Preuzmite opsti pelcer sa uputstvima i više Skripte u PDF od Pravo samo na Docsity!
XXXVII – P. 983/
U IME NARODA
TRGOVINSKI SUD U BEOGRADU i to sudija Vladimir Kozar kao sudija pojedinac, u privrednom sporu tužioca Preduzeće "NAFTAGAS EUROMONT" u Beogradu, ul. Tošin bunar br. 128. čiji je punomoćnik Lazar Pisarević advokat iz Beograda, ul. Kralja Milana br. 60, protiv tuženih: 1. "VOJVOĐANSKA BANKA" AD u Novom Sadu, (Glavna Filijala Zrenjanin u Zrenjaninu), čiji je punomoćnik Radosavljev Slavko, advokat , iz Zrenjanina, ul. Narodne Omladine br. 14 i 2. "SMEDEREVKA" AD u Beogradu, Pijaca Skadarlija bb, radi naknade štete , vrednost predmeta spora 21.887.012,66 dinara, po održanoj glavnoj raspravi u prisustvu punomoćnika stranaka, zaključenoj na ročištu dana
- septembra 2006. godine, doneo je sledeću:
PRESUDU
I - ODBIJA SE prigovor mesne nenadležnosti ovog suda
II - ODBIJA SE prigovor tužioca da punomoćnik tuženog drugog reda Jovanović Dragiša, nema uredno punomoćje
III - ODBIJA SE učešće umešača na strani tužioca.
IV - OBAVEZUJU SE tuženi da solidarno plate tužiocu 21.887.012,66 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 12.12.2000. godine do isplate, u roku od 8 dana.
V - OBAVEZUJU SE tuženi da solidarno naknade tužiocu parnične troškove u iznosu od 724.150,00 dinara, u roku od 8 dana.
Obrazloženje
Tužilac u ovom sporu traži da se tuženi obavežu da solidarno plate tužiocu iznos od 21.887.012,66 dinara na ime naknade štete, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.12.2000. godine pa do isplate, kao i da mu nadoknade troškove spora.
Tužilac tužbeni zahtev zasniva na sledećim činjenicama :
- da je drugotuženi "SMEDEREVKA" AD kod prvotuženog "VOJVOĐANSKA BANKA" A.D. imao oročena sredstva , po aneksu br. IV od 6.10.2000. godine, po kome je rok isticanja oročenja fiksiran na datum 31.10.2000. godine, te da je prvotuženi drugotuženog dopisom od 1.11.2000. godine obavestio da je oročeni depozit istekao i da je stanje depozita na računu drugotuženog 21.887.019,66 dinara;
- da su tužilac i drugotuženi 12.12.2000. godine zaključili ugovor o cesiji po kome drugotuženi prenosi na tužioca svoje potraživanje u iznosu od 21.887.019,66 dinara,
- da je drugotuženi dopisom od 22.12001. godine obavestio prvotuženog o zaključenju ugovora o prenosu potraživanja,
- da prvotuženi nikada nije izvršio obavezu prema tužiocu kao prijemniku potraživanja iz navedenog ugovora o cesiji, (nije postupio po nalogu drugotuženog), što je konstatovao i inspektor NBJ – ZOP Filijala Voždovac u postupku kontrole poslovanja tužioca i drugotuženog 28.06.2002. godine;
- da je sporno potraživanje bilo predmet rasprave pred ovim sudom u postupku između tužioca i drugotuženog;
- da je rešenjem R-368/2000 od 13.12.2000.godine doneta je privremena mera obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca prema drugotuženom, tako što je prvotuženom zabranjeno da isplati iznos od 20.254.382,20 dinara i da je navedeno rešenje prvotuženi primio 14.12.2000. godine, što se vidi iz spisa predmeta, dok prvotuženi tvrdi da je primio 13.12.2000. godine. Rešenjem II-Ipv 80/01 od 26.02.2001. godine, rešenje R-368/2000 od 13.12.2000.godine biva ukinuto, a prvotuženi zadržava kod sebe iznos u punom obimu od 21.887.019,66 dinara, a ne sprovodi ugovor o cesiji, niti novac vraća drugotuženom. Rešenjem I-2959/2000 od 25.7.2001. godine sud određuje plenidbu sredstava kod prvotuženog u iznosu od 21.887.012,66 dinara i prenos istih u korist “ Naftagas Montaže”;
- da se iz tužbe i dokaza jasno vidi da su tuženi mogli prvo neposredno po zaključenju ugovora o cesiji 12.12.2000. godine a zatim i u periodu od 26.2.2001. godine kada je ukinuto rešenje o privremenoj meri rešenjem Ipv. 80/01, do 25.7.2001. godine kada je rešenjem naslovljenog suda I. br. 2959/00 određeno i sprovedeno izvršenje plenidbom sredstava sa računa prvotuženog u korist poverioca “Naftagas montaže”, da sprovedu ugovor o cesiji, dakle da su mogli i
morali da izvrše obavezu iz ugovora o cesiji, ali su svesno propustili da to učine;
- da su neosnovani navodi prvotuženog da nije znao za postojanje ugovora o cesiji, jer je za isti znao što se vidi iz dopisa prvotuženog od 22.1.2001. godine;
- da se protivi mešanju trećih lica u parnicu, jer za to ne postoji pravni interes;
- da je pravnosnažnom presudom P. 1623/03 upravo utvrđeno da je tuženi drugog reda imao potraživanje prema tuženom prvog reda koje je cedirao na tužioca, da je tuženi prvog reda bio obavešten o cesiji i da je prenosom potraživanja i zaključenjem ugovora o cesiji, tužilac postao poverilac, te da se iz navedene presude jasno vidi da tuženi drugog reda nije ni mogao da uspe u parnici upravo zbog postojanja validnog ugovora o cesiji;
- da su neosnovani navodi tuženog drugog reda o fiktivnom zaključenju ugovora o cesiji u cilju izigravanja preduzeća »Naftagas montaža«, jer je tuženi drugog reda mogao da pokrene postupak za raskid ugovora, a što nije učinio;
- da su neosnovani navodi drugotuženog o nedostatku pasivne legitimacije jer je reč o obligacionom, a ne stvarnom pravu. Kako ugovor o cesiji još nije izvršen i kako je tužilac je trpeo štetu u utuženom iznosu od 21.887.012,66 dinara, to tužilac potražuje navedeni iznos sa zakonskon zateznom kamatom na ime naknade štete zbog neizvršenja ugovora o cesiji. Kao dokaz svojih navoda tužilac je dostavio sporazum o oročavanju novčanih sredstava od 1.7.1998. godine, aneks II navedenog sporazuma od 1.1.1999. godine, aneks III od 30.9.1999. i aneks br.IV od 30.6.2000. godine, dopis Tuženog prvog reda od 1.11.2000. godine, rešenja Privrednog suda u Beogradu Ipv (I) 80/01 od 26.2.2001. godine i I br. 2959/00 od 25.7.2001. godine, zapisnik NBJ- ZOP Filijala Voždovac od 28.6.2002. godine I zapisnik NBJ- ZOP Filijala Zrenjanin od 14.6.2002. godine, dopis Vojvođanske banke – Glavne filijale u Zrenjaninu od 22.1.2001. godine i ugovor o cesiji od 12.12.2000. godine.
Prvotuženi je osporio tužbeni zahtev u celosti ističići:
- da on nikad nije bio u pravnom odnosu sa tužiocem, te stoga spori aktivnu legitimaciju;
- da ceo sporni odnos nastaje iz poslovnog odnosa drugotuženog i preduzeća DP “Naftagas montaža” i da je sporni novac koji predstavlja predmet tužbenog zahteva, po nalogu – rešenju Privrednog suda br. I 2959/00 od 25.7.2001. godine, prvotuženi preneo u korist DP “ Naftagas Montaža”, te je predložio sudu da za umešača pozove navedeno preduzeće i Republiku Srbiju, obzirom da je prvotuženi postupao u skladu sa odlukama Trgovinskog suda;
- da je o ugovoru o cesiji bio obavešten nezvanično tek nakon izdavanja navedene privremene mere 13.12.2000. godine, a koju je poštovao;
- da je u sporu koji se vodio pod brojem P 2251/99, a koji je pravosnažno okončan odlukom Vrhovnog suda Srbije Pzz 23/02, drugotuženi izgubio pravo na predmetni novac. Drugotuženi je međutim podneo tužbu kod ovog suda, predmetni spor se vodi pod brojem pod IX P2 1623/03 gde iz istog osnova traži da se predmetni novac isplati drugotuženom. Tuženi prvog reda je predložio spajanje predmeta radi zajedničkog rešavanja i prekid ovog postupka do okončanja parnice pod brojem pod IX P2 1623/03;
- da su neosnovani navodi tužioca da je prvotuženi znao za ugovor o cesiji jer se u navedenom dopisu od 22.1.2001. godine od strane prvotuženog samo konstatuje da je nezvanično saznao za postojanje ugovora o cesiji, a upravo navedenim dopisom navodi se da banka ( prvotuženi) neće vržiti isplatu do odluke suda o tome ko je vlasnik spornih sredstava;
- da prvotuženi i da je dobio navedeni ugovor o cesiji 12.12.2003. godine, a sledećeg dana stigla privremena mera, ne bi mogao da postupi po istom, jer je ustupilac ovde drugotuženi izgubio pravo na novac koji je po nalogu suda prenet “ Naftagas montaži”, a drugih novčanih sredstava ovde drugotuženi kod prvotuženog nije imao, tako da nije ni mogao da prenese na tužioca više prava nego što i sam ima;
- da je navedena novčana sredstva koja su predmet ovog spora drugotuženi dobio od DP “Naftagas montaža”, po osnovu kupoprodajnog ugovora br.7/97, te su se ista morala vratiti navedenom preduzeću, što znači da je drugotuženi i formalno pravno, presudom P. 2251/99 od 20.6.2000. godine i materijalno pravno izgubio pravo na navedeni novac;
- da je ovaj sud u predmetu P2. 1623/03 doneo presudu 17.12.2003. godine, kojom je zahtev drugotuženog odbio i koja je u međuvremenu postala pravnosnažana, te je jasno da drugotuženi nema potraživanja prema tuženom prvog reda, a koja bi mogao da prenese na tužioca;
- da ni tužilac kao cesionar nije preduzeo radnje da naplati svoje cedirano potraživanje, pristupanjem u banku kod prvotuženog i davanjem istom instrukcija za plaćanje ( br. tekućeg računa i dr), u svemu prema bankarskom poslovanju, niti je tuženi drugog reda kao cedent podneo nalog za obračun, a što je bio u obavezi prema važećim propisima, tako da tuženi prvog reda i da je hteo nije mogao da postupi po navedenom ugovoru i da su zato neosnovani navodi tužioca da je tuženi prvog reda mogao da postupi po ugovoru u periodu od ukidanja privrmene mere do prinudnog prenosa sredstava na račun DP“ Naftagas Montaža”;
- da zato nema ni docnje te je neosnovano i potraživanje tužioca na ime zatezne kamate;
Drugotuženi najpre nije osporavao činjenične navode tužioca, uključujući i visinu tužbenog zahteva ali je osporio svoju odgovornost, ističući da je sporni iznos cediran na tužioca ugovorom o cesiji od 12.12.2000. godine ali smatra da
o izvršenoj kontroli primene Zakona o platnom prometu kod drugotuženog »Smederevka », ad, iz Beograda, kao matičnog preduzeća i njegovih zavisnih preduzeća, za period od 1.3.2001. do 15.4.2002. godine i da je u zapisniku na strani 26 konstatovano da je drugotuženi obavestio svog dužnika, prvotuženog, dana 12.12.2000. godine da je po ugovoru o cesiji ustupio svoje potaživanje prema banci u iznosu od 21.887.019,66 dinara tužiocu »Naftagas Euromontu«, da bi dužnik znao kome da izmiri dug i kako bi ispostavio nalog za plaćanje u korist novog poverioca i nalog za obračun za starog poverioca, što prvotuženi nije učinio. Činjenica da je prvotuženi bio obavešten o izvršenom ustupanju potraživanja, utvrđuje se i iz dopisa prvotuženog od 22.1. i 28.6.2001. godine koji su upućeni ovom sudu, vezano za izvršni predmet I- 2959/00 i kojima prvotuženi obaveštava sud da je drugotuženi kao deponent banke ugovorom o prenosu potraživanja preneo svoje potraživanje prema prvotuženom, u iznosu od 21.887.019,66 dinara, na ovde tužioca i da je prvotuženi navedeni ugovor od 12.12.2000. godine primio. Uvidom u spise predmeta ovoga suda P. 1623/03 i priloženu pismenu dokumentaciju u istim (dopis ovde prvotuženog od 22.1. i 28.6.2001. godine, i rešenja ovog suda I.2959/00 od 9.3. i 25.7.2001 godine), utvrđeno je da je u momentu zaključenja ugovora o cesiji od 12.12.2000. godine, drugotuženi imao potraživanje prema prvotuženom u iznosu 21.887.019,66 dinara na ime oročenih sredstava. Ovo naročito proizilazi iz dopisa prvotuženog od 1.11.2000. godine, koji je upućen drugotuženom i kojim ga izveštava da je rok oročenog depozita drugotuženog u iznosu od 21.887.019,66 dinara istekao. Iz priloženih dokaza a i što je među strankama nesporno, sud je takođe utvrdio da prvotuženi Vojvođanska banka a.d, Novi Sad, Filijala Zrenjanin, nije postupio po ugovoru o cesiji , te nije platio svoj dug koji je imao prema drugotuženom, tužiocu kao novom poveriocu, a kako je prvotuženi naveo, najpre zbog rešenja o privremenoj meri P. 368/00. од 13.12.2000. godine, koje je doneto dan posle zaključenja ugovora o cesiji, međutim, da po ugovoru nije postupio ni kasnije , po prijemu rešenja Privrednog suda u Beogradu Ipv.(I)- 80/01 od 26.2.2001. godine, a kojim je ukinuta navedena privremena mera, pa sve do dana kada je sprovedeno izvršenje po rešenju I- 2959/00 od 25.7.2001. godine, prenosom zaplenjenog potraživanja na račun DP »Naftagas Montaža«, a na osnovu izvršne isprave, presude P. 2251/99 od 20.6.2000. godine. Dakle, sud je utvrdio da prvotuženi nije postupio po navedenom ugovoru o cesiji iako je od ukidanja privremene mere do podnošenja predloga za izvršenje i donošenja rešenja o izvršenju prenosom novčanog iznosa na račun DP » Naftagas Montaža« prošlo nekoliko meseci , čime je po nalaženju ovog suda prvotuženi tužiocu pričinio štetu , koja se ogleda u sprečavanju uvećanja imovine tužioca i koju je u smislu člana 154. i 186. ZOO dužan da mu nadoknadi. Po nalaženju suda, navodi prvotuženog da drugotuženi nije imao potraživanje prema njemu već su sredstva pripadala DP » Naftagas Montaži« i koja su u postupku izvršenja presude P-2251/99 vraćena navedenom preduzeću, su potpuno neosnovani i kontradiktorni ostalim dokazima, jer upravo dopisom od 1.11.2000. godine, prvotuženi obaveštava drugotuženog da je rok oročenog depozita istekao, te da je stanje na računu drugotuženog kod prvotuženog 21.887.019,66 dinara. Dakle, drugotuženi je u vreme kada je zaključen ugovor o cesiji imao potraživanje prema prvotuženom, a po osnovu oročenih sredstava u iznosu od 21.887.019,66 dinara i je prvotuženi u smislu člana
- ZOO bio obavešten o izvršenom ustupanju. ZAKLJUČAK: Sud ističe da novac, odnosno sredstva depozita na računu drugotuženog, koji se vodio kod prvotužene banke nije individualno određena stvar te na istom ne može postojati stvarno pravo nekog trećeg lica, pa ni »NAFTAGAS MONTAŽE« kao poverioca iz izvršne isprave – presude P. 2251/99 od 20.6.2000. godine. To što je navedenom presudom obavezan "SMEDEREVKA" AD da plati određeni novčani iznos »NAFTAGAS MONTAŽI« ne isključuje pravo tužioca, da kao prijemnik potražuje novčani iznos, koji je predmet ovoga spora, od prvotužene banke a u visini ustupljenog potraživanja. Jer, sada je putem cesije tužilac postao novi poverilac a prvotužena banka je njegov dužnik. Banka je odgovorna što tužiocu, kao svom poveriocu nije isplatila dug, kao i zato što je novčana sredstva vodila u poslovnom knjigama na računu depozita "SMEDEREVKE" AD koja je ustupanjem izgubila svojstvo poverioca prvotužene banke. Zato su navedena sredstva i mogla biti predmet zaplene i prenosa potraživanja u sudskom izvršnom postupku, pokrenutom od strane drugog poverioca. Međutim, kako novac nije individualno određena stvar, već stvar određena po rodu, zaplena i prenos potraživanja u izvršnom postupku nema pravno dejstvo prema tužiocu, jer je njegov dužnik upravo protužena banka, a predmet obaveze jeste isplata određenog novčanog iznosa, kao stvari određene po rodu. To drugim rečima znači da je banka tužiočev dužnik, kao i da je predmet obaveze postojeći, moguć i pravno dopušten. Zato je u stavu četvrtom prema prvotuženoj banci valjalo usvojiti tužbeni zahtev primenom citiranih propisa na ovako utvrđeno činjenično stanje. Dakle, sud je zaključio da je ugovor o cesiji od 12.12.2000. godine punovažan. Kako je članom 2. ugovora predviđeno je da ako tužilac kao prijemnik iz bilo kojih razloga a bez svoje krivice dug ne bi naplatio od prvotuženog kao cesusa, ima pravo da dug traži od drugotuženog , kao ustupioca, to je sud zauzeo stav da je navedeni ugovor po svojoj pravnoj prirodi ugovor o cesiji radi naplaćivanja , koja je propisana članom 444. stav 2. ZOO. U navedenom članu je propisano da kad dužnik ustupi svom poveriocu svoje potraživanje samo radi naplaćivanja, njegova obaveza se gasi odnosno smanjuje tek kada poverilac naplati ustupljeno potraživanje. Iz toga proizilazi da je tuženi drugog reda u smislu čl. 17 i 262. stav 1 ZOO u obavezi da solidarno sa tuženim prvog reda plati tužiocu utuženi iznos, jer tužilac koji je kao prijemnik stupio na mesto poverioca prvotuženog Vojvođanske banke, umesto drugotuženog nije naplatio
ustupljeno potraživanje od prvotuženog. Sud je rešenjem od 19.3.2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do okončanja parnice u predmetu IX P2 1623/03, nalazeći da odluka o tužbenom zahtevu u ovoj parnici zavisi od odluke istog suda u drugoj parnici u predmetu IX P2 1623/03. U navedenoj parnici koja se vodila po tužbi ovde prvotuženog protiv ovde drugotuženog, drugotuženi je istakao kompenzacioni prigovor sa protivtužbom i to prvopostavljeni zahtev na iznos oročenog depozita od 21.887.019,66 dinara, dakle isti iznos koji ovde tužilac solidarno potražuje od ovde tuženih na ime naknade štete zbog neizvršenja ugovora o cesiji, sa obračunatom kamatom. Pravnosnažnom presudom IX - P2. 1623/03 od 17.12.2003.godine, odbijen je prvopostavljeni protivtužbeni zahtev za navedeni iznos od 21.887.019,66 dinara sa obračunatom kamatom, ali ne iz razloga što je utvrđeno da ovde drugotuženi “Smederevka ” nije imala potraživanje prema ovde prvotuženom “Vojvođanskoj banci”, već iz razloga što je navedeno potraživanje drugotuženog u postupku izvršenja presude P- 2251/ od 20.6.2000. godine, preneto na DP “ Naftagas Montaža”, a na koji prenos ovde prvotuženi nije mogao da utiče, a da je po nalaženju suda u navedenoj presudi, ovde drugotuženi je mogao u postupku protivizvršenja tražiti da se DP “ Naftagas Montaža” obaveže da vrati sredstva ovde prvotuženom “ Vojvođanskoj banci”, ili podneti tužbu po osnovu sticanja bez osnova. Drugopostavljeni kompenzacioni prigovor sa protivtužbom na iznos od 13.750.000,00 dinara na ime obračunate kamate na iznos od 21.887.019,66 dinara za period od 1.11.2000. do 31.7.2001. godine, sud je takođe odbio a svoju odluku obrazložio činjenicom da je ovde drugotuženi “Smederevka”, svoje potraživanje prema ovde prvotuženom “Vojvođanskoj banci”, ugovorom o cesiji od 12.12.2000. godine ustupio preduzeću “ Naftagas Euromont”, ovde tužiocu, te da se shodno članu 437. stav 3. ZOO pretpostavlja da su dospele a neisplaćene kamate ustupljene prijemniku zajedno sa glavnim potraživanjem, da je sud stanovišta da je ugovor o cesiji izvršen samim zaključenjem, da je po svojoj prirodi cesija radi naplaćivanja, te da potraživanja po osnovu navedenog ugovora u ovom slučaju ima “Naftagas Euromont”. Zato je sud u stavu četvrtom usvojio tužbeni zahtev i primenom čl. 154., 17. i 262. ZOO obavezao tužene da solidarno plate tužiocu iznos od 21.887.019,66 dinara, a primenom čl. 186. i 277. ZOO usvojio i zahtev za zakonsku zateznu kamatu od 12.12.2000. godine, do isplate. Sud je cenio i ostale navode stranaka i predložene dokaze ali je našao da isti ne mogu biti od uticaja na drugačiju odluku suda. Sud je na osnovu čl. 149. i 150. ZPP u stavu petom na opredeljen zahtev dosudio tužiocu troškove parničnog postupka i to: iznos od 22.500,00 dinara na ime sastava tužbe, iznos od po 22.500,00 dinara za sastavljanje četiri obrazložena podneska, iznos od po 11.250,00 dinara za sastavljanje jednog ne obrazloženog podneska, iznos od po 23.400,00 dinara za zastupanje na pet održanih ročišta, po 11.700,00 dinara za zastupanje na dva neodržana ročišta, po AT, iznos od 200.000, dinara na ime takse za tužbu i 260.000,00 na ime takse za presudu po TT.
sudija Vladimir Kozar
Dostavna naredba: Presudu dostaviti punomoćniku tužioca, punomoćniku prvotuženog i drugotuženom neposredno.
Datum izrade odluke: 27.9.2006. godine
