dokazivanju postojanja obicajnog prava, dok treci u njima vide ovlascenje za sud da spor resi po pravdi i pravicnosti. Druga grupa autora opstim pravnim nacelima priznaje svojstvo, treceg, samostalnog izvora medjunarodnog prava. Sledbenici prirodnopravne skole smatraju da opsta pravna nacela postoje nezavisno od volje drzava i predstavljaju izraz ideje prava i vecite pravde, a ne pozitivna pravila. Pobornici pozitivisticke skole opsta pravna nacela tumace kao pozitivna pravila koja u krajnjoj liniji poticu iz volje subjekata MP. Doktrina MP nije jedinstvena ni u pogledu uloge opstih pravnih nacela u sistemu izvora medjunarodnog prava. Vecina redaktora posla je od stava da postojeca ugovorna i obicajna pravila ne pokrivaju sveukupnost odnosa u medjunarodnoj zajednici, tako da se prilikom resavanja spora sud moze naci pred pravnom prazninom. Kako sud ne bi dosao u situaciju da ne moze da izrekne presudu zbog nedostatka pravila koje bi primenio potrebno je ustanoviti jos jedan izvor- opsta pravna nacela. Neki ulogu opste pravnih nacela tumace sire-oni u njima
Odricanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP lisava nekog prava ili pravno zasticenog interesa. Tako se Jugoslavija 1947. odrekla reparacije u iznosu od 25 miliona dolara, koliko je Bugarska dugovala na osnovu mirovnog ugovora. Obecanje se ranije smatralo sastavnim delom priznanja. Zahvaljujuci presudama Medjunarodnog suda pravde u slucaju nuklearnih proba ono se danas smatra kao samostalan i poseban JPA. Obecanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP obavezuje u korist drugog subjekta, grupe subjekata, ili prema medjunarodnoj zajednici. Obecanje se moze dati pismeno ili usmeno, a njegova obaveznost se temelji na nacelu savesnosti (bona fides). Odluke medjunarodnih organizacija (MO) su posebna vrsta JPA. Iako u njihovom donosenju ucestvuju drzave clanice okupljene u organima organizacije, to nisu visestrani pravni akti, jer u njima do izrazaja dolazi volja same organizacije a ne njenih drzava clanica. MO donose brojne i raznovrsne odluke: unutrasnje i spoljasnje odluke, meritorne (o sustinskim pitanjima) i proceduralne (pitanja postupka), opste i pojedinacne (da li na opsti i trajan nacin regulisu odnose, ili se ticu jednog konkretnog slucaja). Najznacajnija podela je na akte koji imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose (obavezne odluke), i akte koji takvu snagu nemaju (preporuke). Obavezne odluke predstavljaju jos uvek izuzetak (npr. Evropska Unija). KODIFIKACIJA MEDJUNARODNOG PRAVA Kodifikacija MP je prikupljanje, sredjivanje, i sistematizacija pravnih pravila u jednu celinu cime se omogucava regulisanje opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici. Ona se u prvom redu odnosi na obicajna pravna pravila i podrazumeva njihovo pretvaranje u ugovorno pravo. Pravila koja se kodifikuju moraju biti sadrzana u pojedinim medjunarodnim ugovorima, opstim pravnim nacelima, JPA, i odlukama medjunarodnih organizacija. Tako kodifikacija u krajnjoj liniji predstavlja pretvaranje svakog od formalnih izvora u medjunarodni ugovor. Treba razlikovati cistu kodifikaciju (kodifikuje se postojece MP) koja obavezuje sve subjekte nezavisno od toga da li su strane ugovora kojim je izvresena kodifikacija, i legislaciju u kome se ugovor tek stvara, ima konstitutivni znacaj i vezuje samo strane koje su ga prihvatile. Potreba za kodifikacijom izrazenija je u medjunarodnom nego unutrasnjem pravu. Kodifikacija pruza vecu pravnu sigurnost, doprinosi razvoju MP, i prosirenju podrucja njegove primene. Pored toga kodifikovana pravila olaksavaju rad medjunarodnih sudova i arbitraza, Slabe strane su staticnost, mogucnost pravnih praznina, i stvaranje pravnih pravila koja koce razvoj prakse. Po obimu kodifikacija moze biti opsta i delimicna. Do sada nije sprovedena kodifikacija citavog MP, vec samo onih delova koji su sasreli da se kodifikuju. Najznacajnija je podela prema subjektima koji vrse kodifikaciju. Postoji doktrinarna kodifikacija (od strane naucnika) i sluzbena kodifikacija (od stane drzave ili veceg broja drzava) Ideja o kodifikaciji MP potice od filozofa i politickih i pravnih pisaca. Bentam je 1789. objavio svoj plan medjunarodnog kodeksa koji sadrzi ne samo postojece pravo, vec i nova pravila zamisljena kao sredstvo da se uspostavi mir izmedju svih naroda i da se zauvek otkloni opasnost od ratova. Pocetkom XX veka na kodifikaciji su radile profesionalne MO. Poseban znacaj imaju Institut za medjunarodno pravo u Gentu i Udruzenje za medjunarodno pravo u Briselu. Doktrinarna kodifikacija nema obaveznu snagu pravila MP. To su samo neobavezna misljenja koja svojim kvalitetom i vrednoscu mogu posredno uticati na buducu zvanicnu kodifikaciju. Prvi pokusaj zvanicne kodifikacije vezuje se za francusku revoluciju, medjutim deklaracija o medjunarodnom pravu koju je kao dopunu uz Deklaraciju o pravima coveka i gradjanina napisao opat Gregoar nije bila usvojena od strane Konventa. Zajednicki rad drzava na kodifikaciji MP otpoceo je na Beckom kongresu 1815. kada je doneta Deklaracija protiv trgovine crncima, Svajcarska proglasena neutralnom, i donet Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika. Zatim slede Pariska deklaracija o pomorskom ratnom pravu 1856, Zenevska konvencija o sudbini ranjenika u suvozemnom ratu 1864, i Prva i Druga haska konferencija 1899. i 1907.)- ratno pravo, mirno resavanje sporova itd.
U oviru Drustva naroda cinjeni su znacajni pokusaji u pogledu kodifikacije MP. Obrazovan je komitet eksperata kome je ovaj rad stavljen u zadatak. Tri pitanja su bila primarna: drzavljanstvo teritorijalno more, i odgovornost drzave za stetu nanetu strancima. Poveljom Ujedinjenih nacija postavljeni su temelji za planski rad na kodifikaciji MP. Taj zadatak stavljen je u nadleznost Generalne skupstine, koja je 1947. obrazovala Komisiju za medjunarodno pravo. Komisija pravi nacrte koje moze predloziti Generalnoj skupstini da prosledi na usvajanje drzavama u obliku konvencije. Tako je izvrsena kodifikacija nekih vaznih oblasti kao npr: pravo mora 1958, diplomatsko pravo 1961, konzularno pravo 1963. Neke nacrte su pripremila i druga tela i komisije. Tako je Konvenciju o nezastarevanju ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti 1968. pripremila Komisija za prava coveka, kao pomocni organ Ekonomskog i socijalnog saveta. SUBJEKTI MEDJUNARODNOG PRAVA Subjekti su u MP nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodnopravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog prava. NASTANAK DRZAVA U teoriji MP smatra se da drzava nastaje na dva nacina: originarnim i derivativnim putem. Na originarni nacin drzava nastaje kada se takva drustvena zajednica stvara na nenaseljenoj teritoriji, odnosno na teritoriji gde ranije nije bilo drzave. Svaki drugi nacin je derivativan. Ova podela je danas zastarela. Doskora se smatralo da je pojava i iscezavanje drzava posledica fakata a ne prava. Uzimani su za primere : rat, pobuna i revolucija. Od XVII veka pojava i iscezavanje drzava jeste posledica odredjene politike (nacelo narodnosti- ujedinjenje Nemacke i Italije i raspad Austro-Ugarske). Pravno nastajanje drzava postojalo je i ranije, aktom deobe izmedju naslednika prestola, akt americkog Kongresa o emancipaciji Filipina). U novije doba imamo slucajeva da se drzava moze stvoritii putem medjunarodno pravnih akata, odlukom medjunarodne zajednice. Tako je Generalna skupstina OUN odlucila da stvori drzavu Izrael. Teorijski drzava nestaje ako iscezne jedan od elemenata koji karakterisu jednu drustvenu zajednicu kao drzavu. Ti elementi su teritorija, narod i organizovana vlast. Nestanak jedne drzave ili gubitak jednog dela njene teritorije izaziva sledeca pravna dejstva: (a) U pogledu medjunarodnih ugovora - MU bivse drzave gube vaznost, u kolektivnim ugovorima takva drzava prestaje da bude ugovorna strana, ako se jedna drzava prikljuci drugoj na nju ce se ubuduce primenjivati ugovori drzave kojoj se prikljucila, kada se drzava raspadne na vise drzava, ni jedna od novih drzava nece se smatrati vezanom ugovorima koje je potpisala stara drzava. (b) U pogledu drzavnih dugova - drzavni dug se prenosi sa bivse drzave na novu, a ako se drzava raspadne dug se srazmerno deli izmedju novonastalih drzava. Kriterijum moze biti velicina razdeljene teritorije, srazmera stanovnista, ili ekonomsko bogatstvo. Teritorijalno osvajanje, izvrseno putem sile ili pretnje silom, ne moze biti priznato. S tim u vezi je bitna Smitsonova doktrina : vlada SAD ne priznaje ni jednu situaciju, ugovor, ili sporazum koji krsi Brijan-Kelogov pakt iz 1928 (drzave se odrekle prava na rat). PRIZNANJE DRZAVA Da bi drzava postojala u medjunarodnopravnom smislu, neophodno je postojanje odredjenih elemenata, u prvom redu mora da postoji narod, zatim nastanjena teritorija, i organizovana sopstvena vlast. Kao cetvrti element neki navode priznanje , priznanje koje daju postojece drzave novostvorenoj drzavi i na taj nacin potvrdjuju postojanje navedenih elemenata. U teoriji MP pocev od XVIII veka sporno je da li je priznanje drzava, uslov za stupanje nove drzave u medjunarodnu zajednicu. Vremenom su se oformila dva glavna gledista, dve teorije: konstitutivna i deklarativna teorija. Konstitutivna teorija: medjunarodna zajednica se sastoji iz niza suverenih drzava, koje predstavljaju organizovani skup. Ovaj skup odlucuje da li ce novog clana primiti u svoj krug, ili
predstavnistva, onako kako to odgovara interesima Mexica bez obzira na ma kakvu promenu vlade. U praksi se cesto pravi i podela vlada na de facto i de jure. Vlada de facto se smatra samo drzaocem a ne nosiocem vlasti, dok je vlada de jure i jedno i drugo. Takodje postoji uslovno i bezuslovno priznanje vlada. OSNOVNA PRAVA I DUZNOSTI DRZAVA- POJAM I KLASIFIKACIJA Pocev od polovine XVIII veka, teoreticari nastoje da utvrde pravna pravila o medjunarodnim odnosima radi njihovog sto normalnijeg razvoja. Sve intenzivniji medjunarodni zivot pokazuje opravdanost teorijskih teznji. Regulisanje ove materije MP zadire duboko u politicku aktivnost drzava te je problem prevashodno politicke prirode. Vec na konferenciji u SF, CA 1945.ngodine istaknut je zahtev za donosenjem Deklaracije o pravima i duznostima drzava, koja bi imala obaveznu snagu, neke drzave su cak predlozile da se Deklaracija unese u Povelju UN. Znacajni su bili predlozi panamske i jugoslovenske delegacije, ali zbog negativnog stava velikih sila pitanje Deklaracije nikada nije stiglo na raspravljanje u UN. Shvatanje o postojanju osnovnih prava drzava potice od teoreticara prirodnog prava. Izjednacavajuci postojanje i ulogu drzave sa postojanjem i ulogom coveka u zivotu, pristalice ovog shvatanja smatraju da su osnovna prava drzava njihova prirodna prava. U pravilu oni polaze od osnovnog prava drzave, prava na samoodrzanje, i iz ovog razvijaju ostala (Rivije). Pozitivisticka pravna skola polazi od podela na osnovna i apsolutna prava koja ne zavise od volje drzave, odnosno na kojima se zasniva medjunarodni poredak, i izvedena i ugovorna prava koja su rezultat njihove volje. Tesko je utvrditi broj osnovnih prava i duznosti drzava, jer se drzave u tome jos nisu saglasile. Ipak osnovna prava i duznosti se u najsirem smislu danas nalaze u Povelji OUN. Osnovnim pravima i duznostima smatraju se: suverenost i jednakost drzava,pravo na odbranu, medjunarodno opstenje, i postovanje licnosti drzave. PRAVO NA SUVERENOST I PRAVO NA JEDNAKOST Suverenost je pravo drzave na nezavisnost od spoljnog mesanja u njene unutrasnje poslove. Dva su faktora uticala na stvaranje pojma suverenosti. Prvi je teznja za likvidacijom feudalne rascepkanosti, a drugi factor je spoljnog karaktera, ispoljen u borbi protiv tadasnje papske svemoci. U ideologiji apsolutizma nalazimo korene suverensti. Tokom burzoaskih revolucija izbacuje se ideja narodne suverenosti i nacelo jednakosti drzava, te izricito zabranjivanje mesanja u unutrasnji zivot drzave. Danas se moze primetiti sve veca ekonomska povezanost medju drzavama te tendencija jacanja medjunarodne zajednice. Danas se najcesce vrse glavni napadi na suverenost, u obliku teznji za uspostavljanjem kontrole nad suverenim aktima tudje drzavne vlasti: zahtevi ultimativne prirode, trazenje privilegovanog statusa za diplomatsko osoblje, pretnje zvanicnog karaktera, neprijateljska propaganda, i indirektno (pogranicni manevri i demonstrativni pokreti oruzanih snaga). Napad na suverenost moze se izvrsiti i ekonomskom blokadom. Suverenost drzave danas se svodi na njenu nezavisnost od spoljnjeg mesanja. To je vrhovna vlast nad svim licima i stvarima u granicama svoje teritorije i obicno se naziva teritorijalnom suverenoscu. Ona je jedino ogranicena vazecim pravilima MP. Personalna suverenost se ogleda u vrhovnoj vlascu drzave nad svojim drzavljanima ma gde se oni nalazili. I teritorijalna i personalna nadleznost mogu biti: iskljuciva, konkurentna (uporedna sa nadleznoscu neke druge drzave, kao sto je slucaj sa piratima na otvorenom moru), i ogranicena (medjunarodnim aktom). Primenom nacela reciprociteta u MP su predvidjeni imuniteteti od teritorijalne nadleznosti (diplomate, ratni brodovi) it a pitanja su regulisana medjunarodnim ugovorima.
U teoriji MP drzave su jednake, bez obzira na njihovu snagu koja bi se ogledala u velicini teritorije, stanovnistvu, ili stepenu razvoja. Prihvatanje obaveznih pravila u medjunarodnom smislu stvar je suverene volje drzava, i ni jedna druga drzava ne moze je primorati u tom pogledu na pokornost. Ni jedna drzava nema pravo jurisdikcije nad drugom. 6. februara 1945. SAD su podnele u Jalti predlog SSSR i VB da se u UN obezbedi svim clanicama jednakost, sto je i uneto u Povelju UN. Nacela jednakosti drzava su razradjena u Deklaraciji UN o nacelima MP o prijateljskim odnosima i saradnji medju drzavama iz 1970. godine. NADLEZNOST DRZAVA MP proizaslo je iz pluralistickog sistema drzava organizovanih na teritorijalnoj osnovi, i teritorijalni princip bio je polazna osnova i temelj daljeg razvoja medjunarodnog prava. Osnovno nacelo od koga se poslo u izgradnji medjunarodnog poretka, i koje je i danas univerzalno je, da drzave imaju punu slobodu da regulisu odnose unutar svojih fizickih granica. Teorija o teritorijalnoj nadleznosti drzava ima svoj oslonac u suverenitetu. Nadleznost drzava prostire se i van fizickog prostranstva drzave, na kome nema suverenu vlast. Drzava poseduje: teritorijalnu nadleznost, personalnu nadleznost, nadleznost koju vrsi u opstem interesu. Teorija o teritorijalnoj i personalnoj nadleznosti zasniva se na vezi drzave kao subjekta PM i njene teritorije, odnosno njenih drzavljana. Nasuprot tome, treci oblik nadleznosti, drzava vrsi u ime medjunarodne zajednice. Tu pre svega ulazi sprecavanje i kaznjavanje piraterije, otmice aviona, genocida, trgovine drogom itd. Teritorijalna nadleznost pojavljuje se u dvostrukom vidu: pozitivnom i negativnom. Pozitivan vid ogleda se u iskljucivoj nadleznosti drzave nad licima i stvarima na njenoj teritoriji koju drzava obezbedjuje monopolom prinude; negativan, u zabrani mesanja u unutrasnje stvari drugih zemalja i uzdrzavanju od akata prinude u odnosu na tudju teritoriju, kako bi se omogucilo podjednako pravo vrsenja teritorijalne nadleznosti koegzistirajucih clanova medjunarodne zajednice. Teritorijalna nadleznost je apsolutno pravo drzave u tom smislu sto mora biti postovano od strane drugih drzava, tj. subjekata MP. Drzave su postepeno putem obicaja i ugovora, a takodje i putem unutrasnjeg prava ogranicavale dobrovoljno svoju nadleznost- npr. pravo prolaza kroz teritorijalno more. Drzava poseduje nadleznost u odnosu na sva lica koja prebivaju na njenoj teritoriji, bili oni drzavljani ili stranci, sa izuzetkom lica koja uzivaju imunitet. U odnosu na drzavljane, personalna nadleznost je nezavisna od fizickog prostranstva drzave. Zakoni drzave prostiru se na drzavljane bez obzira gde zive: drzavljanin podleze vojnoj obavezi, obavezama iz porodicnog prava itd. Drzavljani koji borave van teritorije drzave uzivaju diplomatsku i konzularnu zastitu svoje zemlje. Drzava takodje poseduje nadleznost nad brodovima koji plove pod njenom zastavom i avionima u letu koji imaju oznake date zemlje. Podrucje gde su drzave zadrzale punu slobodu u pogledu regulisanja odnosa, naziva se domen iskljucive nadleznosti.Povelja ne precizira koja sva pitanja ulaze u domen iskljucive nadleznosti; ona predvidja samo jedan izuzetak, naime da iskljuciva nadleznost ne sme biti prepreka preduzimanja prinudnih mera potrebnih za obezbedjenje ili uspostavljanje mira. Institut za medjunarodno pravo domen isljucive nadleznosti definisao je kao podrucje gde nadleznost drzava nije vezana MP. MEDJUNARODNA ODGOVORNOST DRZAVA Odgovornost u pravu je posebna pravna situacija stvorena povredom nekog tudjeg prava, odnosno pravnog dobra koje je zasticeno vazecim propisima. Odgovornost u MP nastaje iz fakta pricinjene stete, tj. povrede nekog prava ili pravnog dobra neke druge drzave. Tu se postavlja pitanje da li je moralna steta (materijalna se ne dovodi u pitanje) pravni osnov za tuzbu. Danas preovladava misljenje da moralna steta ne moze biti pravni osnov odgovornosti u sadasnjem stanju medjunarodnih odnosa. Do odgovornosti moze doci : u medjunarodnim privatnim odnosima, u odnosima izmedju drzava i pojedinca, u odnosima izmedju drzava, kao i izmedju drzava i drugih medjunarodnih kolektiva. Drzava kao subjekt moze da snosi politicku odgovornost (razoruzanje drzave agresora npr), gradjansko pravnu odgovornost (naknada stete prouzrokovane ratom), ali ne moze da bude
kontinuitet drzave, mada je 1918. SSSR istupio sa tezom da predstavlja novu drzavu i odbio da prizna dugove carske Rusije. Banditerova komisija je u slucaju Jugoslavije presudila da se stvorilo 6 novih nezavisnih drzava i da je Jugoslavija kompletno nestala sa medjunarodne scene. Rec sukcesija polazi iz latinskog i znaci nasledjivanje. Klasicna teorija o sukcesiji drzava razvija se pod uticajem privatnog prava. Proces sukcesije posmatran je kao prenos suvereniteta. Ova teorija poznata je pod imenom univerzalne sukcesije. Kada su odnosi drzava postali slozeniji ova teorija pokazala se kao neprimenljiva. Teorija koja se razvila u XIX veku posla je od cinjenice da je suverenitet neprenosiv, to jest da drzava sukcesor nema nikakve veze sa starom drzavom. Ipak najveci deo doktrine izvlaci mnogo blazi zakljucak. Drzava sukcesor sticanjem podrucja ne ulazi u isti pravni odnos koji je imala predhodna drzava, s obzirom da sve pravne obaveze koji proisticu iz javnog prava nije moguce preneti na drzavu sukcesora. Pravila o sukcesiji nastala su putem obicajnog prava. S obzirom na znacaj ovog pitanja u savremenim uslovima, kada je na medjunarodnu scenu stupio veliki broj novih drzava, UN prisle su kodifikaciji ove materije. U Becu je 1978. potpisana Konvencija o sukcesijij drzava u odnosu na ugovore, a 1983. Konvencija o sukcesiji u odnosu na drzavnu imovinu, arhive, i dugove. Ni jedna jos nije stupila na snagu jer nisu ratifikovane od dovoljnog broja drzava. SUKCESIJA DRZAVA-MEDJUNARODNI UGOVORI, JAVNA DOBRA I IMOVINA, JAVNI DUGOVI, STANOVNISTVO, STECENA PRAVA Medjunarodni ugovori - tradicionalno MP polazilo je od predpostavke da medjunarodni ugovori ne nadzivljuju drzave koje su ih zakljucile. Ugovori predstavljaju rezultat saglasnosti volja dvaju ili vise ugovornih partnera, zasnovani su na reciprocitetu, pa potpunim nestankom drzave kao subjekta MP, logicno nestaju i ugovori koje je zakljucila.Balticke zemlje usle su u sastav SSSR 1940. i svi njihovi ugovori su ugaseni. Poseban rezim izgradjen je za legislativne ugovore, tj za ugovore koji sadrze apstraktna pravna pravila doneta u interesu celokupne medjunarodne zajednice, kao sto su naprimer Zenevske konvencije iz 1949. Smatra se da ovi ugovori obavezuju drzavu sukcesora. Becka konvencija o sukcesiji pravi razliku izmedju novih drzava cija je teritorija pre sukcesije bila zavisna teritorija, za cije je medjunarodne odnose bila odgovorna predhodna drzava, i drzave koje se pojavljuju na sceni kao posledica sjedinjenja vise drzava ili pak razdvajanja i otcepljenja. U prvom slucaju nova drzava na osnovu nacela samoopredeljenja i suvereniteta, ima punu slobodu da regulise svoje odnose sa drugim drzavama, i ugovori predhodne drzave je ne vezuju, bili oni bilateralni ili multilateralni. U drugom slucaju Konvencija usvaja princip ugovornog kontinuiteta, sem ako se ugovorne strane ne saglase drugacije. Ukoliko ugovorna strana izgubi samo jedan deo svoje teritorije, a njen subjektivitet time ne bude doveden u pitanje, ugovori ostaju u vaznosti, a gube dejstvo samo u odnosu na otcepljenu teritoriju. Javna dobra i imovina - drzava kao pravna licnost moze da poseduje pokretnu i nepokretnu imovinu. Ukoliko dodje do potpunog nestanka drzave, celokupna imovina predhodne drzave, prenosi se na drzavu sukcesora, odnosno deli se na drzave naslednice po teritorijalnom principu. Spor moze nastati kod pokretne imovine, a tada vazi princip da se na otcepljenu teritoriju prenosi samo onaj deo pokretne imovine koji je u funkciji te teritorije. Javni fondovi (PIO, osiguranje) se dele na osnovu doprinosa. Javni dugovi – sa teritorijom drzava sukcesor prima i javni dug. Obaveza placanja javnih dugova izvodi se iz ekonomskog kontinuiteta. Prenos dugova je slozena operacija. Kraljevina SHS preuzela je u celosti dug Srbije i Crne Gore.U slucaju raspada ili podele drzave na vise samostalnih drzava, drzave sukcesori odgovaraju za dug solidarno. Kao kriterijum za deobu duga uzima se ekonomski kapacitet, prostranstvo teritorije, i stanovnistvo. Pitanje javnih dugova resava se ugovorima. Stanovništvo – usled teritorijalnih promena dolazi i do promena u drzavljanstvu stanovnistva. Univerzalna deklaracija o pravima coveka istice da svako lice ima pravo na drzavljanstvo. Ipak to pravo je jos uvek cvrsto u rukama drzava. Da bi teritorijalne promene imale sto manjeg odraza na stanovnistvo, u novije vreme pruza se mogucnost opcije, tj biranja drzavljanstva
drzave sukcesora ili predhodne drzave u odredjenom vremenskom periodu koji je najcesce ogranicen na godinu dana. Unutrašnji pravni poredak – promenom suvereniteta nad odredjenom teritorijom prestaje aktivnost politickih ustanova i organa ranije drzave, i prekida se veza sa ranijim pravnim poretkom. Uobicajeno je da se stvori prelazni period. Stecena prava - Privatnopravne obaveze drzava mogu biti veoma razlicite: dugovanja privatnim licima ili drustvima i obaveze koje proizilaze iz koncesija. Obaveze se zasnivaju na ugovorima. Ostecena strana moze se obratiti organima drzave sukcesora. Izmedju pravnog poretka predhodne drzave i drzave sukcesora postoji potpuna nezavisnost, i drzava sukcesor ima punu slobodu odlucivanja u pogledu regulisanja privatnopravnih obaveza. Klasicna doktrina medjunarodnog prava pokusala je da na teren MP presadi pojam stecenih prava, te da pravilo o poštovanju tih prava , zakonito stecenih na bazi ranijeg poretka, postavi kao osnovno pravilo koje reguliše privatnopravne obaveze u slučaju promene teritorijalnog suvereniteta. Mirovni ugovori posle I s.r. favorizovali su prava stečena pre promene suvereniteta. Međutim praksa posle II s.r. nije sledila ovaj put. ORGANI ZA PREDSTAVLJANJE DRZAVA U MEDJUNARODNIM ODNOSIMA- ORGANI UNUTAR DRZAVE Šef države - U doba apsolutizma, vladari, tadasnji sefovi drzava, smatrali su se subjektima MP. Sef drzave danas u svakom slucaju to nije- on je samo organ svoje drzave koji je zastupa u medjunarodnim odnosima bez posebnog punomoćstva. Gotovo sve do XIX veka vladalo je shvatanje da je šef države ovlašćen da zastupa državu u celosti, odnosno da je njegovo pravo neograničeno u pogledu vođenja spoljnih poslova njegove zemlje. Vremenom je ovo pravo ustavnim putem ograničavano i danas je šef države nadležan uglavnom za: proglašavanje ratnog stanja, zaključivanje mira, primanje, akreditovanje, i opozivanje diplomatskih predstavnika, i eventualno za ratifikaciju međunarodnih ugovora. Sve do I s.r. šef države je bio međunarodnopravno potpuno neodgovoran, danas on može biti odgovoran za zločine protiv mira i čovečnosti, ratne zločine, posebno za zločin genocida, bez obzira da li je on na osnovu ustava svoje zemlje oslobođen svake odgovornosti. Inostrani šef države je eksteritorijalan i uživa apsolutni krivični imunitet. Rezidencija u kojoj boravi je nepovrediva. On ima pravo da slobodno i neograničeno opšti sa svojom zemljom. Ukoliko bi izvršio zločin može mu se otkazati gostoprimstvo u zemlji u kojoj boravi. Šef države u inostranstvu ima pravo na najviše počasti koje su protokolom utvrđene: pravo na tutulu, vojne počasti, na svečan doček itd. Vlada - Spoljnopolitički akti vlade kao celine izražavaju određene državne interese. Bez obzira u kojoj se formi donose (rezolucija, deklaracija i sl.) spoljnopolitički akti vlade obavezuju državu. Predsednik vlade ovlašćen je da daje izjave u ime vlade, on predstavlja svoju državu bez punomoćstva na osnovu svoje aktivne funkcije. Ministar inostranih poslova – Na čelu spoljnog resora nalazi se odgovorni ministar koji rukovodi celokupnom spoljnom službom. Ono obuhvata kako sve službenike, tako i sva njegova diplomatska i konzularna predstavništva. Dužnost je ministra da prima strane predstavnike, da vrši nadzor prilikom sastavljanja spoljnopolitičkih akata, da vodi računa o izvršavanju međunarodnih ugovora i svih obaveza preuzetih od strane njegove zemlje. Ministar je predstavnik vlade sa ovlašćenjem da ističe i štiti interese države u oblasti spoljnih poslova. Prema MP, ministar inostranih poslova je na osnovu svoje funkcije ovlašćen da daje izjave u ime svoje vlade i one obavezuju njegovu državu. KODIFIKACIJA DIPLOMATSKOG PRAVA Gotovo celokupno diplomatsko pravo dugo se zasnivalo na nepisanom međunarodnom običajnom pravu. Izuzetak je bio Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnka iz 1815. (Bečki kongres). Prema tom pravilniku, tri su klase dimplomatskih predstavnika: ambasadori, poslanici, i otpravnici poslova. Protokolom Ahenskog kongresa 1818. izvršena je dopuna Bečkog Pravilnika na taj način što se obrazovala nova klasa, klasa ministra rezidenta, koji se nalazio između poslanika i otpravnika poslova. Ova dva akta su predstavljala celokupnu kodifikaciju diplomatskog prava sve do Bečke konferencije o diplomatskim odnosima i imunitetima 1961. godine.
U glavne razloge za kraj diplomatske misije treba pre svega uvrstiti protok vremena, izvršenje diplomatskog zadatka (npr. protokolarna misija povodom proglašenja nove države), smrt predstavnika, opoziv ili zahtev teritorijalne države da se diplomatski predstavnik povuče sa svog položaja ukoliko je postao nepoželjan, prekid diplomatskih odnosa, i rat. DIPLOMATSKE MISIJE- FUNKCIJE DIPLOMATSKIH MISIJA, PRIVILEGIJE I IMUNITETI Glavne funkcije diplomatskih predstavnika sastoje se u predstavljanju države koju oni zastupaju; u zaštiti interesa njihove države i njenih državljana; u ovlašćenju da pregovaraju sa vladom države u kojoj su akreditovani; da obaveštavaju svoju vladu o događajima u zemlji u kojoj su akreditovani; i u unapređenju prijateljskih odnosa i razvijanju privrednih, kulturnih, i naučnih odnosa među državama. Diplomatski predstavnici sve službene poslove obavljaju preko ministarstva inostranih poslova. Izložene funkcije diplomatskih predstavnika zahtevaju njihov nezavisan i posebno zaštićen položaj. Diplomatski imuniteti i privilegije predstavljaju skup Konvencijom utvrđenih i međunarodno običajnih pravila, kojima se države podvrgavaju. Pravni osnov diplomatskih imuniteta i privilegija treba tražiti u zaštiti opšteg interesa u međunarodnoj zajednici. Diplomatske privilegije i imuniteti mogu se svrstati u tri grupe: (a) imuniteti i privilegije u pogledu prostorija misije i njene arhive - zgrada predstavništva je nepovrediva, organima teritorijalne države nije dozvoljen ulazak bez dozvole šefa misije. Misija je oslobođena plaćanja poreza na imovinu. Arhiva je takođe nepovrediva. (b) imuniteti i privilegije koje se odnose na rad same mislije -pravilo je da vlada i vlasti teritorijalne države pružaju sve potrebne olakšice u cilju uspešnog vršenja diplomatske misije. Misija ima pravo da traži pomoć i uobičajene informacije. Članovi misije imaju pravo na slobodu putovanja i kretanja na teritoriji države kod koje su akreditovani. Uživaju slobodu opštenja u službene svrhe.Diplomatski kurir najčešće nosi diplomatsku poštu. On je pod zaštitom svoje države i uživa pravo nepovredivosti svoje ličnosti. (c) lični imuniteti i privilegije - jedno od najstarijih pravila međunarodnog običajnog prava je da je šef misije zajedno sa svojom pratnjom uživa imunitet (danas se to odnosi na sve članove misije sa porodicama). Imunitete uživaju i članovi administrativnog i tehničkog osoblja. Diplomatski predstavnik ne može biti lišen slobode, prostorije njegove misije kao i njegov stan nepovredivi su. Diplomatski predstavnik uživa krivičnopravni imunitet, i nije obavezan da se pojavljuje kao svedok pred sudom u zemlji u kojoj je akreditovan. Oslobođen je plaćanja svih poreza i taksi. PREDSTAVLJANJE DRŽAVA PRI MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA Potreba da države budu stalno predstavljene kod međunarodnih organizacija pojavila se između dva svetska rata. U okviru Društva Naroda ustalila se praksa da drzave, pored povremenog upucivanja delegacija na godisnja zasedanja, imaju stalna predstavnistva pri sedistu organizacije. Za otvaranje stalne misije potrebna je odluka drzave koja upucuje misiju. Ovaj jednostrani akt nije uslovljen predhodnom saglasnoscu medjunarodne organizacije. Misija pocinje sa radom onog trenutka kada je stalni predstavnik, kao sef misije, predao svoje punomocje generalnom sekretaru. U Beckoj konvenciji iz 1975. godine nisu predvidjene posebne klase sefova stalnih misija ali je pravilo da im drzave daju titulu ambasadora. Imenovanje ostalih clanova misije vrsi drzava i o tome obavestava generalnog sekretara pismenim putem. Drzave neclanice imaju pravo da pri medjunarodnim organizacijama, cije odredbe to dopustaju, otvore svoje stalne posmatracke misije. Upucivanjem stalne misije nastaje trostrani odnos izmedju drzave odasiljaca, medjunarodne organizacije, i drzave na cijoj se teritoriji nalazi organizacija. Drzava odasiljaca i drzava sedista ne stupaju u direktne odnose vec se oni odvijaju preko medjunarodne organizacije. Pravni polozaj stalne misije u potpunosti je izjednacen sa statusom diplomatske misije. Stalna misija prestace sa radom nestankom medjunarodne organizacije pri kojoj deluje i nestankom drzave odasiljaca. Prestanak rada je ipak najcesce posledica odluke drzave clanice da zatvori svoju misiju, usled dobrovoljnog istupanja, ili suspenzije. KONZULARNE MISIJE- FUNKCIJE, USPOSTAVLJANJE, POSTAVLJANJE I OPOZIVANJE, VRSTE I RANG
U doba krstaskih ratova razvijeni trgovacki gradovi (Djenova, Dubrovnik, Venecija) osnivali su trgovacke kolonije u raznim lukama sirom Sredozemnog mora. Svaka od ovih trgovackih kolonija birala je sebi staresinu koji se zvao konzul. On je bio nadlezan da odrzava red u koloniji, primenjuje zakone svoje zemlje, i imao je sudsku funkciju. Za vreme apsolutizma konzule vise ne postavljaju clanovi kolonije vec drzava sa zadatkom da stite interese svojih gradjana pred lokalnim organima vlasti. Konzuli su ovlascena lica koja na teritoriji druge drzave stite interese drzave i njenih drzavljana u administrativnom i ekonomskom pogledu, i na prosvetnom, kulturnom, i naucnom polju. Pravilo je da konzuli nemaju politicku funkciju. Razlikuju se dve vrse konzula: konzul od karijere i pocasni konzul. Konuzl od karijere je stalni sluzbenik drzave koji osim ovog ne moze imati drugo zanimanje. Pocasni konzuli su ugledni gradjani, najcesce teritorijalne drzave koji bez plate obavljaju konzularne poslove. Postoje 4 klase sefova konzulata: generalni konzul (postavlja ga sef drzave), konzul (postavlja ga sef drzave i ima manji konzularni okrug), vice konzul (nalazi se pod kontrolom konzula ili generalnog konzula i postavlja ga ministar inostranih poslova, konzularni agent (postavlja ga generalni konzul ili konzul uz saglasnost drzave i on radi na osnovu ovlascenja koje je dobio od generalnog konzula ili konzula) Sefovi konzulata imaju rang u svakoj klasi prema datumu izdavanja egzekvature (izvršnice). Novonaimenovani sefovi konzulata dobijaju od drzave imenovanja patentno pismo. Generalni konzul i konzul ovo pismo dobijaju od sefa drzave, a vice konzul od ministra inostranih poslova. Naimenovani sef konzulata u jednoj zemlji dobija to svojstvo tek kada drzava u koju odlazi pristane da to lice vrsi takve funkcije. Pristanak drzave se ogleda u dodeljivanju izvršnice. Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. dozvoljava mogucnost i privremenog stupanja na duznost sefa konzulata. Konzul po pravilu stiti interese svoje zemlje na svom teritorijalnom podrucju. Konzul je duzan da vodi racuna o postovanju i primeni ugovora koji postoje izmedju njegove i teritorijalne drzave i da intervenise protiv povreda ugovornih odredaba. Intervencije politicke prirode rezervisane su za diplomatskog predstavnika. Konzul stiti interese drzavljana fizickih i pravnih lica drzave odasiljaca u skladu sa zakonima i drugim vazecim propisima zemlje u kojoj se nalazi, medjunarodnim sporazumima, medjunarodnim obicajima, kao i na osnovu Becke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. U cilju olaksanja vrsenja konzularnih funkcija u odnosu na drzavljanje drzave odasiljaca, konzularni funkcioneri imaju slobodu opstenja sa drzavljanima drzave odasiljaca. Konzul je nadlezan za niz poslova administrativno-upravnog karaktera, kao sto su izdavanje pasosa i putnih isprava, kao i viza i drugih odgovarajucih dokumenata. Znacajna funkcija je pomaganje razvoja trgovinskih, ekonomskih, kulturnih i naucnih odnosa izmedju drzava. Opsta zastita plovidbe je u nadleznost konzula. Drzava koja je konzula postavila moze ga u svakom trenutku opozvati. Funkcije konzula takodje prestaju ukoliko mu drzava oduzme patentno pismo. U oba slucaja potrebna je notifikacija teritorijalnoj drzavi. Domaca drzava moze, sa druge strane, da povuce izvrsnicu. Kraj konzularne misije nastaje smrcu konzula ili podnosenjem ostavke, i u slucaju izbijanja rata. KONZULARNE MISIJE- POVLASTICE I IMUNITETI, ODNOS DIPLOMATSKIH I KOZULARNIH FUNKCIJA Konzuli kao sefovi konzularnih predstavnistva nisu hijerarhijski podredjeni sefu diplomatske misije u zemlji u kojoj se nalaze, vec direktno svojoj vladi. Medjutim sef diplomatske misije ima pravo nadzora nad konzulom, i moze ga privremeno udaljiti sa duznosti. Uz saglasnost domace drzave sef konzulata moze biti ovlascen da obavlja i diplomatske poslove. Ovlascenje da vrsi diplomatska akta ne daju mu diplomatske privilegije i imunitete. Danas je praksa da su konzularna odelenja u sastavu diplomatskih predstavnistva. Iako se bave konzularnim funkcijama, ovi clanovi i dalje zadrzavaju svoje diplomatske imunitete i privilegije. Konzularni imuniteti i privilegije su manjeg obima nego diplomatski. Konzularni funkcioneri i sluzbenici imaju imunitet. Oni ne podlezu nadleznosti sudske i upravne vlasti drzave prijema, za dela ucinjena u vrsenju konzularnih funkcija. Konzularni funkcioneri mogu biti uhapseni ili
- godine. Paktovi dalje razradjuju prava coveka navedena u Povelji OUN i Deklaraciji o pravima coveka, a protokol ima za cilj da se pojedincima neposredno omoguci obracanje Komitetu za ljudska prava. Drugi fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim i politickim pravima coveka usvojen je 1989. godine sa ciljem ukidanja smrtne kazne. Teheranska proklamacija i Becka deklaracija i program akcije – U Teheranu je 1968. odrzana prva Medjunarodna konferencija o pravima coveka, u cilju razmatranja pitanja daljeg razvoja i obezbedjivanja ljudskih prava. Na konferenciji nije doneta Povelja o pravima coveka, vec samo proklamacija u kojoj se potvrdjuje visoka vrednost Povelje, trazi prihvatanje Paktova, i osudjuje Aparthejd. Druga medjunarodna konferencija o pravima coveka odrzana je u Becu
- godine na kome je usvojen dokument pod nazivom „Becka deklaracija i program akcije“ u kome su sazeta najvaznija nacela postojecih instrumenata, i oznaceni osnovni pravci delovanja drzava i organizacija u cilju razvoja prava coveka. ZASTITA POJEDINIH KATEGORIJA LICA – ZABRANA TRGOVINE ROBLJEM, POLOZAJ IZBEGLICA I APATRIDA Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena i drzave su se cak borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj vrsti trgovine. Posot ropstvo predstavlja najizrazeniji oblik povrede ljudskog dostojanstva, na Beckom kongresu 1815. doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom evropskog medjunarodnog prava. Nakon toga sledi Akt o Kongu iz 1885. koji je zabranio ropstvo i trgovinu robljem u slivu ove africke reke, i Briselska konvencija iz 1890. kojom je usvojen niz mera za zemlje koje trguju robovima. Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda pod cijim je okriljem
- zakljucena Konvencija o ropstvu sa ciljem potpunog ukidanja ropstva. Godine 1957. UN su usvojile Dopunsku konvenciju o ukidanju ropstva, trgovine robljem, i prakse slicne ropstvu. U obe konvencije ropstvo se definise kao „stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava svojine ili neki od njih“. Konvencija iz 1957. zabranjuje duznicko ropstvo, prinudan rad, dogovorne brakove, prodaju maloletnika. Iz obicajnog prava preuzeto je da svaki rob koji se skloni na brod drzave ugovornice postaje slobodan. Pored opste zabrane ropstva MP je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim robljem, tj. zenama i decom, i u tom cilju UN su 1949. donele Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudskim bicima i eksploatacije prostitucije drugih lica. Posle I s.r. a narocito posle II s.r, javila se potreba za medjunarodnopravnim regulisanjem izbeglica. To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju i traze utociste u drugoj zemlji. Drusvo naroda je 1933. osnovalo Visoki komesarijat za izbeglice usled izbeglih Jevreja iz Nemacke i ruskih izbeglica. Nakon II s.r. pitanje izbeglica bilo je u nadleznosti Uprave Ujedinjenih nacija za pomoc i obnovu i Medjuvladinog komiteta za izbeglice. 1947. obrazovana je specijalizovana agencija UN- Medjunarodna organizacija za izbeglice, koju je od 1949. zamenio Visoki komesar za izbeglice. Od 1954. izbeglicama se pored zastite pruza i ekonomska pomoc. 1951. odrzana je medjunarodna konferencija u Zenevi sazvana od strane OUN, na kojoj je doneta Konvencija o polozaju izbeglica. Konvencija daje siroku definiciju izbeglica, koja se odnosi na gotovo sva lica sa izbeglickim statusom. U Konvenciji je polozaj izbeglica regulisan uvodjenjem nekoliko standarda. Najpovoljnijim standardom iizbeglice se izjednacavaju sa drzavljanima teritorijalne drzave. Imajuci u vidu da je izbeglica prekinuo svaki kontakt sa drzavom iz koje je izbegao, Konvencija sadrzi niz clanova o administrativnoj pomoci koju treba pruziti izbeglicama: izdavanje putnih isprava, dozvola slobodnog biranja mesta prebivalista, i postupak za proterivanje izbeglica (ne mogu biti proterani tamo gde im preti realna opasnost). Godine 1957. Konvencija je dopunjena u Hagu zakljucenjem Aranzmana o izbeglim mornarima (regulisana pitanja izbeglih mornara koji nemaju stalno mesto boravka). Danas je veliki problem ostao pitanje obaveznog prijema izbeglica i duzine njihovog boravka (asimilacija, naturalizacija, repatrijacija). Apatridi su lica bez drzavljanstva. Pojam izbeglice vezan je za politicke momente tj. za progon lica na verskoj, nacionalnoj, rasnoj, ili politickoj osnovi. Nasuprot tome pojam apatrida vezan je za pravne momente. Jedno lice moze ostati bez drzavljanstva, bilo da je rodjeno od roditelja cije drzavljanstvo nije regulisano, bilo da je otkazalo drzavljanstvo u jednoj zemlji, i konacno usled sukoba zakona i sukcesije. Lica bez drzavljanstva lisena su obaveze ali i pravne zastite
od strane drzave. Ujedinjene nacije sazvale su 1954. konferenciju na kojoj je usvojena Konvencija o pravnom polozaju lica bez drzavljanstva. Sadrzina Konvencije u pogledu licnog statusa lica bez drzavljanstva i njegovog pravnog polozaja identicna je sa sadrzinom Konvencije o izbeglicama. Lice bez drzavljanstva ne moze se proterati iz zemlje u kojoj boravi sem u slucaju kada to nalazu razlozi nacionalne bezbednosti, drzavne bezbednosti, i javnog reda. Da bi se apatridija kao pojava likvidirala, drzave ugovornice obavezale su se da ce u granicama mogucnosti olaksati asimilaciju i naturalizaciju lica bez drzavljanstva. ZASTITA POJEDINIH KATEGORIJA LICA – MANJINE Zastita manjina u MP ima dvostruki cilj. Njena svrha sastoji se najpre u obezbedjenju potpune ravnopravnosti pripadnika manjina u odnosu na ostatak stanovnistva, odnosno u njihovoj nediskriminaciji. Drugi je cilj da se manjinama daju posebna prava neophodna za ocuvanje njihovih etnickih osobenosti. Najpoznatija definicija manjine je da je manjina grupa brojcano manja od ostatka stanovnista drzave, koja je u nedominantnom polozaju, a ciji clanovi- koji su drzavljani te drzave- imaju etnicke, verske, i jezicke odlike drugacije od ostatka stanovnistva i iskazuju, makar samo implicitno, osecaj solidarnosti usmeren na ocuvanje svoje kulture, tradicije, vere, i jezika. (Kapotorti) Poreklo manjina je starijeg datuma, medjutim zastita manjina dobija sistematski karakter tek nakon Prvog svetskog rata pod okriljem Drustva naroda. Mirovnim ugorima na zastitu ugovora obavezale su se pobedjene i nove drzave, dok su se ostalo na to obavezale prilikom stupanja u Drustvo naroda. Odredbe ovih ugovora garantovale su manjinama politicku i gradjansku jednakost i zabranjivale diskriminaciju. Pored ovih prednosti, sistem manjinske zastite imao je i slabosti. U njemu je data prednost pravima manjina u odnosu na njihove odnose koje imaju prema drzavama u kojima zive. Zloupotrebe vrsene sa manjinama pre i za vreme II s.r. dovele su do toga da se u UN odustalo od posebnog regulisanja manjinske zasite. Tako Povelja uopste ne govori o manjinama, vec o postovanju prava coveka i osnovnih sloboda za sve bez razlike u pogledu rase, pola, vere, i jezika. Isti stav prihvata i Opsta deklaracija o pravima coveka iz
- Zbog polozaja manjina koji je ostao tezak i u posleratnim godinama, doneta je odluka da se u pojedine medjunarodne ugovore vrate odredbe posvecene zastiti manjina. Medju njima najvazniji je Pakt o gradjanskim i politickim pitanjima i Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etnickih, verskih i jezickih manjina (1992 UN). Deklaracija nema pravnoobavezujuci karakter vec samo izrazava osnovne principe manjinske zastite. U UN nema organa cija je iskljuciva nadleznost bavljenje manjinama. Za zastitu manjina na regionalnom planu od znacaja je aktivnost Saveta Evrope i OEBSa. Pod okriljem SE do sada su usvojena dva dokumenta koja se u potpunosti bave problematikom manjinske zastite: Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima iz 1992. i Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina iz 1994. (prvi visestrani ugovor posvecen zastiti manjina). U okviru OEBSa postoji Visoki komesar za nacionalne manjine (ustanovljen 1993.) Postoji praksa da drzave medjusobno zakljucuju ugovre kojima se stite prava manjina na njihovim teritorijama. PRAVO AZILA I EKSTRADICIJA U Opstoj deklaraciji o pravima coveka stoji da svako lice ima pravo da trazi azil ako je gonjeno i da uziva azil u drugim zemljama. Postajao je predlog da se i pravu na azil da posebno mesto u Paktovima, sto bi znacilo da svako ima pravo da trazi i dobije azil na teritoriji drzava ugovornica, medjutim od toga se odustalo jer bi to znacilo potpuno otvaranje granica drzava. U nedostatku odredjenog teksta o pravu azila, UN su pristupile donosenju Deklaracije o pravu azila: nacrt Deklaracije dostavljen je u toku 1960. Generalnoj skupstini na razmatranje i usvajanje, ali do danas nije usvojen. Svaka drzava, u skladu sa svojom suverenoscu, svojim ekonomskim i politickim uslovima, diskreciono odlucuje da li ce azil dati ili uskratiti ga. Ekstradicija je formalno pravni proces, koji se sastoji od nekoliko faza, putem kojih jedna drzava predaje drugoj lice u cilju izvrsenja kazne nad njim, ili vodjenja protiv njega krivicnog postupka. Ucesnici u procesu su suverene drzave, a objekat ekstradicije je pojedinac. U odnosu na lice koje se izrucuje drzave su duzne da primene standarde o zastiti ljudske licnosti, ali
