Знаменити ЈевреЈи СрбиЈе, Ispiti od Pravo

Preuzmite Знаменити ЈевреЈи СрбиЈе i više Ispiti u PDF od Pravo samo na Docsity!

Знаменити

ЈевреЈи СрбиЈе

Биографски лексикон

Издавач Савез јеврејских општина Србије Београд, Краља Петра 71а/III

За издавача александар нећак

Редакциони одбор Давид албахари, Филип Давид, теодор Ковач, милан Кољанин, александар Лебл, александар нећак, милан ристовић, Предраг Палавестра и андреја Прегер

Уредник александар Гаон

Сарадници андрија Дарваш, теодор Ковач, барбара Панић, Јелена Петаковић, александар радовановић, александар рафаиловић, никола рачић, тамара Спасојевић, бранка Џидић, Данило Шаренац и Павле Шосбергер

Лектура и коректура бранка Косановић и Горјана Павловић

Ликовно-графички уредник Драгана Драгићевић

Штампа „Спринт“, Палићка 79, батајница

Тираж 500 примерака

Издавање књиге помогли European Jewish Fund министарство културе републике Србије министарство вера и дијаспоре републике Србије Фонд за отворено друштво

СIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 929 (=411.16) (497.11) (013) ЗНАМЕНИТИ Јевреји Србије : биографски лексикон / [уредник Александар Гаон]. - Београд : Савез јеврејских општина Србије, 2011 (Батајница : Спринт). - 278 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 500. - Тумач скраћеница и мање познатих речи: стр. 275-277. ISBN 978-86-915145-0- a) Јевреји - Србија - Лексикони COBISS.SR-ID 187807244

београд, 2011. године

У књизи је реч само о најистакнутијима, о онима до чијих се података дошло после дугих истраживања, о онима за које јавност мање или више зна. Тиме је ова књига и сведочанство о два века јеврејског присуства у Србији. Који су циљеви издања? Пре свега, да се на једном месту сачувају од заборава а потом и истакну појединачни доприноси Јевреја развоју и афирмацији Србије. Сакупљени подаци, не само овде објављени већ и шири радни материјали разврстани су у посебној документационој јединици којом је обогаћен архив Јеврејског историјског музеја у Београду. Књига је и снажан допринос борби против притајеног и повремено испољаваног антисемитизма а овдашње друштво, светска јеврејска заједница и сама српска држава овим су добили јединствен и сабран подсетник о доприносу Јевреја историји нововремене Србије. Од самог почетка рада на осмишљавању издања а потом, упоредо са истраживањима и писањем биографских одредница, приређивачи су се носили са низом недоумица - почев од наслова, преко питања геополитике, одређивања циљева издања и методологије рада, до низа организационих и финансијских проблема. Прво је на ред дошло увек спорно питање идентитета, оно које се у јеврејском свету често поставља: ко је Јеврејин? Да ли онај по халахи - верском пропису по којем је Јеврејин само онај коме је мајка Јеврејка

• или су то и други, тј. они који су то по другим мерилима а по којима је Јеврејин свако коме су бар један деда или баба јеврејског порекла? Превладала је подршка ставу да књигом буду обухваћени сви Јевреји по пореклу - на основу чега су током историје небројено пута страдали, а у прошлом веку и на основу одредби Нирнбершких закона (Немачка, 1935). Упоредо са овим искрсла је недоумица: да ли да се пише само о преминулима или и о живим Јеврејима? Јер, биографије преминулих су оно чему се нема шта додати или тек по нешто као накнадно откриће, а од живих се још много шта може очекивати. Како изједначити једне и друге и ставити у исти оквир коначно и незавршено? Ова дилема није дуго трајала; сви који нешто чине или су за живота чинили део су овдашњег јеврејског опстанка и оног тока ствари који се може назвати јеврејским доприносом Србији. То значи да ће се један део прилога убудуће допуњавати, да ће се одреднице ширити новим подацима, да ће се, вероватно, у једном тренутку показати да књигу треба обновити и објавити као измењено и допуњено издање. Зато издање пред читаоцима представља само пресек онога шта су Јевреји до сада учинили за Србију. По питању облика текста, определили смо се за кратке и сажете прилоге, у складу са општим правилима по којима се пишу биографије у издањима сличне природе, у којима би биле сабране чињенице о пореклу, школовању, радном животу и исходу рада. И то о људима веома различитих поља деловања: трговцима, духовницима, војним и дипломатским службеницима, научницима, политичарима, издава- чима, професорима и лекарима... Књига је рађена као низ биографија оних Јевреја који су свој век провели у Србији, оних који су родом одавде а успели су у другим срединама, који су родом из других држава али су овде доживели радну и стваралачку афирмацију, као и оних пореклом из Србије чији је рад значајан и ван овдашњих граница... Размишљајући о писму на којем ће књига бити објављена, определили смо се за ћирилицу, делом имајући у виду да је реч о Србији а делом и због чињенице да су бројне књиге Јевреја у Србији, још од времена владавине Милоша Обреновића, уколико нису биле верске, штампане ћирилицом.

Предговор

Није било лако заузети став ни о томе да ли писати и о лицима која су се истакла искључиво деловањем у јеврејској средини? Јер, било је, а има и данас пуно упорних а мало знаних појединаца који су и те како допринели утемељењу и унапређењу јеврејске заједнице као дела шире средине. У овом случају, критеријум је био јасан: основни услов за писање је допринос појединца општој ствари, угледу и достојанству државе у којој су поникли или су у њој провели део живота.

Посебно искушење наметнуло је питање: која Србија? За последња два века, што је време које покрива ова књига, од Карађорђа и Милоша Обреновића и првих установљења Србије као грађанске државе па до данас - Србија је више пута мењала своје границе и свој статус: од аутономне, затим независне кнежевине и краљевине, преко периода између два светска рата када није постојала као посебна ад- министративна јединица, затим као једна од шест република социјалистичке Југославије, са две своје покрајине, Војводином и Косовом и Метохијом, па до садашње независне Републике Србије. Имајући то у виду, као рационално решење наметнуло се фокусирање истраживања на личности које су живеле и деловале на простору који обухватају садашње границе српске државе, укључујући и Јевреје из окол- них земаља који су део живота и рада на непосредан или посредан начин остварили у Србији.

Сваки овакав рад намеће проблем избора и постављања критеријума: шта уопште значи бити значајан или знаменит, који и какав је то рад који издваја или уздиже појединце у неку од категорија ван уобичајених? Оно што може бити или јесте значајно и веома важно као допринос животу у некој мањој заједници, добија, постављено у нови и шири контекст, на нивоу целе државе, друго значење. Могућност да се погреши је велика, али је избор који је учињен садржајем књиге ту, пред читаоцима. Истраживање које су обавили сарадници пројекта показало је да је бројем релативно мала јеврејска заједница, својим радом и резултатима у различитим сегментима живота у Србији током два столећа, оставила дубоког трага.

Двогодишњи рад на прикупљању података и писању биографских одредница започела је група младих постдипломаца и доктораната са Групе за историју Филозофског факултета у Београду. После краћег времена њима су се придружили сарадници Јеврејског историјског музеја и истакнути појединци из јеврејских општина у нашој земљи. Наредни корак били су редакцијски послови па се корак по корак дошло до тога да је обрађено готово четири стотине одредница, од којих су за објављивање изабране оне о најистакнутијима. На сајту који прати ову књигу налазе се све биографије обрађене током трајања овог пројекта. На тај начин биће могућ рад на допуњавању постојећих биографија и додавању нових.

Јасно је да се овом раду могу упутити замерке, да се могу наћи и недоречене ствари, да ће недоумице нарастати и да је остало питања без одговора. Међутим, упркос примедбама које јој се можда могу упутити, ова књига знатним делом упућује на оно основно - на овдашње историјске судбине и путање живота којих су се Јевреји држали и са којима су дошли до данас, заједно са свима осталима који живе у Србији.

Издавач

Знаменити Јевреји Србије

1

Знаменити Јевреји Србије

Абинун, Алберт

дипломата, уредник Радио Југославије и Радио Београда, новинар и учесник у Шпанском грађанском рату (Сарајево, 27. VI 1913 - Београд, 31. VII 2003)

Отац Исак, трговац, мајка Бланка, рођена Соломон, дома- ћица. Имао је четири брата и четири сестре. Осим мајке Бланке, брата Морица и сестре Ерне, сви су страдали у Холокаусту. Гимназију је завршио у Сарајеву, а Средњу пољопривредну школу у Ваљеву 1934. Као млад био је активан у планинарском друштву Пријатељ природе у Сарајеву. У Ваљеву се повезао са лево оријентисаним омладинцима и упознао са марксистичком литературом. У Школи за резервне интендантске официре и војне чиновнике 1934. и 1935, уз учење војних знања, читао је марксистичко- лењинистичку литературу. Од фебруара 1935. до јуна 1936. радио у Загребу. У августу

1935. примљен је у КПЈ. Због тешких економских прилика у породици, радио је као физички радник у Горажду, а касније у Творници сирћетне киселине у Земуну, где је постао члан синдиката. Учествовао је на припремама и организовању штрајка зидарских радника. Оставши без посла, вратио се у Сарајево, а потом се запослио у својству економа Академске мензе, стецишта јеврејских студената у Загребу. Припадао је руководству логора антифашистичке омла- дине у Гозд-Мртуљку, у Словенији, и радио у творници трикотаже «Оскар Маречек». Као добровољац отишао је у Шпанију, 1937. Борио се у бригади «Ђуро Ђаковић“, али је 1938. био заробљен приликом повлачења из Арагона,

од Италијана. У заробљеништву је био до јуна 1943. вршећи дужности секретара партијске ћелије и члана заробљеничког комитета. Те године успео је да побегне из логора и да дође у Мадрид, где је чекао могућност пребацивања у Југославију. Јуна 1944. прешао је у северну Африку, где се ставио на располагање мисији НОВ. Крајем године је, преко Барија и Виса, дошао у домовину и ступио у Прву далматинску пролетерску бригаду са којом је учествовао у борбама за ослобођење Книна, Мостара, Широког Бријега, Госпића и Истре. Био је члан редакције бригадног листа. Ослобођење га је затекло на положају на Сочи, на дужности секретара батаљона. Демобилисан је јуна 1954.

Од јуна 1945. до новембра 1950. радио је као службеник Министарства иностраних послова Југославије у Каиру и Лисабону. Био је први секретар и шеф одсека за Латинску

a

Абинун Алберт

2

Америку. У мају 1950. положио је државни испит дипло- матско-конзуларне струке. У октобру је постао наставник- предавач у Новинарско дипломатској високој школи у Београду. Једну годину провео је у Сантајаго де Чилеу на усавршавању знања шпанског језика. Ангажовао се за увођење и популаризацију шпанског језика у Југославији и Србији. Био је одређен за личног преводиоца Сантјага Кариља приликом његове посете Југославији, као и приликом посете Долорес Ибарури. Активно је радио као члан Комисије за агитацију и пропаганду Градског народног фронта и био активан партијски радник. Био је резервни војни чиновник 7. ранга, економске струке. У Београду је био члан Удружења симултаних и консе- кутивних преводилаца. Преводио је на многим међуна- родним скуповима у земљи и иностранству. Одликовања: Орден братства и јединства II реда; Орден астешки орао, којим га је одликовао председник Мексика Луис Ечеверија, поводом посете СФР Југославији, 1974. Носилац је Споменице шпанских бораца добијене поводом 5. конгреса шпанских бораца Југославије, 1976. Поседује и Диплому за велики допринос планинарству Србије из 2000. ИЗВОРИ: Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945, 307; ЈИМ, Шпански борци, кут. 18. Inventario gene- ral de la cartotеka, Nationalidad Yugoslava, 4, Барцелона; ЈИМ, Шпански борци, кут. 18. Картон личних података; Јеврејски алманах, 1963-1964, М. Перић: Југословенски Јевреји, шпански борци, 100; Цви Локер: Balkan Jewish Volunteers in the Spanish Civil War; Разговор са супругом Даром Радановић Абинун, јули 2011, Београд Б. Џидић

Адам, Олга рођ. Унгар глумица, спикер (Банатско Аранђелово, 25. V 1925) Отац Марцел, дрварски трговац, мајка Маргита, рођ. Блау. Основну школу завршила је у родном месту. Гимназију је, до 1941, похађала у данашњој Кикинди, a потом је,

као Јеврејка, искључена из школе. Средином августа те године, с родитељима, млађим братом и Јеврејима северног Баната, депортована је у логор Нови Бечеј, а у другој половини септембра у Београд, где је њен отац интерниран у логор Топовске шупе и исте јесени стрељан. Њу, мајку и брата, уочи депортовања децембра 1941, познаник Србин извео је из Београда у Свилајнац, где су илегално живели до ослобођења.

После рата, настанила се с мајком и братом у Новом Саду. Уписала се у Државну позоришну школу, где је дипломирала 1949. Глуму је учила код редитеља Боре Ханауске и Јурија Љвовича Ракитина. Скоро цела њена класа добила је ангажман у позоришту у Сремској Митровици, али је она остала у Новом Саду и радила као спикер на радију - њен глас био је први који је емитован из те радио-станице. Три сезоне (1951-54) играла је у Српском народном позоришту, а потом у Луткарском позоришту (1954-55). У драмском ансамблу Радио-Новог Сада на мађарском језику, радила је до пензионисања (1984), а наступала је и у Новосадском позоришту (Ujvidéki szinház). Врсна комичарка, и после пензионисања играла је у многим представама. ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, св.1, 1993, 97 Т. Ковач

Адам Олга

4

је консултант америчке телевизијске мреже ABC за време Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. Током 1993-

1994. објавила је серију чланака у часопису Hello Belgra- de - Hello New York. Разговоре које је водила са познатим личностима САД објавила је у књизи Американци (1982). Ексклузивни је сарадник магазина Royality из Лондона. Консултант је, за Балкан, спољнополитичког деска британске телевизије ITN - Chanel Four News. Сарадник је Dictionary of Art из Лондона за уметничка дела источне Европе.

Део својих емисија посветила је хуманитарном раду (акције за изградњу болнице за душевне болеснике „Лаза Лазаревић“ и школе за слепе „Вељко Радмановић“ у Земуну, повезивање донатора са особама којима је потребна помоћ, репортажа о усвајању детета са хендикепом). На годишњем скупу Y-peer програма Уједињених нација за континуирану борбу против сиде и ширење знања у вези са овом болешћу у Каиру додељено јој је звање амбасадора УНФПА (United Nations Fund for Population Activities) за 2009. Проглашена је за „Жену године“ 1993. од стране Америчког биографског института. Одреднице о њој налазе се у више иностраних Ко је ко лексикона. Живи и ради у Београду. ВАЖНИЈИ ДОКУМЕНТАРНИ ПРИЛОЗИ И РЕПОРТАЖЕ: Женски затвор или убити мужа, Ризик љубави, Пут дроге, Јелисавета Карађорђевић – први

долазак принцезе Јелисавете у Београд, Британци о нама, Берлински зид, Доктор Меденица, Уметност умирања, Живот на Нимицу, Удовица комунизма, Тајна смрти руског цара, Руско гробље на Западу. ИЗВОРИ: Документација Радио телевизије Србије; доку- ментација Радио Београда. ЛИТЕРАТУРА: Адања-Полак, Мира, Ко је ко у Србији, Београд 1995, 13; Адања-Полак, Мира, Српска породична енциклопедија, Београд 2006, 36–37; Бранислав Ковач, 33 х како постати новинар, Београд 1998, 28–31; Душан Славковић, Портрети новинара, Београд 2006, 258–260; Мира Адања-Полак, http://sr.wikipedia; Биографија, http:// www.adanja-polak. com/l/biografija. А. Рафаиловић

Адања, Соломон лекар, пуковник санитетске службе ЈНА, професор ВМА (Београд, 23. III 1905 - Београд, 8. X 1978) Дипломирао је 1929. на Медицинском факултету у Бечу, специјализовао хирургију 1935, а затим урологију

1938. на Уролошкој клиници Медицинског факултета у Београду, код др Леона Коена. У периоду 1931-1941. године, био је лекар на ІІ хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду и на Уролошкој клиници у Београду. Од 15. јула до 11. септембра 1941. био је шеф хируршког одељења Јеврејске болнице у Београду да би, нешто касније, пребегао у Мађарску. Родитељи су му убијени почетком 1942, док је један од двојице браће погинуо у партизанима, јануара 1944. Вратио се из избеглиштва маја 1945. и постао члан НОВ. До 17. јула 1945. радио је у Главној војној болници у Београду, а потом је прешао у Сарајево, где је вршио дужност шефа хируршког одељења Војне болнице VI армије. Од марта 1946. до јануара 1947, радио је као уролог на ІІ хируршком одељењу Главне војне болнице и, у исто време, био постављен за асистента на Уролошкој клиници Медицинског факултета у Београду. По оснивању Клинике за хируршке болести (1950), формирано је и Уролошко одељење, а за првог начелника

Адања-Полак Мира

5

Знаменити Јевреји Србије

постављен је мајор, асистент др Соломон Адања. Током 1951/52. године, био је на усавршавању у САД. За ванредног професора на предмету Урологија, изабран је 1959, а редовни професор ВМА постао је 1962.

Пензионисан је 1969, али је наставио да ради као саветник до 1972. године. Др Адања се сматра утемељивачем уролошке службе у ЈНА, а посебне резултате остварио је у области дијагностике. Био је члан Међународног уролошког друштва, Францу- ског удружења за урологију, Европског уролошког дру- штва и Балканске медицинске уније, а председник Kонгреса уролога Југославије, Југословенског уролошког друштва Уролошке секције Српског лекарског друштва (1961/1962). Одликовања: Орден за војне заслуге ІІ степена (1953), Орден народне армије ІІІ степена (1957), Орден рада са златним венцем (1966), Орден народне армије са златном звездом (1966).

ВАЖНИЈА ДЕЛА: Случај страног тела у уретри, Нови Сад, СЛД, 1956; Прилог лечењу урогениталне ту- беркулозе: наше искуство за 15 година, Београд 1967; Конгениталне аномалије, Зборник првог југословенског конгреса о конгениталним аномалијама, Београд 1970.

ИЗВОР: Министарство одбране, Управа за кадрове, Досијеи персоналних података.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник ВМА, Београд 1978, 79; Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945. жртве геноцида и учесници народноослободилачког рата, Београд 1980, 309; Војномедицинска академија ЈНА, Београд 1985, 94, 97; Биографски лексикон. Познати српски лекари, Београд 2005, 26. ФОТОГРАФИЈА: Соломон Адања. Познати српски ле- кари, 26. Д. Шаренац

Азарија, Цви (Хелфгот Херман) рабин, писац, вероучитељ, филозоф (Беодра, сад. Ново Милошево, 8. IX 1913

- Савион, Израел, 22. V 2002) Oтац Калман, мајка Роза, рођ. Нојман. Детињство је провео у родном месту, у јеврејској тра- диционалној породици. После завршене велике матуре, отишао је у Сарајево, где је похађао Теолошки семинар 1932-1937. Пошто је био одличан студент, добио је сти- пендију од СЈВОЈ за наставак студија на Високом рабин- ском семинару у Бечу. У Бечу је студирао и филозофију. Због Аншлуса, био је приморан да студије настави у Бу- димпешти. Ту је стекао звање рабина и доктора филозо- фије. Вратио се у Југославију, где је именован за рабина ЈО у Великом Бечкереку (Зрењанину). Априлски рат га је затекао као официра у чину капетана југословенске војске. Био је заробљен и транспортован у официрски логор у Оснабрику. Када је у Оснабрику 1943. формирано АФВ, био је у његовом Одбору. У лoгору је организовао малу синагогу и држао часове хебрејског језика. Водио је дневник, који је успео да сачува и касније га објави у свом делу Сведоци смо. По ослобођењу, априла 1945, отишао је у концентрациони логор Берген-Белзен. Ту је пружао помоћ преживелим логорашима и скупљао остатке умрлих како би их сахранио по јеврејском обичају. Од 1945. до 1948, био је врховни рабин британске окупационе зоне у Немачкој. Тај положај је искористио да помогне бившим логорашима у камповима за расељена лица. „Хагана“ га је именовала, 1947, за вођу „Шерут лаам“ с циљем да се млади људи

Адања Соломон

7

Знаменити Јевреји Србије

(Бенцион Були, Хаим Меламед). За бреме студија у Бечу, био је благајник и председник Друштва Жидова академи- чара из југословенских земаља «Бар Гиора». Војни рок је одслужио по повратку у Београд, у болници под управом В. Суботића. У периоду 1910-1912, био је лекар на броду на линији Трст - Јужна Америка. Учест- вовао је у Балканским ратовима, а по завршетку добио је службу среског лекара у Битољу (од јануара до јула 1914). У Првом светском рату био је трупни лекар у јединицама које су водиле битке на Дрини и Церу. После повлачења преко Албаније и доласка на Крф, послат је на опоравак у Бизерту, па у Египат да би, већ у септембру 1916. године, служио у француској војној болници у Битољу. Током боравка на Крфу, изложио је Николи Пашићу могућност да га пошаљу у мисију у САД како би инфор- мисао америчку јавност о циљевима Србије. Стога је, од септембра 1917. до новембра 1918. године, био члан српске војне мисије у САД, чији су циљеви били при- добијање јеврејске јавности за борбу Србије и добијање финансијских средстава. Успео је да обезбеди ратни зајам од милион долара, а утицао је и да српска влада, одмах после Велике Британије, прихвати Балфурову декларацију. Учествовао је у агитацији за уписивање ратног зајма међу становницама САД, пропутовавши целу државу. Био је један од организатора припреме прве јеврејске бригаде, која је 1918. отишла да ратује у Палестину. Предводио је колону у свечаном маршу кроз Пету авенију. По налогу српске владе, био је присутан на Версајској конференцији као стручњак за јеврејска питања у Краљевини (1918-1919). Деловао је на три поља: као лекар, као југословенски и као јеврејски национални радник. Лекарску праксу обављао је лети, у Врњачкој Бањи, а током остатка године посвећивао се јавној делатности. По повратку у Београд, приступио је Радикалној странци (1919) и добио посао општинског лекара. Кратко време био је одборник општине града Београда и потом дао оставку на место општинског лекара. Услед неслагања са методама других чланова странке, брзо је напустио Радикалну странку. На молбу српске владе, 1935. године је у Палестини засадио маслинову спомен-шуму краља Александра. У САД је отишао у децембру 1939. године, на предлог

кнеза Павла, као специјални делегат при Југословенском краљевском посланству у Вашингтону. У оквиру друге америчке мисије, требало је, неформалним каналима, да обезбеди кредите и модерно наоружање, али у томе није успео. Међутим, активно је деловао на организовању помоћи Југославији и јеврејском народу, посебно јевреј- ским избеглицама из Краљевине у САД. Био је члан Централне управе Удружења резервних офи- цира и ратника и носилац Албанске споменице. У међуратном животу јеврејске заједнице, био је један од њених најактивнијих чланова - оснивач, иницијатор и члан бројних организација. Одржао је велики број пре- давања на приредбама разних организација и учествовао у многим хуманитарним акцијама. Већ 1919, основао је ционистичко удружење младих девојака «Кармел» у Београду и Сарајеву, као и Јеврејско национално друштво у Београду. У оквиру СЈВО, био је председник Културне секције, члан Извршног и Главног одбора и потпредсед- ник. Био је председник Културно-просветног одбoра, потпредседник и председник Сефардске општине у Београду (1938-1942), члан Извршног одбора Савеза цио- ниста Југославије, председник Јеврејског народног фон- да, један од оснивача и потпредседник «Керен Хајесода», један од оснивача Месне ционистичке организације и драмског удружења «Макс Нордау». Оснивач је и први председник удружења интелектуалаца «Братство». У САД је био члан управе Месне ционистичке организације у Ва- шингтону и иницијатор и учесник оснивачког састанка Друштва југословенских Јевреја у САД (4. IX 1941). У оквиру београдске јеврејске средине, покренуо је издавање три часописа: Јеврејски гласник (1920), Гласник Савеза јеврејских вероисповедних општина (1933) и Весник јеврејске сефардске вероисповедне општине (1939). У прва два био је и главни уредник. Писао је чланке за Политику, Жидов, Јеврејски глас, Време, Српски књижевни гласник. Написао је и два позоришна комада: Ерев Јом Кипур (1924) и Криза. Добио је награду Српске краљевске академије наука за дело Туберкулоза плућа (1925). Преминуо је 4. априла 1942. у Вашингтону. Његова урна је пренета у Њујорк, где му је Друштво југословенских Јевреја САД подигло споменик. ИЗВОРИ: ЈИМ, ЗДА, к-5758, Билтен Југословенског

8

информационог центра, Њујорк, април 1942, Читуља: др Давид Албала, 146; ЈИМ, ЗДА, к-5758, Др Давид Албала, 140; ЈИМ, Општи материјал о јеврејским општинама на тлу Југославије, Београд, живот и рад општине до 1941, Списак чланова главног одбора СЈВО Краљевине Југославије, Београд, период 1936/1939. ЛИТЕРАТУРА: Паулина Лебл Албала, Видов живот, би- ографија др Давида Албале, Београд 2008, 7-18, 46, 78- 138; Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918-1941, Беог- рад 1997, 76, 119, 191-192; Др Давид Албала као јеврејски национални радник, БСЈОС, 2007, год XVI, бр 12, II–IV; Биографски лексикон, Познати српски лекари, Београд, Торонто, 2005, 27; Милан Кољанин, Друга мисија др Дави- да Албале у Сједињеним Америчким Државама 1939-1942, ЗЈИМ, 2003, бр. 8, 8-12, 59, 62, 75; Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, Бе- оград 2008, 72, 82. ФОТОГРАФИЈА: ЈИМ Ј. Петаковић

Албала Лебл, Паулина професор књижевности, јавни радник, преводилац, публициста (Софија, 9. VII 1891 - Инглвуд, САД, 8. X 1967) Отац Симон, инжењер, мајка Наталија, рођ. Бергер. Основну школу и два разреда гимназије завршила је у Нишу. У Београд се са породицом преселила 1902. Обра- зовање је наставила у: Вишој женској школи (1902-1904), Учитељској школи и Првој женској гимназији (1905- 1909). Као средњошколка била је члан литерарне дружи- не Нада, објављена су јој два превода у листу Политика,

1906. и 1907 (Ida Boy-Ed - Glanz и Allegro furioso), а рад О читању је награђен и објављен у Просветном прегледу (1909). Прво је уписала архитектуру, које је напустила после не- колико дана да би потом постала студент Филолошког факултета. Дипломирала је српску и француску књижев- ност, 1913. По дипломирању добила је службу суплента у Другој женској гимназији у Београду. Радила је у ре- дакцијима Трговинског гласника и Штампе и бавила се

превођењем. Први светски рат провела је са породицом у Нишу, Крушевцу, Београду и Швајцарској. По завршетку рата поново је почела да предаје у Другој женској гимназији, а у пензију је отишла 1925. Од 1920. била је чланица и један од уредника „Женског покрета“. Заједно са Катарином Богдановић објавила је дело Теорија књижевности и анализа књижевних састава (1923), први уџбеник који су написале жене у Србији. Била је члан Професорског друштва и ПЕН клуба, један од оснивача (1928) и председник Удружења универзитетски образо- ваних жена. Уредник листа Гласник југословенског жен- ског савеза постала је 1935, а две године касније и главни уредник. Учествовала је на конгресу Интернационалног женског савеза у Дубровнику.

Писала је оригиналне радове, књижевне и позоришне студије и прегледе, есеје, критичке приказе, приче, члан- ке посвећене женским питањима и путописе. Објављи- вала је у свим значајним листовима и часописима: Revue Yugoslavie, Модерна жена, Књижевни југ, Мисао, Женски покрет, Просветни гласник, Прилози, Страни преглед, Политика, Јавност, Београдске општинске новине, ГЈПД, Јужни преглед, Круг, Наша стварност и други. У САД је са кћерком отишла 1940. код мужа који је био у дипломатској мисији. Агитовала је за југословенска и јеврејска питања, учествовала је у раду и писала за Југо- словенски информациони центар, сарађивала је за лис- тове Американски србобран и Слободна реч, радила је за

Албала Лебл Паулина

10

Србије за најчитанију књигу године (1996), међународних награда Балканика (1997) и Мост Берлин (Brücke Ber- lin) (1998) за роман Мамац, Награде града Београда за роман Пијавице (2006) и Златног сунцокрета за збирку приповедака Сваке ноћи у другом граду (2008). За члана ван радног састава САНУ изабран је 2. XI 2006. На месту председника Савеза јеврејских општина Југославије наследио је 1991. др Лавослава Каделбурга. Ту дужност обављао је до 1994. За време рата, активно је учествовао у евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Од 1994. живи и ради у Калгарију (Канада). ДРУГА ВАЖНИЈА ДЕЛА: Обичне приче, Београд 1978; Судија Димитријевић, Нови Сад 1978; Фрас у шупи, Београд 1984; Једноставност, Београд 1988; Цинк, Београд 1988; Кратка књига, Београд 1993; Изабране приче, Београд 1994; Снежни човек, Београд 1995; Мрак, Београд 1997; Преписивање света, Вршац 1997; Гец и Мајер, Београд 1998; Необичне приче, Београд 1999; Светски путник, Београд 2001; Други језик, Београд 2003; Терет, Београд 2004; Сенке, Београд 2006; Лудвиг, Београд 2007; Брат, Београд 2008; Дијаспора и друге ствари, Нови Сад 2008; Ћерка, Београд 2010. ЛИТЕРАТУРА: Давид Албахари, Изабране приче, Београд 1994, 207; Давид Албахари, Једноставност, Београд 1988, 149; Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд 1998, 157-160; Ко је ко у Србији, Београд 1995, 14. М. Радовановић

Алкалај, Арон

главни секретар Државне хипотекарне банке, председник Бенеи Берит ложе „Србија“ (Београд, 8. III 1880 - Београд , 4. ХII 1973) Отац Аврам, учитељ и свештеник, мајка Буена, рођ. Хасон. Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Након тога је похађао Државну трговачку школу, коју је завр- шио 1898. Одмах се запослио у Управи фондова, каснијој Државној хипотекарној банци. Први светски рат провео је у интернацији у Мађарској. По повратку у земљу, 1918, изабран је за главног се-

кретара Државне хипотекарне банке, што је остао до пензионисања 1939. Током тог периода, у више наврата je заступао Управни одбор банке, а вршио је и дужност заменика управника банке. Под његовим руководством, закључен је једини зајам Државне хипотекарне банке у САД. Учествовао је у обнови књига и администрације банке после Првог светског рата и у доношењу новог закона о хипотекарној банци. У неколико југословенских банака био је члан управног или надзорног одбора.

Био је дугогодишњи члан управе Сефардске веро- исповедне општине. На челу Јеврејске читаонице био је од оснивања 1929. до 1941. Председник Бенеи Берит ложе „Србија“ био је 1933-1934, а касније је био велики секретар ложе. Налазио се међу првим члановима ново- основане Велике ложе НОББ „Југославија“ 1935. На место потпредседника Ротари клуба у Београду изабран је 1938. Био је међу оснивачима друштва Шемаја Демајо 1928, а био је и члан његовог управног одбора. У међуратном периоду, објавио је већи број предавања, есеја, чланака са економско-финансијском, историјском и религијско-филозофском тематиком. Сарађивао је са часописима Нови живот и Економист. Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. После рата, наставио је активно ангажовање у јеврејској заједници. Говорио је француски, немачки, енглески, италијански и шпански језик. Одликован је Орденом Светог Саве IV реда. ВАЖНИЈА ДЕЛА: Мојсије, Београд 1938; Пут у Израел:

Алкалај Арон

11

Знаменити Јевреји Србије

утисци и сусрети, Београд 1961.

ЛИТЕРАТУРА: Алкалај, Арон, у: Ко је ко у Југославији, Београд 1928, 5; Давид Тајтацак: Београдско-српски Јевреји и њихова занимања до II светског рата, у рукопису, 91; Давид Леви: In memoriam Арону Алкалају, ЈПр Београд, 11-12 (1973), 9-11; Михаило Б. Милошевић: Јевреји за сло- боду Србије 1912-1918, Београд 1995, 119-122; Небојша Поповић: Јевреји у Србији 1918-1941, Београд 1997, 54-55, 65, 85-86; Милан Кољаниn: Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 2008, 245.

ФОТОГРАФИЈА: ЈИМ А. Рафаиловић

Алкалај, Моша - Букус

лекар, санитетски потпуковник (Београд, 5. V 1878 – ?)

Отац Аврам. Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је медицину на Медицинском факултету у Бечу (21. децембра 1904), а потом се специ- јализовао за болести уха, грла и носа. Војни рок служио је у Сталној војној болници (1903-1904), а у периоду 1907-

1908. волонтирао је на Одељењу за болести уха, грла и носа Опште државне болнице у Београду. Радио је и као приватни лекар (1906-1920). Учествовао је у сва три рата у периоду 1912-1918. Био је трупни лекар XII пешадијског пука I позива 1912, док је у Другом балканском рату водио централну амбуланту у Призрену. Током Балканских ратова имао је чин капетана II, а затим I класе. Са XII пуком учествовао је у Првом светском рату до 1916. Рањен је приликом експлозије гранате на положају Табановце, у Мачви, 1914. за време рада у пуковском превијалишту. На Солунском фронту радио је у II пољској болници Шумадијске дивизије I позива (1916-1917). Затим је премештен у Југословенски пук у Бизерти где је био и лекар у војном логору Надор. По повратку у Солун, постао је шеф оториноларинголошког одељења болнице „Престолонаследник Александар“ (1918-1919). После рата радио је као шеф ушног одељења Опште војне болнице у Београду (1919-1920). Априла 1920. постављен

је за хонорарног лекара Главне војне болнице. Током 1924, у истој установи је ангажован као контрактуални лекар, да би од 1932. био запослен као чиновник. Пензионисан је новембра 1938.

Осим за медицину веома се интересовао за стране језике. Поред немачког, француског, португалског и шпанског, познавао је и арапски језик. Преводио је и са грчког језика. Као стручњак за енглески језик сарађивао је на издању Оксфордског српско-енглеског речника. Одликовања: Златна медаља за ревносну службу (1913), Крст милосрђа (1913), Орден Светог Саве V реда (1915), Сребрна медаља за ревносну службу (1918), Орден Црвеног крста (1920), Албанска споменица, Орден Светог Саве IV реда (1936). ВАЖНИЈА ДЕЛА: Примена Carrel-ове методе код болести и повреда ува у рату, Историја српског војног санитета. Наше санитетско искуство, (приредили: М. Јовановић, М. Перишић), Београд 1992, 702-708. ИЗВОР: ВА, ДПП, 451/19. ЛИТЕРАТУРА: Владимир Станојевић, Историја срп- ског војног санитета. Наше санитетско искуство, (приредили: М. Јовановић, М. Перишић), Београд 1992, 887; Брана Димитријевић, Развој специјалистичких служби, ВСП, 2008, 65, 35. ФОТОГРАФИЈА: ВА Д. Шаренац

Алкалај Моша-Букус

13

Знаменити Јевреји Србије

Јеврејске општине, Јевреји у Србији су добили грађанска права, поводом чега је Општинска управа предала краљу Милану текст Устава из 1888. исписан на пергаменту у облику мегиле. Покренуо је и био главни уредник листа El Amigo del Puevlo (Пријатељ народа) (1888), који је у Београду излазио пет година. Организовао је веома посећена јавна предавања у читаоници Ticun Hacot. На његову иницијативу, у Београду је уведена установа рабината. На новоустановљену дужност довео је рабина др Шимона Бернфелда, са којим је касније веома успешно сарађивао. На ладино је, 1891. превео Бернфелдову Јеврејску историју (Istorija de los Đideos). До 1896. године, успео је око себе да окупи скоро све младе интелектуалце јеврејског порекла у Београду.

За свој рад одликован је Таковским крстом, Орденом белог орла и Орденом Светог Саве. Његова богата библиотека, која је садржала најбоља дела хебрејске и опште књижевности, завештана је Јеврејској читаоници у Београду.

ИЗВОР: ЈИМ, Општи материјал о јеврејским општинама на тлу Југославије, к. 1

ЛИТЕРАТУРА: Жени Лебл, До „коначног решења“, Јевреји у Београду 1521-1942, Београд 2001, 199-200.

ФОТОГРАФИЈА: ЈИМ М. Радовановић

Алкалај, Јехуда Хај рабин, писац, вероучитељ, јеврејски национални радник (Сарајево, 1798 - Јерусалим, IX 1878) Отац Шломо Хај бен Моше Алкалај. Школовао се у Јерусалиму у школи „Јешива хахама“ (Школа мудрих рабина). У Земун је дошао 1825. и прво је радио као учитељ сефардскe децe, а касније је ступио на дужност рабина. У Земуну је боравио до 1874, када је отишао у Палестину. Прво се настанио у Јафи, а потом се преселио у Јерусалим. Објавио је 53 публикације. Чланке је објављивао у Jewish Chronicle, Havacelet, Hama- gid i Hamevaser. Писао је на ладино и хебрејском језику, а објављивао је у Београду, Бечу, Лајпцигу, Лондону, Амстердаму и Бомбају. Сматра се претечом ционистичког покрета и духовног уједињења јеврејског народа. Залагао се за враћање Јевреја у Ерец Израел (Земљу Израела). С тим циљем основао је, 1840. у Земуну, Друштво за повратак у Ерец Израел (He- vrat jišuv Erec Israel), прво те врсте. Друштво је имало по- дружнице у неколико градова, између осталих, у Београду и Шапцу. Своје идеје пропагирао је и по Европи. У Лондону и Франкфурту основао је Друштва за насе-љавање Ерец Израела, а у Паризу 1860. Alliance israellite universelle (Општу јеврејску алијансу). Алијанса је имала задатак да се бори за постизање једнаких грађанских права за Јевреје тамо где их нису имали, за просвећивање, културни напредак и пружање помоћи жртвама прогона. У Палестини се посветио практичном остваривању својих идеја. Основао је Опште акционо друштво за повећање ста- новништва Израела (1871) и тако постао пионир организо- ване јеврејске колонизације Палестине. Његове идеје ути- цале су на оснивача ционистичког покрета Теодора Херцла. У Земуну, улица у којој се налази ашкенаска синагога носи његово име. У Израелу је један град добио име по њему (Or Jehuda - Јехудино светло), а у многим градовима постоје улице са његовим именом. Јеврејски национални фонд Keren Kajеmet le Jisrael издао је, 1975. године, пош- танску марку са његовим ликом, а исто је учинила Изра- елска пошта, 1989, на марки од 2,5 шекела. Сахрањен је на Маслиновој гори.

Алкалај Јаков

14

ВАЖНИЈА ДЕЛА: Darhe noam (Путеви милине), Беог- рад 1839; Šalom Jerušalajim (Мир Јерусалиму), Офен 1840; Minhat Jehuda (Јехудин дар), Беч 1841; Kol kore (Проглас), б.м. 1848; Sefer hajim (Kњига живота), Београд 1851; Kol mevaser (Глас весника), Лајпциг 1852; Goral la Adonaj (Божија судбина), Беч 1857; Šema Jisrael (Чуј Израеле), Београд 1861; Šivat Cijon (Повратак Циону), Беч 1868.

ЛИТЕРАТУРА: Игњат Шланг: Јевреји у Београду, Београд 1926, 85-86; Јицхак Гур-Ари: Раби Јехуда хај Алкалај, Загреб 1931; Александар Штајнер: Јехуда Хај Алкалај (1798-1878), ЈА 1968-1970 (1971), 55-65; Милован Балетић: Повратак Жидова, Загреб 1982, 110-111; Јаков Маестро: Рабин Јехуда Хај Алкалај (1798-1878), Билтен 6 (1989), 18- 20; Бранко Анђић: Сећање на рабина Алкалаја, Политика

4. V 1990, 16; Жени Лебл: Јеврејске књиге штампане у Београду 1837-1905, Београд 1990, 30-33, 62, 63, 99; Жени Лебл: Земунски рабин Јехуда Алкалај, Књижевност 9- (1998), 1727-1736; Жени Лебл: Да се не заборави, Београд 2008, 139-150; Павле Шосбергер: Јевреји у Војводини, Нови Сад 1998, 58, 69; Данило Фогел: Јеврејска заједница у Земуну, Београд 2002, 63-64; Српски биографски речник, Нови Сад 2004, 130; Радивоје Давидовић: Од Давича до Челебоновића - улице београдских Јевреја. ФОТОГРАФИЈА: ЈОЗ Т. Спасојевић

Алкалај, Моше Давид рабин, писац, вероучитељ, издавач (Београд, 1832 - Беч, 1901) Отац Давид. Поникао је у кући познатих београдско-земунских Јевреја. Још као младић помагао је оцу око штампања и издавања књига на шпанском и хебрејском језику. По одласку оца у Беч 1869, наставио је самостално да води посао. Превео је многа дела са шпанског и ладино језика на хебрејски и обрнуто. Приредио је и издао дело рабина Моше Халевија Maase Moše (1868). Написао је низ публикација из веронауке, уџбенике за јеврејску граматику, читање и рачунање, изреке Талмуда по азбучном реду. Био је учитељ хебрејског језика у школи Талмуд-Тора, у Београду. Као верски учитељ познат је под именом Бухор. Утицао је на идеје Теодора Херцла, творца модерног ционизма. Један је од оснивача првог народно- јеврејског академског друштва „Кадима“ у Бечу.

Заменик београдског рабина био је од 1880. до 1882. После очеве смрти 1882. преселио се у Беч, где је обављао дужност сефардског рабина до своје смрти. Његови посмртни остаци пренети су на Јеврејско гробље у Београду. ВАЖНИЈА ДЕЛА: Seder tikun seuda (Ритуали за јело), Београд 1859; Hinuk nearim (Васпитање дечака), Београд

Алкалај Јехуда Хај

Алкалај Моше Давид